Revolucija na dva točka i malo elektrike

„Točak je kao i krilo, pre svega simbol premeštanja, oslobađanja uslovljenosti mestom i onog duhovnog stanja koje od njih zavisi.“

Rečnik simbola

Alen Gerbran i Žan Ševalije

Prvih 30 sati na električnom biciklu

Kada provodite vreme na dva točka, a Robert M. Pirsig u svojoj fenomenalnoj knjizi Zen i umetnost održavanja motora misli na motor, način na koji posmatrate okruženje se potpuno razlikuje od drugih. Kada ste u automobilu, uvek ste u nekom oklopu, u udobnim sedištima, pod idealnom temperaturom, okruženi sopstvenom muzikom i udišete brižljivo filtriran vazduh. Ako imate sve moderne elektronske sisteme za bezbednu vožnju, vi ste pasivan posmatrač i sve što promiče pored vas je kao na ekranu najnovije igrice na vašem smartfonu. Na motoru tog ekrana nema. Na motoru ste usred prizora, nešto kao glumac na sceni pozorišta, niste samo gledalac, prisutni ste u eksterijeru, osećate miris šume kroz koju vozite, smrad sa sveže nađubrene njive pored koje prolazite, bubice vas udaraju po delovima lica koji su otkriveni. Zapahne vas loše sagoreli dizel iz nekog FAP-a, godišta vašeg strica. Draži su vam sporedni putevi.

Znam to jako dobro, vozim motor. Jedna od takvih vožnji života, za sva čula, bila je ona kojom sam na motoru prešla čitavu Albaniju. Tada sam mislila da nema dalje.

Električni bicikl, poznatiji kao „e-bajk“, jeste bicikl sa integrisanim električnim motorom, koji može da bude korišćen za kretanje ili za dodavanje snage prilikom okretanja pedala.

Vulgarno rečeno – e-bajkom se uzbrdo vozi kao po ravnom

Možemo da ga opišemo i kao tihu verziju nekadašnjeg „bicikla sa pomoćnim motorom“ ili popularnog „Pony express-a“ ili „Solex-a“, ili kao ekološki derivat između bicikla i motora.

To je sredstvo za transport i rekreaciju ujedno.

To je sredstvo za transport i rekreaciju ujedno.

Automobil, kompjuter, otkriće DNK i smartfon jesu tehnologije koje su promenile našu civilizaciju. A električni bicikl, iako se razvija tu pored nas, tiho i skoro neprimetno, sasvim izvesno predstavlja sledeći revolucionarni pronalazak koji će sigurno izmeniti naš gradski transport. Za to EU svojim ograničenjima saobraćaja za putničke automobile po gradovima već priprema teren. Najbolji i najubedljiviji primer za ove procese jeste Amsterdam, u kojem na oko 850.000 stanovnika postoji oko 847.000 bicikala, i to bez onih 12.000 koji se svake godine izvade iz kanala. Pre nego što dežurni kontraši napadnu, evo nekoliko ključnih razloga zbog kojih mislim da električni bicikl donosi revoluciju u kretanju modernog sapijensa.

Pre svega, mi smo postali sedeća civilizacija. Medicina širom planete jednoglasno viče „više se krećite, hodajte, trčite, vozite bicikl“.

Za one koji vole rekreaciju, ali im je teško pedalanje uzbrdo, električni bicikl je rešenje

Za one koji bi da se elegantno odvezu na posao, ali ne žele da se oznoje, električni bicikl je efikasan transport.

Postoje i ljudi koji iz zdravstvenih ili drugih razloga ne mogu da podnesu veće fizičke napore, pa je za njih električna pomoć takoreći savršena. Posebno je važan ekološki aspekt elektrike, naročito za našu zemlju u koju se uvezlo stotine hiljada polovnjaka više nego sumnjive ekološke kategorije. Empirijski potvrđujem ovu tezu iz nedavno stečenog iskustva i pređenih prvih 300 km domaćim biciklom marke “E prime bike”.

Kretanje po gradu električnim biciklom ipak je brže nego automobilom

Matematika biciklističke brzine je jednostavna! Ako se krećem prosečnom brzinom od oko 20 km/h, ona se svodi na isti prosek koji pređem automobilom kada uračunam i dnevno dreždanje u automobilu, u nekom od beskrajnih zastoja. Bonus plus je nula vremena provedenog u potražnji parking-mesta. A super bonus je vožnja kroz mirise procvetalog bagrema, lonicere, pa lipe.

Tačno cvetaju tim redosledom; to se iz pozicije novopečenog „pedal pusher-a“ sada lako nauči. Srećna okolnost je i ta što put do kancelarije od oko 8,5 km vodi evropskom biciklističkom stazom, pored Dunava, kroz park i rezidencijalni deo zvani Ribnjak, pa je uživanje u utiscima neometano borbom za opstanak na našim putevima.

Ono što me je kao novopečenog biciklistu zaista zaprepastilo jeste činjenica da Novi Sad ima tradiciju vožnje bicikala i dosta dobro izgrađenu mrežu staza, osim na Mostu slobode. Onaj ko je potpisao jedan takav objekat, koji čak ima pristupnu stazu sa sremske strane ali NEMA stazu za bicikl, ili je amater ili zlonameran, jer na Mostu slobode vožnja biciklom je zabranjena.

Veza na dva točka između delova grada sa obe strane reke postoji samo preko jednog mosta – Varadinske duge. O biciklističkoj situaciji u Beogradu bolje i da ne govorim.

Veza na dva točka između delova grada sa obe strane reke postoji samo preko jednog mosta – Varadinske duge. O biciklističkoj situaciji u Beogradu bolje i da ne govorim.

Novi Beograd još nekako, ali stari deo grada jednostavno ne prepoznaje mogućnost vožnje bicikla kao opciju. Ima tu posla za sociologe i ostale analitičare zbog čega je samo crna limuzina nešto o čemu se razmišlja

Maks Plank je rekao da „nauka napreduje jednu po jednu sahranu“, što zapravo znači da je potrebna čitava jedna generacija da se ideje koje sada „driftuju“ u glavama progresivnih delova društva ukorene i prihvate kao norma. Tako ćemo se i mi načekati dok se neki budući političar koji sada sedi u klupi srednje škole ili fakulteta „seti“ i u predizbornoj kampanji pokuša da fascinira svoje biračko telo obećanjima da će naše gradove prilagoditi potrebama bezbednije i lakše vožnje biciklima.

Do tada da nabavimo gas-maske!

MERHABA, LALA LAND

Jedan dan u Carigradu

„Vrlo teško bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer ne može cela u njih da stane.“

Ove reči je književnica Margerit Jursenar, prva žena koja je primljena u Francusku akademiju, stavila u usta rimskom caru Hadrijanu, u svom najpoznatijem romanu Hadrijanovi memoari. Margerit je imala relativno malo formalnog obrazovanja, ali njen otac je od ranog detinjstva malu Margerit navikavao na intenzivna putovanja i usadio strast i želju za učenjem istorije na licu mesta. Istraživanja Orijenta i Bliskog istoka predstavljala su deo njenih istraživačkih strasti, a kao što znamo, jedno putovanje vredi kao sto pročitanih knjiga; no bez njihovog sadržaja u glavi, putovanje vredi otprilike nekoliko selfija na „instagramabilnim“ mestima

i onih, danas neverovatnih, 30 kilograma dozvoljenog prtljaga u Turkish Airlines-u. Jer moderna država Turska, kada već subvencioniše svog nacionalnog avio-prevoznika, čini to sa planom. Trgovački duh, odnegovan kroz vekove, poznaje sve rafinirane motivacione trikove prodaje, pa tako i povećanu količinu dozvoljenog prtljaga. Ovo, naravno, nije ciljana akcija namenjena Srbima, ali je baš taman za Srbe.

Skoro dve decenije nisam nikuda išla u organizaciji neke putničke agencije, ne volim taj industrijski turizam. To nije putovanje, to je silikonski umetak. Kako samo ime kaže, „paket aranžman“ koji simulira širenje vidika, a zapravo fragment nečije ideje prilagođen nečijem profitu, namenjen mejnstrim klijentima. Ovog puta sam zbog osećaja kolektiviteta prihvatila da idem preko domaće agencije. Naknadna pamet nije pamet, ali sada sam, baš ponavljački, utvrdila zašto to ne radim. Naravno da se agencija „Kompas“ prilagodila domaćem mejnstrimu i da je fokus ponude takav da je smeštaj maksimalno blizu Kapali čaršije.

To je idealno za one koji se uklapaju u onih 30 kg prtljaga, i to je sve od ponude. Nadajući se da ću saznati nešto više i bolje, odlučila sam se za dodatnu ponudu – lokalni vodič. Bolje da nije. Tako sramno loše vođenje (samo kroz Aja Sofiju i Topkapi) nikada nisam doživela. Loš srpski jezik do nerazumevanja smisla, više nego oskudne informacije, malo se kao izvor informacija navodila turska serija „Sulejman Veličanstveni“, prestala sam da brojim kod sedmog spominjanja. Mi koji seriju nismo gledali verovatno je trebalo da se stidimo u ćošku. Sram ih bilo! Jedina apsolutno svetla tačka ove organizacije bio je mladi lokalni domaćin agencije Almedin Perenda iz Travnika, koji je za dvadesetak minuta pokazao više znanja i pružio više upotrebljivih informacija nego zvanični vodič za ceo dan. Šteta bi bila velika da mi ovo nije već peta ili šesta poseta Stambolu.

Još uvek koristimo mnogo turskih reči

Carigrad, ali i današnji Istanbul, veoma je važan grad za prepoznavanje nekih stereotipa našeg identiteta. Biti u Stambolu a ne poznavati istoriju ovog grada jeste kao da danas putujemo nepoznatom teritorijom bez satelitske navigacije, ali to je ipak samo za one kojima je važno da razumeju neke uzročno-posledične veze.

Ostali idu na „čaršiju aman zaman“, sve u gužvi vičući „ajde“ i „ej, bre“, tamo popiju „kahvu“,

eventualno „raki“, probaju „burek“ napravljen od mekanih „jufki“ uz „jogurt“, bolje „ajran“, „čorbu“ jedu „kašikom“, na „sokaku“ piju sok od sveže ceđenog „nara“, na Misir čaršiji (egipatska pijaca začina) obavezno kupe „alevu papriku“, „badem“ i još neki „bakaluk“ i svrate na „baklavu“. Na taj način se uživa i izbegava „bedak, belaj, bašibozuk , a baška i bajbok ili aps“. Pet stotina godina je vrlo dug period, mnoge pojmove i navike, a time i reči za njih, toliko smo usvojili da više ni ne znamo kako mi svi dosta razumemo i govorimo turski, samo smo te informacije „batalili“. Lingvisti kažu da postoji preko osam hiljada turskih reči u našem jeziku, mada ima i akademskih građana koji sasvim ozbiljno tvrde da su ih Turci zapravo pokupili od Srba. „Jogunast“ način razmišljanja je poznati „kalup“ ili „ćorsokak“ za lokalnu – čitaj „džepnu“ – upotrebu. Ove reči u našem jeziku nisu samo reči, one su mnogo više od toga. One su dokaz koliko su turska kultura i način života postali deo naše kulture.

