Od Kapadokije do Kumove slame


Da li je Kapadokija nešto više od vilinskih dimnjaka i balona? Ako mislite da nije, odustanite od daljeg čitanja, ako mislite da jeste, slede redovi koji treba da inspirišu, informišu i razdane.

U svojoj kuhinji, pripremamo najcrnji čaj kupljen na bazaru u nekadašnjoj Cezareji. Sa male brdovite gomile na prostrtom najlonu na kaldrmi. Srknem ga – prejak je. Razblažim ga sa malo vruće vode, baš kako nas je naučio nekadašnji zubar Hasan, Onurov otac, iz sela Urgup. Videvši kako na prazan stomak,pre zore, u želji da se brzo rasanimo pred odlazak na vožnju balonom, pijemo ekstrahovan čaj pravo iz samovara, odmah je vrteći glavom i sa osmehom oduzeo tradicionalnu strukiranu čašu za čaj i prosuo vreo sadržaj na žutu zemlju nedaleko od mesta na kom je dremkao anadolski pas Kangal. Odmah je pripremio novi rekavši: „No good for stomach“, i pokazao kažiprstom na naše stomake. Proces učenja je uvek fascinantan, naročito kada ti se prethodno sakupljeno iskustvo „razdani“ u kuhinji.

Momenat kuvanja čaja je taj u kom shvatamo da naš lični operativni sistem nije samo preprogramiran kontaktima sa drugačijim, već nešto mnogo više. Lako je i lepo skakati sa jednog kontinenta na drugi i prigrliti nepoznato, ali mnogo je jače kada otkrivamo da ona Turska, van zatvorenih ekosistema hotela i rizorta na obali, nije nepoznata, nego da su to sve valeri naše kulture. Kao izlomljeno ogledalo u kom vidimo delove naše; kao frakcija naše ili, zapravo, obrnuto, možda smo i mi frakcija njihove; a najverovatnije su i oni frakcija nečije – persijske, na primer. Prosvetljenje koje pokrene svako seme koje preostane od tek neke fotografije, jednog prejakog crnog čaja, davno pročitane knjige ili scene viđene sa davnog poslovnog putovanja. Kod mene su 4 u 1.


LJUBAV NA PRVI POGLED, PRE 13 GODINA

Kapadokiju sam onako još sirovu dodirnula pre 13 godina, na prezentaciji game terenskih vozila marke „ Jeep“. Tada je internet bio tek na početku, društvenih mreža još nije bilo. Fotografije su se još uvek štampale na papiru. Iskustva smo prenosili ograničenim kanalima štampanog medija. Na točkiću za merenje nivoa egzotike, ovaj region se nalazio na maksimumu, zajedno sa centralnom Afrikom. To što sam novinar u automobilskoj industriji nekim spletom veoma srećnih kosmičkih okolnosti bilo je fantastično sinhronizovano sa mojim ličnim vrednostima, i omogućilo mi je da izvan komercijalnih turističkih puteva otkrijem fantastične predele planete, mnogo pre nego što su isti postali „instagramabilni“.
Te 2007. odmah mi je bilo jasno da se taj suvi vazduh pun kapadokijske magije uvuče i ostane zauvek negde u sinapsama. On je nesumnjivo iz nekog drugog vremena, pošto je to vazduh pun čestica priča iz prošlosti, i uverena sam bila da ću se tamo vratiti po još. Jer, to već znamo, ne putujemo da „vidimo nova mesta“, nego da skupljamo nova saznanja, inspiracije, ideje i emocije, sve to upakujemo i donesemo sa sobom kući. Možda posle postanemo malo bolji.

GDE JE TA KAPADOKIJA?

Kapadokija nije jedno mesto, nego čitav region između milionskog modernog grada Kayseri, Nigde i mesta Nevšehir i Aksaray u centralnoj Anadoliji. Receptore za uživanje i tačke za fantaziju najintenzivnije uključuje mali prostor između triju sela: Urgup, Goreme i Učhisar.

U tom trouglu, 1.100 metara nad morem, gde iz žute zemlje od usitnjene lave i stvrdnutog vulkanskog pepela rastu vilinski dimnjaci, integrišu se priroda i istorija, spaja se rad prirodnih sila i ljudskih ruku. Lov na ovakvu magiju moguć je jedino u ranu zoru, uz malo vrelog vazduha, i to
balonom. Geografski događaji su kreirali forme poetično nazvane vilinski dimnjaci (fairy chimneys), a tokom istorije ljudi su ovaj mekan kamen dubili, oblikovali i pretvarali u svoje domove, crkve ili skloništa.

