Napoli, grad vulkanske energije

Vezuv, zaštitnik Napulja


U debeloj senci velike italijanske trojke – Rima, Firence i Venecije, daleko na siromašnom jugu, pored vulkana, drema Napoli. Prestonica zloglasne mafijaške organizacije Kamora, kraljevstvo uličnog smeća, sirov, nezanimljiv, tako ga čitamo nacrtanog na mapi kolektivne svesti. „Zašto bismo išli tamo“ je misaoni plašt ispod koga se, zapravo, kao u nekoj pravoj bajci, skriva neočekivano veliko blago. Ko poseti Napulj može da se prošeta kroz najmanje 27 vekova unazad. Toliko dugo život buja na ovom mestu!

Iz  te višedecenijske dremke, Napulj na reflektore putne scene 21. veka izlazi žmirkajući, još bunovan, kroz nekoliko dela: serija „Gomora“, dokumentarac „Naples 44“ – sa narativom koji čita Benedikt Kamberbač, film „Jedi, moli, voli“. Serijal pokojnog Antonija Burdena je imao sjajnu epizodu snimljenu u tom gastronomski dragocenom delu sveta. Ipak, jedna od najvećih svetskih senzacija savremene italijanske književnosti bila je taj odlučujući bljesak u sinapsama da Napulj otkrijem i u njega se potpuno zaljubim još na neviđeno. Čitajući romane osobe (ili osoba) koja se predstavlja pod pseudonimom Elena Ferante – Napuljsku tetralogiju, pa potom, u skladu sa duhom vremena u kojem živimo, i gledajući prvu sezonu HBO serije „Moja genijalna prijateljica“, napravljenu po istoimenoj prvoj knjizi tetralogije, teško možemo da izbegnemo snažan „poziv“ da lično prođemo tim ulicama, da udahnemo tu atmosferu. Za one koji nisu ni čitali, ni gledali „Napuljske priče“, radnja je smeštena u „rejon“, sirotinjsku četvrt  50-ih grada na obali Tirenskog mora. Prati odnose dveju prijateljica, Lene i Lile, kroz čitav njihov život.

Opisi delova grada, omaž jednoj epohi, način života, veš koji se suši na prozorima – vidi se i danas, sirovo siromašno okruženje i društveni kontekst glavne junakinje Elene Greko predstavljaju dovoljan razlog da krajnje inspirisana izvedem teleportovanje u taj kraj. Sve je izuzetno zanimljivo, i istorija grada, i južnjački, mediteranski temperament, i obožavanje tog sosa od slatkog paradajza šljivara iz San Marcana, koji se kuva osam ili deset sati – kako kod čije mame, čak i to insistiranje na razlici između napolitanskog i italijanskog jezika.

Početak oktobra je savršen. Iskusno procenjujemo da je vreme još uvek lepo, a potajno nas greje nada da će, uz malo sreće, more biti još dovoljno toplo za kupanje. 

Na putu literarne inspiracije, ostrvo Iskija (Ischia) je još jedno važno mesto u koje ćemo zabosti našu zastavicu. Osim što su se upravo ovde dogodile neke od Eleninih i Lilinih avantura, Iškia (tako je zovu na napolitanskom jeziku) je na svega sat i po plovidbe trajektom od luke Napulja.

I ta ogromna luka, sama po sebi zanimljiva, milenijumima na istom mestu u samom centru grada, nagledala se isplovljavanja mnogih putnika, turista i avanturista. Odatle su, osiromašeni posle Drugog svetskog rata, Italijani isplovljavali u bolji život, u Ameriku. Tačno tu počinje i najlepša priča Štefana Cvajga Amok rečenicom: „U napuljskoj luci, marta 1912, prilikom istovara jednog velikog prekookeanskog broda, dogodio se nesrećan slučaj…“ Kada bi postojao vremeplov, jedno od dugmića koje bih pritisnula bilo bi sigurno ta luka tih godina.  Iškia, izgovorena tim specifičnim šuškavim akcentom,  još je važnija zato što se preko nje izbegava Kapri. Takva izvikana, našminkana mesta, osim skupih ekskluzivnih hotela, restorana i plaža – ne nude uglavnom više ništa, i to ne može biti lajtmotiv nekog mog putovanja. 

Grad su osnovali stari Grci negde u 7. veku pre n. e., iskrcavši se sa Rodosa i osnovavši svoju koloniju na plodnoj zemlji ispod Vezuva, kojem su dali ime Neapolis. To ime je uprkos uticaju najrazličitijih jezika i dijalekata ostalo nepromenjeno do današnjih dana. Tu se najduže zadržala nekakva mešavina grčke i rimske civilizacije, i to je ono što uvek tražimo na svakom putovanju: dokaze da smo svi sličniji nego što se razlikujemo, da nismo izolovana ostrva, nego se kultura koju pravi homo sapijens, ipak, nadopunjavala i mešala. Napoli sa svojim blagom to očigledno dokazuje. Krenimo da ga otkrivamo ovim redom. 

Prvo stomak, pa sve ostalo

„Gastronomija je najbolja terapija koju svako može sebi da prepiše.“

Marco Pierre White

Ako smo u Italiji, onda prosto mora da se počne od „terapije hranom“. Isti obrazac koji smo primenili malo ranije, u Veneciji https://lidijapiroski.com/2019/09/12/venecija-na-casu/, bez stida i zadrške primenjujemo i nekoliko geografskih i civilizacijskih širina južnije. Naravno da ćemo u gradu koji je mesto rođenja kultnog, širom sveta obožavanog jela zvanog Pizza, osim muzejima i kulturnim sadržajima, najmanje isto toliko vremena posvetiti istraživanju i stvaranju sopstvene liste najbolje pice. Za početak, lestvica se diže visoko, na najbolje mesto. Novinarski mozak, navikao da ukršta informacije različitog porekla, to radi i sa uglednim gastronomskim blogovima, listama i preporukama. U svima njima uvek se pojavljuje ta jedna picerija. Braća Gino i Toto Sorbillo vode tradicionalnu napolitansku piceriju koja postoji od 1935. https://www.sorbillo.it/  Nimalo slučajna okolnost je ta da se nalazi u čuvenoj četvrti Partenope, duši Napulja, na Lungomare, kako se na pevajućem italijanskom poetično kaže obala mora. To je dosta važna lokacija, nama promrzlim srednjoevropskim dušama, željnim morske kombinacije pice, morskog horizonta i energije talasa. Da bi se dobio sto na ovom mestu, može da se čeka i do sat vremena u redu. Sa uverenjem da je to ipak turističko-urbana legenda, upućujemo se tačno tamo.

Na klasičnu domaću foru, bez mnogo probiranja, uspevamo da dobijemo maleni sto u bašti; i dok smo poručili jednu Pizza Calabrese sa nduja di Spillinga, Pomodoro bio i Fiordilatte Fresco Misto Latte di Buffala i Origano di Montangna i salatu Caprese, lokalno belo vino i kraft pivo koje prave u kući, red se otegao nekih stotinak metara. Neshvatljiv fenomen, i to za jednu „običnu“ picu! Pažljivom čitaocu  jelovnika neće promaći kako sa ponosom ističu da kao začin koriste samo planinski origano. Odmah imam fleš situacije na Lošinju, sa one strane Jadrana, i uzbuđenja kada sam sa bicikla, na putu prema Mrtvaški (baš je mrtvo mesto da se stigne tamo), ugledala grm divljeg origana.

Taj ukus zaista nema nikakve veze sa kontinentalnim, fruškogorskim, iako je uredno negovan. Ta aroma brdskog mediteranskog je čarobna i može da zamađija svako jelo. Mocarela iz salate samo ima formu karakteristične bele kugle, ali je zapravo tečna i slatka i penasta iz neke bio-proizvodnje. Nestvaran ukus, za koji ne postoji drugi opis, nego onaj banalni – topi se u ustima. Posle ove mocarele, domaću ćemo jako teško kupiti. U međuvremenu, red ispred se pojačava i pruža prema šetalištu Chiaia i Caracciolo. Sve su to lokacije iz „Napuljskih priča“, pa je atmosfera, barem za nas koji možemo da ga u mašti proživimo – više nego odlična. 

Divlji origano na vrhu Lošinja se ne propušta

Osim ove picerije, koja zaslužuje svaku preporuku, treba navesti još nekoliko najosnovnijih gastronomskih zanimljivosti. Kafa, vino, naravno, sendviči, ulična i morska hrana. Postoji statistika koja tvrdi da na svakih 490 stanovnika u Italiji postoji jedan kafe-bar. U Napulju izgleda i više, kao da su svi ozbiljni zavisnici od kafe. Piju je često, obilno i isključivo slatku. Prilikom naručivanja treba je zatražiti bez šećera, inače se dobije nekakav šerbet. Ukoliko u kafe-baru izgovorite: „C’e un caffe sospesso?“, dobićete jedan espreso, a platiti dva. Ovaj običaj je duboko ukorenjen u napolitanskoj kulturi i označava doniranu kafu nekoj nepoznatoj osobi koja svrati kasnije. Ritual ispijanja kafe je toliko važan u ovom delu sveta da ga savršeno opisuje jedan podnaslov „Svakodnevna mudrost malih gutljaja“ zbirke priča „Caffe Sospeso“ poznatog napolitanskog pisca Luciano de Crescenzo. Oni  rado doniraju kafu, jer veruju da to darodavcu donosi sreću. Neki izvori kažu da je ovaj ritual nastao za vreme ratnih godina prošlog veka i da darodavcu donosi sreću, a istoričari tvrde da je nastao još ranije. U svakom slučaju, kroz metaforu doniranja šoljice kafe „vidimo“ čitav jedan zanimljiv društveni kosmos, nama sasvim nepoznat. 

Jedan od stubova na kojem počiva gastronomija čitave Kampanije jeste, svakako, paradajz San Marzano iz istoimenog sela sa „one“ strane Vezuva. Vulkanski pepeo je taj čarobni plodonosni sastojak zemlje u kojoj raste duguljasti crveni plod kod nas poznatiji pod nazivom šljivar. Svaka porodica i restoran imaju svoj „mamin“ recept, i to tako lepo podseća na našu tradiciju čuvanja porodičnog recepta za ajvar. Sos od ovog paradajza, poznat i kao ragu, jeste osnova za razna jela – pastu, ćuftice od mesa u sosu, picu i slično. Dok se još redovno kuvalo po kućama, dva ili tri puta nedeljno, ovaj osnovni sastojak napolitanske kuhinje satima se polagano kuvao na šporetima i čitava „Bella Napoli“ kao da miriše baš na taj ragu sa origanom – osim kada ne miriše na espreso.

Vino.  Iako su za detaljno proučavanje ove važne hedonističke odrednice potrebni meseci koje nemamo, sužavamo izbor na ono što je ultralokalno i ultrapoznato. Lacrima Christi del Vesuvio je belo vino od loze koja raste isključivo na obroncima Vezuva. Treba ga probati, u njemu će uživati oni koji vole vina sa peska.

Napuljskom gastronomijom bismo mogli da se bavimo na stotine strana i veoma je teško odrediti šta je najbolje, ali još teže je odreći se požude za maštovitom, jeftinom, brzom, preukusnom (dakle, zasnovanom na ugljenim hidratima) hranom koja se prodaje na ulicama: Cuopo – papirni fišek prepun prženih kroketa punjenih mocarelom, ili pohovano povrće, ili pržena sardela čija je pijačna cena 1 evro za kilogram. Tu su i pržene pice pa Zeppulele Pasta Cresciuta komadi testa sa, na primer, cvetom tikvica… posebno mesto zauzima Sfogliatella. Slatko pecivo slično kroasanu, ali zarezano i divno i mirišljavo, pa je savršena pratnja kratkom espresu. Zaista je nemoguće hodati ulicama Napolija i ostati dosledan ukoliko ste na nekom režimu ishrane. Sve kočnice se nekako ispuste u taj masni papir u rukama, ali smo zato srećni i siti.

Štand sa visokim koeficijentom kalorija i sreće u ulici San Biagiio Dei Librai

Za malo zahtevnija nepca, pobednik je restoran „Terra Madre“ na ostrvu Iskija. Školjke brbavice kuvane na način da liči na buzaru, ali u nekoj vrlo kreativnoj verziji njihovog „Chef-a“ Alessandro Nistrija. Samo jedno nije jasno, zašto u ovom momentu pišem, umesto da umačem sveže pripremljen hleb u onu magiju? 

Nadam se da su ispravni razlozi zbog kojih hranu ostavljamo ovde da se dalje „kuva“ bez nas. Valja se odvojiti od stolice i ući u pravi rudnik kulturnog blaga, kojima Napulj obiluje.

Pijaca je pupak sveta

Italijanski reper Jovanoti u svom hitu „L‘ ombelico del mondo“ peva o pupku sveta. Verujem, dozvoliće nam on da sve pijace proglasimo za tu centralnu tačku svakog organizma; u Napoliju je to Porta Nolana. Ovo bučno, šareno  mesto je dobilo naziv po srednjevekovnoj kapiji kroz koju se ulazilo u grad. Trgovci i seljaci  su svoju robu najlakše prodavali odmah pored kapije, a pupak, kao što znamo, ne može da menja mesto. Mercato di Porta Nolana je, zapravo, nekoliko ulica u kojima se bez ikakvog logičnog redosleda samouvereni prodavci voća i povrća smenjuju sa prodavcima cigareta sumnjivog porekla, sa pevajućim prodavcima sveže ribe i plodova mora, sa domaćom mocarelom i burom sa okolnih planina, sa štandom limuna iz Sorenta, sa mirišljavim pekarama i deli kafanicama iz Bangladeša.

Kupila bih tu baš sve, a najviše još žive školjke iz instalacije sa tekućom vodom, koje poznajem pod imenom brbavice, i masne i sveže sardele, koje svojom cenom od 1 evro za kilogram opravdavaju glas koji ih bije. One su bile najvažnija namirnica siromašnih ribara diljem čitavog Mediterana. Prodavci iako govore samo svoj dijalekat rado razgovaraju sa prolaznicima, zapravo – pevaju. Oni dozivaju svoje mušterije, a kao spontani deo pijačnog performansa, rado će vam dopustiti da ih na čas odmenite. Svoje prvo iskustvo prodaje na pijaci stičem upravo u Napoliju. Za ozbiljniji rad nemam kvalifikacije – ne znam da pevam.

Ko prepodne provede na pijaci, može uveče u operu

Čak i ako nekome veče provedeno u operi zvuči sasvim suprotno od pojma dobre zabave, prilika da se odsluša koncert u najstarijoj aktivnoj operskoj kući u Evropi ne propušta se. Od kako je osnovana 1737, samo dva puta je obustavljen rad: prilikom renoviranja od požara i od oštećenja od savezničkog bombardovanja. Nedaleko od Kraljevske palate i Trga Plebiscta, nalazi se  pozorište „San Karlo“ (Teatro San Carlo). Podatak koji nikako ne očekujemo jeste da je ovo opersko pozorište  nastalo 41 godinu pre „Skale“ u Milanu i 55 godina pre „Fenića“ u Veneciji. Srećna okolnost savremenog putovanja jeste mogućnost elektronskog kupovanja ulaznica, pa onaj ko ima iskrene kulturne potrebe može lako i na vreme da ih obezbedi. Koncert mladog pijaniste Lorenca Ponea je privilegija i prilika koja se iskoristi. I on, i njegov klavir, i mi publika kao da smo tih sat i po vremena,  nas 1.300 slušalaca, zajedno lebdeli u vazduhu, naročito kada je, mislim samo meni, svirao Hajdna.

U tom iznimno raskošnom i elegantnom ambijentu, pod svodovima koji kao da „čuvaju delove“ svih glasova i muzike koji su umetnici pod njima ikada izveli, uključujući i Mocarta lično, muzika Šopena, Debisija, Betovena i Hajdna na jugu Italije, u gradu problematične reputacije više je nego logična. Zanimljiv detalj je i taj što je koncert počeo u 18 h. Idealan tajming da se izlazak na koncert završi odlaskom na večeru ili makar na piće u Gambrinus, tačno preko puta Opere. Tako to funkcioniše u paralelnim svetovima u kojima se oaze normalnog života brižljivo čuvaju, tako suprotne od onih koje gledamo u našim medijima ili one koje ćemo videti u samo nekoliko kilometara udaljenim četvrtima. I tu dolazimo do samog srca dolaska u Napulj. 

Rione Luzzatti – rejon Elene Ferante

Pre nego što dežurni kritičari prezrivo frknu kako Napuljske priče nisu vrhunska književnost, da su to romani za plažu, imam potrebu da ih ovde prekinem. Elena Ferante ili ko god da je to jeste najznačajniji savremeni italijanski autor. Tačka. Svetski fenomen. Retko se neko delo, a naročito savremeno,  bavi tako fantastičnim opisima odnosa među ljudima, teškim životom grada, siromašnima, epohom posleratnih 50-ih godina, golim nasiljem, mafijaškim principima, političkim ugnjetavanjem i u takvim uslovima otežanog napretka i međusobnim rivalstvom dveju žena. Ipak, iz takvih uslova nastaju priče, koje u nekim delovima dosta podsećaju na uslove u kojima mi, skoro sedam decenija kasnije, živimo.

 „U čitavom Napulju nije se mogla naći nijedna jedina institucija, koja je, osim pompeznog naziva i velikog broja zaposlenih, zaista funkcionisala kako treba. Nije tu bilo nikakvog reda, samo razuzdana i nezadrživa gomila galamdžija, mangupa i prosjaka po ulicama krcatim prodavcima mešovite robe. Ah, na čitavom svetu nema grada koji diže toliku buku i graju kao Napulj.“

Prepoznajete li paralelu sa našom aktuelnom stvarnošću? Korupcija, neefikasnost, moralna i fizička beda, mizoginija, galamdžije koje pobeđuju mirne i obrazovane ljude?

Ako je  odgovor „da“, onda je jasna potreba da se ode na lice mesta i pogleda u oči taj prostor koji je sve samo nije klasična turistička keš-mašina, i baš zbog toga pripoveda  priču o pravom Napulju, iz kojeg su nastale toliko snažne emocije, ali u kojoj očigledno vekovima nataložena kultura ne može a da ne izbije negde na površinu. Nezadrživo, baš kao lava iz grotla Vezuva, zaštitnika grada. 

