ZVEZDE BEZ LICA

ANONIMNOST Elene Ferante i Banksija

adult art conceptual dark

Photo by Pixabay on Pexels.com

Volim da budem slavan, to je skoro kao da sam belac“, rekao  je jednom prilikom crni američki glumac i komičar Kris Rok

Njegove reči savršeno opisuju šta znači  „biti slavan“. Koliko je to lepo da se „samo slikaš“ za televiziju i novine, imaš mnogo novca i „nešto malo radiš“. Tako otprilike infantilni deo sveta razume  slavu, ali samo pre pojave interneta. Društvene mreže su slavu dodatno  uprostile. Danas možeš bez problema da budeš slavan i ako „samo igraš igrice“ ili se „samo šminkaš“ i taj svoj uradak postavljaš na Jutjub  ili Instagram. Najlakša i najbrža prečica, još uvek је, ako uđeš u neki rijaliti ili muzički šou. Onda je slava zagarantovana, i to bez obzira na prave kvalitete ili obrazovanje.

Ove pojave, iz paralelne stvarnosti, avansno, kao što to prava elita čini, svojim delovanjem obeshrabruju dva vrlo aktuelna, savremena umetnika. Oni sada već veoma dugo deluju izvanredno sakriveni iza pseudonima, a njihov rad pobuđuje veliku pažnju poštovalaca i medija: Elena Ferante i Banksi.

img_20181024_1937421802217842263007715.jpg

Mnogi čitaoci (a verovatnije čitateljke) u čudu će podići desnu obrvu zbog spajanja jednog politički angažovanog strit-art umetnika, vandala, subverzivnog kritičara svega licemernog u politici i jedne prefinjene italijanske književnice, planetarnog fenomena, Elene Ferante. Na osnovu  njenog bestselera, Napuljskih priča, HBO je snimio seriju, koja startuje u novembru, i to na krajnje nekomercijalnom italijanskom jeziku  https://www.youtube.com/watch?v=PXCKYOlIgTQ

Banksi svoja dela postavlja na zidove, mostove i razne  javne objekte širom sveta. Dobro sakriven iza kapuljače duksa, na svom Instagram nalogu, u kratkom videu https://www.instagram.com/p/BomXijJhArX/?hl=en&taken-by=banksy je pokazao kako je u ram svog dela „Love Is In The Air“ ugradio aparat za rezanje i  pokušao da ga uništi odmah posle nedavne aukcije tokom koje je prodato za preko million funti. Tom prilikom je, iskazujući svoj negativan stav prema komercijalizaciji umetnosti, zapravo stvorio novo delo koje je preimenovao u „Love is in the bin“. Vlasnica koja je izlicitirala sliku, posle prvobitnog šoka, odlučila je da sliku zadrži, shvativši da poseduje istorijski momenat, ne samo u umetnosti već i u istoriji komunikacije uopšte.

Njegov identitet je tajna. Rođen je 1974. u Bristolu. Postoje nagađanja o njegovom pravom identitetu, ali on brižljivo i uspešno sakriva svoj lik, ime i prezime. Dugo se sumnjalo da je on zapravo Robert del Naja, poznat i kao 3D koji je ujedno i osnivač britanskog benda Massive Attack. Ova dva prijatelja su jednoglasno demantovala ovakve pretpostavke.

Svoj pravi identitet iza pseudonima Elena Ferante čuva već oko 25 godina. Sva komunikacija sa njom ide isključivo preko njenog izdavača, čak i ono malo intervjua koje je dala štampanim medijima, ili njena nedeljna kolumna u britanskom „Gardijanu“, koju željno čekamo nedeljom  ujutro. „Ona je najbolji savremeni pisac za koga  niste nikada čuli“, sjajno je opisao „The Economist“. img_20180819_1316046939329876065197315.jpg

Identitet svakog od njih možda i nije jedna ličnost. Možda se iza svakog od ovih pseudonima krije  grupa stvaralaca, a možda su i neko ko je već poznat javnosti.

