VENECIJA NA ČAŠU

LA BEA VITA

Par piaser pàrlame in venesian (obrati mi se na venecijanskom): „Pričaj mi malo o, la bea vita (lepom životu).“

Bijenale, kanal Grande, vaporeto, belini, čiketi (Cicchetti), Murano i Burano, naočare za sunce, udobne patike, laguna, mermerni Palazzi, maske, kanali, čamci, miris lagune, „fajn dajning“ i Prosecco. „Vidite“ li ove reči? Osećate li ukuse i mirise, vidite li boje? Bude li vam želju? 

Ako postoji momenat u životu u kom se „prejedemo“ društveno nametnutih formi slavljenja, uz partijanje i brdo hrane i pića i preglasnu muziku, onda bismo u nekom sledećem trenutku mogli da poželimo da se na jutro svog rođendana probudimo u – Veneciji. O da, jako! Da li to može da  ne bude otrcano turistički? O da, može!

Ovaj putopisni esej je moj predlog i poklon-ideja za jedan rođendanski venecijanski „quickie“.

Dovoljno je 7–8 sati vožnje autom, rezervacija malog ali besprekornog hotela „Aleksander“ u Mestre, uz obaveznu rezervaciju parkinga i ugodnu neposrednu blizinu tramvajske stanice. Čarolija je udaljena samo tri stanice vožnje. 

Primo

Italijani, eksperti za sve aktivnosti vezane za ugađanje sopstvenom nepcu, za obrok imaju dva jela. Primo ili prvo je najčešće zavodljiv uvod u secondo – drugo, ali sve zajedno se komponuje tako da ostavi ukupan utisak harmonije. Tako je i prvo veče, od dva u Veneciji, posvećeno laganoj šetnji od Piazzale Roma do restorana „Al Timon” http://www.altimon.it/ . Nije slučajan izbor lokacije. Put do njega vodi kroz nekadašnji jevrejski geto grada, koji je u doba renesanse, kada je Šekspir pisao svog „Mletačkog trgovca“, bio najbogatiji grad na svetu. Krvotok trgovine sa Dalekim istokom  pulsirao je baš ovim ulicama i kanalima. 

Začini i egzotična roba su karavanima stizali putem svile do Carigrada, pa brodovima u Veneciju, pa se odatle distribuirali dalje po Evropi. Mešali su se mirisi, ukusi, uticaji, nacije, novac, mnogo novca. Oseća se to nekako i danas, naročito kada se iz ulica preplavljenih turistima šmugne kroz neugledni prolaz u Calle Ghetto Vecchio, prođe pored košer restorana „Gam Gam“ i nestane u uzanom prolazu. Odatle, nadalje je vrlo tiho i mirno. Katkad samo promakne neki slučajni istomišljenik, koji isto tako radije izbegava staze slonova. Četvrt se zove Kanaređio, i hodajući tim ulicama lako mogu da „vidim“ kako je to bilo u doba najveće trgovine sa Istokom, sa svim tim uticajima koji su dolazili sa raznih strana, sa strahovitom podeljenošću između hrišćanskih i jevrejskih stanovnika tog malenog a tako moćnog grada. Možemo samo da nagađamo da li je Šekspir ikada putovao u Italiju ili ne, s obzirom na to da je mnogo njegovih dela bilo smešteno baš tu. Ako nije bio u Veneciji, pitam se odakle mu samo ideja da su njegovi stanovnici, uprkos dubokim podelama, međusobno u trgovini išli dotle da su zalagali sopstveno meso. Hodam kroz scenu iz „Mletačkog trgovca“, a onda, ipak, i kroz „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana, i sve zagledam po krčmama hoću li negde ugledati Kandidovog Kakamba. I naivni, mučeni Kandid je tako tumarao i Venecijom da bi na kraju naučio svoju lekciju  kako mora da neguje sopstveni vrt. Jedino se ne osećam kao Njegoš u Mlecima. On je imao veliki otpor prema mletačkom političkom delovanju i verovao u nadmoć sopstvenog mentaliteta, a taj eho, kroz našu nepokolebljivu veru u teorije zavere, „čujemo“ i dan-danas. 