Kada na put kreneš sa dobrim namerama, najčešće ti se one lepo „vrate“. Meni su se vratile kroz kontakt sa Sofijom Simor (Sophia Seymour), dopisnicom Guardiana, frilenserkom, zaljubljenicom u Napulj, koja već godinama živi i radi u gradu i istražuje literarni fenomen. Nedavno je napravila i svoju organizaciju http://www.lookingforlila.com/ koja vodi fanove kroz četvrt Rione Luzzatti, u koju je smeštena radnja romana i serije.  U rejon smo ušle otpozadi, iz čuvenog tunela kroz koji su Lena i Lila prvi put pobegle u svet. To je, zapravo, nadvožnjak preko kojeg ide pruga glavne železničke stanice Garibaldi, ali u romanu, kroz dečje oči, autor ga je predstavio kao najstrašnije mesto na svetu, kroz koje svako mora da prođe kako bi došao do one životne tačke u kojoj smo odrasli. Zbijene zgrade u tom naselju iza industrijske zone i iza pruge građene su tridesetih godina prošlog veka, za vreme fašista. Bile su namenjene radničkoj klasi, tada veoma moderne, sa malim balkonom, i bila je to stvar ozbiljnog prestiža dočepati se te adrese i pobeći u novi život i sve novo iz memle starog dela grada. Danas ova četvrt ne izgleda baš toliko strašno, podseća na staru Detelinaru u Novom Sadu. I Lenina i Lilina škola, i biblioteka, i crkva, i trg sa klupicama – sve je tu. Roman je fikcija, a kao da nije. Kao da smo svi, naše mame i bake, u bilo kom delu posleratnog siromaštva Evrope prošli kroz ovaj rejon, sa sve minijaturnom birtijom Marka Greka ispred koje se kao kod nas „ispred radnjice“ stojeći na ulici pije piće. Uglavnom je to belo i crveno lokalno vino na čašu. Marko na napolitanskom, mi na slomljenom italijanskom, a uglavnom na engleskom, pričamo priče i sve se sasvim normalno razumemo. Neponovljiv doživljaj, autentičan.

Bolnica za lutke

Jedno od najneobičnijih i najnežnijih napuljskih blaga jeste gradska Bolnica za lutke. Do nje se stiže šetnjom kroz uzane ulice srca starog dela Napulja, Spaccanapoli. Sasvim sakrivena u jednom od neuglednih pasaža, baš kako i treba kada zamišljamo dramatičnu potragu za pomoći ljubljenoj bolesnoj lutki. Davne 1895. osnovao ju je pozorišni scenograf  Luiđi Grasi (Luigi Grassi) koji je tada radio i za lutkarsko i za klasično pozorište, sasvim slučajno, kao što se to dešava u bajkama. Jedan dan je u njegovu radionicu ušla neka očajna žena, moleći ga da popravi oštećenu lutku njene kćeri. On je velikodušno pristao, lutka je bila kao nova, ceo grad je za vrlo kratko vreme saznao i pričao samo o tom herojskom delu. Grasi je dobio počasnu diplomu medicine iz oblasti igračaka i našao se u posebnom svetu koji pod upravom njegove praunuke Ticijane živi i funkcioniše i dan-danas. Da li je to mesto nostalgičnog povratka u detinjstvo na kome se leči dečja i „lutkina“ tuga ili scena za neki film Kventina Tarantina, može da se ustanovi samo na jedan način – lično. 

SALVE LUVCRUM, najvažnija parola u Pompeji

Dugme na onom našem vremeplovu sa početka ovog teksta sada bismo mogli da podesimo na 22. avgust 79. godine n. e., dva dana pre strašne eksplozije Vezuva. Najbogatiji građani Rima su u svojim luksuznim vilama, u Herkulanumu, Baji i Pompeji. Kraj je leta, „turistička sezona“ je na vrhuncu i sve je puno bezbrižnih gostiju. Ipak, učestali zemljotresi i nestanak vode upozoravaju na ono što će se dogoditi 24. avgusta. Strahovita erupcija lave, za koju je Plinije Mlađi sa svog broda na pučini procenio da je išla i do 30 km uvis. Tragedija je bila strašna, zatrpan je čitav grad od 20.000 stanovnika slojem lave i pepela debelim i preko šesnaest metara. Sve živo i neživo je na taj način bilo zamrznuto i konzervisano tokom narednih 1.700 godina, kada je kralj Karlo Burbonski započeo prva iskopavanja.

Zahvaljujući Vezuvu i njegovoj erupciji, dva milenijuma kasnije možemo da zavirimo u kuće, javne objekte i rekonstruišemo mnoge detalje ondašnjeg života. Pompeja je ogroman grad, 45 iskopanih i dostupnih hektara jedu vreme, čak i onima koji nisu štreberi, koje iskreno to ne zanima. Za ljubitelje brzih i efektnih instagramabilnih fotki poseta arheološkom parku Pompeja je verovatno celodnevna danguba, ali zato onima koji mogu da se udube, da malo uključe maštu, a isključe nervozu zbog zaista nenormalnog broja turista, ovo je uživanje bez premca. Herkulanum je manji, ali su objekti bolje očuvani. Izbor zavisi samo od količine vremena na raspolaganju. Od Pompeje put neminovno vodi u dva pravca. Prvi furtom u Arheološki muzej u Napulju, jer tamo se u idealnim uslovima čuvaju najvrednija umetnička blaga iskopana iz grada. A drugi je na vrh kratera Vezuva. Treba taj još aktivni, najopasniji vulkan u Evropi, pogledati pravo u oko. S obzirom na to da je prilaz Vezuvu jednostavniji iz Pompeje nego iz Napulja, izbor je jasan. 

Sa Vezuvom samo lepo

Ima mnogo razloga da se sa jednim aktivnim vulkanom susretnemo pravo oči u oči i izmerimo njegov karakter tako što ćemo ga pogledati u zenicu njegovog kratera, ali je jedan možda najzanimljiviji. Gran Cono, odnosno veliki krater, trenutno ima aktuelan izgled. Nije uvek bilo tako, svaka nova erupcija ga izmeni. Ko zna šta se sve ispod te mirne površine kuva i skuplja u vrelim dubinama Zemlje. Baš tu ispod tačke na kojoj povremeno imamo kontakt sa paklenom utrobom planete. Iako je Vezuv najviše proučavan i istražen vulkan na svetu, on je obavijen nekom aurom mistike i simbolike. Gledajući sopstvene tako neprikladne bele patike kako se penju garavim kamenjem na 1.277 m nadmorske visine, opseda me taj simbol vatre vulkana koji se odnosi na strast, snagu i akciju. Valja se katkad zagledati duboko u sebe i setiti se da postoji taj vulkan koji  kuva duboko u nama. Putovanja tome služe. Na oltar kratera žrtvujemo sopstveni dah posle kratkog, ali veoma strmog uspona sa javnog parkinga. Nagrada je veličanstven pogled na Napulj i njegov zaliv, ali i na Kampaniju i Lacio.

A ako neko ume, može dobro da se zagleda u taj svoj vulkan. Lakše je virkati u utrobu Vezuva i zamišljati koliko je samo bio strašno ljut te 79. ili 1943. godine nego kontemplirati nad svojim (potisnutim) eksplozijama. Reč krater je grčkog porekla i znači, pre svega, „sud sa dvema drškama u kome su mešali vino sa vodom“, ali svaki oblik izveden iz tog najvažnijeg: „vulkansko grotlo“, „usta staklarske peći“ i „ždrelo“. Vidite da sve može da se poveže sa vinom. 

Ipak, da svet ne počinje od nas i našeg bavljenja realnim i sopstvenim vulkanima podseća nas i dobra muzika direktno vezana za ovo mesto. „Funiculi Funicula“ je napisana i izvedena 1880. na dan otvaranja prve žičare koja je vozila sve isto tako radoznale i željne bliskog kontakta sa jednim tako magnetski privlačnim mestom. Preporučujem je u izvedbi Lučana Pavarotija https://www.youtube.com/watch?v=yTSAZAHiOa8, iz razloga što je možda on od svih drugih izvođača nekako najbliži napolitanskoj energiji i fantastična je muzička pratnja tom prirodnom spektaklu. 

Arheološki muzej u Napulju

Arheološki muzej u Napulju je „must have“ u Napulju, što bi rekli modni zavisnici. Iako njegov naziv asocira na arheološko blago, muzej ima i savremene postavke, ali najvažnije blago otkriveno u Pompeji i Herkulanumu je tu. Kao i San Karlo opera, i ovaj muzej je osnovao Karlo Burbonski, jedan je od najstarijih u Evropi, u istoj zgradi se nalazi od 1777. Sve zajedno svedoči o ozbiljnoj kulturi koja je cvetala u Napulju pre nego što se ujedinio u Italiju. Od tada, kažu stanovnici, kreće njegovo ekonomsko propadanje. 

Mozaici iz Pompeje su lični glavni motiv posete muzeju. Putujući muzičari ili Borba petlova ili Memento mori su samo neki koji pričaju priču o znanju koje je nastalo hiljadama godina pre nas. Naročito se izdvaja mozaik Memento mori, sa lobanjom koja treba da nas podseti da smo svi smrtni i kako jedino što čovek ne može da izbegne jeste smrt. Inače, čovek bi bio bog. Tehnika kojom su stari majstori vladali koristeći „tesserae“ (pločice) fantastična je. Zahvaljujući petnaest metara debelom sloju pepela iz Vezuva koji ih je prekrio, ova dela su čudesno konzervisana i sačuvana od oštećenja tokom više od 1.600 godina, i to u perfektnom stanju. Tako mi na neki preneseni način, zahvaljujući sadržaju utrobe onog kratera u koji smo provirili, sada možemo da virimo i u prošlost: u ljudsku potrebu za pozorištem, za muzikom, zabavom, borbom pa i za erotikom. Posebna kolekcija predmeta vezanih za ovaj deo našeg života čuva se u Segreto Cabineto, u tajnoj sobi. Vekovima smo vaspitavani da je seksualnost stvar sramote, pa je ova eksplicitna kolekcija čuvana iza debelih brava i bila je dostupna malobrojnim očima. Danas je u ovom delu najveća gužva. Toliko o nama danas i društveno nametnutom stidu vezanom za seks. Nije bilo uvek tako, i to je još jedno od onih mesta na kojima sebi dopustimo preispitivanje stavova.

Hodnik sa skulpturama rimskih careva je važno mesto, jer se tu nalazi skulptura omiljenog rimskog imperatora, cara Hadrijana. Selfi sa njim se ne propušta. Ali ni sa jednom od retkih žena koje su imale izvesnu (političku) moć u Rimskom carstvu. Uprkos tome, ubio je sopstveni sin. 

Hedonizam, ime ti je Iškija

Nećemo se lagati. Da nije bilo knjiga Elene Ferante, ne bih nikada otišla na Iškiju, nego na izvikani Kapri! Radije koristimo napolitanski dijalekat – Iškija umesto književnog Iskija.  Sam zvuk te reči opisuje toplu normalnost, koja se  oseti čim se ogroman trajekt iz Napulja provuče kroz  iglene uši prolaza u luku Iškija.

Onaj ko očekuje glamur i prazni fenseraj na ovom ostrvu bolje neka ide drito na Amalfi obalu. No onaj ko ume da čita između a posebno iza redova, na pravom je mestu. Lučka užurbanost je tako draga sa nekoliko taksista u malenom mestu, koje grabi poslednje turiste pre nego što se povuče u zimsku hibernaciju. Hotelski prevoz čekamo u jednoj od lučkih birtijica „Bar dal Calabrese“, osnovanoj davne 1918. Verujem da su od radova na održavanju svega nekoliko puta krečili i doneli novi frižider. Za uživanje i akumulaciju utisaka ispod prirodne hladovine od puzavica savršen je dobar espreso. Još od isplovljavanja iz ogromne napuljske luke prati nas ta prijatna groznica koju najbolje opisuje jedna italijanska reč: partenza. Ona znači „pokret“, „polazak“, ali na tom pevajućem jeziku on za mene lično znači „polazak brodom“, „isplovljavanje“, „uzbuđenje pred otvaranjem novih horizonata“. Znala sam da će nam Iškija pokloniti svoje skriveno blago. Na kraju istraživanja Napulja i okoline stigla je nagradica kroz jedan prostor između zvezda i mora – u hotelu „Regina Isabella“ (https://www.reginaisabella.com/en/?adblast=4820832805&vbadw=4820832805&gclid=CjwKCAiAqqTuBRBAEiwA7B66hZhKwQxk8XnjyTi5ZzvEW2UItJBSp1cBGcZc7iPrqtL5yaPVAIrEFxoCMVQQAvD_BwE )

u seocetu Lako Ameno (Lacco Ameno). Sagradio ga je čuveni italijanski producent i izdavač Angello Rizzolo na jednom od mnogobrojnih ostrvskih termalnih izvora. Vrlo brzo je ovo mesto postalo magnet za kosmоpolite 50-ih godina, kao što su Liz Tejlor, Marija Kalas, Ričard Barton… Ono što je prava retkost XXI veka  jeste hotel koji se nadvio iznad mandrača u kojem ribari još vezuju svoje barke i ujutru u zoru tiho ih odvezuju i veslaju na more da ne probude usnule goste. On nije deo nekog moćnog super-moderno-preskupo-sajberdizajniranog lanca hotela, nego je zadržao autentičnost epohe, kroz originalni nameštaj, ručno slikane podne pločice, lustere od murano stakla, fine slike i tapiserije. Negovan sopstveni stil izvan aktuelnih modnih diktata jeste nešto što se zaista vrlo retko sreće. Ako se tome doda neometan pogled na Vezuv, još toplo more za kupanje početkom oktobra i neki svečani mir koji vlada, uz preukusnu ostrvsku kuhinju, mislim da smo pronašli mesto po meri sopstevnog hedonizma. Još jednom hvala literaturi Eleni Ferante za inspiraciju, ko god to bio.

Banje sa termalnom vodom postoje na više mesta na ostrvu, kao i gradska banja. Sjajne plaže, staze za planinarenje i botanička bašta koju je napravio engleski muzičar Vilijam Volton (William Walton) jesu dokazi koliko je ovaj elegantni mediteranski ćošak privlačan svojom jednostavnošću. 

Zbog čega smo zavoleli Napoli?

Ova vulkanska zemlja rađa pravi život i ima neobičnu iskrenu energiju koju retko gde možemo da pronađemo. Naravno, oni koji umeju da vide neki metar dalje od one instagramabilne čaše Aperola. Jedna od važnih lekcija koju smo ovde naučili jeste ta da Napolitanci svoja lokalna blaga umeju da čuvaju i sačuvaju uprkos promenama i strahotama koje su neminovne. Ako su opera i  muzej osnovani u prvoj polovini 18. veka, oni i danas funkcionišu, i to na istom mestu. Ali to su institucije. Bolnica za lutke je na istom mestu od 19. veka, pa picerije, restorani, murali Dijega Maradone, koji je svoju karijeru završio pre dve decenije, još se održavaju. Nacionalni park Vezuv isto tako vekovima „radi u turizmu“. Mogu samo da zamislim koliko je bilo teško u našem svetu proždrljivog konzumerizma, u kom se sve više baca, opstati u poslu popravke lutaka. Oko žičare koja je vodila na Vezuv bilo je mnogo skandala, nedavno propali britanski turistički gigant je decenijama bio njen vlasnik i dovodio posetioce. Erupcija 1943. je uništila stanicu, ali je kasnije Nacionalni park preuzeo tradiciju na sebe. U svakodnevnoj ishrani najveću vrednost imaju namirnice izrazito lokalnog porekla. Verovatno je baš napuljska kultura ta koja održava duh u kojem lokalci radije kupuju u malim radnjama u komšiluku nego u velikim diskontima. Oni su ti koji vole svoje modne brendove više nego beslovesne svetske lance, kao što su „Zara“, „H&M“ i ostali mastodonti, u kojima su na svim kontinentima u prodavnicama sve iste štancovane uniforme. Taj samozadovoljni individualizam se lako i odmah uoči. Svako ko ima nostalgiju za dvadesetim vekom ume da prepozna karakter i da im malo pozavidi na tome.Kultura, ona životna, tako nataložena vekovima, milenijumima, prosto mora negde da izbije na površinu kao lava iz vulkana i pretvara svaku podlogu u plodnu. Na ovom putovanju se nismo  bavili religioznim objektima. Da je bilo više vremena, došli bismo na red. Prioritet je, ipak, pravi život, a upravo to je razlog zbog kojeg treba posetiti Napoli.

VENECIJA NA ČAŠU

LA BEA VITA

Par piaser pàrlame in venesian (obrati mi se na venecijanskom): „Pričaj mi malo o, la bea vita (lepom životu).“

Bijenale, kanal Grande, vaporeto, belini, čiketi (Cicchetti), Murano i Burano, naočare za sunce, udobne patike, laguna, mermerni Palazzi, maske, kanali, čamci, miris lagune, „fajn dajning“ i Prosecco. „Vidite“ li ove reči? Osećate li ukuse i mirise, vidite li boje? Bude li vam želju? 

Ako postoji momenat u životu u kom se „prejedemo“ društveno nametnutih formi slavljenja, uz partijanje i brdo hrane i pića i preglasnu muziku, onda bismo u nekom sledećem trenutku mogli da poželimo da se na jutro svog rođendana probudimo u – Veneciji. O da, jako! Da li to može da  ne bude otrcano turistički? O da, može!

Ovaj putopisni esej je moj predlog i poklon-ideja za jedan rođendanski venecijanski „quickie“.

Dovoljno je 7–8 sati vožnje autom, rezervacija malog ali besprekornog hotela „Aleksander“ u Mestre, uz obaveznu rezervaciju parkinga i ugodnu neposrednu blizinu tramvajske stanice. Čarolija je udaljena samo tri stanice vožnje. 