Mediji i lingvisti se vrlo intenzivno bave poslom otkrivanja Eleninog pravog  identiteta, a zanimljivo je da u tom poslu koriste čak i model za otkrivanje mafije, kao što su to poreske prijave

Zna se da je 1943. godište, da je završila fakultet u Pizi, da ima decu. U jednom od retkih, kao u apoteci destilovanih intervjua,  pokazala je da veoma prati događaje na internetu, tako što je prokomentarisala prošlogodišnji pokret pod imenom #metoo o zlostavljanim ženama u Americi. Ali to je sve što možemo da saznamo o njoj, toliko se čuva banalne komercijalizacije koju slava donosi sa sobom.

Tehnologija  i njen rapidan razvoj, čiji smo ne samo neposredni svedoci, već i kao direktni učesnici teško da možemo da pratimo taj tempo, doneo nam je mnoge neverovatne koristi, ali  i olakšanja u životu. Međutim, cena koju plaćamo, sada se to sasvim jasno vidi, velika je. U stvari, ogromna. Nedavne krađe identiteta kroz upad hakera, najava Fejsbukovih permanentnih kamera u našim kućama, sva elektronska plaćanja, naše IP adrese, sve fotografije i komentari koje postavljamo na internet, a posebno istorija našeg Gugla ostavlja neizbrisiv elektronski trag o čitavom našem životu.

Privatnost kao civilizacijska tekovina više ne postoji. Poklonili smo “sebe”, u razmenu za „besplatne“ šarene perle sa interneta.

U tom smislu je anonimnost koju Ferante i Banksi kao dva najpoznatija predstavnika ovog „pokreta“ tako uspešno čuvaju  zapravo delo u delu. „Jednostavno sam odlučila pre više od 20 godina da se oslobodim straha i potrebe da budem deo tog kruga uspešnih ljudi“, rekla je Ferante u jednom od intervjua vođenom preko imejla. „Zahvaljujući ovoj odluci, osvojila sam sopstveni prostor koji je slobodan, u kom se osećam aktivno i prisutno“. Možda je najzanimljivije to  što  je izbegla ono što je opisala kao „povratan negativan uticaj koji mediji imaju na slavne“.  Mediji menjaju objekte svoje pažnje. Ljudi se pod pažnjom javnosti sve manje ponašaju onako kako žele, a sve više onako kako im to mediji i publika diktiraju.

Umetnost, a posebno savremena umetnost, ima jednu veoma važnu, možda najvažniju ulogu u  društvu, a to je ideja. Banksi i  Elena Ferante, ali  i  sve veći broj umetnika, insistiraju da njihova dela govore za sebe, da poruke stignu do publike bez izmeštanja pažnje na njihov privatan život ili modni stili ili već neku sličnu triviju koja utiče na broj klikova. Oni ne samo  da stvaraju u dubokoj anonimnosti već aktivno čine sve što je u njihovoj moći da izbegnu svako, ali baš svako izlaganje javnosti. Jedno davno iskustvo u Budističkom hramu starom 1.200 godina u Južnoj Koreji  naučilo me je da je prekomerno i  nepotrebno „trošenje“ lika mnogo štetnije nego što je korisno. Kao i  većina turista, krajnje beslovesno sam uslikala zlatnu statuu Bude. Monasi su odjednom skočili, vikali i  izbacili nas iz hrama. img_20181024_1951498547416594073404267.jpgObjašnjenje: svaka fotografija Bude „slabi“ njegovo dejstvo.  Ako malo bolje razmislimo, ovo ima smisla. Posebno u medijski više nego previše prisutnim ličnostima iz sveta politike – brzo potroše svoju auru i  lik i  ubrzo ono što čine ili ne čine više niko ne zarezuje. Verujmo da će poruku ovih „zvezda bez lica“ ispravno razumeti i da će oni biti preteča nove najveće vrednosti kojoj ćemo da težimo: privatnosti, a pre svega otporu tabloidnoj stvarnosti.