Pre nego što je Konstantinopolj osvojen 1453. i postao Istanbul, grad je bio centrala Vizantijskog carstva i balkanski narodi su bili njegov deo i pod kompletnim uticajem Istočnog rimskog carstva. Kada je posle sto godina neprekidnih otomanskih pokušaja dvadesetjednogodišnji Mehmed II konačno osvojio grad, koji hiljadama godina ima najvažniju planetarnu geostratešku poziciju, odmah je prestonicu Osmanlija preselio iz Jedrena u Konstantinopolj i na placu tik pored Aja Sofije lično nacrtao osnove svoje rezidencije, koja će se kasnije nazvati Topkapi (od reči „top“ i „kapija“). Slučaj je hteo da je naša mala grupa bila u poseti Aja Sofiji i Topkapiju tačno 6. aprila ove godine, na dan kada je Mehmed II 1453. godine započeo napad i 53-dnevnu opsadu grada, ali i na pravoslavni, dakle vizantijski Veliki petak. Gospođi koja je bila vodič, naravno, nije palo na pamet da uopšte uoči, a ni spomene ovakvu triviju, pošto verovatno nije bila bitna za seriju. Ali biti tačno onog dana 565 godina kasnije, kada je zvanično počeo pad Vizantijskog carstva i dramatična promena vlasti, religije i čitavog sistema, to jest smena hrišćanskog i pravoslavnog sveta i poretka jednim potpuno drugačijim islamskim i osmanlijskim, možda ipak nije sasvim slučajno. Možda je to onaj važan deo stvarnosti koji nam dolazi iz knjiga, ali ne može u njih da stane.

Posmatrali smo Aja Sofiju spolja i iznutra, gledali tu kombinaciju hrišćanskih (restauriranih) ostataka fresaka i islamskih religijskih obeležja, kupolu okruženu naknadno dozidanim minaretima i, zapravo, gledali nataložene slojeve istorije koji su, tako pomešani, direktno uticali na naše živote poslednjih hiljadu godina.

Zamišljala sam kako su se odvijali događaji tog 6. aprila pre skoro šest vekova, kako su se osećali stanovnici Konstantinopolja, sveštenici, radnici vodovoda iz obližnje Bazilike cisterne, zanatlije, trgovci i svi ostali. Da li su znali da je to kraj epohe? Da li su imali poverenje u svoju odbranu i vojsku? Odgovore na ova pitanja možemo samo da naslutimo.

Pre tačno deset godina sam bila poslednji put u Aja Sofiji i tada se ulazilo bez gužve, bez ikakvog zastoja ili bezbednosne kontrole. Danas je sasvim druga priča koja važi za sve svetski važne spomenike kulture, bez obzira na to da li su u Istanbulu, Parizu, Firenci ili Londonu: višesatni redovi za karte (alternativa su turistički vodiči ili kupovina unapred preko interneta), momci sa dugim cevima na ulazima, obavezan prolazak kroz rendgen i neopisiva gužva. Ostaci zidina koje su opasivale trouglasto poluostrvo između Evrope i Azije, na kom se smestio Konstantinopolj, još su tu i kada bi mogli da govore, verovatno bi nešto rekli o „deja vu“ osećaju sličnom kao i pre 565 godina.

Opsada turista sa jedne strane, podmukli terorizam čiji fanatizam bira mesta na kojima se skuplja mnogo ljudi i naoružani specijalci na svakom ćošku sa svojim oklopnim vozilima stvaraju atmosferu ne baš pritajenog opsadnog stanja i podsećaju na sve pokolje, uništavanja i katastrofe koje su se upravo na ovom mestu dešavale hiljadama godina.

Zlatni rog i Bosfor

Prateći narativ koji nam je odabrao datum i istorija, ali malo i obična glad, sa Sultanahmeta put vodi ka Galata mostu u jedan od bezbroj ribljih restorana. Južna strana Zlatnog roga odmah ispred mosta predstavlja mesto gde je u antička vremena bila prva luka grada. Sasvim je logično da je blizu luke i pijaca, mesto gde se odvijala sva trgovina. I danas je tu pristanište, ali za lokalne brodove koji prevoze putnike preko u Kadikoј na azijsku stranu grada, a odmah pored je i pijaca.

U Stambolu na Bosforu, bolan paša leži

Da je ovaj 6. april ipak poseban, dokazuju i događaji koji se ređaju kao da ih neka nevidljiva sila vodi. Živopisan susret sa uličnim sviračima začas nas zaustavlja. Muzika je poznata, naša, teško je odmah ne prepoznati „U Stambolu na Bosforu, bolan paša leži”

Momentalno sam se setila Džonija Štulića i njegove izvedbe ove pesme sa sve (ukradenim) rifom iz Lejle. Džoni, rođen u Skoplju, odrastao u Zagrebu, frontmen kultne „Azre“, važne pojave zlatnih osamdesetih bivše države. Za one koji nisu znali ovaj detalj naše rok istorije evo link na YT https://www.youtube.com/watch?v=LN3j9z3LKRk

Naši novi drugari, stambolski ulični svirači i Džoni, rok i sevdah. Ima li bolje paralele istorije Balkana? Samo jedna pesma bez problema razvije, kao u nekom ubrzanom filmu, sve isprepletene kontraste Balkana i sve probuđene fosile našeg društva. Poneke uši zaglušene zavičajnim frazama uvek traže razlike, a moje uvek i svuda traže tačke spajanja, jer su naštelovane na ideju koju je Predrag Matvejević divno definisao u svojoj dragocenoj knjizi Mediteranski brevijar, da „posebnost, sama po sebi još nije vrednost“. Ovaj zlatni presek svih veza, u Alemdar ulici, vrlo blizu Pašine kapije, jedan je od boljih. I kako uzbuđenja troše „šeker“, a i nije sve u muzici, istoriji, knjigama i metaforama, ima nešto i u kadaifima i baklavama od zelenih pistaća.

Neka od bezbroj poslastičarnica pored Gulhane parka u kom cvetaju lale zadovoljila je našu želju za kafom i šećerom, ali i podsetila da je mesec nisan (april) idealno vreme za posetu Istanbulu. Lale su cvetale i prekrile gotovo čitav grad.

Zanimljivo je da je upravo ovaj cvet bio simbol Otomanskog carstva u doba mira i prosperiteta, u vreme kad je Carstvo bilo na vrhuncu svoje moći i od tada je lala postala tradicionalni simbol Istanbula. Prve lukovice lala su upravo iz Turske u šesnaestom veku stigle u Amsterdam i tamo napravile pravu berzansku groznicu. Mi smo osim lukovica doneli i njihove nazive lala, ali i zumbul.

Bosfor

Veliki petak je imao svoj finiš na Galata mostu uz lokalnu ribu levrek (zanimljivo je da i Albanci koriste istu reč za brancin) iz Karadeniza – Crnog mora, i zaista odlično crno tursko vino iz Ankare, ali najbolji je bio pogled na Bosfor i početak Zlatnog roga, preko na azijsku obalu, desno na evropsku obalu i neopisivu količinu brodova koji plove tom tako malom a tako važnom delu akvatorije.

„More je prastari jezik koji ne umemo odgonetnuti“, kaže Borhes, a ja dodajem da umemo da ga osetimo. Stari mudraci su smatrali da se Mediteran proteže dokle raste maslina, ali da Crno more nekako nije Mediteran. Osmanlije su Crno more smatrali svojim jezerom i Bosfor je bio linija kontrole. Sve to se nekako oseća na tom mostu i uz dobro vino i društvo veče je pokazalo da sreća može da se sakupi na jednom mestu.

Posmatrajući jedan putnički brod, koji se kreće i manevriše na svega nekoliko desetina metara udaljenosti, i stotinak velikih trgovačkih i putničkih odmah iza, razmišljam o podatku da godišnje ovim uskim „bogazom“ prođe oko 56.000 plovila, od kojih 10.000 tankera. Jasno je koliko je Rusiji, Ukrajini, Gruziji, Bugarskoj i Rumuniji važan dobar odnos sa Turskom, a jasno je zbog čega je turski tadašnji premijer Erdogan na početku svoje izborne kampanje, uzgred budi rečeno, baš u Beogradu na jednoj poslovnoj konferenciji 10. oktobra 2011. najavio početak gradnje novog kanala pod imenom „Istanbulski kanal“, kao paralelnog morskog prolaza sa Bosforom. Zvaničan motiv je rasterećenje Bosfora i izmeštanje tankera iz bezbednosnih i ekoloških razloga iz centra grada Istanbula. Kanal je počeo da se gradi, predviđena cena je 10 milijardi dolara, tvrde da je potpuno finansiran iz sopstvenih sredstava, a kritičari pak smatraju da je to nerealno niska cena. Glavnu ulogu u projektu ima turska armija, a 43 kilometra dug kanal će se pružati od Crnog mora preko jezera Kučukčekmeče kroz šumu do Mramornog mora. U okviru ovog „Ludog projekta“, kako ga je sam Erdogan nazivao, jeste i izgradnja trećeg istanbulskog aerodroma, koja se privodi kraju, a oba projekta treba da se kompletiraju do 2023. godine, kada se obeležava 100 godina od osnivanja moderne turske države. Neprovereni izvori tvrde da sav novac od naplate za prolazak brodova kroz Bosfor uzima Velika Britanija, po nekom starom sporazumu iz 1923., i da on ističe isto 2023. godine. Tada, ako kanal bude gotov, obećavaju da će se po Bosforu švrćkati samo ribarski, sportski brodovi i trajekti za prevoz putnika. Dakle, kome je uzbudljivo da pije kafu dok mu pola svetske flote klizi ispred nosa da požuri na Bosfor, ima vremena do 2023.

Nije dovoljno ići jednom u Istanbul

Uz sve primedbe koje sam gore podelila, saznanje dana je, ipak, da neka mesta treba posetiti više puta, i to sa dobrim vremenskim razmakom. Iskustvo koje smo u međuvremenu sakupili nam oštri logiku, a sadašnjost i prošlost poprima drugi izgled. Istanbul je sigurno jedno od tih mesta. Ne samo zbog slavne prošlosti, jer diveći se samo njoj, svodi se sve na istoriju. Istanbul treba posetiti pre svega zbog fantastične energije koju ovaj grad ima, zbog mnogo mladog sveta koji vidimo na ulici, zbog Muzeja moderne umetnosti, jer Turska mnogo ulaže u mlade umetnike; zbog azijske strane grada koja je neočekivano preuzela primat od evropske. Neobično je da je pijaca Kadikoj neuporedivo bolja od ovih za turiste na evropskoj strani. Izbor sveže ribe u ribarnicama i nekoliko stolova za ručak, fenomenalna ulica iza pijace sa minijaturnim pržionicama kafe u kojima se ona i pije prepuna je nekog nasmejanog sveta.

Na azijskoj strani skoro da nismo sreli ženu u feredži, a na evropskoj je to postalo pravilo. Nije bilo toliko uočljivo pre desetak godina. Populizam i klerikalizam je planetarna boljka. Proći će. Uvek prođe.

IZRAEL, 1001 kilometar za sedam dana

Negde sam pročitala da je čitanje važnije od pisanja. Knjige su glavni graditelji ideja i inspiracija, za mene uvek pre nekog putovanja. Tako sam kroz oči Orhana Pamuka učitavala deo Istanbula, a u Lisabonu sam imala fleševe pozajmljene od Saramaga. Na put u Jerusalim i Izrael, direktno su me „pozvale“ dve knjige.