Primo

Italijani, eksperti za sve aktivnosti vezane za ugađanje sopstvenom nepcu, za obrok imaju dva jela. Primo ili prvo je najčešće zavodljiv uvod u secondo – drugo, ali sve zajedno se komponuje tako da ostavi ukupan utisak harmonije. Tako je i prvo veče, od dva u Veneciji, posvećeno laganoj šetnji od Piazzale Roma do restorana „Al Timon” http://www.altimon.it/ . Nije slučajan izbor lokacije. Put do njega vodi kroz nekadašnji jevrejski geto grada, koji je u doba renesanse, kada je Šekspir pisao svog „Mletačkog trgovca“, bio najbogatiji grad na svetu. Krvotok trgovine sa Dalekim istokom  pulsirao je baš ovim ulicama i kanalima. 

Začini i egzotična roba su karavanima stizali putem svile do Carigrada, pa brodovima u Veneciju, pa se odatle distribuirali dalje po Evropi. Mešali su se mirisi, ukusi, uticaji, nacije, novac, mnogo novca. Oseća se to nekako i danas, naročito kada se iz ulica preplavljenih turistima šmugne kroz neugledni prolaz u Calle Ghetto Vecchio, prođe pored košer restorana „Gam Gam“ i nestane u uzanom prolazu. Odatle, nadalje je vrlo tiho i mirno. Katkad samo promakne neki slučajni istomišljenik, koji isto tako radije izbegava staze slonova. Četvrt se zove Kanaređio, i hodajući tim ulicama lako mogu da „vidim“ kako je to bilo u doba najveće trgovine sa Istokom, sa svim tim uticajima koji su dolazili sa raznih strana, sa strahovitom podeljenošću između hrišćanskih i jevrejskih stanovnika tog malenog a tako moćnog grada. Možemo samo da nagađamo da li je Šekspir ikada putovao u Italiju ili ne, s obzirom na to da je mnogo njegovih dela bilo smešteno baš tu. Ako nije bio u Veneciji, pitam se odakle mu samo ideja da su njegovi stanovnici, uprkos dubokim podelama, međusobno u trgovini išli dotle da su zalagali sopstveno meso. Hodam kroz scenu iz „Mletačkog trgovca“, a onda, ipak, i kroz „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana, i sve zagledam po krčmama hoću li negde ugledati Kandidovog Kakamba. I naivni, mučeni Kandid je tako tumarao i Venecijom da bi na kraju naučio svoju lekciju  kako mora da neguje sopstveni vrt. Jedino se ne osećam kao Njegoš u Mlecima. On je imao veliki otpor prema mletačkom političkom delovanju i verovao u nadmoć sopstvenog mentaliteta, a taj eho, kroz našu nepokolebljivu veru u teorije zavere, „čujemo“ i dan-danas. 

Imena trgova i ulica se ređaju kao da neko peva njihove nazive – Campo di Gheto Novo, pa Sotoportego de Gheto, sve do Rio della Misericordia gde se nalazi neformalni bacaro (na venecijanskom dijalektu  –bar) „Al Timon“. Ovo znači krma, s druge strane Jadrana zovu ga timun, i  prostire se bar preko dve barke na kanalu vezane za obalu tako da su okrenute jedna drugoj – krmama, na kojima gosti  sede sasvim neformalno. Užitak hodanja kroz rezidencijalni deo Venecije, daleko od hordi turista, koji su se u ovaj čas već vratili na svoje megakruzere na večeru „iz kazana“ ili u svoje ranije uplaćene polupansione, nama ostavlja mogućnost da ostanemo sami na onim mestima gde istorija ljubi kamen i arhitekturu, ali i da bacimo naše sidro u Timon. Tu na scenu stupa omiljena venecijanska gastronomska aktivnost: probaju se Cicchetti, nekim svojim redom. Zalogaji pržene mocarele, kalamari, artičoke, marinirana morska hrana iz lagune, jagnjeći kotleti. Ombra (tura) lokalnog belog vina se podrazumeva. Preko hrane lokalni jezik najbolje ulazi u uši, ali moje eustahije isto tako vole da su okružene raznim jezicima i dijalektima, i ovo neformalno mesto je prepuno ljudi sa svih strana sveta. Nama se za stolom pridružio jedan veoma mlad par iz Ohaja koji je jedva prebacio dvadesetu godinu. Putuju prvi put Evropom i bilo mi je neizmerno zabavno da nas pogledavam kroz njihove oči, sve uz njihovo spontano gurkanje laktom. Sve je baš onako  kako treba da bude u multikulturalnoj Veneciji. 

 „…sve je to s ove glave, sa lude, Santa Maria della Salute!“ 

Kada se spomene putovanje u Veneciju, prva asocijacija je gužva i Trg Svetog Marka, ali i neka veoma neobična, negativna emocija prema njoj, koja je, u ovom našem skučenom kraju sveta, od skoro potpune dominacije (veoma gadnih) političkih tema, nekako skrajnuta. „Bili smo toliko puta, videli smo, zašto bismo išli opet?“ – najčešći je komentar koji čujem kod nas na spomen Venecije. Ova rečenica je tačna mera naše udaljenosti od sveta, ne zato što je čitav grad jedan muzej sam po sebi, nego zato što je Venecija danas jedna od najživljih i najvažnijih kulturnih tačaka na svetu. Možda zbog Bijenala ili zbog 15 trenutnih različitih izložbi, možda zbog toga što osim šetnji kroz prošlost ovaj grad sa svojih 50 palata samo uz kanal Grande, umetničkim kolekcijama i životom koji protiče kroz muziku, pozorište, književnost i slikarstvo oduvek je negovao potrebu i za najmodernijim izrazom u datom momentu. Možda mi lepotu iz naše sive i nevesele perspektive više ni ne primećujemo. 

Venecija i njena glad za kulturom uvek su nam bile blizu, a tako daleko.

Vrelo jutro  tradicionalno najtoplijeg poslednjeg petka u julu  jeste momenat kada se hvata vaporeto koji duž čitavog kanala Grande vozi pravo u Đardini, mesto gde je Bijenale pre 120 godina nastao, a danas je tu jedan deo postavki. Drugi deo je u Arsenalu, ali i na raznim lokacijama u gradu. Sve je to jedan vizuelno ali i osećajno veoma zahtevan doživljaj. 

Vožnja čuvenim „gradskim“ brodićem od Piazzale di Roma do poslednje stanice Giardini–Biennale traje nešto duže od jednog sata. Posmatram tog venecijanskog kapetana kako „šija“ (dalmatinski izraz za kočenje barke) nezgrapni brodić, kako pramcem i bokom tuče talase od bezbroj plovila kroz kanal,   malo-malo pa pristaje na naizmeničnu stranu kanala, i sve mislim kako je poslednji posao koji bih sebi poželela da budem kapetan vaporeta u Veneciji. Neopisiv stres. I, zapravo, nije skupo tih 20 evra za kartu koja važi 24h, za sve brodske linije i tramvaje u okolini, s obzirom na to da brodom može da se vozi satima, do Murana i Burana čak. Sa krme broda, udobno zavaljeni, pred očima se smenjuju prizori koje „poznajemo“, Ponte di Rialto, pa Palazzo Tedeschi u kojoj je Barnaba Fornasetti napravio instalaciju motiva iz njihove arhive pod nazivom „La regola del sogno – the rule of dreams“. Zakon snova. Srećna sam što i sama mogu svaki dan da gledam jedan deo njihovog fantastičnog rada i tako podržavam taj zakon snova.

Pored Duždeve palate svi moraju da prođu. To je bio vekovima centar ogromne moći koji je vešto branio svoje interese i upravljao dobrim delom sveta. Posle nje nam sa desne strane promiče crkva Santa Maria della Salute. Sve „vidim“ Lazu Kostića kako se šeta ispred nje, misli na Lenku i ima nalet inspiracije. Laza je bio jedan od naših ljudi koji su „uhvatili“ taj „Zeitgeist“ vremena, ideje i prostora u Veneciji. Malo njih je to uspelo. 

Vaporeto do zadnje stanice je doživljaj sam po sebi.

May you live in interesting times (da živite u zanimljivim vremenima) jeste moto pod kojim se održava 58. Međunarodna izložba savremene umetnosti, https://www.labiennale.org/en/art/2019 koja je, nazovimo je tako – umetnički pandan Olimpijskim sportskim igrama. Zemlje učesnice svake druge godine šalju one svoje autore koji najbolje reflektuju i komentarišu aktuelne teme – političke, kulturne, tehnološke ili egzistencijalne. Mlečani su se na neki način uvek time i bavili – prelamanjem sadašnjeg momenta kroz umetnost. Tako je Izrael dobio svoj paviljon, godinu dana posle nastanka države, 1949, Egipat 1952, Južna Koreja 1995, a Republika Kosovo 2013. Crna Gora je dobila prostor u Palazzo Malapierro gde je Kazanova svojevremeno dejstvovao sa ženama. Zanimljiva paralela. Island je dobio prostor Scuola Vecchia della Miseracordia, tačno tamo gde je Madona bila „pokupljena“ u spotu „Like a Virgin“. Sami ovi događaji su savršen presek događaja i vremena. Kosovo je, dakle, što god mi rekli ili mislili, priznato jer, između ostalog, stvara i izlaže svoju umetnost. Još samo da to i Srbija „čuje“. Da živimo u interesantnim vremenima znamo i sami, ali pitanje je kako ih čitamo i da li umemo da vodimo konverzaciju sa modernim vremenima. Rekla bih, ipak, ne.

Ako zanemarimo izbor stručnog žirija koji je odlučio da je Litvanija najbolja ove godine i podsetimo sve cepidlake da su izložbe, ipak, tu zbog publike, a ne struke – moji favoriti su Rusija i Venecuela, pa onda Francuska i Kanada. 

Ruski umetnik nas je performansom mehaničkog baleta podsetio na to da smo mi konzumenti plasiranog medijskog i internet sadržaja kao drvene lutke zakačene na osovinu, koje igraju kako muzika svira: u ritmu, na svakih 5 minuta. Otprilike u istom vremenskom intervalu kao što mi proveravamo svoje pametne telefone – na 5 minuta, pa i kraće. Postavljeni smo na nevidljivu osovinu koja nas je trajno vezala za tehnologiju. Samo što nikada to nećemo priznati nikome, a najmanje sebi. 

Venecuela nas kroz svoje tradicionalne maske na koje je stavljen logo Fejsbuka i Holivuda opominje da smo sve svoje iskustvo i tradiciju poklonili društvenim mrežama. Umesto da smo ih iskoristili da usavršimo komunikaciju, samo smo navukli nove maske, provučene kroz korporacijske filtere i zarobljene momente lažne sreće.

Francuska se bavi zagađenim okeanima na jedan tako rafiniran i elegantan način da sam se u tom momentu osećala kao da sam negde u Parizu, a Kanada nas je odvela na Severni pol svojim filmom na jezicima inuktitut i engleskom „One day in the life of Noah Piugattuk“. Film govori o životu starosedelaca Eskima, čiji vekovni ritam razara ovaj suludi moderni preuređeni svet. 

Južna Koreja me je dirnula svojim filmom o nekoj staroj ženi. Bila sam u toj zemlji nekoliko puta i kao da sam tu ženu već srela jednom na Dongdaemun pijaci u Seulu. Kupovala sam neku hranu u 2 ujutru i cela situacija me je podsetila na ta neka davna vremena. O našem paviljonu radije ovog puta ne bih. Neka fotografija sve izgovori sama za sebe, kao i činjenica da umetnik Đorđe Ožbolt, koji nas je predstavljao, decenijama ne živi u Srbiji. 

U ovom mletačkom Đardinu francuske arhitekture, koji im je, inače, napravio Napoleon, mogla bih da provedem nekoliko dana. Da čitam o tome kako je bilo kada su Musolini i Hitler koristili Bijenale za svoje političke govore, da učitavam današnje teme, da se šunjam kroz skandinavski štand koji eksperimentiše sa novim materijalima ili da jednostavno sedim i sabiram utiske u centralnom kafiću ispod ogromnih platana i čempresa, uz nesnosnu sparinu i mirise lagune. Nemoguće je samo se prošetati Bijenalom, to jest može, ali bez udubljivanja. U tom slučaju je bolje i poštenije da se usidri u Harrys baru uz hladan belini. Kome je to dosta, idealno je. A može i da uhvati vaporeto ispred glavnog ulaza i da ode na Murano na ručak. A posle i na Burano i još usput da dobro pogleda prostor lagune u kojoj se jede, voli, trguje, spletkari, pije, lovi riba i gaji mirišljavo povrće na nekom od bezbrojnih ostrva. U svakom slučaju, uživa se na svaki način. 

Murano i Burano

Vožnja vaporetom je i dalje uzbudljiva i zabavna. Na putu od stanice Giardini–Bienale za Murano zgodna  je prilika da se Venecija dobro osmotri s druge strane i , zapravo, stekne šira slika prostora i života u laguni. Na Muranu ignorišem prodavnice stakla, jer se sećam neke ranije posete iz detinjstva kada smo ulazili ljudima u kuće, u male porodične radionice, i kupovali drangulije na licu mesta. Ova industrija neka peca nekog drugog, a ja čuvam moje detinje sećanje i hitam prema nekom od preporučenih restorana. Murano, iako nevelik, ipak ima previše mamaca za turiste, i najtoplije preporučujem da se izbor restorana dobro prethodno isplanira i proveri. To bar danas nije teško. Nešto slično je i sa Buranom, koji je, ipak, udaljen od blještavila Venecije, sačuvao svoj mir i identitet. Kafa i šetnja u uličicama nevelikog šarenog Burana malo više vredi, rekla bih, od ručka na Muranu. Takav neki dan, istraživački, edukativan, šaren, dubok. Što bi deca rekla, „pun kao brod“, toliko da čak ni nesnosna sparina nije poremetila sve te dobre vibracije.

Secondo

Čaša Venecije se ispija do kraja u L’Osteria di Santa Marina http://osteriadisantamarina.com/en/ na istiomenom trgu. Rođendanski „fajn dajning“ kakav i treba da bude. Sve po redu, sa autentičnim vinima i sirovom ribom iz lagune, ali sa prefinjenim i modernim gastronomskim čaranjem. Okruženi nekim finim ljudima sedimo ispod tavanice od nekakvih grubih dasaka, koje kao da je izbacila plima sa koje vise mlečnobeli lusteri od murano stakla. Uz besprekorne bele salvete od platna, odličnu uslugu i nekim prosekom koji razvezuje jezik i aktivira misli. Da sam ja dužd, šef Agostino Dorija bi mi kuvao redovno. Da, večera u Veneciji nije ishrana, nego „event“, i u njemu treba uživati maksimalno. 

Sve je u ovoj jednoj i po čaši Venecije kako treba, godila bi još jedna, pa još jedna, čovek uvek želi još. Ali treba sačivati tu želju za „još“, ne valja se prejesti, nego sačuvati malo te gladi za opet. Jer u Veneciju treba dolaziti redovno, onoliko često koliko se može, na ishranu i punjenje očiju, duše i glave. Možda malo i zbog toga što je to jedino mesto koje smo viđali u filmovima, na kojem mi možemo da budemo sebi glavne zvezde – makar na jedan dan. 

ALGORITAMSKE KAMPANJE


Zašto treba da pogledamo film „Bregzit – negrađanski rat“

Da se najnoviji film koji van Britanije distribuira HBO, „Bregzit – negrađanski rat“ („Brexit: The
Uncivil War“), bavi „dosadnom politikom“ i da kao takav treba da se unapred skine sa liste
filmova za gledanje, uz prevrtanje očima, može misliti i učiniti samo dinosaurus koji više ne
razume svet oko sebe. U ovom veštom miksu igranog i dokumentarnog radi se o zastrašujućem
naličju platformi i aplikacija za komunikaciju koje su za veoma kratko vreme zagospodarile
našim životima. Podaci koje društvene mreže, Google i naši mobilni telefoni nemilice žanju
postali su ne samo najskuplja roba već i najmoćnije oruđe za upravljanje događajima. Algoritmi
nas sada, posle nekoliko godina, tokom kojih smo im svakim klikom na „yes“ dozvolili pristup
našim životima, poznaju bolje od nas samih. Kindle, na primer, nije samo sprava za čitanje
knjiga; ne, to je suviše jeftin biznis. On je i sprava uz pomoć koje kompanija Amazon „čita“ svoje
korisnike. Podaci koje oni prikupljaju su kojom brzinom čitamo neku stranicu, koliko čitamo,
koje teme nas zanimaju, gde smo tačno prestali da čitamo određeni tekst. Sledeće je da će uz
pomoć AI (veštačke inteligencije) prepoznavati i naša lica. U jednom momentu u budućnosti,
Amazon će tačno moći da odredi koji tekst i pisac će biti najčitaniji i time doneti kompaniji
najveći profit. Biće „kako bubanj kaže“, baš kako je davno prorekao „Električni orgazam“.
Digitalna analitika je odavno prevazišla svoju bebeću fazu da nam između tekstova nudi
poslednje što smo tražili na Booking-u ili Aliekspresu. Sve ove prikupljene i obrađene podatke i
algoritme sada kupuju političke organizacije da bi mogle ciljano, lično prilagođeno svakome od
nas, plasirati (dez)informacije koje vode do željenog političkog rezultata. Film „Bregzit“, dve
godine nakon istorijskog referenduma u kojem je Velika Britanija izglasala izlazak iz Evropske
unije, otkriva neke slojeve događaja i upotrebu digitalnih alatki tokom kampanje, koji su ostali
sakriveni široj javnosti. Portret Dominika Kamingsa (Dominic Cummings), koga ubedljivo glumi
najbolji glumac svoje generacije, Benedikt Kamberbač (Benedict Cumberbatch), više je od
običnog lidera kampanje tima za izlazak. Njegova odluka da angažuje malenu kanadsku IT
kompaniju Aggregate IQ da „rudari“ informacije sa društvenih mreža građana Velike Britanije
za potrebe kampanje za izlazak iz Evropske unije jeste revolicionarna na način koji ne menja
samo politički život jednog društva. Dominik Kamings, lice koje je nekako bilo u pozadini čitave
kampanje, prikazan je kao ekscentrični genije, spin doktor koji je jedini precizno razumeo
aktuelni duh vremena: ovo je doba Fejsbuka, krajnje jednostavnih poruka i nataloženih emocija
koje hladni algoritimi treba da izvuku i iskoriste. Osim toga, prepoznaje glas naroda (ne
građana), koji poručuje da politička elita koja je izgubila kontakt sa realnošću treba da ode, i ne
samo to. Dominik tvrdi da su čitav politički dijalog danas pokvarili glupaci koji su se previše

