MOJ MAROKO

Berberski čaj, berberska vegeta, bivak i afrički Pariz

Odakle si?

– Iz Uarsasata. 

– Aha, pa ti si naša. Berberka. Okej.

Zemljaci i zavičajci, svuda i zauvek.

Čitavu drugu godinu svog života, i malo više, provela sam u Uarsasatu, u Maroku. Tamo sam prohodala. To se veoma često isticalo u pričama na porodičnim okupljanjima. Roditelji su se tamo odselili sa bebom starom devet meseci, u rano proleće 1968. godine. Otac je radio za njihovu vladu u okviru saradnje sa tadašnjom Jugoslavijom, na jednom projektu za navodnjavanje. On je tamo prvi otputovao kako bi organizovao dom za nas. Važan deo naših priča često je počinjao  rečenicom: „Kada sam ja iz Uarsasata  došao u Marakeš po tebe i mamu na aerodrom…“

To je uvek zvučalo kao nešto najprirodnije na svetu, kao da je to odmah  iza ugla; kao da između ova dva grada ne stoji čitava mitska planina Atlas. Kada pomislimo ili izgovorimo reč atlas, onа izaziva neko strahopoštovanje samа po sebi, verovatno zbog zbira kolektivnog nesvesnog što sadrži: Atlas je bio jedan od Titana koji je držao čitav svet na svojim ramenima; prvi pršljen naše kičme  C-1, koji je zadužen za teret naše glave, zvanično se zove atlas; zbirka svih mapa je atlas. Ozbiljni su napori koje Atlasi podnose. Najviši vrh planinskog masiva preko koga se moja porodica švrćkala jeste Tubkal i visok je 4.167 metara, ali magistrala vodi prastarim karavanskim putem preko vrha Col de Tichka na 2.260 m. Idraren Draren planina je nad planinama, kako je na svom jeziku opisuju njeni najstariji stanovnici Berberi. Ona ne odvaja samo Sredozemlje od Sahare, na njoj ne samo da „visi“ plavo nebo Magreba, ona odvaja čitava dva sveta.

Aroma Maroka kao da se trajno uvukla u sinapse jednog malog deteta, koje je ostalo zauvek gladno, samo čekalo priliku da je se ponovo „najede“ i tačno pedeset godina kasnije, halapljivo je isplaniralo jednu veoma ambicioznu sedmodnevnu kružnu turu.

Krug koji će spojiti Marakeš, Atlas, nomade u pustinji, u dinama Erg Šebi (Erg Chebbi), supsaharske skrivene oaze, sela, napuštene kazbahe. Ksar Ait Ben Hadu (Ait Ben Haddou) se zatvorio na Atlantskom okeanu u Agadiru. U njega je stalo čitavo jedno bogatstvo predela, mirisa i ideja. Zavezao je prošlost i sadašnjost i napunio ga toliko da se ovi redovi sada ispisuju sami od sebe.

Marakeš grad koji vibrira drugačije od drugih

„Mnogo verujem u misli koje nas nastanjuju i u njihov uticaj u trenutku kada preduzimamo neku važnu radnju“, tvrdi poznati marokanski pisac Tahar ben Želun u svom romanu Sveta noć. Kao i uvek, pre putovanja u neku zemlju, volim u nju da zavirim preko njenih pisaca. Zanimljiva  slučajnost (koja to možda i nije) desila se kada je Maroko bio partner na poslednjem Sajmu knjiga u Beogradu. Moje misli upućene Crvenom gradu kao da su bile oduvek tu. Verovatno još od onog momenta kada sam kao beba u majčinim rukama sletela u Marakeš avionom marke „karavela“, koji je sada izložen u njihovom Muzeju avijacije. Samo po sebi se nametnulo da je početak ličnog, marokanskog kruga u Marakešu, boravak u jednom rijadu, a ne u hotelu, jer hoteli su univerzalni, a rijad je samo u Maroku.

Rijad je gradski stambeni objekat tipičan za Maroko. Spoljašnji zidovi su uz samu ivicu placa, bez prozora ili ikakvog otvora prema spoljašnjosti, ali vrt sa obaveznom fontanom je u sredini. On najčešće služi kao trpezarija, kao sklonište od spoljašnjeg sveta i sunca. Svojim stanovnicima obezbeđuje potpunu izolaciju i privatnost; jedina veza sa spoljnim svetom su mala vrata, veoma niska, koja primoravaju goste da uđu pognute glave. Naš je bio jedan sasvim običan i nepretenciozan rijad, ali kako uvek volimo da dodamo malo kontroverze, bio je smešten u staroj jevrejskoj četvrti Mellah unutar Medine. Kao što to obično biva u velikim turističkim centrima, investitori veoma vole da uzmu najslađi deo turističkog kolača, pa je u ovom momentu u Marakešu više od 90% renoviranih rijada u funkciji smeštaja gostiju u vlasništvu stranaca koji su napravili odličnu investiciju i lukrativni biznis. Riad Shaloma je na samom kraju lavirinta od uzanih, slepih ulica u koji dosta dramatično stižemo u deset uveče, uz Gugl navigaciju i instrukcije vlasnika Nadžiba. „Auto možete bezbedno i besplatno da parkirate kod džamije Berima“, objasnio je porukom, poslavši i preciznu lokaciju rijada. „Ulazak u amam nije kao izlazak iz njega“, kaže lokalna poslovica, čije značenje samo naslućujemo prilikom motanja po tom mračnom i čudnom delu Medine.