Imena trgova i ulica se ređaju kao da neko peva njihove nazive – Campo di Gheto Novo, pa Sotoportego de Gheto, sve do Rio della Misericordia gde se nalazi neformalni bacaro (na venecijanskom dijalektu  –bar) „Al Timon“. Ovo znači krma, s druge strane Jadrana zovu ga timun, i  prostire se bar preko dve barke na kanalu vezane za obalu tako da su okrenute jedna drugoj – krmama, na kojima gosti  sede sasvim neformalno. Užitak hodanja kroz rezidencijalni deo Venecije, daleko od hordi turista, koji su se u ovaj čas već vratili na svoje megakruzere na večeru „iz kazana“ ili u svoje ranije uplaćene polupansione, nama ostavlja mogućnost da ostanemo sami na onim mestima gde istorija ljubi kamen i arhitekturu, ali i da bacimo naše sidro u Timon. Tu na scenu stupa omiljena venecijanska gastronomska aktivnost: probaju se Cicchetti, nekim svojim redom. Zalogaji pržene mocarele, kalamari, artičoke, marinirana morska hrana iz lagune, jagnjeći kotleti. Ombra (tura) lokalnog belog vina se podrazumeva. Preko hrane lokalni jezik najbolje ulazi u uši, ali moje eustahije isto tako vole da su okružene raznim jezicima i dijalektima, i ovo neformalno mesto je prepuno ljudi sa svih strana sveta. Nama se za stolom pridružio jedan veoma mlad par iz Ohaja koji je jedva prebacio dvadesetu godinu. Putuju prvi put Evropom i bilo mi je neizmerno zabavno da nas pogledavam kroz njihove oči, sve uz njihovo spontano gurkanje laktom. Sve je baš onako  kako treba da bude u multikulturalnoj Veneciji. 

 „…sve je to s ove glave, sa lude, Santa Maria della Salute!“ 

Kada se spomene putovanje u Veneciju, prva asocijacija je gužva i Trg Svetog Marka, ali i neka veoma neobična, negativna emocija prema njoj, koja je, u ovom našem skučenom kraju sveta, od skoro potpune dominacije (veoma gadnih) političkih tema, nekako skrajnuta. „Bili smo toliko puta, videli smo, zašto bismo išli opet?“ – najčešći je komentar koji čujem kod nas na spomen Venecije. Ova rečenica je tačna mera naše udaljenosti od sveta, ne zato što je čitav grad jedan muzej sam po sebi, nego zato što je Venecija danas jedna od najživljih i najvažnijih kulturnih tačaka na svetu. Možda zbog Bijenala ili zbog 15 trenutnih različitih izložbi, možda zbog toga što osim šetnji kroz prošlost ovaj grad sa svojih 50 palata samo uz kanal Grande, umetničkim kolekcijama i životom koji protiče kroz muziku, pozorište, književnost i slikarstvo oduvek je negovao potrebu i za najmodernijim izrazom u datom momentu. Možda mi lepotu iz naše sive i nevesele perspektive više ni ne primećujemo. 

Venecija i njena glad za kulturom uvek su nam bile blizu, a tako daleko.

Vrelo jutro  tradicionalno najtoplijeg poslednjeg petka u julu  jeste momenat kada se hvata vaporeto koji duž čitavog kanala Grande vozi pravo u Đardini, mesto gde je Bijenale pre 120 godina nastao, a danas je tu jedan deo postavki. Drugi deo je u Arsenalu, ali i na raznim lokacijama u gradu. Sve je to jedan vizuelno ali i osećajno veoma zahtevan doživljaj. 

Vožnja čuvenim „gradskim“ brodićem od Piazzale di Roma do poslednje stanice Giardini–Biennale traje nešto duže od jednog sata. Posmatram tog venecijanskog kapetana kako „šija“ (dalmatinski izraz za kočenje barke) nezgrapni brodić, kako pramcem i bokom tuče talase od bezbroj plovila kroz kanal,   malo-malo pa pristaje na naizmeničnu stranu kanala, i sve mislim kako je poslednji posao koji bih sebi poželela da budem kapetan vaporeta u Veneciji. Neopisiv stres. I, zapravo, nije skupo tih 20 evra za kartu koja važi 24h, za sve brodske linije i tramvaje u okolini, s obzirom na to da brodom može da se vozi satima, do Murana i Burana čak. Sa krme broda, udobno zavaljeni, pred očima se smenjuju prizori koje „poznajemo“, Ponte di Rialto, pa Palazzo Tedeschi u kojoj je Barnaba Fornasetti napravio instalaciju motiva iz njihove arhive pod nazivom „La regola del sogno – the rule of dreams“. Zakon snova. Srećna sam što i sama mogu svaki dan da gledam jedan deo njihovog fantastičnog rada i tako podržavam taj zakon snova.

