ALGORITAMSKE KAMPANJE


Zašto treba da pogledamo film „Bregzit – negrađanski rat“

Da se najnoviji film koji van Britanije distribuira HBO, „Bregzit – negrađanski rat“ („Brexit: The
Uncivil War“), bavi „dosadnom politikom“ i da kao takav treba da se unapred skine sa liste
filmova za gledanje, uz prevrtanje očima, može misliti i učiniti samo dinosaurus koji više ne
razume svet oko sebe. U ovom veštom miksu igranog i dokumentarnog radi se o zastrašujućem
naličju platformi i aplikacija za komunikaciju koje su za veoma kratko vreme zagospodarile
našim životima. Podaci koje društvene mreže, Google i naši mobilni telefoni nemilice žanju
postali su ne samo najskuplja roba već i najmoćnije oruđe za upravljanje događajima. Algoritmi
nas sada, posle nekoliko godina, tokom kojih smo im svakim klikom na „yes“ dozvolili pristup
našim životima, poznaju bolje od nas samih. Kindle, na primer, nije samo sprava za čitanje
knjiga; ne, to je suviše jeftin biznis. On je i sprava uz pomoć koje kompanija Amazon „čita“ svoje
korisnike. Podaci koje oni prikupljaju su kojom brzinom čitamo neku stranicu, koliko čitamo,
koje teme nas zanimaju, gde smo tačno prestali da čitamo određeni tekst. Sledeće je da će uz
pomoć AI (veštačke inteligencije) prepoznavati i naša lica. U jednom momentu u budućnosti,
Amazon će tačno moći da odredi koji tekst i pisac će biti najčitaniji i time doneti kompaniji
najveći profit. Biće „kako bubanj kaže“, baš kako je davno prorekao „Električni orgazam“.
Digitalna analitika je odavno prevazišla svoju bebeću fazu da nam između tekstova nudi
poslednje što smo tražili na Booking-u ili Aliekspresu. Sve ove prikupljene i obrađene podatke i
algoritme sada kupuju političke organizacije da bi mogle ciljano, lično prilagođeno svakome od
nas, plasirati (dez)informacije koje vode do željenog političkog rezultata. Film „Bregzit“, dve
godine nakon istorijskog referenduma u kojem je Velika Britanija izglasala izlazak iz Evropske
unije, otkriva neke slojeve događaja i upotrebu digitalnih alatki tokom kampanje, koji su ostali
sakriveni široj javnosti. Portret Dominika Kamingsa (Dominic Cummings), koga ubedljivo glumi
najbolji glumac svoje generacije, Benedikt Kamberbač (Benedict Cumberbatch), više je od
običnog lidera kampanje tima za izlazak. Njegova odluka da angažuje malenu kanadsku IT
kompaniju Aggregate IQ da „rudari“ informacije sa društvenih mreža građana Velike Britanije
za potrebe kampanje za izlazak iz Evropske unije jeste revolicionarna na način koji ne menja
samo politički život jednog društva. Dominik Kamings, lice koje je nekako bilo u pozadini čitave
kampanje, prikazan je kao ekscentrični genije, spin doktor koji je jedini precizno razumeo
aktuelni duh vremena: ovo je doba Fejsbuka, krajnje jednostavnih poruka i nataloženih emocija
koje hladni algoritimi treba da izvuku i iskoriste. Osim toga, prepoznaje glas naroda (ne
građana), koji poručuje da politička elita koja je izgubila kontakt sa realnošću treba da ode, i ne
samo to. Dominik tvrdi da su čitav politički dijalog danas pokvarili glupaci koji su se previše