„Jerusalim biografija“ Sajmona Sibaga Montefjorija, profesora istorije na Kembridžu, potomka porodice koja je učestvovala u izgradnji Jerusalima, čija je glavna teza da je grad Jerusalim tokom čitave svoje istorije bio zapravo axis mundi (osovina sveta), danas istinitija nego ikad. Grad je žarište borbi između tri Avramove religije, centralno mesto jevrejskog, hrišćanskog i muslimanskog fundamentalizma sa svim svojim sektama, tačka sudara civilizacija i tako već najmanje tri hiljade godina. Zvanična izjava predsednika Amerike, Donalda Trampa u decembru, neposredno pre našeg putovanja, da je Jerusalim glavni grad Izraela je samo potvrdio ovu tezu, a nemiri koji su tom prilikom nastali, još jedan su kamen spoticanja, I zamalo da nas odvrati od putovanja. Sva sreća nije.

IMG_20180108_192549.jpg

bty

Druga knjiga je „Sapiens – kratka istorija ljudskog roda“ planetarni bestseler, delo Noa Juval Hararija, profesora istorije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, koja čitaoca poziva da bez obzira na to koja su njegova ubeđenja preispituje osnovne narative našeg sveta, da poveže događaje u prošlosti sa našim današnjim problemima, a pre svega da se NE PLAŠIMO KONTROVERZNIH TEMA. Posebno zanimljiv detalj vezan za ovo putovanje je da se Homo Sapiens razvijao sa svešću o ljudima podeljenim na nas i njih. „Mi“ smo grupa istomišljenika koja se nalazi neposredno oko mene, a „oni“ su svi ostali. Binarni bili, binarni ostali i to u smislu dvostruke realnosti: jedna se odnosi na prirodu, reke, drveće, životinje, a druga na fikciju. Kako je vreme prolazilo, Homo Sapiens je stvarao zamišljeni poredak – religiju, nacije , umetonost, novac, korporacije itd. Sve ovo su proizvodi zamišljanja a ne delo prirode. Ova izmišljena realnost je postajala sve snažnija, i vremenom je opstanak reka, drveća i životinja zavisio od milosti izmišljenih entiteta kao što su Google, novac, država, religija… I mi u Srbiji smo ne samo svedoci, već neumorni proizvođači te „izmišljene realnosti“ koju sve kritikujući je, tako uporno živimo.

IMG_20180108_192600.jpg

bty

Čitajući ove dve knjige, ali mnoge druge, koje bi za jedan putopis bilo preterano nabarajati,sasvim je jasno, Izrael se posetiti mora.

Osim knjiga, postoji još jedna odrednica koja je veoma važna za kontekst posete Izraelu, a naročito Jerusalimu: generacija oko naše je školovana i vaspitavana ne samo u ateističkom duhu, već i potpuno ignorišući postojanje religije. Nama je fokus u učenju istorije bio period 1940-45 i to kroz jedan određen filter koji je bio u službi (partizanskih) vlasti u Jugoslaviji, neke druge stranice otvarali smo na samouk način. Živeli smo u nekom lažnom mehuru od sapunice, verovali da smo bili bezbedni. Događaji u 20. veku vezani za oba svetska rata, za strahovito stradanje Jevreja, ali i onih stradanja u Jugoslaviji početkom 90-tih potvrdili su Frojdovu tvrdnju da je naša kultura i naša civilizacija samo jedan tanak sloj koji svakog trenutka mogu da provale destruktivne snage podzemnog sveta. Država u kojoj sam rođena, ateistička, sekularna, se posle 60 godina raspala na muslimanski, katolički i pravoslavni deo.Sve te države danas u 21. veku postaju veoma I sve više klerikalne, pa pitanje odakle sve to nama nije zakasnelo. Odgovor na neka od ovih pitanja, treba potražiti na prvoj liniji fronta između ateizma i vere,u Jerusalimu.

Ideja je najvažnija i uvek na početku, posle je sve ostalo lako. Vrebala se prilika, čekala da se namesti. Ryanair je napravio akciju neverovatno povoljnih avio karata iz Budimpešte za Eilat, i bio sasvim zgodan katapult za akciju.

Kupovina karata mesecima u napred osim finansijske radosti, donosi i višemesečno radovanje i naslađivanje predstojećim putovanjem i ostavlja sasvim dovoljno vremena da se organizuje putovanje u nepoznato. Od rezervacije mesta za parking na broj registarske tablice za manje od 20 evra pa sve do bukiranja rent-a-kara u Eilatu. Apsolutna preporuka svima koji putuju je da sve usluge koje mogu, bukiraju preko interneta. Upadljivo je jeftinije, posebno u jednoj tako ekstremno skupoj državi kao što je Izrael.

Shabatt u Eilatu

Ispraćeni obiljem tradicionalnih poluinformacija iz Srbije vezanim za situaciju večite a posebno aktuelne Trampoidne neposredne ratne opasnosti, uniformi i mučne procedure ulaska u Izrael, ne malo se iznenađujem kada shvatim da je aerodrom Ovda zapravo vojni aerodrom. Ryanair, ekonomije radi, po pravilu koristi „sporedne“ aerodrome, a meni više prija takva „egzotika“ malih aerodroma, od one krađe našeg vremena i dostojanstva na mastodontima kao što je Frankfurt, Pariz ili London. Možda zbog minijaturnog improvizovanog objekta, ali procedura ulaska u Izrael je jednostavna.

IMG_20171230_104837.jpg

bty

Službenik postavi dva, tri trik pitanja, traži informacije o boravku i brzo odštamapa ulaznu vizu na cedulji. Ovo je informacija za srpske ljubitelje drame, jer izraelski pečat se ne udara u naš pasoš! Posle dva koraka već smo u šatlu za Eilat. Ono što znam iz opšte kulture, je da religiozni Jevreji poštuju šabat subotom, dakle da ne rade, ali da je cela država bukvalno u hibernaciji, to zaista nisam mogla da zamislim. Na Šabat čak i hotelski aparati za espreso odmaraju, većina liftova , ne rade agencije za iznajmljivanje automobila. Ovo je dakle, država kreirana oko religije, i u kojoj religija određuje pravila igre. Kada je tako, onda je u gradu koji atmosferom i hotelima podseća na Budvu pre destak godina, jedina aktivnost ona na plaži. Kafić ipak radi, jer Eilat razvija turizam.

IMG_20171230_142957.jpg

bty

Noge u pesku, lice prema Suncu, ali uši najviše uživaju. Neverovatno je sa kolikom lakoćom se u razgovorima „šalta“ sa Hebrejskog na Francuski, pa na Engleski, pa na Ruski, Poljski i samo zamislite neki jezik, tu je. Iako ne volim sve ono što podrazumeva industrijski turizam, miris friteze, obalu silovanu hotelima mastodontima, serijski štancovane poslastičarnice, kafiće i kvazi italijanske restorane, tezge sa kineskim gluparijama, ovde mi sve to nekako ne smeta. Ima taj opušteni šarm koji vlada na Bliskom istoku. Na svakom koraku se prodaje sveže presovani sok od nara, tipičan za Levant, i moj Pavlovljev refleks odmah određuje lokaciju.

Pogledavam prema susednoj Akabi u Jordanu, sa kojom Eilat deli zaliv i prisećam se posete pre desetak godina.

IMG_20171230_162217.jpg

dig

Išla bih opet, ali neka ostane želja za drugi put. Dobro je u ovo doba instantnog ispunjavanja želja, kada nešto želimo malo duže.

Mrtvo more

Procedura oko uzimanja automobila se otegla. Naravno, auto nije bio čist, ni čekiran, sasvim u skladu sa običajima geografske širine na kojoj se nalazimo. Kasnije će se ispostaviti da je kompanija Budget vrlo nekorektna, ali ne nerviram se, suv pustinjski vazduh valjda olabavi živce. Vreme dok čekam, koristim da kupim lokalnu sim karticu sa flet rejt internetom, i napravim taj nasušni hot spot. To se naravno nabavlja u nekoj lokalnoj radnjici a ne kod zvanične telekomunikacione kompanije, i košta 100 Šekela. Zahvaljujući munjevitom razvoju tehnologije, satelitska navigacija u automobilima doživljava svoje izumiranje. Google maps poslušno realizujemoje fantazije, i dobija zadatak da nas odvede pravo u istorijsku Masadu. Put kroz pustinju uz Jordansku granicu je spektakl sam po sebi.

Negev pa potom i Judejska pustinja su harizmatične same po sebi ali sa desne strane, već na teritoriji Jordana, prati nas planisnski masiv. To je planina Nebo koja se spominje u Hebrejskoj Bibliji kao mesto na kom je Mojsije prvi put ugledao obećanu zemlju. Dobro iščitana literatura , malo fantazije i dobro oko za detalje pretvaraju i višesatni put kroz pustinju u uzbudljivu inspiraciju.

Iako je 31.decembar koji Jevreji kao hrišćansk praznik, uglavnom ignorišu, iako na sajtu Masade piše da rade do 4, iz neobjašnjivih razloga kapija ove Irodove tvrđave nam je ostala zatvorena. U 14.30 portir je grupi rendom turista nekoliko puta dreknuo „klozd“. Ali možemo peške do gore, kažem. „Kejbl klozd –Masada klozd“ i odsečno i definitvno završio svaku dalju priču. Irodov dvorac, i mesto na kojem je ekstremno religiozna jevrejska zilotska sekta više od tri godine odolevala rimskoj opsadi, ostaće za neki drugi put.

Utešna nagrada je poseta Mrtvom moru, koje se pruža tačno u podnožju, ispod Masade.

Zejtinasta voda mora sadrži 33% soli, najniža je tačkanadmorske visine na planeti, bez tragova vidljivog života, okružena pustinjom, veoma ozbiljnom istorijom i ekstremno eksplozivnom političkom situacijom.

Na plaži jedna opuštena situacija, kupači, čuj mene kupači, to su plutači, jer u Mrtvom moru zbog visoke koncentracije soli ne može da se potone, potpuno opušteni, a da je stanje redovno, podsećaju nas dva američka aviona Fantoma koji veoma nisko nadleću iznad plaže i to iz pravca „Zapadne obale“. Palestinski deo se nalazi na nekih 15 tak km severno, i avioni su redovnom osmatračkom dejstvovanju. Srce malo preskoči, ali (nama) čudna logika ipak prevagne. Treba se setiti kako su, i koliko dugo su Jevreji stvarali svoju državu. Na tom mestu i postoji jedna emotivna istorijska dodirna tačka sa nama. Teodor Hercl je zvanični „duhovni otac Jevrejske države“ autor publikacije „Der Judenstaat“ u kojoj se zalaže za to da Jevreji u rasejanju započnu naseljavanje u Palestinu i time se vrate u svoju istorijsku postojbinu. Teodorov deda po ocu Simon Herzl živeo je u Semlinu, današnjem Zemunu. Smatra se da je deda imao učešće u stvaranju teksta o povratku Jevreja u Svetu zemlju koji je napisao zemunski rabin Alkalaj, a inspiracija za kasnije Teodorovo delo je nesumnjiva. Obojica su posmatrali događaje i bili inspirisani buđenjem i ponovnim stvaranjem Srpske države posle 500 godina ropstva pod Turcima. Ova paralela ne može da se preskoči, i pada mi na pamet baš ispod tih aviona na plaži Mrtvog mora, na minus 430 metara nadmorske visine, i na putu prema Tel Avivu sve uz samu demarkacionu zonu oko palestinske, Zapadne obale.