namnožili u sistemu, i jedan od njegovih najjačih motiva za ovu kampanju bio je da resetuje
sistem. Zvuči poznato?
Možete slobodno da se nasmešite i klimnete glavom, ako prepoznajete deo Dominikovih
stavova. Niko vas neće videti iza tastature. Osim ako niste deo „stare garde“ koja voli letke i
„lični kontakt“. Aha, važi.
Ipak, ono što ekscentričnog i samouverenog Dominika izdvaja od tvrdokornih političara u
izumiranju jeste vizija i način rada. Mešavina naučne metode, hladne analitike, nemilosrdne
statistike, ali i plasirane lažne vesti, kao što su 70 miliona Turaka koji će se doseliti u Britaniju u
slučaju da ostanu u EU ili 350 miliona funti nedeljno koje se prebace u kasu EU. Upravo su ove
dezinformacije uspele da probude emocije kod glasača i urade ono što je malo njih, čak i unutar
Dominikovog štaba, verovalo da je moguće.
Na ovom mestu, mnogi domaći gledaoci filma mogu da se upitaju – to su njihove stvari, kakve
veze ima to sa ostatkom sveta, a naročito sa nama?
Ima. To je slika onoga što dolazi. Danas, dok uz kokice, poluotvorenih usta, posmatramo
burlesknu posledicu referenduma iz 2016, mi anglofili, poštovaoci Montija Pajtona, mi
generacija koja je odrasla i još uvek se najbolje oseća uz britanski pop, britansku kulturu, dizajn;
mi koji smo nekako uvek gledali „onamo“ kao u primer civilizovane komunikacije, demokratije,
pragmatizma; mi koji volimo britanski humor, filmove i ove nove TV serije, mi sada posmatramo
kako jedna Velika Britanija ne može da završi ono što je napravila. Multinacionalne kompanije
izmeštaju svoja sedišta u Dablin ili Amsterdam, još 250 je najavilo odlazak sa Ostrva u slučaju
„no deal“. Neko je na Tviteru napisao da je situacija u Velikoj Britaniji posle Bregzita ista kao
kada bi posada Titanika velikom većinom izglasala da santa leda ipak mora da mu se skloni sa
puta. Kakav neshvatljivi haos je prouzrokovala kampanja jednog čoveka koji je kao takmace u
suprotnom taboru imao ljude na čijoj strani je bio zdrav razum i tradicija, ali koji nisu razumeli
moć društvenih mreža i upotrebljivost kompjuterskih „gikova“. Šef komunikacija Dejvida
Kamerona, Kreg Oliver, koji je vodio kampanju tradicionalnim metodama, shvatio je šta se
dešava tek nekoliko dana pre referenduma, kada je bilo suviše kasno. I taj momenat kada se
Kreg Oliver hvata za glavu ujedno je i jedna od najsnažnijih scena u filmu. Fokus grupa za
testiranje kampanje nasela je na gerilsku priču o 70 miliona turskih imigranata i uštedu 350
miliona funti, koje će biti prebačene u fond zdravstvenog osiguranja, uz emocije i suze jedne od
učesnica. Algoritam je pobedio zdravorazumske argumente i nobelovce. Treba naglasiti da je
Džejms Grejam, scenarista ovog pre svega edukativnog filma „Bregzit – negrađanski rat“, za
pisanje koristio realne događaje, koje je ipak dramaturški obradio za potrebe filma.
Zbog svega ovoga je sasvim logično da se, dok grebemo i na i ka margini Evrope i posmatramo
posledice jedne tehnološke algoritamske kampanje, sa strahom upitamo: a šta će tek onda sa

nama biti? Verovatno ništa mnogo drugačije nego prethodnih godina. „Jedno te isto“, što bi
rekao pesnik i filozof Rambo Amadeus. Lažne i emotivne vesti i poluinformacije se već dugo
ovde produkuju, birači ih gutaju decenijama sa tradicionalnih medija. Promeniće se samo
sredstva. Televizuju će da zameni Fejsbuk i možda Tviter, a taman će dotle i da pojeftine
algoritmi Kembridž analitike, pa će moći neko javno preduzeće i da ih plati. Infantilne poruke iz
spektra „biće kako ja hoću ili nikako“ već poznajemo. Pogledajte film i videćete univerzalne
emotivne okidače na koje homo sapijens reaguje, bez obzira na trenutne tehnološke alatke.
Britanija je ionako na svom ostrvu.

MOJ MAROKO

Berberski čaj, berberska vegeta, bivak i afrički Pariz

Odakle si?

– Iz Uarsasata. 

– Aha, pa ti si naša. Berberka. Okej.

Zemljaci i zavičajci, svuda i zauvek.

Čitavu drugu godinu svog života, i malo više, provela sam u Uarsasatu, u Maroku. Tamo sam prohodala. To se veoma često isticalo u pričama na porodičnim okupljanjima. Roditelji su se tamo odselili sa bebom starom devet meseci, u rano proleće 1968. godine. Otac je radio za njihovu vladu u okviru saradnje sa tadašnjom Jugoslavijom, na jednom projektu za navodnjavanje. On je tamo prvi otputovao kako bi organizovao dom za nas. Važan deo naših priča često je počinjao  rečenicom: „Kada sam ja iz Uarsasata  došao u Marakeš po tebe i mamu na aerodrom…“

To je uvek zvučalo kao nešto najprirodnije na svetu, kao da je to odmah  iza ugla; kao da između ova dva grada ne stoji čitava mitska planina Atlas. Kada pomislimo ili izgovorimo reč atlas, onа izaziva neko strahopoštovanje samа po sebi, verovatno zbog zbira kolektivnog nesvesnog što sadrži: Atlas je bio jedan od Titana koji je držao čitav svet na svojim ramenima; prvi pršljen naše kičme  C-1, koji je zadužen za teret naše glave, zvanično se zove atlas; zbirka svih mapa je atlas. Ozbiljni su napori koje Atlasi podnose. Najviši vrh planinskog masiva preko koga se moja porodica švrćkala jeste Tubkal i visok je 4.167 metara, ali magistrala vodi prastarim karavanskim putem preko vrha Col de Tichka na 2.260 m. Idraren Draren planina je nad planinama, kako je na svom jeziku opisuju njeni najstariji stanovnici Berberi. Ona ne odvaja samo Sredozemlje od Sahare, na njoj ne samo da „visi“ plavo nebo Magreba, ona odvaja čitava dva sveta.

Aroma Maroka kao da se trajno uvukla u sinapse jednog malog deteta, koje je ostalo zauvek gladno, samo čekalo priliku da je se ponovo „najede“ i tačno pedeset godina kasnije, halapljivo je isplaniralo jednu veoma ambicioznu sedmodnevnu kružnu turu.

Krug koji će spojiti Marakeš, Atlas, nomade u pustinji, u dinama Erg Šebi (Erg Chebbi), supsaharske skrivene oaze, sela, napuštene kazbahe. Ksar Ait Ben Hadu (Ait Ben Haddou) se zatvorio na Atlantskom okeanu u Agadiru. U njega je stalo čitavo jedno bogatstvo predela, mirisa i ideja. Zavezao je prošlost i sadašnjost i napunio ga toliko da se ovi redovi sada ispisuju sami od sebe.

Marakeš grad koji vibrira drugačije od drugih

„Mnogo verujem u misli koje nas nastanjuju i u njihov uticaj u trenutku kada preduzimamo neku važnu radnju“, tvrdi poznati marokanski pisac Tahar ben Želun u svom romanu Sveta noć. Kao i uvek, pre putovanja u neku zemlju, volim u nju da zavirim preko njenih pisaca. Zanimljiva  slučajnost (koja to možda i nije) desila se kada je Maroko bio partner na poslednjem Sajmu knjiga u Beogradu. Moje misli upućene Crvenom gradu kao da su bile oduvek tu. Verovatno još od onog momenta kada sam kao beba u majčinim rukama sletela u Marakeš avionom marke „karavela“, koji je sada izložen u njihovom Muzeju avijacije. Samo po sebi se nametnulo da je početak ličnog, marokanskog kruga u Marakešu, boravak u jednom rijadu, a ne u hotelu, jer hoteli su univerzalni, a rijad je samo u Maroku.

Rijad je gradski stambeni objekat tipičan za Maroko. Spoljašnji zidovi su uz samu ivicu placa, bez prozora ili ikakvog otvora prema spoljašnjosti, ali vrt sa obaveznom fontanom je u sredini. On najčešće služi kao trpezarija, kao sklonište od spoljašnjeg sveta i sunca. Svojim stanovnicima obezbeđuje potpunu izolaciju i privatnost; jedina veza sa spoljnim svetom su mala vrata, veoma niska, koja primoravaju goste da uđu pognute glave. Naš je bio jedan sasvim običan i nepretenciozan rijad, ali kako uvek volimo da dodamo malo kontroverze, bio je smešten u staroj jevrejskoj četvrti Mellah unutar Medine. Kao što to obično biva u velikim turističkim centrima, investitori veoma vole da uzmu najslađi deo turističkog kolača, pa je u ovom momentu u Marakešu više od 90% renoviranih rijada u funkciji smeštaja gostiju u vlasništvu stranaca koji su napravili odličnu investiciju i lukrativni biznis. Riad Shaloma je na samom kraju lavirinta od uzanih, slepih ulica u koji dosta dramatično stižemo u deset uveče, uz Gugl navigaciju i instrukcije vlasnika Nadžiba. „Auto možete bezbedno i besplatno da parkirate kod džamije Berima“, objasnio je porukom, poslavši i preciznu lokaciju rijada. „Ulazak u amam nije kao izlazak iz njega“, kaže lokalna poslovica, čije značenje samo naslućujemo prilikom motanja po tom mračnom i čudnom delu Medine.

Boravak u rijadu je za mene lično, sasvim neočekivano, teskoban, ali veoma upečatljiv i poučan. Činjenica da nemam pogled na horizont, sunce, planinu, ulicu, ljude, i da mogu da gledam samo mali komad neba, kao da mi je oduzimala vazduh.

Verovatno je to stvar navike ili neke dublje psihologije, ali tokom boravka u rijadu kao da sam disala smanjenim kapacitetom. Mislila sam na sve te žene iz prošlosti, koje su čitav život provele u nekom rijadu sa ograničenim kretanjem i pogledom, usmerene samo na mali, unutrašnji svet. Različiti smo i to utiče i na arhitekturu. Ovo saznanje ne može da se stekne u nekom hotelu. Važna lekcija.

Poslednji dan stare godine je, dosta prikladno, namenjen za vršljanje Marakešom. Suk začina ima privlačnu silu jakog magneta. Setimo se samo da se taj biber, koji danas slobodno stoji na stolu svake birtije i rasipa se bezobrazno kao pesak, do pre nekoliko  vekova brojao zrno po zrno i po težini bio ravan zlatu. Oštri mirisi karanfilića, kumina, cimetovih šipki, kristala eukaliptusa u pletenim vrećama, pristigli sa one strane Atlasa, bibera, muskata, šafrana i još stotinu čarobnih praškova odmah okreću maštu na karavane, gusare, džakove, kamile, krijumčare i nomade. Pomešani berberski i arapski trgovci u vunenim radnim ili paradnim kaftanima i sa kapicama, svi ubedljivo hvale svoju robu. Vešti su. Neodoljivi su. Kao hipnotisana, zadržavam se kod tezge na kojoj se prodaje pravi Ras el Hanout – marokanska vegeta. Nezaobilazan je u marokanskoj kuhinji, za kuskus, jagnjetinu, piletinu ili povrće.

Dok prodavac melje mešavinu u mašini koja neopisivo tandrče, pokazuje prstom na fotogafiju: „Moj kralj kada je bio u poseti mojoj radnji“, govori sa neskrivenim ponosom i isključuje bučni mlin. Zavidim mu malo na toj patriotskoj emociji, koju ima u toj pijačnoj radnjici od 6 kvadrata. Volela bih da mogu i ja tako nešto da kažem za bilo koga ko je upravljao mojom zemljom, bez obzira na sve specifičnosti i razlike.

Nije tako nešto morao da kaže, više nego jasno je da smo tek pristigli stranci, već nam je nešto prodao. Dugo razgovaram sa njim, pokušavam da probijem trgovačku glazuru. Odlazim tako njušeći moju papirnu štaniclu, sa još od mašine toplim, mirišljavim začinima, i mislim kako smo mi za poslednjih trideset godina krajnje neodgovorno protraćili svaki osećaj ponosa na sopstvenu zemlju i sada putujući svetom, tužno zapažamo ovakve stvari. Važna lekcija, broj 2.

Najbolje možemo da se sakrijemo u istini koja izgleda najmanje istinito

Prastara Medina u Marakešu je zaista ogromna. Iako izgleda kao lavirint, nemoguće je da se bilo ko izgubi u njoj. Uvek se pronađe neki put, a većina njih vodi na trg Džema el Fna, koji je zapravo izvor te posebne vibracije koju Marakeš ima. Trista čuda živi na ovom prostoru. Nekoliko kobri leluja ispred krotitelja zmija na čijem vratu visi još neka od  ovih mučenih životinja, za koje čvrsto verujem da su drogirane da bi bile mirne. Odmah iza je sokolar sa svojim pticama, pa magare koje vuče pretovarena kola. Ovo nikako nije mesto za one koji su osetljivi na patnje životinja. Bučni prodavac svežih mandarina, pa drske devojke koje kanom iscrtavaju cvetne šare na rukama prolaznica. Šta ću, kao hipnotisana stajem u red iza Italijanki, jer obavljam poslednje pripreme za doček Nove godine.

Biram šaru koja „donosi sreću, ljubav i dobar seks“, obećava  trudna ulična umetnica.

Pitam da li magija deluje duže od kane na koži, pitam i koliko to košta, a odgovaraju: „Koliko daš.“ Naravno da je pravo cenkanje sa njima tek posle obavljenog posla. I sada, dok ovo pišem i trudim se da događaje i slike opišem što vernije stvarnosti, neprestano imam neobičan osećaj da pričam nešto što se možda desilo, a možda i nije, neki san, neku bajku. Izgleda da se mi najbolje sakrivamo u istini koja najmanje izgleda istinito.

I evo nas kod lekcije broj 3, u ovoj našoj neobičnoj marokanskoj kolekciji naravoučenija.

Ovaj trg nije običan, miran trg kakve mi u Evropi poznajemo. Džema el Fna vibrira od sadašnjih i zbira svih prethodnih života koji su tu dejstvovali. I mene su roditelji u nekom momentu dok su kupovali namirnice ovde izgubili. Pronašli su me kod „mesara“, koji je svoju „robu“ klao na licu mesta, jednim zamahom sekire preko grla mučene životinje položene na panj. Sve te slike me nisu napuštale čitav dan. Tražila sam tragove davno prošlih događaja, koji su mi pričama utisnuti u svest, i polako shvatam da se između svih tih prodavaca iluzija, mirisa, zvuka bubnja, frule, dželaba i šarenih kaftana, magarećih zaprega osećam savršeno. Psiholog bi na ovom mestu značajno zaklimao glavom. Evo, i ja to upravo činim. Vreme je da se pronađe privremeno skrovište u nekoj od brojnih kafanica, kojih zaista ima za svačiji ukus. Ovaj Pariz Afrike ima ulične zalogajnice, birtije, bašte rijada posute ružinim laticama, sve do modernih kandidata za Mišelinovu zvezdicu ili onih tradicionalnih, sa cenama šoljice kafe od jednog do čak deset evra. Izbor ipak pada na tradicionalno, jer nas vodi želja za lokalnim jagnjećim tažinom (Tagine) sa suvim šljivama, uz jak, veoma sladak čaj od sveže nane.

Pre tridesetak i više godina, Marokanci nisu želeli da žive u Medini, nije bilo fensi, pa su radije birali betonske novogradnje. Sada je Vlada uložila ogroman novac u infrastrukturu, na taj način sačuvala zgrade stare vekovima, i Medina ne samo da opstaje već i živi neki svoj život drugačiji od onog u kosmopolitskim gradovima, kao što su Kazablanka i Tanžer.

Vrt Mažorel i Iv Sen Loran

Jedna od najsjajnijih zvezda Marakeša u okolini Medine jeste vrt Mažorel (Le Jardin de Majorelle). Prateći divan običaj da gosti domaćinima donose cveće, vrlo poznat gost je ovom gradu poklonio čitav vrt. Čuveni francuski modni kreator Iv Sen Loran je kupio ovo „živo“ umetničko delo na preko dva hektara, sa kubističkom vilom psihodeličnoplave boje, kako bi sačuvao životno delo njegovog kreatora Žaka Mažorela, francuskog slikara.

Marakeš je poslednje mesto na svetu u kom očekujemo jedan raskošan, tokom četrdeset godina stvaran vrt sa biljkama sa svih pet kontinenata.

Posle njegove smrti Sen Loran je vrt otkupio, poklonio voljenom Marakešu i otvorio ga za javnost. Njegov pepeo je posle smrti, na sopstveni zahtev, prosut upravo tu.

Privlačna moć ovog mesta, međutim, prevazilazi njegovu priču. Boravak među gusto zasađenim bambusima, kaktusima, gigantskim sukulentima, palmama i sve jednakim kao štancovanim narandžama, slatkim mirisima i šumom vode usred grada, koji vibrira od energije, više je nego inspirativan. Ovaj umetnički dizajniran vrt jeste fantastičan primer istinske ljudske nadgradnje bilo gde, a posebno na jednom ovakvom mestu u Magrebu.