 

Sluškinjina priča

KOMANDANTI I SLUŠKINJE

 

TV serija, za koju bih do pre nekoliko godina tvrdila da je fikcija, a danas više nisam tako sigurna

 

Na samom početku svog školovanja, novosadska deca su engleski jezik učila na Radničkom univerzitetu. On je samo imao taj socijalistički naziv, ali je zapravo bio nešto sasvim drugo.

Knjige pod nazivom Look Listen and Learn su se uvozile iz Engleske, DOBIJALI smo ih, i za mene je predstavljalo posebno zadovoljstvo da ih sasvim nove i mirišljave, odmah na početku godine prelistam i preletim sve lekcije. One meni najzanimljivije sam pročitala, odmah tog prvog dana.

 

Nisu to bili nikakvi štreberski motivi, već klasična dečja radoznalost, i danas, iz ove perspektive razumem koliko je izbor tema tih lekcija, bio mnogo više od prostog učenja jezika i suve gramatike. Gutajući lekcije čije teme su bili Bitlsi, prvi koraci Nila Armstronga i Baza Oldrina na Mesecu, o praistorijskim prvim otkrivenim ljudskim crtežima na zidovima Lascaux pećine u Francuskoj i tome slično, nama deci su zapravo vršili dragoceni transfer znanja, percepcije sveta oko nas, kulture i usadili potrebu za njom, i trajno formatirali svest o doživotnom učenju. Odgajana na liberalnim osnovama pod finim britanskim uticajem jezičkog programa, (ako postoji nešto pozitivno u socijalizmu, onda je to svakako prosvetiteljska aktivnost koja je bila u vrhu prioriteta u tom društvenom uređenju), duboko sam verovala da će tehnološki napredak samo doprineti opštem razvoju civilizacije, i naravno međusobnih ljudskih odnosa. Okej, tako naivno verovanje u bolju budućnost i pripada maloj deci. Ipak, ni u snu nisam mogla da zamislim da ćemo 2017 godine umesto ispraćaja odlaska prvih kolonista na Mars, (bespomoćno) posmatrati kako jačaju religiozni ratovi, nacionalizam, a mogu sebi da dozvolim da kažem čak i fašizam. Kako uprkos strahovitom tehnološkom razvoju najraznovrsnijih platformi za medije, dominiraju „fake news“. Kako u XXI v globalno gledamo ISIS, a lokalno tolerišemo Dveri, Obraz i slične, rijalitije i skoro potpuno povlačenje i nestanak domaće pop muzike u korist nekakvih neartikulisanih narodnjaka.

U smislu, svesti i nezadovoljstva zbog opšteg nazadovanja,  odavno me neki TV uradak nije tako pomerio, kao što je to serija Sluškinjina priča, koju možemo da gledamo na HBO paralelno sa ostatkom seta. Serija je ekranizovana adaptacija romana Margaret Atvud, koji je objavljen, što je posebno zanimljivo još 1985, u doba post hipika i doba roka i panka. Slobode su se tada podrazumevale, i očekivalo se da će se samo povećavati, utoliko je čudna bila tema ukidanja osnovnih ljudskih prava  ženama i LGBT populaciji. Priča je postavljena u neposrednu budućnost, u kojoj se desila revolucija, zavladala je diktatura teokratskih fundamentalista, i oni su preuzeli Vladu SAD.  Žene su preko noći dehumanizovane, prisilno pretvorene u konkubine, i to „u sred Amerike“. Sledbenici Jakova, ekstremne religiozne sekte, su ženama oduzeli sva prava da čitaju, pišu, poseduju, a homoseksualizam se kažnjava smrću. Tradicionalna porodica  je jedina forma života, a posedovanje zdrave materice je jedina upotrebna vrednost žene kao ljudskog bića, I sve to u Bostonu u aktuelnom vremenu. Civilizacijska razlika se dodatno u dijalozima pojačava  upotrebom pojmova „Uber“ i „onlajn dejting“, kao kontrasta između sadašnjeg i ranijeg života.