Boravak u rijadu je za mene lično, sasvim neočekivano, teskoban, ali veoma upečatljiv i poučan. Činjenica da nemam pogled na horizont, sunce, planinu, ulicu, ljude, i da mogu da gledam samo mali komad neba, kao da mi je oduzimala vazduh.

Verovatno je to stvar navike ili neke dublje psihologije, ali tokom boravka u rijadu kao da sam disala smanjenim kapacitetom. Mislila sam na sve te žene iz prošlosti, koje su čitav život provele u nekom rijadu sa ograničenim kretanjem i pogledom, usmerene samo na mali, unutrašnji svet. Različiti smo i to utiče i na arhitekturu. Ovo saznanje ne može da se stekne u nekom hotelu. Važna lekcija.

Poslednji dan stare godine je, dosta prikladno, namenjen za vršljanje Marakešom. Suk začina ima privlačnu silu jakog magneta. Setimo se samo da se taj biber, koji danas slobodno stoji na stolu svake birtije i rasipa se bezobrazno kao pesak, do pre nekoliko  vekova brojao zrno po zrno i po težini bio ravan zlatu. Oštri mirisi karanfilića, kumina, cimetovih šipki, kristala eukaliptusa u pletenim vrećama, pristigli sa one strane Atlasa, bibera, muskata, šafrana i još stotinu čarobnih praškova odmah okreću maštu na karavane, gusare, džakove, kamile, krijumčare i nomade. Pomešani berberski i arapski trgovci u vunenim radnim ili paradnim kaftanima i sa kapicama, svi ubedljivo hvale svoju robu. Vešti su. Neodoljivi su. Kao hipnotisana, zadržavam se kod tezge na kojoj se prodaje pravi Ras el Hanout – marokanska vegeta. Nezaobilazan je u marokanskoj kuhinji, za kuskus, jagnjetinu, piletinu ili povrće.

Dok prodavac melje mešavinu u mašini koja neopisivo tandrče, pokazuje prstom na fotogafiju: „Moj kralj kada je bio u poseti mojoj radnji“, govori sa neskrivenim ponosom i isključuje bučni mlin. Zavidim mu malo na toj patriotskoj emociji, koju ima u toj pijačnoj radnjici od 6 kvadrata. Volela bih da mogu i ja tako nešto da kažem za bilo koga ko je upravljao mojom zemljom, bez obzira na sve specifičnosti i razlike.

Nije tako nešto morao da kaže, više nego jasno je da smo tek pristigli stranci, već nam je nešto prodao. Dugo razgovaram sa njim, pokušavam da probijem trgovačku glazuru. Odlazim tako njušeći moju papirnu štaniclu, sa još od mašine toplim, mirišljavim začinima, i mislim kako smo mi za poslednjih trideset godina krajnje neodgovorno protraćili svaki osećaj ponosa na sopstvenu zemlju i sada putujući svetom, tužno zapažamo ovakve stvari. Važna lekcija, broj 2.

Najbolje možemo da se sakrijemo u istini koja izgleda najmanje istinito

Prastara Medina u Marakešu je zaista ogromna. Iako izgleda kao lavirint, nemoguće je da se bilo ko izgubi u njoj. Uvek se pronađe neki put, a većina njih vodi na trg Džema el Fna, koji je zapravo izvor te posebne vibracije koju Marakeš ima. Trista čuda živi na ovom prostoru. Nekoliko kobri leluja ispred krotitelja zmija na čijem vratu visi još neka od  ovih mučenih životinja, za koje čvrsto verujem da su drogirane da bi bile mirne. Odmah iza je sokolar sa svojim pticama, pa magare koje vuče pretovarena kola. Ovo nikako nije mesto za one koji su osetljivi na patnje životinja. Bučni prodavac svežih mandarina, pa drske devojke koje kanom iscrtavaju cvetne šare na rukama prolaznica. Šta ću, kao hipnotisana stajem u red iza Italijanki, jer obavljam poslednje pripreme za doček Nove godine.

Biram šaru koja „donosi sreću, ljubav i dobar seks“, obećava  trudna ulična umetnica.