namnožili u sistemu, i jedan od njegovih najjačih motiva za ovu kampanju bio je da resetuje
sistem. Zvuči poznato?
Možete slobodno da se nasmešite i klimnete glavom, ako prepoznajete deo Dominikovih
stavova. Niko vas neće videti iza tastature. Osim ako niste deo „stare garde“ koja voli letke i
„lični kontakt“. Aha, važi.
Ipak, ono što ekscentričnog i samouverenog Dominika izdvaja od tvrdokornih političara u
izumiranju jeste vizija i način rada. Mešavina naučne metode, hladne analitike, nemilosrdne
statistike, ali i plasirane lažne vesti, kao što su 70 miliona Turaka koji će se doseliti u Britaniju u
slučaju da ostanu u EU ili 350 miliona funti nedeljno koje se prebace u kasu EU. Upravo su ove
dezinformacije uspele da probude emocije kod glasača i urade ono što je malo njih, čak i unutar
Dominikovog štaba, verovalo da je moguće.
Na ovom mestu, mnogi domaći gledaoci filma mogu da se upitaju – to su njihove stvari, kakve
veze ima to sa ostatkom sveta, a naročito sa nama?
Ima. To je slika onoga što dolazi. Danas, dok uz kokice, poluotvorenih usta, posmatramo
burlesknu posledicu referenduma iz 2016, mi anglofili, poštovaoci Montija Pajtona, mi
generacija koja je odrasla i još uvek se najbolje oseća uz britanski pop, britansku kulturu, dizajn;
mi koji smo nekako uvek gledali „onamo“ kao u primer civilizovane komunikacije, demokratije,
pragmatizma; mi koji volimo britanski humor, filmove i ove nove TV serije, mi sada posmatramo
kako jedna Velika Britanija ne može da završi ono što je napravila. Multinacionalne kompanije
izmeštaju svoja sedišta u Dablin ili Amsterdam, još 250 je najavilo odlazak sa Ostrva u slučaju
„no deal“. Neko je na Tviteru napisao da je situacija u Velikoj Britaniji posle Bregzita ista kao
kada bi posada Titanika velikom većinom izglasala da santa leda ipak mora da mu se skloni sa
puta. Kakav neshvatljivi haos je prouzrokovala kampanja jednog čoveka koji je kao takmace u
suprotnom taboru imao ljude na čijoj strani je bio zdrav razum i tradicija, ali koji nisu razumeli
moć društvenih mreža i upotrebljivost kompjuterskih „gikova“. Šef komunikacija Dejvida
Kamerona, Kreg Oliver, koji je vodio kampanju tradicionalnim metodama, shvatio je šta se
dešava tek nekoliko dana pre referenduma, kada je bilo suviše kasno. I taj momenat kada se
Kreg Oliver hvata za glavu ujedno je i jedna od najsnažnijih scena u filmu. Fokus grupa za
testiranje kampanje nasela je na gerilsku priču o 70 miliona turskih imigranata i uštedu 350
miliona funti, koje će biti prebačene u fond zdravstvenog osiguranja, uz emocije i suze jedne od
učesnica. Algoritam je pobedio zdravorazumske argumente i nobelovce. Treba naglasiti da je
Džejms Grejam, scenarista ovog pre svega edukativnog filma „Bregzit – negrađanski rat“, za
pisanje koristio realne događaje, koje je ipak dramaturški obradio za potrebe filma.
Zbog svega ovoga je sasvim logično da se, dok grebemo i na i ka margini Evrope i posmatramo
posledice jedne tehnološke algoritamske kampanje, sa strahom upitamo: a šta će tek onda sa

nama biti? Verovatno ništa mnogo drugačije nego prethodnih godina. „Jedno te isto“, što bi
rekao pesnik i filozof Rambo Amadeus. Lažne i emotivne vesti i poluinformacije se već dugo
ovde produkuju, birači ih gutaju decenijama sa tradicionalnih medija. Promeniće se samo
sredstva. Televizuju će da zameni Fejsbuk i možda Tviter, a taman će dotle i da pojeftine
algoritmi Kembridž analitike, pa će moći neko javno preduzeće i da ih plati. Infantilne poruke iz
spektra „biće kako ja hoću ili nikako“ već poznajemo. Pogledajte film i videćete univerzalne
emotivne okidače na koje homo sapijens reaguje, bez obzira na trenutne tehnološke alatke.
Britanija je ionako na svom ostrvu.

One thought on “ALGORITAMSKE KAMPANJE

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s