TEL AVIV je Los Angeles Bliskog istoka, a najbolje ga opisuju rečenica na engleskom: Jerusalem prays, Tel Aviv plays. I da, na prvi pogled izgleda kao da se u njemu „igra“ 24/7/365

Neboderi koji paraju oblake odmah iza šetališta uz hiperuređenu plažu dugačku otprilike pet kilometara, sve do istorijskog grada Jafa. Na svakom ćošku ugodni restorani i kafići u kojima služe dobru hranu i neprekidnu zabavu. Tel Aviv je The mesto, naročito i tokom zime jer su temperature vrlo ugodnih 20tak stepeni, čak i kada pada kiša. Klima dopridonosi ugodnosti, posebno nama smrznutim Balkancima. To je grad koji živi stalno, ulice su pune studenata, poslovnih ljudi koji su izašli na pauzu za ručak a čini se da najviše ima rekreativaca koji imaju tu privilegiju da tokom cele godine mogu da vežbaju napolju .

Nama je ta duga šetnja uz Mediteran bila stimulativna uvertira za sve dalje istraživačko – gastronomske aktivnosti. Trenutno najfensi mesto za izlazak je Hatahana. Stara železnička stanica je ostala autentična, a „naselili“ su je fensi butici sa predmetima izraelskih dizajnera i veoma maštovitim restoranima. Ono što nikako nismo želeli su kopije aktuelnih modernih lokala po svetu, kopije Beton hale i Petruse imamo kod kuće, želimo nešto drugačije. Imali smo sreće. Restoran čiji su vlasnici očigledno došli iz Južne Amerike ima ono što tražimo. Neformalnu atmosferu, argentinski odličan Asado, salatu na osnovu crnog sočiva i odlično crno vino iz Galileje, razgovorljivog šankera i isto tako razgovorljivog rabina do nas, koji je zapisujući misli iz Tore, ipak ljubazno i predusretljivo odgovarao na moja brojna pitanja. Novogodišnja noć je ne ispunila, već nadmašila očekivanja.

U Tel Avivu u skoro svakoj ulici možete pronaći butike s odećom izraelskih kreatora, a posebnu pažnju privlače brojne radnje u kojima možete pronaći unikatan nakit iz mašte. Još bih bila tamo, zalepljenog nosa za neki od izloga. Pijaca Sarona se izdvaja kao nezaobilazno mesto za popodnevni provod, tamo živi vrhunski suši, a Stari grad Jaffa nudi najlepši pogled na moderne nebodere i najbolju pekaru u gradu – Abouelafia.

Đevrek tek izvađen iz peći na drva je sladak i mekan kao duša, što bi naše babe rekle, i takav je, da ne ostane ništa za posle. Sve se proguta u jednom dahu kao da smo pobegli od gladi, a možda I meću neku drogu, jer sve miriše na „još“.Jafa je jedna od najstarijih luka na planeti, koristi se već više od 8000 godina, za koje postoje materijalni istorijski dokazi, a sasvim izvesno i duže. Istorija je beskrajno zanimljiva, koristili su je i stari Egipćani, i Grci i Rimljani a prvi Krstaši su se tu iskrcali i osvojili je uz, naravno jeziv masakr. Iza lučkog i starog dela nalazi se buvljak, na hebrejskom se kaže Shuk Hapishpishim, u tim uličnim „buticima“ može da se nađe blago neshvatljivih razmera.

Afričke drndavrnde, engleski porcelan, mozaici, mušeme rukom crtane i naravno hipsterski lokali. Ako negde postoji, onda je ovaj deo Jafe, pravi hipsterski raj. Ono što i dalje najviše volim a to je multilingvalno okruženje, ovde cveta. Sasvim je dovoljno da se sedne i uz čašu stvarno dobrog lokalnog belog vina sa nekog od brežuljaka ispod Golanske visoravni, samo upija i osluškuje taj miks raznih jezika, kultura i ta jedna neposredna jednostavnost.

Iako geografski pripada Bliskom istoku, Tel Aviv- Yaffo, kako mu je puno ime, svojim stilom života pokazuje da je puno bliži zapadu, ali ipak sa nekom drugačijom harizmom.

JERUSALIM

Istorija Jerusalima jeste istorija sveta. To je Sveti grad, „centrala“ Avramovih religija, i to sve tri glavne monoteističke čiji je fundamentalizam i u ovo naše moderno doba sasvim neočekivano, sve rasprostranjeniji. Dom je mnogih sekti od kojih svaka veruje da je samo ona u pravu a ovi ostali su obični bedni nevernici, centar je hodočasničkog biznisa hiljadama godina, leglo teorija zavere, grad koji živi i na nebu i na zemlji. Jerusalim postoji geografski, ali još više postoji u svesti milijarde vernika, živih i onih koji su živeli hiljadama godina pre nas sa Torom, Biblijom ili Kuranom kao glavnim izvorom informacija. Najviše je to grad koji natopljen krvlju i kostima svih onih koji su učestvovali u toj neprekidnoj borbi za Jerusalim. Svi ratovi, osvajanja, pokolji, pljačke,uništavanja, razaranja, katastrofe i opsade nisu nigde toliko nataloženi i skoncentrisani kao u Jerusalimu. Ovaj grad je živi dokaz koliko smo zavisni i odani onim Hararijevim „izmišljenim realnostima“, jer u ime vere, Boga, politike, novca se svašta radilo i kao da se sve više i ekstremnije radi , tačno kao onaj Dolap iz pesme Milana Rakića. Sve u krug. Izgleda da je XXI vek samo još jedan broj.

Iako dobro istorijski pripremljena za šetnju kroz vekovne slojeve starog dela Jerusalima, isto tako zanimao me je i život Jerusalimaca danas.

Putnik, jer putnik nikako nije isto što i turista, je onaj koji shvata da samo u inostranstvu čovek nauči da misli u distancama,zna da se katkad događaji poklope i ređaju baš nekim neophodnim redosledom. Upravo tako sam shvatila koincidenciju održavanja izložbe savremenog konceptualnog umetnika poreklom iz Kine u The Israel Museum u Jerusalimu. Ai Wei Wei, disident, kritičar, kreativac, odrastao u radnom logoru uz oca disidenta negde na severu Kine, koristi krajnje neformalna sredstva izražavanja održava izložbu koju već dugo „lovim“ baš u Jerusalimu, jednom od najkontroverznijih i najkonzervativnijih gradova na svetu. Bonus plus, 01. januara izložbu vodi iskusna kustoskinja iz Amerike. Bonus plus plus, tog dana pada biblijska kiša koja mi ovog puta ide na ruku. Poslastica koja se ne propušta, jer blizu Yad Vashem i blizu Herzl Museum nalazi se zbirka u kojoj je skupiljeno najviše artefakata ljudkse istorije, a ne zaboravlja se ni aktuelni trenutak. Ai Wei Wei postoji negde između Mao Cedonga, Karla Marxa ali i Andy Warhola i posebno Marcela Duchampa.

IMG_20180101_141347.jpg

dav

Kustoskinja je veliku grupu od stotinak ljudi provela kroz izložbu takvom veštinom, kao da se ceo Weiwei život i rad hologramski odvijao pred našim očima tu, u muzeju. Milijardu porcelanskih suncokretovih semenki na podu koje simbolično predstavljaju milijardu Kineza na zemlji usmerenih ka jednom gospodaru – Suncu, kako je bio naimak Mao Cedonga. On je mogao da ih zgazi, kad god je to poželeo. Razbijanje Ming vaze stare 2000 godina predstavljeno mozaikom od crno-sivo-belih lego kockica – znači protest protiv pritiska tradicije, ali i još više.

Umetnik je zatražio od fabrike u Danskoj isporuku kockica. Oni su to odbili pod izgovorom da ne žele da se mešaju u kinesku politiku, a zapravo su pripremali otvaranje najvećeg Lego Shopa na svetu u Šangaju. Umetnik je odbijenicu postavio na društvene mreže. U roku od nekoliko dana počele su da stižu tone Lego kockica na njegovu adresu. Kakva komunikacijsko-umetnička poruka! I to se namestilo baš Šekspirovski „Tužno na ovome svetu, jada punom rastajemo se, da evo da u slatkom Jerusalimu sretnemo se vedro“, čak i ako su neki od nas doživeli ne baš tako svetle trenutke 😉

IMG_20180101_144606.jpg

sdr

Ovaj prvi dan 2018 godine ću u svom kalendaru upisati zaista posebnim slovima.

Ni mesec dana nije dovoljno za upoznavanje ovog grada. Ipak koncentrovanih prepešačenih 19 kilometara u društvu divnog mladog čoveka Relje Akrapa, koji već 12 godina ovde živi, koji nam je poklonio ono što nam je danas svima najdragocenije – svoje vreme, svoj ugao gledanja, svoju svakodnevicu.

IMG_20180104_150057.jpg

bdr

Naš vodič je vrlo vešto izabrao trasu koja počinje od Kneseta, kroz četvrt Zichron Yosef ultrareligioznih kurdskih Jevreja, koja izgleda grupisano I ograničeno, baš kao nekakav štetl u Istočnoj Evropi. Male kućice, krov na jednu vodu, tesne ulice, zapuštene bašte i minijaturna Sinagoga. U nju muškarci mogu da uđu isključivo pokrivene glave. Četvrt sa divnim secesijskim zgradama, sa akademijom umetnosti. Jevrejska agencija, jedan od centara moći modernog Izraela, koja određuje i premerava „jevrejstvo“ kandidatima za useljenje. Avenija Kralja Džordža Petog sa „blistavim radnjama i kafeima s visećim lusterima i luksiznim prodavnicama“ podsećala je tada malog a kasnije čuvenog izraelskog pisca Amosa Oza podsećala na glamurozni London koji je video samo u filmovima.

Pijaca – SHUK

Ali Pijaca Mahane Yehuda Market ili Shuk kako ga zapravo zovu, je jedno apsolutno čarobno mesto. Obilje voća, povrća, začina, začinjenih sireva, požudnih ruku što pipaju i pronicljivih očiju što mere ogoljeno crveno meso, koje zakačeno za kost visi u improvizovanim mesarama. Oštri mirisi najčešćeg začina na Levantu – zeleno-zlatnog Zaatara, koji jedna domaćinska porodica na Bliskom istoku troši i do 1 kg nedeljno i crveni Sumac. Prodavac, kod kojeg se naš domaćin godinama snabdeva, bi sasvim opušteno mogao da mi proda i masno ćebe.