Brutalni su tretmani svakoga ko ne pristaje na novonametnuta pravila: upotreba elektrošokera za disciplinovanje, operativno ukljanjanje klitorisa lezbejki koja je živa samo zato što je  ipak korisna sekti jer je plodna, kopanje očiju, odsecanje prsta svakoj koja je uhvaćena da čita ili piše nešto. Gubi se i lično ime. Glavna junakinja koja se u starom životu zvala Džun, u porodici kojoj je dodeljena da im rodi dete se zove Fredova. Zapravo „Offred“ jer ona pripada komandantu koji se zove Fred. Nosi se uniforma, isključivo crvena haljina, jasna nam je simbolika boje. Poseban deo je pokrivalo za glavu, šešir koji potpuno zakljanja periferni vid a dobim delom i sluh. Ukoliko Sluškinja želi da razgovara sa nekim,mora da se okrene prema objektu.

Sekta je mislila na sve. Autori su prikazali jednu veoma ekstremnu sektu, i mi mislimo ono naše poslovično „ma nema šanse nama to da se desi“. U jednom momentu Fredova kaže rečenicu „promene nastaju tako polako, da ni ne primetiš da su se desile.“ Kao ona priča sa žabom, dok je primetila utom se već i skuvala.

Na prvu loptu, reakcija na glavnu premisu serije  je svakako „ovi su preterali“, nema povratka u srednji vek!  Možda bi mogli na taj način  danas da lamentiramo iz zamišljene situacije u kojoj bi neka žena bila na čelu (naše) države realno, a ne kao fikus, da ne posmatramo kako cela Evropa ponovo postaje konzervativno utvrđenje. Možda bi mogli samo da uživamo u umetničkom delu kao takvom, da poslednjih godina nismo svedoci i žrtve okupacije neobrazovanih likova na ključnim pozicijama odlučivanja, na čijim ramenima vise kupljene diplome… Ne samo kod nas. Gledamo pojavu jednog bahatog Trampa, posmatramo ISIS pod kojim milioni ljudi doživljava neviđene torture, gledamo zabrane abortusa…  Uočimo i neke paralele između našeg i sveta države Gilead kojom upravlja fašistička sekta: red sprovodi privatna plaćena vojska naoružana dugim cevima, a neposlušne odvoze crne limuzine. Ovih dana imamo priliku da vidimo kako privatna vojska odnosi demonstrante. Trgovina ženama i decom postoji i danas, i odvija se ispred našeg nosa. Desničarski sektaški politički pokreti su veoma prisutni i aktivni na našoj sceni i sve glasnije traže da se „vratimo na svoja mesta“. Moralna hipokrizija vođa i komandanata Gileada između javno proklamovanih „tradicionalnih hrišćanskih vrednosti“ i posetama (tajnim) javnim kućama u kojima rade zarobljene žene, je sve samo ne izmišljena. Naše nisu (direktno) zarobljene, ali su nagrađivane veoma zanimljivim pozicijama u državnoj upravi, jer komandanti koriste svoje privilegije. A malo vole i da se pokažu. Mi imamo jednog komandanta koji sve najbolje zna, ume i razume, institucije kao da nam nisu ni potrebne.

„Mi živimo u drugačijem vremenu nego pre godinu dana“ kaže Fredova u jednom momentu. Drugim rečima u našem ubrzanom svetu dok primetimo promene, one su se desile. Skuvali smo se kao ona žaba. Ova serija se našla na mojoj listi omiljenih, jer upozorava koliko ne smemo da se uljuljkamo u nekom kvaziudobnom momentu, i koliko se ništa ne podrazumeva. Naročito danas.