Pored Duždeve palate svi moraju da prođu. To je bio vekovima centar ogromne moći koji je vešto branio svoje interese i upravljao dobrim delom sveta. Posle nje nam sa desne strane promiče crkva Santa Maria della Salute. Sve „vidim“ Lazu Kostića kako se šeta ispred nje, misli na Lenku i ima nalet inspiracije. Laza je bio jedan od naših ljudi koji su „uhvatili“ taj „Zeitgeist“ vremena, ideje i prostora u Veneciji. Malo njih je to uspelo. 

Vaporeto do zadnje stanice je doživljaj sam po sebi.

May you live in interesting times (da živite u zanimljivim vremenima) jeste moto pod kojim se održava 58. Međunarodna izložba savremene umetnosti, https://www.labiennale.org/en/art/2019 koja je, nazovimo je tako – umetnički pandan Olimpijskim sportskim igrama. Zemlje učesnice svake druge godine šalju one svoje autore koji najbolje reflektuju i komentarišu aktuelne teme – političke, kulturne, tehnološke ili egzistencijalne. Mlečani su se na neki način uvek time i bavili – prelamanjem sadašnjeg momenta kroz umetnost. Tako je Izrael dobio svoj paviljon, godinu dana posle nastanka države, 1949, Egipat 1952, Južna Koreja 1995, a Republika Kosovo 2013. Crna Gora je dobila prostor u Palazzo Malapierro gde je Kazanova svojevremeno dejstvovao sa ženama. Zanimljiva paralela. Island je dobio prostor Scuola Vecchia della Miseracordia, tačno tamo gde je Madona bila „pokupljena“ u spotu „Like a Virgin“. Sami ovi događaji su savršen presek događaja i vremena. Kosovo je, dakle, što god mi rekli ili mislili, priznato jer, između ostalog, stvara i izlaže svoju umetnost. Još samo da to i Srbija „čuje“. Da živimo u interesantnim vremenima znamo i sami, ali pitanje je kako ih čitamo i da li umemo da vodimo konverzaciju sa modernim vremenima. Rekla bih, ipak, ne.

Ako zanemarimo izbor stručnog žirija koji je odlučio da je Litvanija najbolja ove godine i podsetimo sve cepidlake da su izložbe, ipak, tu zbog publike, a ne struke – moji favoriti su Rusija i Venecuela, pa onda Francuska i Kanada. 

Ruski umetnik nas je performansom mehaničkog baleta podsetio na to da smo mi konzumenti plasiranog medijskog i internet sadržaja kao drvene lutke zakačene na osovinu, koje igraju kako muzika svira: u ritmu, na svakih 5 minuta. Otprilike u istom vremenskom intervalu kao što mi proveravamo svoje pametne telefone – na 5 minuta, pa i kraće. Postavljeni smo na nevidljivu osovinu koja nas je trajno vezala za tehnologiju. Samo što nikada to nećemo priznati nikome, a najmanje sebi. 

Venecuela nas kroz svoje tradicionalne maske na koje je stavljen logo Fejsbuka i Holivuda opominje da smo sve svoje iskustvo i tradiciju poklonili društvenim mrežama. Umesto da smo ih iskoristili da usavršimo komunikaciju, samo smo navukli nove maske, provučene kroz korporacijske filtere i zarobljene momente lažne sreće.

Francuska se bavi zagađenim okeanima na jedan tako rafiniran i elegantan način da sam se u tom momentu osećala kao da sam negde u Parizu, a Kanada nas je odvela na Severni pol svojim filmom na jezicima inuktitut i engleskom „One day in the life of Noah Piugattuk“. Film govori o životu starosedelaca Eskima, čiji vekovni ritam razara ovaj suludi moderni preuređeni svet. 