Da, ljudi su ovde živeli i još žive u pećinama. Krstarenje sokacima okolinom sela Goreme, gde se smenjuju nastanjeni i napušteni vilinski dimnjaci, treba iskoristiti da se zaviri u napuštene uzane i visoke kule, koje izgledaju poput gigantskih „šaum rolni“. Prelazim prstima preko obrađenih površina, koje kao da su uglačane nekim modernim laserskim alatom, i odmahujem glavom sa nevericom. Ovo je kao da nas je neko Hogvorts transom prebacio u zemlju Hobita. Od kamena su izdeljana vrata, stepenice, prozori, police u zidovima. I vrhovi dimnjaka su obrađeni simetričnim nizovima malih otvora za golubove. Njihov izmet je bio dragocen, jer su ga skupljali kao đubrivo za ovu žutu zemlju, koju zalivaju samo retke kiše i zimski sneg. Na ulicama opušteno leškare ogromni anadolijski psi rase Kangal. Svi su žuti kao da su poprimili boju okolne zemlje, ne pomeraju se sa ulaza napuštenih pećina, kao da čekaju davno odseljene ljude.


Ovo je jedna od onih tačaka na planeti u kojoj se, zapravo, vrlo lako putuje kroz vreme: bila je deo Hetitskog carstva, pa persijska satrapija, nalazila se tačno na osvajačkom putu Aleksandra Makedonskog prema Dalekom istoku; bila je jedna od najvećih rimskih provincija, utočište ranih hrišćana; kasnije su je osvojili Seldžuci, na kraju Turci Osmanlije.

Svi su ostavili svoje tragove, koje malo pažljiviji posmatrač lako može otkrivati, sloj po sloj.


BALONI


Glavni provod u kraju se odvija u ranu zoru, pre izlaska sunca, kada je temperatura vazduha najniža. Stotine balona klizi iznad Doline ljubavi ili Doline ruža, pravo prema selu. Oni koji nisu u korpama ustaju u svitanje, izlaze na balkone da ne propuste spektakl na nebu. Svečanu tišinu seče samo „zvuk“ vatre.


Baloni funkcionišu na principu razlike u temperaturi vazduha u balonu i spoljašnjeg. Zbog toga svaka korpa ima instaliran grejač koji izgleda kao bacač plamena, zagreva unutrašnjost balona, pa taj topli
vazduh podiže letelicu uvis. Mangupi među licenciranim pilotima se spuste do gledalaca na prepunim balkonima sela Goreme ili do vrha jednog od dimnjaka. Mekano svetlo zore, šareni baloni, zlatna boja pejzaža, tišina i atmosfera čine da emocije na licima ljudi gotovo mogu da se izmere.


Baloni i dimnjaci su savršeni da se nahrani prva glad za „Zemljom dobrih konja“, što je zapravo značenje persijske reči Katpatuka od koje je nastao naziv Kapadokija. Ali ako nas je nešto naučila ova pandemija,
to je da malo usporimo tempo. Produžili smo naš trogloditski boravak u pećinama Goreme sa tri na pet noći, vozili se po okolini sve do grada Nigde, ručali u Urgupu, pustili da nas vodi intuicija bez plana.


To nas uvek nauči da je Kapadokija mnogo više od šarenog neba u zoru i vilinskih dimnjaka.

PEKMEZOM MOŽE DA SE PUTUJE KROZ VREME

Postoji taj obavezni deo svakog putovanja, koji se sastoji od spiska znamenitosti koje treba da posetimo, kao i od obaveznog slikanja na mestu „X“ u hotelu „X“, sa čašom „aperola“ u ruci! Može! Lepo je
kloniranje (tuđih) senzacija, ali mnogo je lepše pronalaženje sopstvenih.Sezonski rituali lokalnog stanovništva su neki od tih utisaka, mnogo zanimljiviji od obaveznog programa „sa spiska“.


Kapadokija je hiljadama godina vinogradarski kraj. Još su Hetiti gajili vinovu lozu u plodnoj zemlji vulkanskog porekla. Njima se pripisuje i podela na crno i belo vino. Nakon prodora Seldžuka, a kasnije i
Turaka u Malu Aziju i njihovog naseljavanja u regione bogate vinogradima, polako je zamirala proizvodnja vina. Grožđe su i dalje gajili, ali je Kuran izričito zabranjivao proizvodnju i upotrebu alkohola.
Sok od slatkog grožđa se i dalje rado pio. U Turskoj ga zovu, kako drugačije nego persijski – šira. Da bi ga sačuvali i sprečili njegovo pretvaranje u alkohol, on se bez ikakvih dodataka na ognjištu kuva nekoliko
sati, dok se ne dobije gusta, slatka smesa nalik melasi koju nazivaju – pekmez.