IMG_20180104_165446.jpg

bty

Njega ne zadovoljava da mi se prevodi sa hebrejskog, već na engleskom, čiji je najveći kvalitet želja da proda svoju robu, I svojim sjajnim očima mi objašnjava da je i slavni Entoni Burden kupio njegov lični miks začina za salatu, u kojem ima seckanih badema, timijana, i još ko zna čega sve ne. Naravno da sam sve kupila. Osim njega, tu na pijaci je možda najbolji „street food“ u gradu. Kod braće Levi se mora, jer kod njih se najbolje jede i to Flying Falafel. I naravno da su između tezgi uglavljeni brojni kafići i restorančići u kojima bih još sedela i jela Južno američke košer Empanadas. Ti kafići su mi odmah bili „sumnjivi“ i brzo je stigao odgovor – uveče se pijaca pretvara u cool mesto sa najboljim jazz svirkama i najboljim provodom u gradu. Možda se nekome učini ovo sasvim obično, ali ovakva živost, malo olabavljuje sliku ultra religioznog grada, kao što je Jerusalim. Dok je 72% stanovnika Izraela jevrejske veroispovesti, Sveti grad je 62% jevrejski. A skoro 30 % Jevreja u Jerusalimu se deklarišu kao ultra ortodoksno religiozni. Oni su isključeni iz obaveznog služenja vojske, ne plaćaju porez, provode dane u molitvi, žive u velikim porodicama uglavnom od socijalne pomoći, i prilično su distancirani od sekularnog društva. Ipak, ova manjina je veoma moćna i glasna u Izraelskom društvu, i kroz njihove četvrti na putu prema starom gradu prolazimo trudeći se da što manje skrećemo pažnju na sebe, kako ih ne bi provocirali. Hodajući prema brdu Sion odakle ćemo ući u Stari grad, prolazimo kroz predivnu četvrt oko Montefjorijevog mlina i restaurirane kočije kojom je obilazio Jevreje u 18. veku.

IMG_20180104_115918.jpg

bty

Zaista je neka posebna svetlost koja se preliva iznad čitavog grada. Religiozni bi to sigurno našli, na primer eshatološko, objašnjenje u svetosti tog mesta, ali meni upada u oči da su sve fasade građene istim čuvenim Jerusalimskim kamenom. On se vodi kao beo, ali vremenom dobije neku oker zlatnu patinu. Sasvim sam sigurna da refleksija Sunca od tog kamena proizvodi tu zbilja neobičnu svetlost u čitavom gradu. Koriste ga od davnina, i ima važnu ulogu u simbolici i religiji, ali sada dolazimo do zanimljivog detalja istorije Jerusalima.

Za vreme Britanskog mandata kada je Britanija upravljala Palestinom (1020 – 1948), guverner Stors je uveo obavezujući propis da sve zgrade u gradu moraju da oblože fasadu ovim materijalom. Setila sam se opet Hararija koji je tvrdio da je imperijalizam imao i svetle momente, i u tom momentu stigosmo do hotela King David. Jedno od važnijih mesta modernog Jerusalima. Izgrađen je 1930g kada je u doba džeza gradu nedostajao luksuz velikog grada, koji su amerčke novine opisivali bombastim naslovima kao na primer „ Haremske lepotice voze Fordove kroz Jerusalim“. U prvom hotelu svetske klase je bio smešten Generalštab Britanske uprave, desno krilo je bilo podignuto u vazduh. Tako prepun istorije, jedno je od najpoželjnijh mesta za privremeni boravak u ovom gradu, a na samo nekoliko koraka od starog grada.

Sveti grad

Iako je veoma teško sabiti sve utiske o Svetoj zemilji u nekoliko rečenica, hajde da pokušam. Atmosfera u čitavom Starom gradu je malo napeta, ali svakako vrlo religiozna i sveta, ali i vrlo turistička i kičasta sa sve neizbežnim i nepreglednim prodavnicama suvenira. Ovaj grad, na kraju krajeva hiljadama godina i živi od hodočasničkog biznisa. Podeljen je na jevrejski, jermenski, hrišćanski i muslimanski deo. Dok smo se penjali uz Golgotu „putem patnje“, putem kojim je Hrist nosio svoj krst, na Via Dolorosa nailazili smo na obeležene tačke na kojima se Isus zaustavljao. Neobično je boraviti na mestu na kojem se desilo nešto što je pokrenulo tolike događaje toko 2000 godina. Put patnje se završava u Crkvi Svetog Groba, najvažnijem mestu svih Hrišćana.

IMG_20180104_135230.jpg

bty

Činjenica da je ova „centrala“ Hrišćanstva vekovima izdeljena po konfesijama, to jest da šest konfesija „drži“ po „parče“ ove crkve me je ostavila bez teksta. O tome se retko govori. Ona izgleda tačno onako kao i Hrišćani: razjedinjena, atmosfera u njoj je teška, u jednom uglu katolička misa, malu Crkvu Svetog Groba unutar objekta „kontrolišu“ Pravoslavni Grci, tu su i Jermeni, Etiopljani…

Osećaju se svi ti vekovni sukobi i mržnja među svim frakcijama jedne iste religije koji traju vekovima. Sve to na Hristovom grobu od koga vekovima ključeve čuvaju dve Muslimanske porodice koje svakodnevno otključavaju i zaključavaju ovo mesto. Još jedan dobar primer Hararijevog „izmišljenog poretka“.

Religiozni ili ne, ne možete da se oduprete duboko spiritualnoj atmosferi ispred Zapadnog zida ili kako ga nepravilno zovu Zida plača. To mesto je najbliže Svetoj steni, mestu Avramove žrtve, istorijski i hronološki pre nego što je nastala Hrišćanska i Muslimanska vera. Na ovom mestu nalazio se jevrejski Prvi i Drugi hram, koji predstavljaju najvažnije mesto jevrejske vere.

Zapadni zid je ostatak platforme koju je izgradio car Irod na kojoj su se nalazila oba hrama. Kupola na steni ili Zlatna kupola je jedna od najprepoznatljivijih u muslimanskom svetu i među najstarijim postojećim muslimanskim spomenicima. Pre Meke i Medine, Muslimani su se okretali prema Jerusalimu, a Muhamed se po predanju upravo odavde uzneo u nebo. Zapadni zid je najbliža tačka na kojoj Jevreji mogu da priđu Svetoj steni, a na njoj se nalazi muslimanska svetinja.

IMG_20180104_145706.jpg

bty

Moji pratioci na društvenim mrežama, videvši odakle postavljam postove, zasuli su me u inbox sa molbama da napišem neku želju za njih i njihovu porodicu na parčetu hartije, koju urolamo i zadenemo u Zapadni zid. Sa krajnjim iznenađenjem sam čitala te poruke, i mojim najbližim prijateljima sam napisla seriju dobrih želja, sledeći taj običaj. Stojeći na ženskoj strani Zapadnog zida, posmatrajući tu veoma intenzivnu molitvu žena oko mene, ne mogu a da se ne zapitam – „otkud ja ovde?“.

IMG_20180104_145858.jpg

bty

Mitovi su jači nego što to iko može da zamisli, na njima počivaju carstva, države, ekonomija, vojska, politika, umetnost. Poseta Jerusalimu nam otkriva razmere uticaja religije na naš život čak ili uprkos tehnološkom razvoju. Homo Sapiens je otkrio genome, koristi Veštačku Inteligenciju, živi u sajber sferi, autonomnom mobilnošću, solarnom energijom, a zapravo i dalje ne znamo odgovor na najvažnije pitanje: da li smo postali srećniji? Čini mi se da se upravo u ovom gradu nalazi onaj deo priče na koji je Pank još 1977 onako glasno objavio da – „nema budućnosti“ . Zašto? Zato što je Montefjori sažeo ljudsku potrebu za liderom “Kao što je slučaj sa Mojsijem, Davidom ili Isusom, danas ne možemo da razlučimo koliko je njegova ličnost utkana u njegov uspeh, ali kao I njegove prethodnike I njega (Muhameda) je iznedrila potreba vremena u kom je živeo”. Mi sami kreiramo svoje bogove. Uvek.

Balkanski vilajet iz perspektive dva točka

Svako putovanje je pre svega odnos sa samim sobom. A ovaj put, motorom preko Albanije, prosto traži malo dodatnog istraživanja o sopstvenim motivima. Jedan od njih je svakako i u više nego prikladnom sloganu BMW-a čiji motocikl vozim, “Putovanje je cilj”. Da, putovanje je samo po sebi cilj, ukoliko otvara oči, jer vršljajući po geografiji, kulturi i izajedničkoj istoriji, shvatamo koliko su predrasude štetočinske, i koliko ljude koji su tako blizu, a tako daleko zapravo unazađuju.

02.jpg.981592daed59a744475b6837a951ca01.

*između Ulcinja i Skadra

Motor je, obzirom da je vozač na njemu nezaštićen metalnim oklopom, ovog puta snažna metafora slobode. A ona je upravo ono što sami sebi na ovim prostorima vrlo uspešno oduzimamo. Vozeći se tako ogoljeni, svi doživljaji, mirisi i zvuci tokom puta se doživljavaju mnogo intenzivnije nego ispod filtera za vazduh, klime i na velusrskim sedištima nekog automobila.
Zašto baš u Albaniju?

Albanci, su narod koji na Balkanskom poluostrvu vekovima živi pored Srpskog naroda, dakle delimo zajedničku istoriju i geografiju, a o njima, našim najbližim susedima i njihovoj zemlji tako malo znamo. Albanci predstavljaju decenijama pažljivo negovanu nepoznanicu za nas, a gde je neznanje tu je plodno tlo za predrasude i strah.

Sasvim sigurno, najlakše je otići u najbližu Ili najpoznatiju turističku agenciju, uplatiti aranžman, i od novih saznanja baviti se poređenjem hotelske hrane tamo ili restorana ovde, i nevaspitanim zemljacima koji nam samo služe tome da nas uvere da smo ipak nešto “bolje” od njih. Nešto otprilike kao razlog zbog kojeg se gleda Farma. Da, putovati kao paket, kao deo turističke industrije je sasvim sigurno najlakši način da se putuje, a da se zapravo ništa ne uradi da se pomere sopstvene granice izvan udobnosti famoznog “švedskog stola”. Putovanje u Albaniju, zahteva ozbiljniju pripremu koja itekako prevazilazi odlazak u turističku agenciju, čak i od višednevnog bavljenja Booking-om, ili Trip adviserom, za one malo naprednije. Pre svega zahteva obračunava je sa sopstvenim granicama, a to je najteže.
Kroz istraživanje koje obavljam prva informacija je, da su albanci jedini narod na Balkanu koji ima pripadnike sve tri velike religije. Veoma zanimljivo, jer upadljivo iskače iz omiljenog lokalnog klišea jedan narod – jedna religija.
Otvaraju se mnoga pitanja. Kako smo od partnera u davnoj prošlosti, uprkos nedavnoj teškoj istoriji postali neprijatelji? Da li na Balkanu možemo da diskutujemo o ovome a da ne mešamo dnevnu politiku? Zašto malo o njima znamo? Kako je zapravo, izgledalo povlačenje srpske vojske pre tačno sto godina, i da li su mitovi još uvek jači od realnosti?

Ima još toga što može da se nauči pre putovanja, i što mora da se uzme u obzir. Albanci su od kraja drugog svetskog rata pa do smrti Envera Hodže bili potpuno izolovani od spoljašnjeg sveta, sa ove distance, takva diktatorska tumačenja komunizma su potpuno neverovatna, ali ona su itekako ostavila neizbrisive tragove na svoje građane i to svakako treba uzeti u obzir.
Svici na Durmitoru
Ipak, da počnemo putovanje Balkanskim vilajetom od početka. Putujemo kamperom i motociklom. Kamper je baza, studio i mali deo svoje kuće. Motor je druga dimenzija. Preskočiću deo o srpskim putevima, jer za ovih tridesetak godina uzalud čekam normalne puteve. Ibarska magistrala sa rupama, a naročito deo od Prijepolja do Jabuke sa potpuno zarđalim odbojinicima i saobraćajnim znacima je naša bruka i sramota, i jasna slika dubine naše kolektivne depresije i siromaštva.