Omiljeni grad Vinstona Čerčila za odmor od ratovanja

Tradicija kreiranja vrtova, koji su pravi kosmos za sebe, ne završava se samo na ovom jednom. Nama se mnogo dopao još jedan u koji je smešteno još jedno snažno gradsko čudo. Hotel „La Mamunija“ (La Mamounia). Ovo mesto je nezaobilazna topografska tačka grada. Ne zbog toga što je Vinston Čerčil uvek odsedao upravo tu, možda više zbog njegovog stava da je „Marakeš najlepše mesto na svetu u kojem može da se provede jedno popodne“.

U januaru 1943, tačno u vreme konferencije u Marakešu, kada su se donosile krucijalne odluke u vezi sa konačnim ishodom Drugog svetskog rata, Čerčil je nagovorio Ruzvelta da baš ovde naprave zajednički kratak „odmor“ od frenetičnog tempa ratovanja.

Ovakav istorijski detalj je mnogo zanimljiviji od činjenice da ovaj hotel ima bezbroj nagrada za najbolji hotel na svetu. To što je smešten u gradu koji je kosmopolitska ličnost kao što je Čerčil voleo i nazvao „Pariz Afrike“ jeste odlična startna pozicija za početak puta od nekoliko stotina kilometara, koji vodi u drugu vasionu  u zemlju Berbera, preko Atlasa.

Berberi

Kazbah Teluet (Berber: ⵉⵖⵔⵎ ⵏ ⵜⵍⵡⴰ)

Prvi dan nove 2019. je simbolički zgodan da se probiju neki novi horizonti, i to baš preko Atlasa. Iz „La Mamunije“ se lepo vide njegovi beli vrhovi sa sva tri aktivna skijaška centra, ali ovog puta skijanje nije naš cilj. Krećemo drumom koji su hiljadama godina trasirali karavani, koji su iz paklenih peščanih dina duboke Sahare, daleko ispod Timbuktua, na kamilama prenosili robu; prelaskom preko vrha Kol de Tiška (Col de Tichka) ulazimo u zemlju naroda koji na ovim prostorima živi od davnina. Na Atlasu i oko njega, od Maroka do Tunisa, do Egipta i Mauritanije i Malija, nalazi se  zemlja raznih plemena koja su tek francuski kolonizatori nazvali jednim zajedničkim imenom Berberi. Sebe na svom jeziku nazivaju Amazigh, odnosno Imazighen u množini. Magistrala N-9 je izuzetno dobrog kvaliteta, na njoj se trenutno izvode obimni radovi, ali za bliži doživljaj okruženja ipak skrećemo na put P-1506 koji vodi preko sela Teluet (Telouet), u kojem se nalazi čuveni kazbah Teluet, pa dalje do Unila doline (Ounila) sve do kazbaha Titrit u blizini Ait Ben Hadua (Ait Ben Haddou). Pogled na put P-1506 na Gugl mapi pre skretanja nije obećavao lak put. Izgledalo je kao da se radi o nekom zabačenom, možda čak i neasfaltiranom drumu. Ipak, želja da siđemo sa utabanih staza, izađemo iz hotelskih rezervata i ušuškanih spa centara, koji sada već svi liče jedan na drugi, gura nas sa glavne magistrale na sporedni put. Nismo pogrešili, jer priroda koja sledi zaustavlja dah. Sami smo na putu, drugih automobila skoro da nema. Ne radi ni signal za mobilni telefon koji nam služi kao hotspot. Ređaju se nenastanjeni predeli obronaka visokog Atlasa boje okera, crvene zemlje, žute i sive, kao da je neki geolog ređao slojeve zemlje stvarajući predivan kolorit neobične formacije.

U Teluetu se zaustavljamo da obiđemo seoski kazbah. Zanimljivo je da se nalazi na nadmorskoj visini od 1.800 m, da je u doba svog prosperiteta pripadao porodici El Glaoui i da je bio važna stanica na tom jedinom karavanskom putu do Marakeša. Danas, na samom kraju sela, iza prašnjavog zemljanog puta, propada, jer su zidovi sagrađeni od crvene zemlje, slame i vode veoma krhki i osetljivi.

Hodam kroz davno napuštene kuće, sobe, škole, silose ovog utvrđenja, koje je u 18. veku imalo čak 1.500 stanovnika, i ne mogu da verujem svojim očima da jedno ovakvo mesto nema mase turista, da je ulaz slobodan i da samo nekoliko lokalaca prodaje suvenire pored ostataka bedema.

Mesto je vrlo tiho i usamljeno, napušteno, na kraju sveta, a meni u glavi neprekidno „svira“ pesma „Rockin the Casbach“ od grupe „Kleš“. Nigde realne veze, jer nema čak ni onog poznatog „Shareef (iz refrena, koji ) don’t like it“. Dopada mi se ovakvo komponovanje života: prvi je januar, u krajnje inspirativnom okruženju daleko od industrijskog života, mešam pank i karavane u kazbahu. Dobro je, sve to „puni“ život tačno onako kako treba. Nastavljamo vožnju nizbrdo, u našoj iznajmljenoj „pandi“, po uzanom ali odličnom lokalnom putu. I dalje se ne mimoilazimo sa drugim automobilima, ali to sve kao da samo dodaje svečanost ovom danu i atmosferi.

Dolina i kanjon kroz koji teče reka Unila izgleda kao da je neko zasekao nožem crvene stene i usmerio tu istoimenu reku.

Vreme ovde kao da ima drugu dimenziju, signal i dalje nemamo, znamo da smo na dobrom pravcu, samo zato što alternativnog puta nema.

Sa pojavom sve više zelenila, znamo da smo blizu smeštaja za ovu noć. Kazbah Titrit u selu Tamdakht. Pojavio se i signal. Vidim da je smešten malo dalje od puta, ali ne razaznajem prilaz. Smejući se shvatamo da je nekoliko stotina metara do našeg kazbaha kroz prašnjavi put od peska koji krivuda između komšijskih štala i njihovih kuća. Brinem, ali samo malo. Odmah iza poslednje okućnice pored reke nam se pokazao dvorac Titrit. Fenomenalno mesto, krajnje neobično i vrlo ugodno, naizgled usred ničega. Ali taj kontrast ugodnosti usred pustinje  jedan je od osnovnih narativa koji prati čitavo putovanje kroz Maroko.

Vrlo srdačni ljudi iskaču odnekud, pomažu oko prtljaga i nude obavezni slatki čaj od sveže mente. Mesto je za apsolutnu preporuku, iako i ovaj kazbah drži i vodi jedan evropski par. Hamam, bazen u sredini, toplo, čisto i vrlo tiho. Jedina, uslovno rečeno, mana jeste večera. Pokušaj high-end kuhinje je nešto što najmanje očekujem na takvom mestu. Mus od avokada je ipak za neka druga mesta, ali izlazak u potragu za večerom  nije dolazio u obzir. Podrazumevao je ponovo sedanje u automobil. Ipak, lokalno marokansko vino je izvadilo stvar i popravilo atmosferu.

Ait Ben Haddou

Ovakva ponuda ipak ne treba da iznenadi nikoga, jer neposredna blizina Ait Ben Hadua dovlači radoznalce u ovaj deo visokog Atlasa. Možda za ovaj igrem (ighrem je reč na berberskom za tvrđavu ili ksar na arapskom) pod zaštitom UNESCO, niko nije čuo, ali sasvim sigurno ga je video mnogo puta u fimovima. Ksar je veličanstven primer očuvane marokanske arhitekture objekata od zemlje, najznačajnija filmska tačka u Maroku i šire. Među ovim zidovima su se snimali filmovi kao što su Sodoma i Gomora, Isus iz Nazareta, Marko Polo, Gladijator, Mumija, Dragulj iz Nila, Čaj u Sahari, I deo čuvene serije Igre prestola.

Magnet ne može biti jači. Tu još uvek živi nekoliko berberskih porodica, slobodan je ulaz, automobil se jednostavno ostavi uz put, bez onih beskonačnih agonija oko potražnje parkinga po evropskim turističkim centrima. A vrednost viđenog nije ništa manja, naprotiv. Uz čaj i berberske kolačiće, pod šatorom nekoliko udruženih lokalnih žena iz sela, pomažemo njihovu zajednicu za osnaživanje ženskog preduzetništva i imamo savršen pogled na reku, dolinu i selo, za prizivanje maštarija na sve te ljude, karavane koji su se ovde odmarali od žežene pustinje i skupljali snagu za naporan uspon na Atlas.

Zanimljivi narod su Berberi. Svi imaju neke tople nasmejane oči, prijateljski nastup i obavezno na početku svake komunikacije sa rukom na srcu izgovaraju rečenicu: „Berber, no Arab“.

Poreklo njihovog jezika se povezuje sa staroegipatskim. Reč Berber je egipatskog porekla i znači „stranac“; verovatno su je stari Grci „pozajmili“ od Egipćana za reč varvar koja, kao što znamo, označava sve koji ne govore helenski jezik. Zanimljivo je to da ponovimo, koliko sve zavisi od našeg stava – da li želimo da vidimo ono što nas spaja ili razdvaja. Berberski jezik, jezik naroda za koji se veruje da je oko 2.000. p. n. e. došao sa obala Nila, u Maroku je počeo da se predaje u školama tek 2011. Kraljevina Maroko je odjednom, posle vekova arabizacije, postala svesna izuzetnog kvaliteta i otpornosti berberske kulture. Tepisi, tkanine, nakit, muzika i arhitektura, postavljeni u krajnje romantičnu prirodnu scenografiju, nude neprocenjivu vrednost. Ovi ljudi su u tom za opstanak čoveka veoma zahtevnom delu sveta sačuvali svoj identitet hiljadama godina.

Međutim, karavansko-nomadski duh ovde kao da je zarazan. Avantura spavanja u kazbahu i nije dovoljno „jaka“ u odnosu na noć u šatoru u Sahari, što je sledeći cilj. Idemo još dalje na jug, po još adrenalina.

Svraćamo malo i u moj grad detinjstva, Uarsasat. Danas je on „Holivud Afrike“. U njemu su brojni filmski studiji i ova industrija je važna za čitav region. Dodajemo još jedan kontrast na spisak svih onih od kojih je ova zemlja satkana. Zamišljala sam naš život ovde pre pedeset godina: kupovali su francuska vina, kažu da je bilo jeftinije od pijaće vode, otac je odlazio na Atlas „na teren“ i nije smeo da mene, svoje malo dete, dodirne pre nego što se ceo ne dezinfikuje u hipermanganu. Svi ti fleševi samo sevaju u glavi dok prolazimo gradom koji deluje kao da ima neku samo svoju geometriju. Niski moderni stambeni blokovi svih nijansi lokalne crvene boje i skoro nikog na ulicama. Pitam se gde su svi nestali.

Čaj u Sahari

„Put je cilj“ – slogan je najvećeg bavarskog proizvođača automobila. Jednoglasno je usvojen čak i u ovoj mučenoj „pandi“. Dodaću toj poruci da je stvar u otkrivanju i taloženju iskustava tokom putovanja, pa u to ime puštamo instinkte i stomak da sami odaberu mesto za ručak, umesto slepog praćenja saveta na „TripAdvajzoru“ ili drugim sajtovima. Sva ta izoštrena čula ovde ne greše. Ko se ikada nađe u mestu Tinghir, da svrati u kafanu Chams na šavurmu (opet veza sa našom rečju kavurma) u kefli (kifla) i najbolji espreso u Maroku. Sve to sa salatom za oko 7 evra. Mljackajući taj preukusan a sasvim običan krajputaški ručak, spuštamo se dalje na jugoistok, prema gradiću Risaniju, pa do cilja u selu Merzuga (Merzouga). U to prašnjavo selo, da nema poziciju „kapije“ Sahare, niko ne bi ni privirio, s obzirom na to da se put N-13 završava malo iza njega. Dalje je Alžir, ali kako saznajemo, granični prelazi između ovih dveju zemalja nisu u funkciji.

Idir Taghlaoui je vlasnik Sahara Desert Luxury Camp. On se nalazi duboko u dinama Erg Šebi (Erg Chebbi) i s obzirom na to da naš mali auto ne može tamo, dogovor je da nas sada već po mrklom mraku Idir pokupi na parkingu hotela u selu. Zovem Idira, dogovaramo se i po crnom mraku prelazimo u njegov 4 x 4. Dugo se vozimo po pesku osvetljenom samo farovima u susret prvoj noći i pustinji. Idir je još jedan Berber sa očima koje se smeju i nekako se odmah razumemo, kao da smo stari prijatelji. Smešta nas u poslednji šator malog kampa i požuruje na večeru, koja je upravo servirana u najvećem šatoru koji služi kao trpezarija. Gledam na duple jorgane na krevetu, pod šatora i staze po kampu su zastrte debelim tepisima.

Neopisivo je hladna januarska noć u Sahari. To je neka posebna, suva hladnoća koju nisam nigde osetila

No, da počnemo prvo od goriva za ovu noć, ali i od ukusa preko kojih se vezujemo za određene lokacije. Večera u kampu. Na meniju je bila tradicionalna berberska supa harira, koja se kuva na više načina, pa pileći tažin i na kraju ćuftice na povrću zapečene u tažin posudi. Veoma ukusno, ali večeramo u duksevima i kaputima. I dalje je hladno. Nemci za susednim stolom imaju skijaške kape i rukavice. Italijani za drugim stolom su negde kupili vunene dželabe i obukli ih  preko svega, kao dodatak. Deluje da je njima sasvim ugodno. Evo ga još jedan kontrast – danju je pustinja paklena, a noću nepodnošljivo ledena. Drugačije je kada se to negde pročita kao podatak, a sasvim drugačije kada se to doživi. Kakvo strašno mesto za život ljudi!

Zbijamo se svi oko vatre, čekamo „koncert“ lokalnih bubnjara. Oni zagrevaju bubnjeve uz vatru kako bi „prosvirali“, a ja lociram Mlečni put i sazvežđe Veliki medved (Ursa Major), tik preko vrhova peščanih dina, jer je to ono što vidim kroz svoj prozor kod kuće. Na taj način, uvek preko zvezda pošaljem pozdrav i napravim „put“ do svog doma. To je mali lični ritual koji ponavljam gde god da se nađem na planeti. Imam ozbiljan problem sa serijski štancovanim turističkim sadržajem koji se kao kulturni fast food protura turistima. Srećom, petorica bubnjara nas nisu odradila. Njihov ritam pod zvezdama u Erg Šebi dinama, nastalim nanosom vetra, priča o svim nomadima, svim Tuarezima i ostalim plemenima koji su bili dominantan narod u predarapsko vreme, na severu Afrike. Muzika je, svakako, možda najiskreniji kanal komunikacije.

U gostima kod nomadske porodice

Noć je bila hladnija nego što smo pretpostavili. Najteže je bilo skidanje u pidžamu i oblačenje za izlazak pre zore. Tada je najhladnije, ali svitanje u Sahari je poseban spektakl. Kako se čini, našim domaćinima je ova temperatura nešto sasvim normalno, pa smo odlučili da svoju sklonost ka komforu, malo postiđeni, ostavimo po strani. Pozdrav Suncu je vredeo. Zamolila sam Idira da nas odvede u dom jedne nomadske porodice. Malo je vrteo glavom, ali nam je dao svoj auto i poslao bubnjara Muhameda da nas odvede. Svima sam zahvalna, a posebno Ajšinoj porodici što nas je primila u svoj dom. Ne bih umela ponovo da dođem do njega, ali ona nas je dočekala čajem i kolačima, uz osmeh i zagrljaj. Ona je treća po redu supruga u nomadskoj berberskoj porodici koja živi tu u Sahari. Imaju ukupno petnaestoro dece, a ona čeka šesnaesto. Pitam je preko prevodioca gde će se poroditi. „Pa ovde, u bivaku“, kaže. Setila sam se svog cvokotanja prethodne noći ispod dva jorgana i postidela sam se ne malo. Druga supruga je upravo pripremala ručak za ovu brojnu porodicu, nije bila pričljiva, ali nam je pokazala svoju kuhinju. Deca su sva tu, a mali dečak koji je pio svoju hariru iz olupane posude nas je posmatrao, sve puštajući zvuke uživanja u svom doručku. Imala sam još trista pitanja za njih, ali možda je i bolje ovako. Ne moramo da saznamo baš sve. Nešto treba i izmaštati.

Muhamed je tokom dalje vožnje kroz Saharu sa svog telefona puštao svoje omiljene bendove sa berberskom muzikom. Kada već ovako, digitalno, ne mogu da podelim mirise i ukuse, a boje samo delimično, rado delim linkove sa muzikom ovih ljudi napravljenih od peska i vetra, po mom izboru. Snažni su čak i kada ih opet slušamo van autentičnog prostora, u svom domu.

Vožnja po pesku nije mi strana. Naprotiv, prošla sam vrhunsku off-road obuku po Zambiji i Namibiji i JAR, ali je ovo parče marokanske Sahare ipak drugačije, surovije, uprkos jezeru koje nastane samo ako je prethodno bila kišna sezona, pa se tu nasele flamingosi. Muhamed nas je doveo i do njih. Flamingosi. U jezeru. U Sahari. Masni spisak kontrasta se samo goji. Pitam Idira na kom jeziku razgovaraju međusobno. „Pa na berberskom, naravno“, reče uz onaj pitomi osmeh iz očiju. On i njegov tim su zaslužni što smo se osetili vrlo ugodno u njihovoj zemlji, ali nisam mogla da zamislim da ostanem još jednu noć. Samo zbog hladnoće, priznajem.

Noćenje u kampu je tri puta skuplje od konaka u hotelu, ako već moramo o novcu, ali to je samo zato da bih podvukla razliku. U hotelu može uvek da se spava. U šatoru u Sahari, retko.

Isto važi za rijad u Marakešu, kao i za kazbah u selu kod Ait Ben Hadua. Novac uložen u iskustva vredi mnogo više od onog uloženog u još jedan par nekih novih krpica, koje će nas već posle nekoliko dana činiti ravnodušnim. Kontakti sa drugim kulturama, ako smo pozitivni, trajno nas menjaju. Verujem nabolje.