Još jedna od oko osam hiljada turskih reči koje koristimo u našem jeziku, ali za koju otkrivamo da je, zapravo, persijskog porekla – pekmes ili na farsiju begmaz.

Koliko je samo to kretanje kulture i pojmova sa istoka prema zapadu fenomenalno!


Mi na Balkanu, grožđe ipak najviše volimo pretvoreno u rakiju i vino, a pojam pekmez najčešće vezujemo za šljive, gusto ukuvane, uz obilat dodatak šećera. Debelo namazan na parče hleba, deo je nedestilovanih dečjih sećanja svakoga od nas. Ko bi rekao, koliko slojeva uticaja kulture može da se razgrne zajedno sa penom na površini lonca u kom se kuva jedan samo naizgled običan pekmez?!

Originalni pekmez se pravi tako što se prvo izgaca grožđe čizmama (turska reč), skupi se šira, doda se nekoliko šaka posebne zemlje koja sakupi kiselinu, pusti se da se odmori jednu noć. Sutradan se na
tradicionalnom imanju usečenom u klanac, između stena od stvrdnutog pepela lave, skuvalo u mirišljavu lepljivu masu.

Turkiye, žena iz sela Učhisar, moja učiteljica kuvanja pekmeza, mnogo se smejala pitanjima koja sam postavljala na oskudnom turskom: „Ne turkce, ne demek“ (kako se kaže na turskom), uz obavezno pokazivanje prstom. Ipak, ona je uz pomoć neke neobične hemije među nama tačno znala šta tražim i ponudila još jednu dragocenost za moju kolekciju skupljenih delića slomljenog ogledala: kolektivno spremanje jufki (da, i to je turska reč).


Žene sela Učhisar, odakle je i moja Turkiye, periodično se sakupe za ovaj veliki, važan, ali dosadan posao u središtu senovitog dvorišta jedne od njih desetak prijateljica i rođaka.

Dan ranije umese veliku količinu brašna sa vodom, a sutra odvajaju jufke, i hitro i vešto razvlače tanke, pretanke kore, svaka sa svojom drvenom oklagijom i specijalnom šamlicom preko krila. Jedna od njih samo peče. One piju čaj, kafu, druže se i naprave stotine domaćih kora. Naime, u tom kraju sveta, kako mi je objasnio Onur, „moj otac ni jogurt ne jede kupljen u supermarketu zato što majka pravi svoj“. Domaća hrana ima posebnu vrednost. Drugarice moje Turkiye su me primile kao svoju. Uz šalvare, maramu, „čai“ i edukaciju za razvijanje jufke. Jezik nam nije bio prepreka baš ič (turska reč, naravno), glasno i mnogo smo se smejale
mom apsolutnom manjku talenta i jednoj čarapi koja je ostala mokra u onim čizmama za gacanje.

KAYMAKLI


Možda i najveća atrakcija Kapadokije su podzemni gradovi. Ima ih 36, ali su svega 4 otvorena za javnost. Najveći je Derinkuju, ali najatraktivniji je Kaymakli. Izbor je pao na njega jer je on ostao autentičan, bez
naknadno unetih predmeta. Uz malo fantazije i dobrog vodiča, istraživanje mesta u kom lako možemo da zamislimo život ljudi koji su se ovde hiljadama godina sklanjali od dušmana (I ovo je turska reč!). Oni koji imaju klaustrofobiju, astmu, srčane tegobe ili probleme sa plućima, ili živcima bolje ni da ne krenu, jer se pruža do 60 metara pod zemlju.

Glavni ulaz u Kaymakli danas je muzej, ali u vreme kada se aktivno koristio bio je sa unutrašnje strane zatvoren ogromnim okruglim kamenom teškim oko tone. Četiri snažna vojnika su u slučaju opasnosti zatvarala ulaz, koji je bio tako vešto zamaskiran da je bio sasvim nevidljiv. Svaki nivo, takođe, može lako da se zatvori ogromnim kamenom!

U ovom gradu je moglo da živi do 10.000 ljudi, a po nivoima su podeljeni delovi za štale, ostave, trpezarije, učionice i crkve.

U nekim prostorijama su se čak nalazile i prese za grožđe i masline. Ono što je apsolutno zadivljujuće jeste sistem ventilacije. Svaki nivo ima odličan vazduh koji se doprema kroz specijalno proračunate i izvedene izdubljene otvore. Dodirujući glatke dobro obrađene površine,
ostaje nam samo da se pitamo kako su to uradili.