Prelazak preko Đurđevića Tare menja sve. Durmitor, sa kojim se nismo videli čitavih deset godina, nas pozdravlja spektakularno: poslao je roj svitaca koji su nas okružili svojim svetlećim telima, i tako bljeskajući poželeli dobrodošlicu. Ni jedna fotografija ove čarolije nije uspela, kao da su Durmitor i Tara odlučili da ovaj momenat sačuvaju samo za naše oči. Osećanje je neponovljivo isto kao i specifičan miris Durmitora, od mešavine timijana sa livada i oštrog planinskog vazduha sa velike nadmorske visine.

03.jpg.c905e547b1b0babb696ac84f6a7abffc.

*Durmitor nas je dočekao sunčan

I tu, prelaskom krševite Crne gore sa krajnje tačke severozapada, preko Šavnika, Podgorice, Bara i Ulcinja na jugoistočnu Adu Bojanu zapravo počinje putovanje kroz naš zajednički balkanski vilajet u Albaniju.

Prva deonica od Ulcinja do Skadra preko obronaka planine Rumija i lokalna sela je kao da su ga pravili za moju vožnju motorom. Neopisivo uživanje po relativno dobrom krivudavom putu, pojačano prijatnim uzbuđenjem zbog puta u novo i nepoznato. Vrlo brzo se stiže na crnogorsko albansku granicu, i tamo je prvi šok: policajci traže da se slikamo. Nije baš svakodnevno da se žene tuda švrćkaju na motoru. Dobar znak, dobra atmosfera i veselo ulazimo u Albaniju prema Skadru. Tvrđava Rozafa kako Albanci nazivaju Skadar na Bojani, je prvi važan cilj na ovom putu.
Skadar na Bojani

Zidanje Skadra na Bojani je možda najvažniji deo naše narodne književnosti. Alegorija uziđivanja mlade Gojkovice u zidine, je sigurno najtragičnija, a činjenica da i danas koristimo metaforu Skadar, za građevinu koja se dugo gradi i ne završava, dodatni je dokaz koliko je ovaj mit dubok. Ovo je mesto novog učitavanja davno pročitane lektire, ali ovog puta uz distancu od tinejdžerskih dana, koja se sasvim drugačije meri iskustvom zrelih godina, uz vizuelizaciju, i divnu priču i dodatne informacije Pavla Jakoja Brajovića, predsednika udruženja Srba i Crnogoraca, rođenog Skadranina.
Gradnja Skadra na Bojani je započeta još u 4 veku pre nove ere. Smenjivale su se vojne i političke uprave, a kako Pavle zanimljivo pripoveda, sve ih redom i “vidim”. Od antičkih grka, preko Ilira, Rimljana sve do plaćenih mletačkih vojskovođa koje su nekom istorijskom momentu Srbi ili Crnogorci platili da ih obučavaju modernim vojnim veštinama. Dakle, prvo naravoučenije: ljudi su ovde vekovima sarađivali jedni sa drugima. Posetili smo i mesto na kojem je živa uzidana mlada Gojkovica, kao žrtva okrutne vile koja je tražila ljudski život u zamenu za manjak znanja iz građevinske nauke.

05.jpg.ab89a51e7ed755a3095ccf815377a083.

*Skadar je dobro sakriven

10.thumb.jpg.b603f9c7680974781c7aa5032bf

*Skadar na Bojani
Na tvrđavi, u zgradi u kojoj je bio Generalštab svake vojske koja je tu komandovala, popili smo odličnu kafu i rakiju (samo za one koji ne voze) i naučili kako da se obraćamo nepoznatim ljudima ovde. Ako kažeš “rođo” ili “kume” dobićeš i osmeh, obavezno će ti ponuditi svoju “šljivovicu”, koja je zapravo lozovača. Teško prolazi odbijanje ponuđene rakije u Albaniji. Čitam im na licima, smatraju to vrlo neljubaznim gestom, i tu sam na ozbiljnim mukama da objasnim, da bez obzira na saobraćajne propise, ne mogu da vozim dva točka uz alkohol. Nikako!
Tirana je naša sledeća destinacija. Direktno sa ovog mitološki važnog Mrnjavčevićevog utvrđenja vozimo u glavni grad. Poseta Skadru je proširila naše vidike po raznim osovinama, kako istorijskim a još više kulturološkim jer smo odškrinuli vrata kroz debeli zid predrasuda. Neodoljivo me sve podseća na ledeni zid iz serije Igre prestola koji čuva John Snow, a iza kojeg žive divljani.
Pre spuštanja na albansku obalu Jadrana valja preći put dugačak oko 100 kilometara i opterećen iznad svakog očekivanja. Vozi se umereno a ograničenja od 30/50/80 km su vrlo česta. To je ujedno prvi pravi susret sa drumovima Albanije, jer je ona deonica do Skadra bila suviše kratka. I pre puta, stigla su nam upozorenja da je pridržavanje saobraćajnih propisa obavezno jer svi upućuju da prema strancima nema popusta. Ceo put do Tirane ne mogu da se opustim na motoru. Obilaze me na punoj liniji, vozi se kontra stranom, a najveći šok izazivaju deca i mladi koji prema meni voze bicikl desnom stranom kolovoza. Svaki put se presečem. Dakle držim četvoro očiju otvoreno, dvoje za napred i dvoje u retrovizoru. Ovde tokom vožnje nema mesta za misli o proteklim događajima, koje su tako uobičajne tokom vožnje motorom. O Skadru ću, kao Skarlet, naknadno misliti sutra. Naš cilj je auto kamp Tirana koji se bar po internetu nalazi u blizini Tirane u netaknutoj prirodi. Baš tako, skoro netaknutoj posebno po makadamskom putu u završnih dva kilometra. Kamper još kako tako, ali maksi skuter BMW C650 Sport je bio na pravom ispitu i to ne samo on već i sva nephodna veština za upravljačem.
BMW Skuter je plementa mašina koja voli obrtaje i asfalt. Makadam mu ič ne godi.

Dirljiv susret
Ulazak u kamp je začinjen dirljivim susretom, koji je odmah razvejao sve sumnje oko toga da li smo mi normalni, i kuda smo krenuli. Kamp je vrlo uredan, sa fantastičnim pogledom na jezero i planine, WI fi radi savršeno, i to bez famoznog pasvorda, a ljudski faktor je njegov najbolji deo. Vlasnica Rita nas je uputila na najbolji lokaciju, uz izvinjenje da još nemaju trgovinu sa namirnicama. “Ako ste gladni, pridružite se mojoj porodici na večeri” kaže. Našli smo kompromis u direktnoj isporuci ovčijih ćufti, pasulja iz njene bašte sa teletinom, proje i povrća koje sama gaji. Svaka poklonjena hrana koju neko sam odgaji uvek za mene ima tu neku dodatnu, vrednost veću od kupovne. Novac je naravno odbila!

07.jpg.a66b64b7760453e2a5f16fa8df2275f2.

*auto kamp u Skadru

Rakija connecting people (jeste izlizano, ali je baš tako)
Uveče je Baškim, Ritin suprug prišao sa flašom rakije. Na odličnom francuskom nas je ponudio svojom “šljivovicom” koja je zapravo loza, ali je izgleda šljivovica univerzalna reč za srpsku rakiju. I ranije u Skadru smo bili nuđeni rakijom. Prepoznajem u tom običaju, zajedničku kulturnu matricu. Bez obzira na nacionalnu pripadnost i na političke granice koje su se vekovima neprekidno menjale, običaj je toliko dubok, i toliko tipičan da postaje jasno da je Balkan jedna celina, jer svuda od Hrvatske preko Bosne, Crne gore, Srbije naravno, gosti se nude rakijom, i to najbolje svojom. Kako smo samo svi tipični i predvidivi.
Tirana
Baškim nas ujutru držeći svoju ćerku za ruku pozdravlja i izdaje uputstva za odlazak u Tiranu. Brine. Kaže da se u Tirani praktikuje “animal driving” stil, da obavezno parkiramo motor u hotel sa kamerom, i daje još korisnih saveta gde da ručamo, i da ne propustimo Bunker art, pravoslavnu crkvu i džamiju.

Ništa od svega. Kasnili smo na sastanak koji se odužio, pa smo nabasali na fensi restoran u Tirani, Il Gusto, koji sam najmanje želela da idem. Prenapucan je, kao da smo bilo gde u Evropi, u trenutno najpopularnijem restoranu prestonice. Kelneri govore odličan engelski, efikasni su, a mi se odlučujemo za tradicionalna jela Qofte Korce i Tave Kosi, ili u prevodu ćufte sa povrćem i jagnjetina zapečena sa jogurtom i malo pirinča. Apsolutno savršeno, ali i još jedan kulinarski dokaz da je ceo naš region baš dugo živeo pod turskim uticajem.

13.jpg.3055a5e5d44095cd2e3f32b4a9a4bfa5.

*ručak u Tiranu

Tirana, njen centar je na mene ostavio sasvim lep utisak, ako se izuzmu saobraćajni običaji. Ima bezbroj lepih kafića raznih stilova i provinijencija, mnogo mladih na ulicama i mnogo zelenila. Čudnovato je kako su duboke naše predrasude, i vozeći se nazad, razmišljam da li je usvajanje gotovih modela naša odlika, i koliko nekritički prihvatamo servirano, bez ikakvog preispitivanja, ne samo u oblasti politike, već u u kulturi, umetnosti, i svakodnevnom životu. Takvi donosimo pogrešne odluke, koje posle tumačimo svetskim zaverama protiv nas, mučenika.

14.jpg.6dbdd3c60a4d9cee091794fbc5b06166.

*kamp Tirana

Odmah iz Tirane, avantura i dijalog sa sobom se nastavlja. Ide se preko Drača uz Jadransku obalu do Kavaje.
Drugi svet počinje već 50 kilometara od Tirane
Kao i svaki velegrad, tako i Tirana pruža mogućnosti ali i hektičnim ritmom zamara. Što bi rekli, dođoh, videh i pobegoh natrag u prirodu. Prema očekivanju “povlačenje” iz glavnog grada Albanije nije nimalo jednostavan zadatak. Dala baba dinar da uđe u kolo a deset da izađe. BMW skuter jezdi bulevarima Tirane kao po svojoj kući, ali sa velikim nedostatkom. Navigacija je ono za šta bih dala mnogo, umesto nje, koristim instinkte, i neki unutrašnji žiroskop. Kako bilo, nakon dobrih 45 minuta izlazimo ka autoputu, smer zapad, grad Dures ili kod nas poznatiji kao Drač, a zapravo oni koji su ga osnovali dali su mu latinsko ime Durrachium.