Vreme u Magrebu traje duže

Krenusmo tako prema zapadu, prema Atlantskom okeanu do Agadira. Posle Marakeša, Atlasa, Sahare i supsaharskih predela, poželeli smo morsku atmosferu. Međutim, Maroko je zaista ogromna zemlja. Distance su velike, ali smo primetili nešto neobično: 300 km nije ujedno i tri sata vožnje, što je neko uobičajeno vreme. Ne, mi uvek potrošimo više vremena na neki potpuno neobjašnjiv način. Putevi su odlični, nema nigde gužve, ali vreme nekako iscuri. Nazovimo ovaj fenomen magrepsko vreme. Idir nam je postao pravi jatak. Dao nam je insajderske informacije o dobrim putevima koji su prečice, ali i predloge gde da prenoćimo na našem putu za Agadir. Naučili smo već do sada da ovde vreme merimo komotnije. Nemamo vremena da posetimo gradić Zagoru, koji se često spominjao u porodici iz nekog razloga. Neka nešto ostane za drugi put. Kafana Anti-Atlas nas je zadržala svojim berberskim omletom i nije nam žao.

Preporuka je bila, dakle, kazbah „Rose du sable“. Na francuskom to znači „pustinjska ruža“, što je naziv za malo sukulentno drvo sa habitusom sličnom ruži, a označava i formaciju kristala u obliku cveta ruže. I pogađate, u glavi odmah „puštam“ Stinga i njegovu Desert rose. Ovaj deo sveta jeste velika inspiracija. Naš smeštaj je… najblaže rečeno, neobičan. Ali se to sve nekako uklapa u okruženje i prethodne dane. Kazbah je opasan visokim, debelim zidom od crvene zemlje i unutra se može samo kroz malenu kapiju. Iza je minijaturni dvorac sa četiri kule i bazenčićem u malom vrtu. Čisto je, veoma šarmantno i što je najvažnije, toplo.

Berberski tepisi

Sela na južnim obroncima, svako ponaosob, imaju  svoju specijalnost. U jednom svi gaje kumin, u drugom šafran; ovi su za mandarine, oni za argan. Ali okolina Taznakhta je posebna. Tu je centar tkanja berberskih tepiha. Ovi ćilimi pričaju veliku priču o afričkom nasleđu, o bogatoj i fascinantnoj kulturi kroz naizgled haotične boje, teksture i snažan dizajn. Jasno je da su napravljeni da zaštite od nemilosredne vrućine ili, kao što smo naučili, od nepodnošljive hladnoće. Šare na svakom tepihu su jedna priča, koju nam priča najčešće nepismena tkalja. Oni su tanki i uzani, pre svega zato što ih stvaraju polunomadska plemena koja ih prilagođavaju zahtevima transporta. U selu Ait Daoud živi Fatima i sama ih tka. Uz čaj i kolačiće i obavezni zagrljaj, naučila me je nekoliko  grifova i otkrila šta znače određeni simboli. Ptica je znak koji čuva od nesreće, leči bolesti, a može da donese i sreću. Cvet je znak žene. Plava boja je simbol neba, znak slobode. Pauk je znak za tkanje, kao potpis autora.

Cene na licu mesta su samo jedan mali deo onih koje viđamo po fensi prodavnicama na svetskim bulevarima; sa razlikom što su oni očišćeni do sterilnosti, a iz ovog, Fatiminog, iako novog, ispada pesak i ceo miriše na kumin i još neke mirise samo njoj znanog porekla.

Tepih od Fatime, u zabačenoj ulici sela do kog je samo prašnjavi put, ima posebnu vrednost. Rekla bih, zbog onog zagrljaja i veselog smeha, ali i zato što nas je pustila u svoj dom.

Žene, kako mi se čini, glavni su nosioci bogate berberske kulture. One su je iznele.

I to je Maroko.

Agadir

Grad je razrušen do temelja u katastrofalnom zemljotresu 1960. Danas je jedno moderno turističko mesto, sa nizom hotelčina na plaži, koje su upravo ono što ja izbegavam. Ipak, u „pandi“ je bilo i onih kojima je bilo dosta smucanja po šatorima, kazbasima, ksarovima i rijadima. „Hoću pet zvezdica, spa i obiman doručak.“ Tako je i bilo, pa zato na ovom mestu završavam izveštaj, jer su ovakvi delovi puta svuda isti i krajnje nezanimljivi.

O Agadiru samo ovoliko – boravak na 31° severne geografske širine u januaru  najugodnije je, u klimatskom smislu, što jedan promrzli Evropljanin može da zamisli. Vetar sa Atlantika i 25 °C. Za plažne bube – savršeno!

HAMBURG, VELIKA SLOBODA

img_20180531_2111361778697077.jpg

Filharmonija na pjeni od Elbe

Putopis je, po definiciji, „književna vrsta u kojoj pisac iznosi svoje utiske o predelima kroz koje putuje. Ovakav tekst nije samo prosto nabrajanje onoga što je putopisac video, već se u njemu ogleda i stav prema životu, osećajni svet, ukus i kultura onoga koji piše. Putopisac istovremeno prikazuje i sebe samog.“
Način na koji putujemo, šta biramo da vidimo i radimo na putu, a posebno prizma kroz koju posmatramo i komentarišemo okruženje jeste, zapravo, intimnija priča nego bilo koja druga. Na ovaj način otkrivamo tačno ono što nam je najvažnije ili ono što nam nedostaje. Poseta drugom najvećem nemačkom gradu jedna je od tih ličnih priča koja se polako i postepeno gradila i rasla kroz mnogo toga pročitanog o pruskom gradu. Neki kosmički raspored je hteo da se baš 7. novembra 2017. ukaže jedinstvena prilika za kupovinu ulaznica u „Elbfilharmoniji“ („Elbphilharmonie“). img_20180601_093152820069079.jpgNije lako nabaviti karte za bilo koji koncert u novootvorenoj filharmoniji, čak ni na crnom tržištu. Možda samo neko ranga Angele Merkel može da nabavi kad god to poželi, a možda čak ni ona. Prodaja karata je, dakle, počela u 14 časova, moje dve su stigle u 14.15, a oko 15 više nije moglo ništa da se kupi preko interneta za ovogodišnji Elbjazz festival prvih dana juna. Planiranje nekog događaja toliko meseci unapred jeste posebna vrsta sreće. Te karte su motivacija poput šargarepe ispred nosa. Nešto kao nagradica da se izdrži.
Tako velika glad za muzičkim događajima u Hamburgu može da čudi samo one koji ovaj grad vezuju za hladna leta, za drugu po veličini luku u Evropi, za gastarbajterisanje i ostala opšta mesta. Malo njih zna da su u Hamburgu rođeni veliki kompozitori Johanes Brams i Feliks Mendelson, da su ovde radili Gustav Maler i Georg Filip Teleman, da je čuveni mjuzikl „Mačke“ („Cats“) imao nemačku premijeru baš ovde. Slavni „Bitlsi“ su upravo na obali Elbe oštrili svoje muzičke mlečne zubiće, ali i odrastali u svakom drugom smislu. Iako na Bitlsplatz-u osim nekoliko modernih skulptura koje predstavljaju članove benda nema ništa drugo, svako ko ima bar malo mašte može na osnovu uvida u okolne klubove vrlo lako da zamisli kako je izgledalo to „alternativno“ obrazovanje mladih „Bitlsa“, koje je ostavilo onoliki trag na kulturu i slobode od 60-ih pa naovamo.

img_20180602_1326001173234131.jpg

„Rođen sam u Liverpulu, ali sam odrastao u Hamburgu“

Ovo je rekao Džon Lenon prilikom jednog intervjua, kada je opisivao prve godine „Bitlsa“, koji su se kao mlad i nepoznat bend od 1960. do 1962. uvežbavali i usviravali u klubovima četvrti St. Paulija. img_20180602_133152_1760033972.jpgTaj deo grada, poznat po bordelima i crvenim fenjerima oko Ulice Riperban (Reeperbahn), odavno je čuven po raznolikoj klupskoj sceni, ali i slobodama svake vrste – čak je i naziv jedne od bočnih ulica četvrti više nego adekvatan – Grosse Freiheit, što na našem jeziku, pomalo nezgrapno, znači velika sloboda. img_20180602_1327361299310446.jpgNismo mi navikli na neke velike slobode bilo koje vrste, a upravo je ta sloboda onaj duh iz boce kojeg možemo skoro da „vidimo“ kako se slobodno švrćka ulicama Hamburga. Posebna je to vrsta slobode, i Hamburg je mnogo pomogao „Bitlsima“, isto kao što je pomogao Bramsu, Maleru i Bahu da postanu to što jesu. Posredno, preko njih je pomogao i nama.
Zahvaljujući tom, vrlo eklektičnom, muzičkom nasleđu, ideja za izgradnju avangardne, supermoderne i futurističke zgrade filharmonije u Hamburgu više je nego prirodna i predstavlja empirijski dokaz da se potreba za kvalitetnom muzikom razvija generacijama. Najakustičnija koncertna dvorana na planeti, njena pozicija i arhitektura, nastup CMQ Big benda sa Kube u čast mog omiljenog Benija Morea (Benny More) bili su dovoljni razlozi da se razgali sopstveno srce i pronađe način da se sa krajnjeg juga Evrope, iz stimulativnog Splita, ode na njen krajnji sever kako bi bila ispunjena jedna velika lična želja.
Filharmonija na Elbi (Elbfilharmonie) ili lokalno od milja – ELFI
Kada se prvi put približite zgradi filharmonije i ugledate je onako usred vetra i talasa, okruženu vodom sa svih strana, blistavu i modernu, kao nekom čarolijom spuštenu na krov zdanja starog skladišta izgrađenog od tipičnih crvenkastih cigli, ne možete da ostanete ravnodušni. img_20180531_212857441142767.jpgIdeja da se jedan takav objekat smesti u nekadašnju luku, na sam aktuelni plovni put kojim svaki čas prolaze debelotrbi, okruglasti trgovački prekookeanski brodovi, praćeni sirenama i kreštanjem galebova, sama po sebi je inspiracija. Spiritus movens je bio tadašnji gradonačelnik Hamburga, a čast da ovu fantaziju nacrtaju i primaknu realnosti pripala je švajcarskim arhitektima Hercogu i De Meronu. Filharmonija posle deset godina gradnje, bezbroj skandala i višestrukog probijanja budžeta i rokova danas izgleda kao jedna sajber-galija koja plovi nizvodno niz reku, prema Severnom moru, sa valovitim krovom koji podseća na talase.

Sve skupa kao da prenosi obećanje autora da unutra svako može da pronađe nešto za sebe, od popa, džeza, klasike ili svetske muzike.
Nemački mediji, ali i građani Hamburga, obavezno i sa primetnom gorčinom spominju troškove gradnje, koji su sa predviđenih 200 miliona evra probili neverovatnu cifru od 800 miliona, uz obaveznu savremenu populističku floskulu za svaki javno potrošeni milion – da je to novac poreskih obveznika. Ma jeste! Nije sporno, i to je njihov novac i sasvim je razumljivo, ali važna umetnička dela koja ostaju pokolenjima retko kada nastaju iz racionalnog opravdanja. Setimo se samo koliko su Parižani grmeli protiv Ajfelove kule, ne zbog troškova, već zbog estetskog raskoraka starog i modernog. Danas, više od sto godina kasnije, turisti i dalje opsedaju Pariz i Ajfela, a Hamburgu je filharmonija donela ozbiljan turistički rejting, i to u smislu onog najfinijeg – kulturnog. Ovo su samo dva najpoznatija primera nastala u razmaku od sto i kusur godina, a zajedničko im je da su to javni objekti koji služe svima. Kod nas, mogu samo da maštam o nekom „ludom“ projektu u Novom Sadu. Da, da, u Novom Sadu, a ne u Beogradu. I da, već „vidim“ najmanje dve zanimljive lokacije za objekte kojih ne bi trebalo da se dočepaju masni prsti drugova privatnih investitora, koji svi redom dobacuju najdalje do garaže uz stambenu zgradu. Filharmonija nas podseća da je gradovima, koji postaju sve veći, a život u njima sve zahtevniji, neophodan sadržaj koji ih ne čini samo spavaonicama i trpezarijama. I eto ličnog razloga zbog kojeg putujemo: da naučimo, da upijemo kulturu, način razmišljanja i neke drugačije obrasce. Znali su to i „Bitlsi“ čim su iz siromašnog Liverpula 1960. godine prešli u Hamburg, koji se uprkos ozbiljnom savezničkom bombardovanju u Drugom svetskom ratu regenerisao takvom brzinom da su momci za nedelju dana svirke zarađivali basnoslovnih 100 funti, nezamislivih za ono doba u pobedničkom Ujedinjenom Kraljevstvu.
Koncert koji je mnogo više od toga
Ulazak u zgradu i prilaz velikoj koncertnoj dvorani moguć je samo kroz pokretne stepenice koje vode kroz tunel, koji, naravno, zovu „tube“. U momentu kada se uđe u svetlucavi tunel savršene završne obrade, koji uključuje i ugrađene stakliće, postaje sasvim jasno da je ovaj objekat više nego jedan hibrid hotela, parkinga, stambenih jedinica i dve obične koncertne sale. Pipkala sam zidove koji kao da su izliveni, uživala u količini svetlosti i dizajnu kafića, šankova i svetlim drvenim oblogama. Koncertna sala je u sredini zgrade.

Prva asocijacija na binu za muzičare koja je postavljena centralno vrlo blizu publike jeste da je arhitekta želeo da spoji i približi izvođače i publiku. Tako je i bilo za vreme koncerta i bilo mi je izuzetno drago da tu slušam upravo „živu“ muziku kao što je to kubanska.

CMQ Big bend kao da je svakog slušaoca priključio na životnu infuziju i podigao salu na noge. Sedamnaest članova orkestra iz Kube i Španije, a među njima prvi put i jedan trubač sa naših prostora – Miron Rafajlović iz Sarajeva. Kada je video objave sa koncerta na Instagramu – javio se i time „overio“ korisnost društvenih mreža. Lepi događaji vezuju za sebe nove lepe događaje i zbog toga moramo da ih negujemo.
Sedišta koja smo dobili su bila među najboljima u sali, za koju eksperti tvrde da je u pogledu akustike savršena u svakoj svojoj tački. Ipak, naša su bila idealna, a meni je na raspolaganju bio čitav jedan dvosed. Emocije su bile takve da su suze same klizile niz obraze.
LUKA Hamburg
Poseta Hamburgu nije kompletna ako se ne obiđe i luka. Podaci koji mogu da se čuju za vreme dvosatnog obilaska, ali sa vođenjem samo na nemačkom jeziku, znače više nego dva semestra predavanja Makroekonomije. Sreća je bila na našoj strani, pa je u drugoj najvećoj evropskoj luci na vezu bio najveći trgovački brod na planeti Cosco Leo iz Hongkonga.

Leo prevozi kontejnere, dugačak je 400 metara, širok 59, godina proizvodnje je 2018. Sedam kranova ga potpuno automatski puni i prazni, a brojke izražene u evrima su čudnovate: 60.000 evra je dnevna ležarina u luci, a trošak pretovara jednog od 25.000 kontejnera koliko može da utovari jeste 200 evra. Svaku dalju matematiku izvodite na sopstvenu odgovornost. Brod u momentu pisanja ovog teksta plovi brzinom od 19,3 čvora, a gazi čitavih 14 metara u dubinu i plovi iz Roterdama u Šangaj. Koga zanima ovaj fascinantan primerak tehnologije, može da ga prati na sledećem linku: https://www.marinetraffic.com/en/ais/details/ships/shipid:5428216/mmsi:477157800/imo:9783502/vessel:COSCO_SHIPPING_LEO. Možda i locirate svoju porudžbinu iz Aliekspresa. 😉
Podmornica U-434
Kome ni umetnost ni biznis nisu dovoljni, svoju glad za znanjem može da zadovolji obilaskom ruske špijunske podmornice iz 1974., vezane za dok odmah pored čuvene Riblje pijace u Hamburgu. Apsolutna preporuka za vremeplovski povratak u doba hladnog rata, uvid u rusku tehnologiju i za mene lično ulazak u temu ljudske motivacije. Jer šta je to što je moglo da motiviše grupu od osamdesetak ljudi da postanu članovi posade u onim neljudskim uslovima u podmornici. Ograničena količina vazduha, vode, hrane, spavanje naizmenično u istim krevetima sa torpedom umesto jastuka. I najveći utisak iz podmornice je činjenica da su kompas i žiroskop bili zaključani, iza blindiranih vrata, i da je samo jedna osoba znala tačnu poziciju podmornice, jer je to bila najveća tajna. Neverovatno. O poseti podmornici U-434 mogao bi se napisati još jedan čitav tekst, ali ovo je priča o Hamburgu. Posetite ga. Vredi svaki minut.

 

Balkanski vilajet iz perspektive dva točka

Svako putovanje je pre svega odnos sa samim sobom. A ovaj put, motorom preko Albanije, prosto traži malo dodatnog istraživanja o sopstvenim motivima. Jedan od njih je svakako i u više nego prikladnom sloganu BMW-a čiji motocikl vozim, “Putovanje je cilj”. Da, putovanje je samo po sebi cilj, ukoliko otvara oči, jer vršljajući po geografiji, kulturi i izajedničkoj istoriji, shvatamo koliko su predrasude štetočinske, i koliko ljude koji su tako blizu, a tako daleko zapravo unazađuju.

02.jpg.981592daed59a744475b6837a951ca01.

*između Ulcinja i Skadra

Motor je, obzirom da je vozač na njemu nezaštićen metalnim oklopom, ovog puta snažna metafora slobode. A ona je upravo ono što sami sebi na ovim prostorima vrlo uspešno oduzimamo. Vozeći se tako ogoljeni, svi doživljaji, mirisi i zvuci tokom puta se doživljavaju mnogo intenzivnije nego ispod filtera za vazduh, klime i na velusrskim sedištima nekog automobila.
Zašto baš u Albaniju?

Albanci, su narod koji na Balkanskom poluostrvu vekovima živi pored Srpskog naroda, dakle delimo zajedničku istoriju i geografiju, a o njima, našim najbližim susedima i njihovoj zemlji tako malo znamo. Albanci predstavljaju decenijama pažljivo negovanu nepoznanicu za nas, a gde je neznanje tu je plodno tlo za predrasude i strah.