Iako zvanični izvori tvrde da su ove podzemne gradove stvarali rani hrišćani, skrivajući se pod zemljom od surovih Rimljana, po svemu sudeći, oni su zapravo mnogo stariji. Smatra se da su podzemne gradove iskopavali narodi koji su tu živeli pre nove ere, zato što površina zemlje nije bila za život zbog prilično nezgodne klime, jer temperature variraju od +40 do -20 zimi, kao i zbog mnogih osvajačkih poduhvata. Neki od tih naroda su i misteriozni Hetiti. 

„I HLEB ĆETE JESTI I VODU ĆETE PITI”
Hetiti su prvi indoevropski narod na tlu Male Azije. O njima se zna veoma malo, jer se Hetitsko carstvo spominjalo u Starom zavetu i smatralo se da su oni bili minorni i nevažni. Onda je jedno arheološko otkriće u Anadoliji promenilo sve. Pronađena je carska arhiva sa preko 20.000 svitaka, među kojima je, kako se kasnije otkrilo, bio i mirovni sporazum sa Ramzesom. Svet je ipak postojao i pre hrišćana, Grka i Rimljana.

Tokom iskopavanja u Kapadokiji otkriveno je još mnogo različitih zapisa na klinastom pismu, hijeroglifima, koji su bili autohtona pisma. Međutim, nisu odmah dešifrovani. Češki teolog i semitolog Bežik Hrozni se 1915. zainteresovao za hetitske spomenike. Prva pretpostavka je bila da su Hetiti semitskog porekla, jer se u tekstovima susreo sa nekim semitskim rečima koje su preuzete od Semita, što je otežavalo dešifrovanje. Kasnije je shvatio da su Indoevropljani. Tekst uz pomoć koga je 1916. dešifrovao hetitski klinopis glasi : „…i hleb ćete jesti i vodu ćete piti… “. Uz najbolju volju i mnogo mašte, teško se prebacujemo u doba stare ere kada su ovim prostorima žarili i palili narodi koji danas više ne postoje.

Ono što vidimo jesu tragovi hrišćana. U Kapadokiji danas ima oko 3.000 bolje ili lošije sačuvanih pravoslavnih crkava. Podzemni gradovi su i
njima služili kao sklonište, i samo ovde su crkve ukopavali, a ne gradili.

Taj običaj je ostao i kada su dušmani nestali, a krstionica ili kapela dva sprata pod zemljom, zajedno sa sačuvanim freskama, vrlo živopisno dočaravaju atmosferu 5. ili 6. veka naše ere.

Struka misli da je Kaymakli proširen u doba Vizantije tada služio kao skrovište od Arapa. Grad je nastavio da služi kao sklonište za hrišćane i u XIV veku, tokom Tamerlanovih napada na ovaj deo sveta, ali i za vreme otomanske vlasti. Čak je zabeleženo da su i u XX veku kapadokijski Grci koristili prostorije podzemnih gradova, pre nego što su
konačno bili prognani iz moderne republike Turske 1923.

MIMAR SINAN

Uzun Yol je tursko ime mreže najvažnijeg trgovačkog puta antičkih, ali i svih vremena – Puta svile. Drum je vodio od Konstantinopolja, preko Kapadokije, Persije, Indije do Kine. To je bila žila kucavica čitavog ondašnjeg dunjaluka (sveta), koja je vekovima omogućavala ne samo trgovinu nego je bila i jedini način da različite kulture dođu u kontakt.

Seldžuci su bili ti koji su prvi napravili sistem karavan-saraja za
bezbedan odmor kamila i trgovaca. Najveća koncentracija hanova duž Puta svile baš je u ovom kraju.
Agzikarahan je u varoši Avanos, na putu za Kajzeri. Kamile, blago i trgovci su ga odavno napustili, a mi sedeći na zidiću unutrašnje avlije, virtuelnim čekrkom (turska reč) podižemo inspiraciju na novi nivo.
Vekovima zgusnuti događaji karavana, uz gutljaj slanog ajrana, ne mogu da ne utiču na nas.

Uspešno bacaju bljesak sećanja na neke veoma davno pročitane knjige:


– Da li znaš da se Mimar Sinan rodio negde ovde? Čekaj da proverim na netu.
– Ko ti je sada pa taj? Zašto nam je on bitan?
– Čekaj malo, jedan od najvećih graditelja na svetu, ubedljivo najveći arhitekta Osmanskog carstva.