15.thumb.jpg.36ea879addf50f08de5e0fbc80a

*vožnja kroz Tiranu
Napadi sa svih strana
Prvo iskustvo vožnje motocikla po albanskom autoputu sa dve trake je više od iskustva. Sasvim je jasno da su dva točka ovde ugrožena vrsta. Vozi se brzo, a zaustavlja se ko gde stigne i gde poželi. Sasvim je uobičajeno da se autobus zaustavi u desnoj traci autoputa kako bi preuzeo putnike, a za time slede kočenja, prestrojavanja i opšta pometnja.
Biciklisti i motociklisti koji se kreću u suprotnom smeru su sasvim uobičajena pojava. Kako mi je se poverio jedan austrijski kamperista, Albanija je super ali noću nema vožnje. Previše je opasno. Podržavam potpuno taj stav i savetujem onima koji budu ovde dolazili da se drže ovog uputstva.
Via Egnatia, prvi Balkanski autoput
Drač, lučki grad tipično mediteranskog karaktera dohvatio nakon gotovo jednog časa vožnje. Ovo je region bogatog istorijskog nasleđa, pa se između ostalog Drač može pohvaliti da iz njega kreće prvi balkanski auto put koji su izgradili Rimljani. Nama je poznat po nazivu šoping ulice u Soluni, Via Egnacia. Makedonski Prokonzul Gnaeus Egnatius, svestan važnosti modernih saobraćajnica,za upravljanje državom, u 2 veku pne, dao nalog da se izgradi ovaj put. Trasa je bila dugačka oko 1.120 km (746 rimskih milja), i kao i većina rimskih puteva bila je široka 6 metara. Trasa puta je veoma zanimljiva: Drač, pa antički grad Apolonia, teška deonica duž reke Škumbin preko grada Elbasana, pa na Ohrid, Bitolu, Edesu u današnjoj Grčkoj, Solun, da bi se završio u Konstantinopolju. Koristio ga je Julije Cezar, Apostol Pavle, razne vojske, pa kasnije i vizantinci, Krstaški ratnici su ovuda prolazili krećući se prema Maloj Aziji, i na kraju Osmanlije. Vozim skuter posle Durrachiuma prema kampu Pa Emer istom trasom, ali modernijim putem,posle svih njih i podsećam sebe da svet ne počinje od nas.
Kamping „Pa emer“
„Pa Emer“ u prevodu znači bukvalno „bez imena“ i jeste klasičan kamp na obali mora, ali odmah uočavam da je ujedno i prava botanička bašta. Obilje rastinja i biljaka, pa čak i onih sasvim neočekivanih kombinacija kao što je to platan pored bora (Pinus Alepensis) predstavljaju idealno okruženje za odmor.
Ono po čemu je takođe poznat ovaj kamp je svakako i veštačko ostrvo i mala marina izgrađeni za potrebe korisnika kampa. Retko se pruža prilika da za sebe imamo svoje ostrvo i ovakav zemaljski raj na raspolaganju. Sve je to plod ideja i ruku vlasnika kampa Leonardo Peposhi i njegovog oca Eleza. Kontakt sa njima, se uspostavlja, a kako drugačije, nego preko ponuđene domaće rakije, posle večere u njihovom restoranu. Dopalo mi se što se kuvaju samo dva jela, i to je to. Biraj. Jedno je uvek nešto, tradicionalno albansko, a drugo je sveža riba koju tog jutra lokalni ribari imaju na raspolaganju.

16.jpg.274057a9e3a9c233845d870a8dc42a41.

*auto kamp Pa Emer

17.jpg.50bfc5241afad50749bdeda79b194847.

*auto kam Pe Emer

Kuvamo, družimo se, jedemo zajedno. Od glavne kuvarice Dile koja je majka kampa „krademo“ razne originalne recepte kao što je ovaj za lokalno jelo koje zovu „Imamballajdi“. A sastojci sve poznati, čak se i slično izgovaraju: patlidžan, paradajz, peršun, beli luk i paprika. S tim što je povrće ukusnije. Valjda zbog geografske širine, i obilja sunca.
Sve vreme, koliko smo proveli kod ovih divnih ljudi, pokušavamo da Elezu, profesoru albanskog jezika u penziji odgovorimo na pitanje koje nam nekoliko puta postavlja na nekakvom arhaičnom srpskom, “Zašto Srbi ne dolaze ovamo. Moji gosti su sa svih strana sveta, osim iz Srbije. VI ste posle nekog bicikliste iz Beograda, pre tri godine, drugi iz Srbije? Šta je razlog što ne dolazite?“ Teško je to objasniti! Takvi smo! Kvrgavi i puni predrasuda.

18.jpg.535fba6ee9696c6677770668d34954c0.

*Leonardo i Elez Popeshi, tvroci auto kampa
Pravoslavni predeo Albanije od nacionalnoj parka „Llogara“ do Jonskog mora „zove“ na vožnju
Dan odmora koji smo sebi priuštili u kampu odnosno botaničkoj naši „Pa emer“, valjalo je nadoknaditi ranim jutarnjim startom. Pravac jug! Pre toga se neuspešno ubeđujemo sa profesorom Elezom da platimo kamp. Kaže na lošem našem jeziku, „Prvi Srbi u mom kampu ne plaćaju već zaslužuju čast da im zahvalim“. Učinilo se da je oko spremilo i suzu.
Prvi balkanski autoput
U „Pa emer“ se vraćamo sigurno. Sada balkanska turneja mora dalje. Prva planirana destinacija mesto Apolonia u blizini grada Fier. Pedeset kilometara udobne i pomalo dosadne vožnje do sada najboljim autoputem kojim smo se kretali u Albaniji. Baš kako i zaslužuje ovaj predeo, jer Apolonia nije poznata samo po veoma dobro očuvanoj rimskoj naseobini, već i po nečemu što je deo moderne istorije. Upravo kroz Apoloniju prolazi predmet našeg interesovanja, prvi balkanski „autoput“ „Via Egnacija“. Beše da su još tada shvatili značaj modernih saobraćajnica za razvoj carstva. Na ovo bi svi koji se kreću od Novog Sada do Rume preko Fruške Gore imali što šta reći.

19.jpg.3f93c73b5d3b6fe99aa29f34be20d5b3.

*modernih puteva je sve više u Albaniji

Kako bilo, ti Rimljani su baš umeli dobro da se smeste. Uzvišenje iznad plodne ravnice koja se završava u moru. Nije ni čudo da je ovde i sam Cezar dolazio da se odmara. Prilazak arheološkom parku Apolonia je tipičan. Nije obeležen putokazima, udaljen je od krada Fier 7-8 km i prolazi se kroz selo Pojan. Veoma loš put, kokoške i selo me dovode u sumnju da nisam na dobeom putu, i osećam kako me leđa peku od namrštenog pogleda Miodraga koji vozi kamper iza mene. Ipak, ulazak u Apoloniu je direktan transfer u antičku grčku. Ovo blago je dvadesetih godina prošlog veka, otkrio francuski arheolog Leon Rey. Sedim na kamenim ostacima gradske većnice, i prolazim ulicom u kojima su bili „boutiques“, gledam u biblioteku i pozorište. Okolo su sve neka stogodišnja stabla masline, zrikavci baš galame, i daljini se vidi more, i čekam još samo da se prošeta neko u togi. U ovom čarobnom mestu, skoro da i nema turista, osim još jednog francuskog para na motoru i nekih svetloputih skandinavaca. Kakva turistička extra vergine situacija. Raj i obavezna destinacija za one koji se nađu u blizini. Vredi svaki sekund.

Inače, obližnji grad Fier za koji nas 99% nikad čulo nije, spada u red najmodernijih gradova Albanije. Nove, prelepe zgrade dominiraju do te mere da mu pandan u Srbiji nije moguće naći. Ovde urbanisti znaju šta rade. Toliko o onim trošnim i depresivnim razglednicama Albanije kojima smo kljukani.

20.thumb.jpg.99d5760dd29947a786c04a6c1b5

*grad Fier

23.thumb.jpg.e1ae9b1d2da2c563fdbb358538f

*Apolonia

24.jpg.d7beb92f3b9e2f5fb793912686a94de9.

*Apolonia
Jonsko more
Od Fiera, tačnije Apolonije, krećemo dalje, put Jonskog mora koje se na ovom mestu sukobljava sa Jadranskim. Na putu još jedan maleni događaj koji upisujem u onaj deo priče o predrasudama. Vožnja motorom samo izgleda šareno, veselo i bezbrižno, ali traži ozbiljnu koncentraciju, od koje pada šećer brzinom obrnuto proporcionalnom našoj vožnji. Naročito na putevima Albanije. Stajem na pumpu, ulazim u prodavnicu, tražim čokoladu. Dečak pokazuje da nema. Tražim sladoled, nema ni toga. Okej, nema veze, sedam na motor, kamper je tu. Ali, dečak trči zamnom, vadi kesu sa svojim ručkom, i poklanja mi dve svoje nektarine. Toliko ostajem bez teksta, da je dobro što mi uopšte pada na pamet da se slikamo, i tako zabeležimo ovu dirljivu scenu.

47.thumb.jpg.12bffe42cdb58b67952a0817e8d

*nektarine umesto čokolade
Udobno stižemo u predgrađe grada Valone. Moderna i bogatija verzija Budve. Ovde pare prosto šuškaju na svakom koraku. Novi široki bulevari, stotine modernih zgrada i hotela. Sve plastika i sintetika i letovalište po ukusu recimo prosečnog ruskog turiste. Boja mora postaje modra, plaže smenjuju jedna drugu, a mi odlučujemo da ovaj primer industrijskog turizma samo prođemo i produžimo prema nečemu što su nam u Tirani preporučili. Planinski prevoj Llogara, koji „razdavaja“ Jadransko i Jonsko more.
Moto tura iz snova
Napuštanjem Valone prolazimo kroz nekoliko turističkih naselja tipa Makarska rivijera. Sporo a opasno, jer ljudi sa plaža bauljaju putevima, kao i bilo gde na sličnim destinacijama, u kasnim popodnevnim satima. Sličnu situaciju smo prošli i u Sutomoru u Crnoj Gori. Vozi se jedva 30 kmh.
Međutim nagradica sledi. Ono što će se pamtiti ceo život je baš OVA vožnja našim BMW-om C650 Sport. Put odličnog kvaliteta se udaljava od mora, počinju četinarske šume a ispred je moćan planinski masiv Llogara.
Put vijugajući neprimetno zamiče u brda, nadmorska visina raste a morskih 33ºC zamenjuju planinski mirisi i ugodnih 25 stepeni. Put je i dalje dobar i širok za uslove ovakvih gudura. Motoraška duša je već puna, ne sluteći šta je očekuje. Planinski prevoj na 1.050 metara iznad mora i pogled puca do Krfa. Ispred je neverovatno moćna priroda i spust na „nulu“. U svega 13 kilometara smanjuje se nadmorska visina ali i menja klima. Šumske mirise zamenjuje miris lavande, makije i ruzmarina.

Ljudi, osedlajte te vaše moćne motore kojima se švrćkate od kafića do kafića po Dorćolu i zaputite se ka Karaburni, kako se zove poluostrvo od kojeg počinje ovaj motociklistički raj. Ali ipak malo bolje od nas planirajte rutu. Ako ste kamperi i motoraši, spuštanje na nulu nije kraj avanture. Bonus sledi na putu prema gradu Himara gde smo planirali noćiti. Potpuno iznenađujuće, opet planina i mala repriza opisanog. Nevolja je što se spustio mrak, teren nepoznat, put uzak, pa je i vožnja prerasla u oprezno „spasavanje“. Grabimo mesto u prvom najbližem kampu.
Pravoslavna zemlja i ljudi
Kamp „Moscato“ u predgrađu grada Himara, skroman ali čist. Direktor kampa, Vasil, albanski Grk oduševljen. Na sav glas viče oca i majku „evo ih Srbi“, trči prema nama sa pivom, „da se okrepite, put nije lak. Ova naša pravoslavna zemlja od Llogara je divna i opasna, ali je raj za motocikliste. Stariji vozači se žale da im je naporno“. Baš tako, manastiri i crkve gotovo na svakih nekoliko kilometara, imena sela su takođe veoma zanimljiva: Livadhi, Himara (od himera), Dhermi, Nivice (da Njivice), Shen Vasil (Sveti Vasilije)… Sveta planina je ovo pa nas je tako i častila. Hvala joj!