Sasvim sigurno, najlakše je otići u najbližu Ili najpoznatiju turističku agenciju, uplatiti aranžman, i od novih saznanja baviti se poređenjem hotelske hrane tamo ili restorana ovde, i nevaspitanim zemljacima koji nam samo služe tome da nas uvere da smo ipak nešto “bolje” od njih. Nešto otprilike kao razlog zbog kojeg se gleda Farma. Da, putovati kao paket, kao deo turističke industrije je sasvim sigurno najlakši način da se putuje, a da se zapravo ništa ne uradi da se pomere sopstvene granice izvan udobnosti famoznog “švedskog stola”. Putovanje u Albaniju, zahteva ozbiljniju pripremu koja itekako prevazilazi odlazak u turističku agenciju, čak i od višednevnog bavljenja Booking-om, ili Trip adviserom, za one malo naprednije. Pre svega zahteva obračunava je sa sopstvenim granicama, a to je najteže.
Kroz istraživanje koje obavljam prva informacija je, da su albanci jedini narod na Balkanu koji ima pripadnike sve tri velike religije. Veoma zanimljivo, jer upadljivo iskače iz omiljenog lokalnog klišea jedan narod – jedna religija.
Otvaraju se mnoga pitanja. Kako smo od partnera u davnoj prošlosti, uprkos nedavnoj teškoj istoriji postali neprijatelji? Da li na Balkanu možemo da diskutujemo o ovome a da ne mešamo dnevnu politiku? Zašto malo o njima znamo? Kako je zapravo, izgledalo povlačenje srpske vojske pre tačno sto godina, i da li su mitovi još uvek jači od realnosti?

Ima još toga što može da se nauči pre putovanja, i što mora da se uzme u obzir. Albanci su od kraja drugog svetskog rata pa do smrti Envera Hodže bili potpuno izolovani od spoljašnjeg sveta, sa ove distance, takva diktatorska tumačenja komunizma su potpuno neverovatna, ali ona su itekako ostavila neizbrisive tragove na svoje građane i to svakako treba uzeti u obzir.
Svici na Durmitoru
Ipak, da počnemo putovanje Balkanskim vilajetom od početka. Putujemo kamperom i motociklom. Kamper je baza, studio i mali deo svoje kuće. Motor je druga dimenzija. Preskočiću deo o srpskim putevima, jer za ovih tridesetak godina uzalud čekam normalne puteve. Ibarska magistrala sa rupama, a naročito deo od Prijepolja do Jabuke sa potpuno zarđalim odbojinicima i saobraćajnim znacima je naša bruka i sramota, i jasna slika dubine naše kolektivne depresije i siromaštva.

Prelazak preko Đurđevića Tare menja sve. Durmitor, sa kojim se nismo videli čitavih deset godina, nas pozdravlja spektakularno: poslao je roj svitaca koji su nas okružili svojim svetlećim telima, i tako bljeskajući poželeli dobrodošlicu. Ni jedna fotografija ove čarolije nije uspela, kao da su Durmitor i Tara odlučili da ovaj momenat sačuvaju samo za naše oči. Osećanje je neponovljivo isto kao i specifičan miris Durmitora, od mešavine timijana sa livada i oštrog planinskog vazduha sa velike nadmorske visine.

03.jpg.c905e547b1b0babb696ac84f6a7abffc.

*Durmitor nas je dočekao sunčan

I tu, prelaskom krševite Crne gore sa krajnje tačke severozapada, preko Šavnika, Podgorice, Bara i Ulcinja na jugoistočnu Adu Bojanu zapravo počinje putovanje kroz naš zajednički balkanski vilajet u Albaniju.

Prva deonica od Ulcinja do Skadra preko obronaka planine Rumija i lokalna sela je kao da su ga pravili za moju vožnju motorom. Neopisivo uživanje po relativno dobrom krivudavom putu, pojačano prijatnim uzbuđenjem zbog puta u novo i nepoznato. Vrlo brzo se stiže na crnogorsko albansku granicu, i tamo je prvi šok: policajci traže da se slikamo. Nije baš svakodnevno da se žene tuda švrćkaju na motoru. Dobar znak, dobra atmosfera i veselo ulazimo u Albaniju prema Skadru. Tvrđava Rozafa kako Albanci nazivaju Skadar na Bojani, je prvi važan cilj na ovom putu.
Skadar na Bojani

Zidanje Skadra na Bojani je možda najvažniji deo naše narodne književnosti. Alegorija uziđivanja mlade Gojkovice u zidine, je sigurno najtragičnija, a činjenica da i danas koristimo metaforu Skadar, za građevinu koja se dugo gradi i ne završava, dodatni je dokaz koliko je ovaj mit dubok. Ovo je mesto novog učitavanja davno pročitane lektire, ali ovog puta uz distancu od tinejdžerskih dana, koja se sasvim drugačije meri iskustvom zrelih godina, uz vizuelizaciju, i divnu priču i dodatne informacije Pavla Jakoja Brajovića, predsednika udruženja Srba i Crnogoraca, rođenog Skadranina.
Gradnja Skadra na Bojani je započeta još u 4 veku pre nove ere. Smenjivale su se vojne i političke uprave, a kako Pavle zanimljivo pripoveda, sve ih redom i “vidim”. Od antičkih grka, preko Ilira, Rimljana sve do plaćenih mletačkih vojskovođa koje su nekom istorijskom momentu Srbi ili Crnogorci platili da ih obučavaju modernim vojnim veštinama. Dakle, prvo naravoučenije: ljudi su ovde vekovima sarađivali jedni sa drugima. Posetili smo i mesto na kojem je živa uzidana mlada Gojkovica, kao žrtva okrutne vile koja je tražila ljudski život u zamenu za manjak znanja iz građevinske nauke.

05.jpg.ab89a51e7ed755a3095ccf815377a083.

*Skadar je dobro sakriven

10.thumb.jpg.b603f9c7680974781c7aa5032bf

*Skadar na Bojani
Na tvrđavi, u zgradi u kojoj je bio Generalštab svake vojske koja je tu komandovala, popili smo odličnu kafu i rakiju (samo za one koji ne voze) i naučili kako da se obraćamo nepoznatim ljudima ovde. Ako kažeš “rođo” ili “kume” dobićeš i osmeh, obavezno će ti ponuditi svoju “šljivovicu”, koja je zapravo lozovača. Teško prolazi odbijanje ponuđene rakije u Albaniji. Čitam im na licima, smatraju to vrlo neljubaznim gestom, i tu sam na ozbiljnim mukama da objasnim, da bez obzira na saobraćajne propise, ne mogu da vozim dva točka uz alkohol. Nikako!
Tirana je naša sledeća destinacija. Direktno sa ovog mitološki važnog Mrnjavčevićevog utvrđenja vozimo u glavni grad. Poseta Skadru je proširila naše vidike po raznim osovinama, kako istorijskim a još više kulturološkim jer smo odškrinuli vrata kroz debeli zid predrasuda. Neodoljivo me sve podseća na ledeni zid iz serije Igre prestola koji čuva John Snow, a iza kojeg žive divljani.
Pre spuštanja na albansku obalu Jadrana valja preći put dugačak oko 100 kilometara i opterećen iznad svakog očekivanja. Vozi se umereno a ograničenja od 30/50/80 km su vrlo česta. To je ujedno prvi pravi susret sa drumovima Albanije, jer je ona deonica do Skadra bila suviše kratka. I pre puta, stigla su nam upozorenja da je pridržavanje saobraćajnih propisa obavezno jer svi upućuju da prema strancima nema popusta. Ceo put do Tirane ne mogu da se opustim na motoru. Obilaze me na punoj liniji, vozi se kontra stranom, a najveći šok izazivaju deca i mladi koji prema meni voze bicikl desnom stranom kolovoza. Svaki put se presečem. Dakle držim četvoro očiju otvoreno, dvoje za napred i dvoje u retrovizoru. Ovde tokom vožnje nema mesta za misli o proteklim događajima, koje su tako uobičajne tokom vožnje motorom. O Skadru ću, kao Skarlet, naknadno misliti sutra. Naš cilj je auto kamp Tirana koji se bar po internetu nalazi u blizini Tirane u netaknutoj prirodi. Baš tako, skoro netaknutoj posebno po makadamskom putu u završnih dva kilometra. Kamper još kako tako, ali maksi skuter BMW C650 Sport je bio na pravom ispitu i to ne samo on već i sva nephodna veština za upravljačem.
BMW Skuter je plementa mašina koja voli obrtaje i asfalt. Makadam mu ič ne godi.

Dirljiv susret
Ulazak u kamp je začinjen dirljivim susretom, koji je odmah razvejao sve sumnje oko toga da li smo mi normalni, i kuda smo krenuli. Kamp je vrlo uredan, sa fantastičnim pogledom na jezero i planine, WI fi radi savršeno, i to bez famoznog pasvorda, a ljudski faktor je njegov najbolji deo. Vlasnica Rita nas je uputila na najbolji lokaciju, uz izvinjenje da još nemaju trgovinu sa namirnicama. “Ako ste gladni, pridružite se mojoj porodici na večeri” kaže. Našli smo kompromis u direktnoj isporuci ovčijih ćufti, pasulja iz njene bašte sa teletinom, proje i povrća koje sama gaji. Svaka poklonjena hrana koju neko sam odgaji uvek za mene ima tu neku dodatnu, vrednost veću od kupovne. Novac je naravno odbila!

07.jpg.a66b64b7760453e2a5f16fa8df2275f2.

*auto kamp u Skadru

Rakija connecting people (jeste izlizano, ali je baš tako)
Uveče je Baškim, Ritin suprug prišao sa flašom rakije. Na odličnom francuskom nas je ponudio svojom “šljivovicom” koja je zapravo loza, ali je izgleda šljivovica univerzalna reč za srpsku rakiju. I ranije u Skadru smo bili nuđeni rakijom. Prepoznajem u tom običaju, zajedničku kulturnu matricu. Bez obzira na nacionalnu pripadnost i na političke granice koje su se vekovima neprekidno menjale, običaj je toliko dubok, i toliko tipičan da postaje jasno da je Balkan jedna celina, jer svuda od Hrvatske preko Bosne, Crne gore, Srbije naravno, gosti se nude rakijom, i to najbolje svojom. Kako smo samo svi tipični i predvidivi.
Tirana
Baškim nas ujutru držeći svoju ćerku za ruku pozdravlja i izdaje uputstva za odlazak u Tiranu. Brine. Kaže da se u Tirani praktikuje “animal driving” stil, da obavezno parkiramo motor u hotel sa kamerom, i daje još korisnih saveta gde da ručamo, i da ne propustimo Bunker art, pravoslavnu crkvu i džamiju.

Ništa od svega. Kasnili smo na sastanak koji se odužio, pa smo nabasali na fensi restoran u Tirani, Il Gusto, koji sam najmanje želela da idem. Prenapucan je, kao da smo bilo gde u Evropi, u trenutno najpopularnijem restoranu prestonice. Kelneri govore odličan engelski, efikasni su, a mi se odlučujemo za tradicionalna jela Qofte Korce i Tave Kosi, ili u prevodu ćufte sa povrćem i jagnjetina zapečena sa jogurtom i malo pirinča. Apsolutno savršeno, ali i još jedan kulinarski dokaz da je ceo naš region baš dugo živeo pod turskim uticajem.

13.jpg.3055a5e5d44095cd2e3f32b4a9a4bfa5.

*ručak u Tiranu

Tirana, njen centar je na mene ostavio sasvim lep utisak, ako se izuzmu saobraćajni običaji. Ima bezbroj lepih kafića raznih stilova i provinijencija, mnogo mladih na ulicama i mnogo zelenila. Čudnovato je kako su duboke naše predrasude, i vozeći se nazad, razmišljam da li je usvajanje gotovih modela naša odlika, i koliko nekritički prihvatamo servirano, bez ikakvog preispitivanja, ne samo u oblasti politike, već u u kulturi, umetnosti, i svakodnevnom životu. Takvi donosimo pogrešne odluke, koje posle tumačimo svetskim zaverama protiv nas, mučenika.

14.jpg.6dbdd3c60a4d9cee091794fbc5b06166.

*kamp Tirana

Odmah iz Tirane, avantura i dijalog sa sobom se nastavlja. Ide se preko Drača uz Jadransku obalu do Kavaje.
Drugi svet počinje već 50 kilometara od Tirane
Kao i svaki velegrad, tako i Tirana pruža mogućnosti ali i hektičnim ritmom zamara. Što bi rekli, dođoh, videh i pobegoh natrag u prirodu. Prema očekivanju “povlačenje” iz glavnog grada Albanije nije nimalo jednostavan zadatak. Dala baba dinar da uđe u kolo a deset da izađe. BMW skuter jezdi bulevarima Tirane kao po svojoj kući, ali sa velikim nedostatkom. Navigacija je ono za šta bih dala mnogo, umesto nje, koristim instinkte, i neki unutrašnji žiroskop. Kako bilo, nakon dobrih 45 minuta izlazimo ka autoputu, smer zapad, grad Dures ili kod nas poznatiji kao Drač, a zapravo oni koji su ga osnovali dali su mu latinsko ime Durrachium.

15.thumb.jpg.36ea879addf50f08de5e0fbc80a

*vožnja kroz Tiranu
Napadi sa svih strana
Prvo iskustvo vožnje motocikla po albanskom autoputu sa dve trake je više od iskustva. Sasvim je jasno da su dva točka ovde ugrožena vrsta. Vozi se brzo, a zaustavlja se ko gde stigne i gde poželi. Sasvim je uobičajeno da se autobus zaustavi u desnoj traci autoputa kako bi preuzeo putnike, a za time slede kočenja, prestrojavanja i opšta pometnja.
Biciklisti i motociklisti koji se kreću u suprotnom smeru su sasvim uobičajena pojava. Kako mi je se poverio jedan austrijski kamperista, Albanija je super ali noću nema vožnje. Previše je opasno. Podržavam potpuno taj stav i savetujem onima koji budu ovde dolazili da se drže ovog uputstva.
Via Egnatia, prvi Balkanski autoput
Drač, lučki grad tipično mediteranskog karaktera dohvatio nakon gotovo jednog časa vožnje. Ovo je region bogatog istorijskog nasleđa, pa se između ostalog Drač može pohvaliti da iz njega kreće prvi balkanski auto put koji su izgradili Rimljani. Nama je poznat po nazivu šoping ulice u Soluni, Via Egnacia. Makedonski Prokonzul Gnaeus Egnatius, svestan važnosti modernih saobraćajnica,za upravljanje državom, u 2 veku pne, dao nalog da se izgradi ovaj put. Trasa je bila dugačka oko 1.120 km (746 rimskih milja), i kao i većina rimskih puteva bila je široka 6 metara. Trasa puta je veoma zanimljiva: Drač, pa antički grad Apolonia, teška deonica duž reke Škumbin preko grada Elbasana, pa na Ohrid, Bitolu, Edesu u današnjoj Grčkoj, Solun, da bi se završio u Konstantinopolju. Koristio ga je Julije Cezar, Apostol Pavle, razne vojske, pa kasnije i vizantinci, Krstaški ratnici su ovuda prolazili krećući se prema Maloj Aziji, i na kraju Osmanlije. Vozim skuter posle Durrachiuma prema kampu Pa Emer istom trasom, ali modernijim putem,posle svih njih i podsećam sebe da svet ne počinje od nas.
Kamping „Pa emer“
„Pa Emer“ u prevodu znači bukvalno „bez imena“ i jeste klasičan kamp na obali mora, ali odmah uočavam da je ujedno i prava botanička bašta. Obilje rastinja i biljaka, pa čak i onih sasvim neočekivanih kombinacija kao što je to platan pored bora (Pinus Alepensis) predstavljaju idealno okruženje za odmor.
Ono po čemu je takođe poznat ovaj kamp je svakako i veštačko ostrvo i mala marina izgrađeni za potrebe korisnika kampa. Retko se pruža prilika da za sebe imamo svoje ostrvo i ovakav zemaljski raj na raspolaganju. Sve je to plod ideja i ruku vlasnika kampa Leonardo Peposhi i njegovog oca Eleza. Kontakt sa njima, se uspostavlja, a kako drugačije, nego preko ponuđene domaće rakije, posle večere u njihovom restoranu. Dopalo mi se što se kuvaju samo dva jela, i to je to. Biraj. Jedno je uvek nešto, tradicionalno albansko, a drugo je sveža riba koju tog jutra lokalni ribari imaju na raspolaganju.

16.jpg.274057a9e3a9c233845d870a8dc42a41.

*auto kamp Pa Emer

17.jpg.50bfc5241afad50749bdeda79b194847.

*auto kam Pe Emer

Kuvamo, družimo se, jedemo zajedno. Od glavne kuvarice Dile koja je majka kampa „krademo“ razne originalne recepte kao što je ovaj za lokalno jelo koje zovu „Imamballajdi“. A sastojci sve poznati, čak se i slično izgovaraju: patlidžan, paradajz, peršun, beli luk i paprika. S tim što je povrće ukusnije. Valjda zbog geografske širine, i obilja sunca.
Sve vreme, koliko smo proveli kod ovih divnih ljudi, pokušavamo da Elezu, profesoru albanskog jezika u penziji odgovorimo na pitanje koje nam nekoliko puta postavlja na nekakvom arhaičnom srpskom, “Zašto Srbi ne dolaze ovamo. Moji gosti su sa svih strana sveta, osim iz Srbije. VI ste posle nekog bicikliste iz Beograda, pre tri godine, drugi iz Srbije? Šta je razlog što ne dolazite?“ Teško je to objasniti! Takvi smo! Kvrgavi i puni predrasuda.

18.jpg.535fba6ee9696c6677770668d34954c0.