Mimar Sinan je rođen u hrišćanskom selu, u jermenskoj porodici, u okolini Kajzerija. Pokupili su ga janjičari u rodnom selu Agirnas 1511. kada je imao 11 godina, odveli u Jedrene u školu, promenili ime Josif u Sinan. Sličan put je imao i Mehmed-paša Sokolović, rođen kao Bajica Sokolović, u selu Sokolovići blizu varoši Rudo.

Sistemom deviširme su birana najbolja hrišćanska deca. Kod nas je to poznatije kao danak u krvi.

Mimar Sinan je postao genijalni graditelj (Mimar na turskom znači graditelj), a Mehmed-paša Sokolović veliki vezir kod trojice sultana. Vezivalo ih je doživotno prijateljstvo, a zidanjem su pokušali da se oduže svako svom rodnom kraju.

Nama je bitan itekako! Sinan je autor mosta Mehmed-paše Sokolovića preko Drine, kod Višegrada. Njegovu rodnu kuću u selu su renovirali, i nedavno otvorili za javnost. Ne vidim dokle radi, ali do tamo imamo 120 km. Idemo?

„Neki tragovi koje ostavljamo za sobom moraju imati dublji smisao ili ozbiljniju poruku od većine drugih“, kazao je Mimar Sinan prijatelju Sokoloviću, obradovan idejom da projektuje njegov zadužbinski
most preko Drine, džamiju, česmu i karavan-saraj u Beogradu, ali i Bečkereku (danas Zrenjaninu).

„Ovu palanku nazivaju još i Bečkelek. Taj naziv na turskom jeziku znači pet dinja. To je ranije za vrijeme neverničke vladavine bila mala beznačajna palanka, osvojio ju je Mehmed-paša Sokolović Visoki 1551. godine… Svi hanovi, džamije, hamami, medrese, tekije, škole i svi dućani i bazari u čaršiji, ukratko sve građevine u ovoj varoši (šeher) svojina su (vakufa) mudrog Mehmed-paše Sokolovića. Građene su od tvrdog materijala i pokrivene olovom.“ Evlija Čelebija, Putopis.


Sat i po kasnije, odličnim putem ka istoku, spuštamo se uzanim kaldrmisanim sokakom, između polusrušenih bedema, odžaka i taraba u selu Agirnas, i stižemo pred rodnu kuću Mimara Sinana. Ahmed,
upravnik, ne zna ni reč engleskog, ali želja ljudi u Anadoliji da pomognu strancu je velika. Svi bez oklevanja rado koriste Google prevodilac. Uspevam da razumem da je originalni deo iz 16. veka, onaj u
suterenu, a da je sve iznad naknadno sazidano. Sveže je renovirana, ulaz se ne naplaćuje. Tabla sa dugačkim spiskom dela Mimara Sinana zauzima počasno mesto, kao i fotografije najvažnijih objekata.


Među njima je i most preko Drine ili, kako ga je naš prijatelj Evlija Čelebija opisao, „na rijeci Drini se nalazi veliki most na jedanaest okana. Svaki mu je pojedini svod kao zviježđe Kumova slama“.

Svodovi koji izgledaju kao sazvežđe Mlečnog puta – pod istim tim svodovima je Mimar Sinan odrastao. U zemunici, u podrumu (turska reč), slojeve zemlje iznad glave pridržavali su upravo isti svodovi. Kao sin najboljeg kamenoresca u kraju, nije mogao da ne nauči zanat gradnje kamenih lukova.

U toj zasvođenoj pećini u srcu Kapadokije i Anadolije, zapravo, krivimo i prostor i vreme i ratove i religije i geografiju i istoriju i znanje i sudbinu – spajamo ih u jednu galaksiju: Kumovu slamu. Lukovi iz 15. ili 16. veka koji se ponavljaju preko Drine ponovo uče da nam najveća radost putovanja dolazi od onog neočekivanog.


Kapadokija jeste mesto koje najviše privlači „instagramovanje“ vilinskih dimnjaka i balona. Ali najčešće, najbolje priče nisu u šarenom izlogu, nego na policama u mraku; u slučaju Kapadokije, u pećinama pod
zemljom.

Galaksije se pronalaze na mestima na kojima najmanje očekujemo!

One thought on “Od Kapadokije do Kumove slame

  1. Bravo Lidija. Prelepo, do detalja opisano. Ka sam pre 2 meseca krenuo na turneju koja je zahvatala i Kapadohiju međutim zaljubim se u Istanbul i ostanem umesto 4 – 12 dana. Snimao za svoj yt kanal

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s