22.jpg.08dbcff2d6599a615a861e0354008479.

*pravoslavnih znamenitosti na sve strane

Inače, okruženje kampa je poput onoga u Kumboru, prašina i pretrpana plaža ne „zovu“ na duži boravak.
Idemo dalje, kažu ispred nas je prava rivijera koja se završava kod Butrinta. Cilj nam je grad Sarande, prestonica turizma Albanije ali i predgrađe Butrint jedan od najočuvanijih istorijskih spomenika u Mediteranu.
More, planine, more
Vožnja motocikla na ovim putevima je i dalje zanimljiva, dinamična i udobna. Smenjuju se more, planinski masivi, mala sela. Asfalt vrlo dobar, put širok. Šta više poželeti? Vožnja kampera je zato prilično naporna, jer one motociklističke radosti za volanom nema. Forsiranje brda i “šaltanje” prilično zamara. Ipak, vredi, jer ne doživljava se svako dan ovakva egzotika.
Što južnije to turističkije
Prilaz gradu Sarande je dobar nov i dobro označen. Ko želi u grad može desno, ko želi na jug prema plažama u regionu mesta Ksamil može levo novom modernom saobraćajnicom. Sarand je reč koja znači četrdeset i odnosi se na četrdeset stradalih svetih mučenika iz Sebaste, koji su sahranjeni na brdu iznad grada. Etimologija reči, i put od Llogare je još jedan primer i slika mešavine stalnih mediteranskih protivrečnosti: sever i jug, Rimljani i Varvari, Istočno i zapadno carstvo, Evropa i Azija, hrišćanstvo i islam, katoličanstvo i pravoslavlje, osvajači i mirotvorci, nauka i umetnost . Uvek mi i neki oni.
A u Sarandi je saobraćajni haos. Prebrzi turistički razvoj koji se oslonio na uske ulice traže vozačku snalažljivost, drskost ali poseduju mediteranski šmek. Naravno, probijanje sa kamperom kroz ovu gungulu ne preporučujemo ukoliko cilj nije trajekt luka iz koje vode linije za Krf, Bari…

Sarande kao i grad Valona miriše na novac. Novi hoteli dominiraju uz kombinaciju starog jezgra grada, po položaju i ritmu života podseća na Opatiju.
Sarandino
A ni u Sarande se bez naših ne može. Još u Tirani smo saznali da su dve beogradske dame, ovde otvorile prestižan restoran Sarandino u kojem se okuplja krem grada. I gle čuda, put nas baš tamo odveo. Nešto su nam poznate! Ove dve “preduzetnice” nije potrebno posebno predstavljati, glumica Zlata Numanagić i njena prijateljica, profesorka filozofije Olivera Borisavljević. Žene su se ovde uklopile i potvrdile sve ono što smo do sada i mi videli. Albanija je zemlja predusretljivih ljudi koji im na svakom koraku pomažu. Ima u Albancima nekog optimizma koji nama iz depresivne Srbije ovde itekako prija, naš je zajednički zaključak. Tandem je zasukao rukave i putnike namernike dobro nahranio. Dagnje na buzaru dominiraju uz bruskete i kombinaciju albansko-srpskih namaza. Njihova energija, nepristajanje na nametnute šablone i na „dupljarski“ život jednosmernog gutanja serviranih informacija, su svakako jedan od mojih najjačih utisaka ovog putovanja. Njih dve su retke pojave u našem svetu, i verujem, nisu nam se slučajno ukrstili putevi baš u Sarandi. Trebalo je da saberemo i uvećamo zajednička paralelna iskustva stečena na istom prostoru.

29.jpg.90b687205b32788ebedf388a9fc3800e.

*restoran Sarandino u gradu Sarande, sa vlasnicama restorana Zlatom Numanagić i Oliverom Borisavljević

33.jpg.1edff3fdfce5319b1cdba1ad9018873b.

*Sarandino

30.jpg.2f5da43bcd390c041f9f7e36239a92ba.

*plaža Ksamil
Butrint
Uprkos prijatnom druženju dalje se mora što pre jer kamperom zakrčismo pola ulice a i istorijski grad Butrint preti da zatvori svoje kapije. Do njega se može putem ali i skelom, pa je sasvim logično da ćemo odabrati ovaj drugi, živopisniji.

A u Butrintu se ima šta videti, on je mikrokosmos mediteranske istorije. Bio je naseljen još u preistorijsko doba, čak 50.000 godina pne, pa sve do devetnaestog veka. Kako na sajtu UNESCO piše „Butrint je izbegao agresivni razvoj koji je redukovao vrednost većine dragocenih istorijskih mesta u Mediteranu“. Utoliko je njegova vrednost veća. Ali ne samo istorijski, već i činjenica da se ovakvo jedno mesto, savršeno uklopilo u prirodu i okolni pejzaž, čini kompletnim mestom koje svako ko je iole svestan da vreme ne počinje od njega, jednostavno mora da obiđe. Posle toga, ako već nije ranije shvatio, mu sve naše budalaste lokalne komšijske svađe izgledaju krajnje besmisleno. Dakle, gradili su ga Grci, osvojili Rimljani, dogradili Mleci i zamalo uništili Turci. Očuvanost zdanja je neverovatna i toplo ga preporučujemo.

37.jpg.b1c33e42be58c888a3fce14211014a3d.

*Butrint, najjužnija tačka Albanije

49.thumb.jpg.e0afe0ee0b83804670a0f4d1221

*najbolje očuvani rimski mozaici nalaze se u Butrintu

52.jpg.3e27ef5921559751adaa8055d2a49d91.

*Butrint
Kafa na Krfu
Dvadesetak minuta vožnje našim balkanskim drumskim ratnikom iz baze u Ksamilu, koji uzgred budi rečeno, vodi atinjanka Eleni, još jedna žena preduzetnica na jugu Albanije, evo nas u luci Sarande. Namerili smo se na obližnji Krf radi kafe i girosa. Naravno i pre svega da proverimo ovu brodsku konekciju uživo, jer na sajtu stoji red vožnje iz 2014. Kasnimo, trajekt kreće, mi bez karte. I gle čuda, agent pomorske firme zaustavlja isplovljavanje. Čekaju nas da se odlučimo i kaže “hej Srbi, ako se vraćate danas nazad, brod će vas sačekati”. Provlači nas po hitnom postupku kroz vrlo ažurirne i ljubazne carinike i policajce i bukvalno ubacuje u brod i nas i “Riđana” .
Krf
Svega 80 minuta plovidbe do Krfa, po ceni od 50 evra (dve osobe & bike). A tamo prava “Brother” atmosfera. Za razliku od tolerantnih i brzih Albanaca, Grčka policija i carina je nas i naš skuter doživela kao da smo deo narko klana ili teroristi. Čitavih sat vremena su većali oko BMW papira, ovlašćenja i tražili šta to ima u skuteru kada se dolazi ovom brodskom linijom. Taman dovoljno maltretiranja da presedne i kafa i put iako im je svaka druga “We are brothers”.
A Krf kao Krf, dobro nam poznat i skuplji nego ikada. Malo pivo i ceđena narandža 7,5 evra. Skroman giros ručak sa salatom 20 evra. Ista usluga u Sarandinu košta 3, odnosno 9 evra.

Zaključak se lako nameće, evro u Albaniji vredi duplo. Zato savetujemo, ako idete put Krfa, put kroz Albaniju nije ništa duži od onoga kroz Makedoniju i Grčku. Probajte, uživanje zagarantovano.
Inače “brothers” sa Krfa nas nakon prilično neprijatne i burne situacije nevoljno pustio na trajekt u povratku jer “niste došli pola sata pre isplovljavanja”. Tek toliko o braći.

35.jpg.fff730ee48b277c71ea349bc862733cc.

* silazak po povratku sa Krfa
Djirokaster
Svi ovi lepi događaji i prizori su se smenjivali velikom brzinom, i taman sam pomislila da nema više, i da je vreme da ovako lepe utiske treba sačuvati, tako što će se prekinuti kada je najlepše, dogodio se Djirokaster, ili Djirokastra. Nikada ne znam kog je roda neka imenica, kao što ne mogu da „uhvatim“ da li je Saranda ili Sarande, ali na kraju krajeva, tešim se, to je samo za „gramar nazis“.

43.thumb.jpg.3fa2049fc5c91c0f6a7b305ba17

*Đirokaster

44.thumb.jpg.f463a263a80ef3f956380af86e6

*Đirokaster
Sa krajnje južne tačke Albanije, krećemo nazad. Skuter je podignut na prikolicu, čvrsto vezan. Miodrag opsesivno proverava gurtne i vez i u svrhu bezbednog vezivanja koristi sva svoja ranija nautička iskustva. Motor stoji na prikolici, čvršće i bezbednije nego u izložbenom salonu. Veoma je prašnjav, ali tu prašinu nosi sa nekim ponosom. Nije mala stvar prašina sakupljena na preko 1200 km crnogorskih, pa albanskih puteva, i zato je vreme da se bajk dostojanstveno vrati kući, da ga ne lomimo „onim“ manje zanimljivim drumovima.

34.jpg.4c3e3b16684f819e2eadadc933936654.

*Ksamil, motor spreman za povratak kući

25.jpg.ca99896739288936eea1cc7835f8dde3.

*polazak

Plan da iz Saranda krenemo rano, naravno propada, jer je uvek još sto onih „samo još da..“. Da se još pojede burek od luka uz mlečni napitak Dhalle, po preoruci Olivere, samoproglašene ekspertkinje za burek, pa da se kupi lokalno maslinovo ulje.. i pre podne proleti. Krenuli smo tek oko 13h u pravcu Djiroksatre, Fiera, Elbasana, pa na Ohrid. Velika i ozbiljna tura, posebno kamperom. Uz put ćemo stati da vidimo Djirokaster. Posle Butrinta, na manje od 100 km još jedno mesto označeno kao svetska baština. Grad na obroncima planine Gjere je terasasto smešten, i predstavlja redak primer očuvane otomanske arhitekture. Kamene, veoma strme ulice, i arhitektura pozivaju na lutanje gradom uprkos velikoj vrućini. Ovaj grad je mesto rođenja Envera Hodže ali i nama malo poznatog pisca Ismaila Kadera, višestrukog kandidata za Nobela. Poseta sveže obnovljenoj, i veoma moderno restauriranoj Kaderovoj rodnoj kući, jeveoma zanimljiva, ukoliko uspe da se pronađe. Ovo je mesto u kojem živi značajna grčka manjina, i veoma mi je žao što smo ga posetili samo ovako na putu kući. Jer, tu može bez problema da se provede nekoliko dana, vršljajući po restoranima, radnjama, tvrđavi.
Vraćamo se sigurno
I tako, malo po malo, krivina za krivinom, kilometar po kilometar, stigosmo do Ohridskog jerzera. Zbogom moja Albanijo! Vidimo se uskoro! Jer priznajem, retko gde još postoji takav divan odnos prirode, ljudi, istorije, zanimljivih i komercijalno neraubovanih destinacija.