*Leonardo i Elez Popeshi, tvroci auto kampa
Pravoslavni predeo Albanije od nacionalnoj parka „Llogara“ do Jonskog mora „zove“ na vožnju
Dan odmora koji smo sebi priuštili u kampu odnosno botaničkoj naši „Pa emer“, valjalo je nadoknaditi ranim jutarnjim startom. Pravac jug! Pre toga se neuspešno ubeđujemo sa profesorom Elezom da platimo kamp. Kaže na lošem našem jeziku, „Prvi Srbi u mom kampu ne plaćaju već zaslužuju čast da im zahvalim“. Učinilo se da je oko spremilo i suzu.
Prvi balkanski autoput
U „Pa emer“ se vraćamo sigurno. Sada balkanska turneja mora dalje. Prva planirana destinacija mesto Apolonia u blizini grada Fier. Pedeset kilometara udobne i pomalo dosadne vožnje do sada najboljim autoputem kojim smo se kretali u Albaniji. Baš kako i zaslužuje ovaj predeo, jer Apolonia nije poznata samo po veoma dobro očuvanoj rimskoj naseobini, već i po nečemu što je deo moderne istorije. Upravo kroz Apoloniju prolazi predmet našeg interesovanja, prvi balkanski „autoput“ „Via Egnacija“. Beše da su još tada shvatili značaj modernih saobraćajnica za razvoj carstva. Na ovo bi svi koji se kreću od Novog Sada do Rume preko Fruške Gore imali što šta reći.

19.jpg.3f93c73b5d3b6fe99aa29f34be20d5b3.

*modernih puteva je sve više u Albaniji

Kako bilo, ti Rimljani su baš umeli dobro da se smeste. Uzvišenje iznad plodne ravnice koja se završava u moru. Nije ni čudo da je ovde i sam Cezar dolazio da se odmara. Prilazak arheološkom parku Apolonia je tipičan. Nije obeležen putokazima, udaljen je od krada Fier 7-8 km i prolazi se kroz selo Pojan. Veoma loš put, kokoške i selo me dovode u sumnju da nisam na dobeom putu, i osećam kako me leđa peku od namrštenog pogleda Miodraga koji vozi kamper iza mene. Ipak, ulazak u Apoloniu je direktan transfer u antičku grčku. Ovo blago je dvadesetih godina prošlog veka, otkrio francuski arheolog Leon Rey. Sedim na kamenim ostacima gradske većnice, i prolazim ulicom u kojima su bili „boutiques“, gledam u biblioteku i pozorište. Okolo su sve neka stogodišnja stabla masline, zrikavci baš galame, i daljini se vidi more, i čekam još samo da se prošeta neko u togi. U ovom čarobnom mestu, skoro da i nema turista, osim još jednog francuskog para na motoru i nekih svetloputih skandinavaca. Kakva turistička extra vergine situacija. Raj i obavezna destinacija za one koji se nađu u blizini. Vredi svaki sekund.

Inače, obližnji grad Fier za koji nas 99% nikad čulo nije, spada u red najmodernijih gradova Albanije. Nove, prelepe zgrade dominiraju do te mere da mu pandan u Srbiji nije moguće naći. Ovde urbanisti znaju šta rade. Toliko o onim trošnim i depresivnim razglednicama Albanije kojima smo kljukani.

20.thumb.jpg.99d5760dd29947a786c04a6c1b5

*grad Fier

23.thumb.jpg.e1ae9b1d2da2c563fdbb358538f

*Apolonia

24.jpg.d7beb92f3b9e2f5fb793912686a94de9.

*Apolonia
Jonsko more
Od Fiera, tačnije Apolonije, krećemo dalje, put Jonskog mora koje se na ovom mestu sukobljava sa Jadranskim. Na putu još jedan maleni događaj koji upisujem u onaj deo priče o predrasudama. Vožnja motorom samo izgleda šareno, veselo i bezbrižno, ali traži ozbiljnu koncentraciju, od koje pada šećer brzinom obrnuto proporcionalnom našoj vožnji. Naročito na putevima Albanije. Stajem na pumpu, ulazim u prodavnicu, tražim čokoladu. Dečak pokazuje da nema. Tražim sladoled, nema ni toga. Okej, nema veze, sedam na motor, kamper je tu. Ali, dečak trči zamnom, vadi kesu sa svojim ručkom, i poklanja mi dve svoje nektarine. Toliko ostajem bez teksta, da je dobro što mi uopšte pada na pamet da se slikamo, i tako zabeležimo ovu dirljivu scenu.

47.thumb.jpg.12bffe42cdb58b67952a0817e8d

*nektarine umesto čokolade
Udobno stižemo u predgrađe grada Valone. Moderna i bogatija verzija Budve. Ovde pare prosto šuškaju na svakom koraku. Novi široki bulevari, stotine modernih zgrada i hotela. Sve plastika i sintetika i letovalište po ukusu recimo prosečnog ruskog turiste. Boja mora postaje modra, plaže smenjuju jedna drugu, a mi odlučujemo da ovaj primer industrijskog turizma samo prođemo i produžimo prema nečemu što su nam u Tirani preporučili. Planinski prevoj Llogara, koji „razdavaja“ Jadransko i Jonsko more.
Moto tura iz snova
Napuštanjem Valone prolazimo kroz nekoliko turističkih naselja tipa Makarska rivijera. Sporo a opasno, jer ljudi sa plaža bauljaju putevima, kao i bilo gde na sličnim destinacijama, u kasnim popodnevnim satima. Sličnu situaciju smo prošli i u Sutomoru u Crnoj Gori. Vozi se jedva 30 kmh.
Međutim nagradica sledi. Ono što će se pamtiti ceo život je baš OVA vožnja našim BMW-om C650 Sport. Put odličnog kvaliteta se udaljava od mora, počinju četinarske šume a ispred je moćan planinski masiv Llogara.
Put vijugajući neprimetno zamiče u brda, nadmorska visina raste a morskih 33ºC zamenjuju planinski mirisi i ugodnih 25 stepeni. Put je i dalje dobar i širok za uslove ovakvih gudura. Motoraška duša je već puna, ne sluteći šta je očekuje. Planinski prevoj na 1.050 metara iznad mora i pogled puca do Krfa. Ispred je neverovatno moćna priroda i spust na „nulu“. U svega 13 kilometara smanjuje se nadmorska visina ali i menja klima. Šumske mirise zamenjuje miris lavande, makije i ruzmarina.

Ljudi, osedlajte te vaše moćne motore kojima se švrćkate od kafića do kafića po Dorćolu i zaputite se ka Karaburni, kako se zove poluostrvo od kojeg počinje ovaj motociklistički raj. Ali ipak malo bolje od nas planirajte rutu. Ako ste kamperi i motoraši, spuštanje na nulu nije kraj avanture. Bonus sledi na putu prema gradu Himara gde smo planirali noćiti. Potpuno iznenađujuće, opet planina i mala repriza opisanog. Nevolja je što se spustio mrak, teren nepoznat, put uzak, pa je i vožnja prerasla u oprezno „spasavanje“. Grabimo mesto u prvom najbližem kampu.
Pravoslavna zemlja i ljudi
Kamp „Moscato“ u predgrađu grada Himara, skroman ali čist. Direktor kampa, Vasil, albanski Grk oduševljen. Na sav glas viče oca i majku „evo ih Srbi“, trči prema nama sa pivom, „da se okrepite, put nije lak. Ova naša pravoslavna zemlja od Llogara je divna i opasna, ali je raj za motocikliste. Stariji vozači se žale da im je naporno“. Baš tako, manastiri i crkve gotovo na svakih nekoliko kilometara, imena sela su takođe veoma zanimljiva: Livadhi, Himara (od himera), Dhermi, Nivice (da Njivice), Shen Vasil (Sveti Vasilije)… Sveta planina je ovo pa nas je tako i častila. Hvala joj!

22.jpg.08dbcff2d6599a615a861e0354008479.

*pravoslavnih znamenitosti na sve strane

Inače, okruženje kampa je poput onoga u Kumboru, prašina i pretrpana plaža ne „zovu“ na duži boravak.
Idemo dalje, kažu ispred nas je prava rivijera koja se završava kod Butrinta. Cilj nam je grad Sarande, prestonica turizma Albanije ali i predgrađe Butrint jedan od najočuvanijih istorijskih spomenika u Mediteranu.
More, planine, more
Vožnja motocikla na ovim putevima je i dalje zanimljiva, dinamična i udobna. Smenjuju se more, planinski masivi, mala sela. Asfalt vrlo dobar, put širok. Šta više poželeti? Vožnja kampera je zato prilično naporna, jer one motociklističke radosti za volanom nema. Forsiranje brda i “šaltanje” prilično zamara. Ipak, vredi, jer ne doživljava se svako dan ovakva egzotika.
Što južnije to turističkije
Prilaz gradu Sarande je dobar nov i dobro označen. Ko želi u grad može desno, ko želi na jug prema plažama u regionu mesta Ksamil može levo novom modernom saobraćajnicom. Sarand je reč koja znači četrdeset i odnosi se na četrdeset stradalih svetih mučenika iz Sebaste, koji su sahranjeni na brdu iznad grada. Etimologija reči, i put od Llogare je još jedan primer i slika mešavine stalnih mediteranskih protivrečnosti: sever i jug, Rimljani i Varvari, Istočno i zapadno carstvo, Evropa i Azija, hrišćanstvo i islam, katoličanstvo i pravoslavlje, osvajači i mirotvorci, nauka i umetnost . Uvek mi i neki oni.
A u Sarandi je saobraćajni haos. Prebrzi turistički razvoj koji se oslonio na uske ulice traže vozačku snalažljivost, drskost ali poseduju mediteranski šmek. Naravno, probijanje sa kamperom kroz ovu gungulu ne preporučujemo ukoliko cilj nije trajekt luka iz koje vode linije za Krf, Bari…

Sarande kao i grad Valona miriše na novac. Novi hoteli dominiraju uz kombinaciju starog jezgra grada, po položaju i ritmu života podseća na Opatiju.
Sarandino
A ni u Sarande se bez naših ne može. Još u Tirani smo saznali da su dve beogradske dame, ovde otvorile prestižan restoran Sarandino u kojem se okuplja krem grada. I gle čuda, put nas baš tamo odveo. Nešto su nam poznate! Ove dve “preduzetnice” nije potrebno posebno predstavljati, glumica Zlata Numanagić i njena prijateljica, profesorka filozofije Olivera Borisavljević. Žene su se ovde uklopile i potvrdile sve ono što smo do sada i mi videli. Albanija je zemlja predusretljivih ljudi koji im na svakom koraku pomažu. Ima u Albancima nekog optimizma koji nama iz depresivne Srbije ovde itekako prija, naš je zajednički zaključak. Tandem je zasukao rukave i putnike namernike dobro nahranio. Dagnje na buzaru dominiraju uz bruskete i kombinaciju albansko-srpskih namaza. Njihova energija, nepristajanje na nametnute šablone i na „dupljarski“ život jednosmernog gutanja serviranih informacija, su svakako jedan od mojih najjačih utisaka ovog putovanja. Njih dve su retke pojave u našem svetu, i verujem, nisu nam se slučajno ukrstili putevi baš u Sarandi. Trebalo je da saberemo i uvećamo zajednička paralelna iskustva stečena na istom prostoru.

29.jpg.90b687205b32788ebedf388a9fc3800e.

*restoran Sarandino u gradu Sarande, sa vlasnicama restorana Zlatom Numanagić i Oliverom Borisavljević

33.jpg.1edff3fdfce5319b1cdba1ad9018873b.

*Sarandino

30.jpg.2f5da43bcd390c041f9f7e36239a92ba.

*plaža Ksamil
Butrint
Uprkos prijatnom druženju dalje se mora što pre jer kamperom zakrčismo pola ulice a i istorijski grad Butrint preti da zatvori svoje kapije. Do njega se može putem ali i skelom, pa je sasvim logično da ćemo odabrati ovaj drugi, živopisniji.

A u Butrintu se ima šta videti, on je mikrokosmos mediteranske istorije. Bio je naseljen još u preistorijsko doba, čak 50.000 godina pne, pa sve do devetnaestog veka. Kako na sajtu UNESCO piše „Butrint je izbegao agresivni razvoj koji je redukovao vrednost većine dragocenih istorijskih mesta u Mediteranu“. Utoliko je njegova vrednost veća. Ali ne samo istorijski, već i činjenica da se ovakvo jedno mesto, savršeno uklopilo u prirodu i okolni pejzaž, čini kompletnim mestom koje svako ko je iole svestan da vreme ne počinje od njega, jednostavno mora da obiđe. Posle toga, ako već nije ranije shvatio, mu sve naše budalaste lokalne komšijske svađe izgledaju krajnje besmisleno. Dakle, gradili su ga Grci, osvojili Rimljani, dogradili Mleci i zamalo uništili Turci. Očuvanost zdanja je neverovatna i toplo ga preporučujemo.

37.jpg.b1c33e42be58c888a3fce14211014a3d.

*Butrint, najjužnija tačka Albanije

49.thumb.jpg.e0afe0ee0b83804670a0f4d1221

*najbolje očuvani rimski mozaici nalaze se u Butrintu

52.jpg.3e27ef5921559751adaa8055d2a49d91.

*Butrint
Kafa na Krfu
Dvadesetak minuta vožnje našim balkanskim drumskim ratnikom iz baze u Ksamilu, koji uzgred budi rečeno, vodi atinjanka Eleni, još jedna žena preduzetnica na jugu Albanije, evo nas u luci Sarande. Namerili smo se na obližnji Krf radi kafe i girosa. Naravno i pre svega da proverimo ovu brodsku konekciju uživo, jer na sajtu stoji red vožnje iz 2014. Kasnimo, trajekt kreće, mi bez karte. I gle čuda, agent pomorske firme zaustavlja isplovljavanje. Čekaju nas da se odlučimo i kaže “hej Srbi, ako se vraćate danas nazad, brod će vas sačekati”. Provlači nas po hitnom postupku kroz vrlo ažurirne i ljubazne carinike i policajce i bukvalno ubacuje u brod i nas i “Riđana” .
Krf
Svega 80 minuta plovidbe do Krfa, po ceni od 50 evra (dve osobe & bike). A tamo prava “Brother” atmosfera. Za razliku od tolerantnih i brzih Albanaca, Grčka policija i carina je nas i naš skuter doživela kao da smo deo narko klana ili teroristi. Čitavih sat vremena su većali oko BMW papira, ovlašćenja i tražili šta to ima u skuteru kada se dolazi ovom brodskom linijom. Taman dovoljno maltretiranja da presedne i kafa i put iako im je svaka druga “We are brothers”.
A Krf kao Krf, dobro nam poznat i skuplji nego ikada. Malo pivo i ceđena narandža 7,5 evra. Skroman giros ručak sa salatom 20 evra. Ista usluga u Sarandinu košta 3, odnosno 9 evra.

Zaključak se lako nameće, evro u Albaniji vredi duplo. Zato savetujemo, ako idete put Krfa, put kroz Albaniju nije ništa duži od onoga kroz Makedoniju i Grčku. Probajte, uživanje zagarantovano.
Inače “brothers” sa Krfa nas nakon prilično neprijatne i burne situacije nevoljno pustio na trajekt u povratku jer “niste došli pola sata pre isplovljavanja”. Tek toliko o braći.

35.jpg.fff730ee48b277c71ea349bc862733cc.

* silazak po povratku sa Krfa
Djirokaster
Svi ovi lepi događaji i prizori su se smenjivali velikom brzinom, i taman sam pomislila da nema više, i da je vreme da ovako lepe utiske treba sačuvati, tako što će se prekinuti kada je najlepše, dogodio se Djirokaster, ili Djirokastra. Nikada ne znam kog je roda neka imenica, kao što ne mogu da „uhvatim“ da li je Saranda ili Sarande, ali na kraju krajeva, tešim se, to je samo za „gramar nazis“.

43.thumb.jpg.3fa2049fc5c91c0f6a7b305ba17

*Đirokaster

44.thumb.jpg.f463a263a80ef3f956380af86e6

*Đirokaster
Sa krajnje južne tačke Albanije, krećemo nazad. Skuter je podignut na prikolicu, čvrsto vezan. Miodrag opsesivno proverava gurtne i vez i u svrhu bezbednog vezivanja koristi sva svoja ranija nautička iskustva. Motor stoji na prikolici, čvršće i bezbednije nego u izložbenom salonu. Veoma je prašnjav, ali tu prašinu nosi sa nekim ponosom. Nije mala stvar prašina sakupljena na preko 1200 km crnogorskih, pa albanskih puteva, i zato je vreme da se bajk dostojanstveno vrati kući, da ga ne lomimo „onim“ manje zanimljivim drumovima.

34.jpg.4c3e3b16684f819e2eadadc933936654.

*Ksamil, motor spreman za povratak kući

25.jpg.ca99896739288936eea1cc7835f8dde3.

*polazak

Plan da iz Saranda krenemo rano, naravno propada, jer je uvek još sto onih „samo još da..“. Da se još pojede burek od luka uz mlečni napitak Dhalle, po preoruci Olivere, samoproglašene ekspertkinje za burek, pa da se kupi lokalno maslinovo ulje.. i pre podne proleti. Krenuli smo tek oko 13h u pravcu Djiroksatre, Fiera, Elbasana, pa na Ohrid. Velika i ozbiljna tura, posebno kamperom. Uz put ćemo stati da vidimo Djirokaster. Posle Butrinta, na manje od 100 km još jedno mesto označeno kao svetska baština. Grad na obroncima planine Gjere je terasasto smešten, i predstavlja redak primer očuvane otomanske arhitekture. Kamene, veoma strme ulice, i arhitektura pozivaju na lutanje gradom uprkos velikoj vrućini. Ovaj grad je mesto rođenja Envera Hodže ali i nama malo poznatog pisca Ismaila Kadera, višestrukog kandidata za Nobela. Poseta sveže obnovljenoj, i veoma moderno restauriranoj Kaderovoj rodnoj kući, jeveoma zanimljiva, ukoliko uspe da se pronađe. Ovo je mesto u kojem živi značajna grčka manjina, i veoma mi je žao što smo ga posetili samo ovako na putu kući. Jer, tu može bez problema da se provede nekoliko dana, vršljajući po restoranima, radnjama, tvrđavi.
Vraćamo se sigurno
I tako, malo po malo, krivina za krivinom, kilometar po kilometar, stigosmo do Ohridskog jerzera. Zbogom moja Albanijo! Vidimo se uskoro! Jer priznajem, retko gde još postoji takav divan odnos prirode, ljudi, istorije, zanimljivih i komercijalno neraubovanih destinacija.