Južna Koreja me je dirnula svojim filmom o nekoj staroj ženi. Bila sam u toj zemlji nekoliko puta i kao da sam tu ženu već srela jednom na Dongdaemun pijaci u Seulu. Kupovala sam neku hranu u 2 ujutru i cela situacija me je podsetila na ta neka davna vremena. O našem paviljonu radije ovog puta ne bih. Neka fotografija sve izgovori sama za sebe, kao i činjenica da umetnik Đorđe Ožbolt, koji nas je predstavljao, decenijama ne živi u Srbiji. 

U ovom mletačkom Đardinu francuske arhitekture, koji im je, inače, napravio Napoleon, mogla bih da provedem nekoliko dana. Da čitam o tome kako je bilo kada su Musolini i Hitler koristili Bijenale za svoje političke govore, da učitavam današnje teme, da se šunjam kroz skandinavski štand koji eksperimentiše sa novim materijalima ili da jednostavno sedim i sabiram utiske u centralnom kafiću ispod ogromnih platana i čempresa, uz nesnosnu sparinu i mirise lagune. Nemoguće je samo se prošetati Bijenalom, to jest može, ali bez udubljivanja. U tom slučaju je bolje i poštenije da se usidri u Harrys baru uz hladan belini. Kome je to dosta, idealno je. A može i da uhvati vaporeto ispred glavnog ulaza i da ode na Murano na ručak. A posle i na Burano i još usput da dobro pogleda prostor lagune u kojoj se jede, voli, trguje, spletkari, pije, lovi riba i gaji mirišljavo povrće na nekom od bezbrojnih ostrva. U svakom slučaju, uživa se na svaki način. 

Murano i Burano

Vožnja vaporetom je i dalje uzbudljiva i zabavna. Na putu od stanice Giardini–Bienale za Murano zgodna  je prilika da se Venecija dobro osmotri s druge strane i , zapravo, stekne šira slika prostora i života u laguni. Na Muranu ignorišem prodavnice stakla, jer se sećam neke ranije posete iz detinjstva kada smo ulazili ljudima u kuće, u male porodične radionice, i kupovali drangulije na licu mesta. Ova industrija neka peca nekog drugog, a ja čuvam moje detinje sećanje i hitam prema nekom od preporučenih restorana. Murano, iako nevelik, ipak ima previše mamaca za turiste, i najtoplije preporučujem da se izbor restorana dobro prethodno isplanira i proveri. To bar danas nije teško. Nešto slično je i sa Buranom, koji je, ipak, udaljen od blještavila Venecije, sačuvao svoj mir i identitet. Kafa i šetnja u uličicama nevelikog šarenog Burana malo više vredi, rekla bih, od ručka na Muranu. Takav neki dan, istraživački, edukativan, šaren, dubok. Što bi deca rekla, „pun kao brod“, toliko da čak ni nesnosna sparina nije poremetila sve te dobre vibracije.

Secondo

Čaša Venecije se ispija do kraja u L’Osteria di Santa Marina http://osteriadisantamarina.com/en/ na istiomenom trgu. Rođendanski „fajn dajning“ kakav i treba da bude. Sve po redu, sa autentičnim vinima i sirovom ribom iz lagune, ali sa prefinjenim i modernim gastronomskim čaranjem. Okruženi nekim finim ljudima sedimo ispod tavanice od nekakvih grubih dasaka, koje kao da je izbacila plima sa koje vise mlečnobeli lusteri od murano stakla. Uz besprekorne bele salvete od platna, odličnu uslugu i nekim prosekom koji razvezuje jezik i aktivira misli. Da sam ja dužd, šef Agostino Dorija bi mi kuvao redovno. Da, večera u Veneciji nije ishrana, nego „event“, i u njemu treba uživati maksimalno. 

Sve je u ovoj jednoj i po čaši Venecije kako treba, godila bi još jedna, pa još jedna, čovek uvek želi još. Ali treba sačivati tu želju za „još“, ne valja se prejesti, nego sačuvati malo te gladi za opet. Jer u Veneciju treba dolaziti redovno, onoliko često koliko se može, na ishranu i punjenje očiju, duše i glave. Možda malo i zbog toga što je to jedino mesto koje smo viđali u filmovima, na kojem mi možemo da budemo sebi glavne zvezde – makar na jedan dan. 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s