Pitam da li magija deluje duže od kane na koži, pitam i koliko to košta, a odgovaraju: „Koliko daš.“ Naravno da je pravo cenkanje sa njima tek posle obavljenog posla. I sada, dok ovo pišem i trudim se da događaje i slike opišem što vernije stvarnosti, neprestano imam neobičan osećaj da pričam nešto što se možda desilo, a možda i nije, neki san, neku bajku. Izgleda da se mi najbolje sakrivamo u istini koja najmanje izgleda istinito.

I evo nas kod lekcije broj 3, u ovoj našoj neobičnoj marokanskoj kolekciji naravoučenija.

Ovaj trg nije običan, miran trg kakve mi u Evropi poznajemo. Džema el Fna vibrira od sadašnjih i zbira svih prethodnih života koji su tu dejstvovali. I mene su roditelji u nekom momentu dok su kupovali namirnice ovde izgubili. Pronašli su me kod „mesara“, koji je svoju „robu“ klao na licu mesta, jednim zamahom sekire preko grla mučene životinje položene na panj. Sve te slike me nisu napuštale čitav dan. Tražila sam tragove davno prošlih događaja, koji su mi pričama utisnuti u svest, i polako shvatam da se između svih tih prodavaca iluzija, mirisa, zvuka bubnja, frule, dželaba i šarenih kaftana, magarećih zaprega osećam savršeno. Psiholog bi na ovom mestu značajno zaklimao glavom. Evo, i ja to upravo činim. Vreme je da se pronađe privremeno skrovište u nekoj od brojnih kafanica, kojih zaista ima za svačiji ukus. Ovaj Pariz Afrike ima ulične zalogajnice, birtije, bašte rijada posute ružinim laticama, sve do modernih kandidata za Mišelinovu zvezdicu ili onih tradicionalnih, sa cenama šoljice kafe od jednog do čak deset evra. Izbor ipak pada na tradicionalno, jer nas vodi želja za lokalnim jagnjećim tažinom (Tagine) sa suvim šljivama, uz jak, veoma sladak čaj od sveže nane.

Pre tridesetak i više godina, Marokanci nisu želeli da žive u Medini, nije bilo fensi, pa su radije birali betonske novogradnje. Sada je Vlada uložila ogroman novac u infrastrukturu, na taj način sačuvala zgrade stare vekovima, i Medina ne samo da opstaje već i živi neki svoj život drugačiji od onog u kosmopolitskim gradovima, kao što su Kazablanka i Tanžer.

Vrt Mažorel i Iv Sen Loran

Jedna od najsjajnijih zvezda Marakeša u okolini Medine jeste vrt Mažorel (Le Jardin de Majorelle). Prateći divan običaj da gosti domaćinima donose cveće, vrlo poznat gost je ovom gradu poklonio čitav vrt. Čuveni francuski modni kreator Iv Sen Loran je kupio ovo „živo“ umetničko delo na preko dva hektara, sa kubističkom vilom psihodeličnoplave boje, kako bi sačuvao životno delo njegovog kreatora Žaka Mažorela, francuskog slikara.

Marakeš je poslednje mesto na svetu u kom očekujemo jedan raskošan, tokom četrdeset godina stvaran vrt sa biljkama sa svih pet kontinenata.

Posle njegove smrti Sen Loran je vrt otkupio, poklonio voljenom Marakešu i otvorio ga za javnost. Njegov pepeo je posle smrti, na sopstveni zahtev, prosut upravo tu.

Privlačna moć ovog mesta, međutim, prevazilazi njegovu priču. Boravak među gusto zasađenim bambusima, kaktusima, gigantskim sukulentima, palmama i sve jednakim kao štancovanim narandžama, slatkim mirisima i šumom vode usred grada, koji vibrira od energije, više je nego inspirativan. Ovaj umetnički dizajniran vrt jeste fantastičan primer istinske ljudske nadgradnje bilo gde, a posebno na jednom ovakvom mestu u Magrebu.

Omiljeni grad Vinstona Čerčila za odmor od ratovanja

Tradicija kreiranja vrtova, koji su pravi kosmos za sebe, ne završava se samo na ovom jednom. Nama se mnogo dopao još jedan u koji je smešteno još jedno snažno gradsko čudo. Hotel „La Mamunija“ (La Mamounia). Ovo mesto je nezaobilazna topografska tačka grada. Ne zbog toga što je Vinston Čerčil uvek odsedao upravo tu, možda više zbog njegovog stava da je „Marakeš najlepše mesto na svetu u kojem može da se provede jedno popodne“.

U januaru 1943, tačno u vreme konferencije u Marakešu, kada su se donosile krucijalne odluke u vezi sa konačnim ishodom Drugog svetskog rata, Čerčil je nagovorio Ruzvelta da baš ovde naprave zajednički kratak „odmor“ od frenetičnog tempa ratovanja.

Ovakav istorijski detalj je mnogo zanimljiviji od činjenice da ovaj hotel ima bezbroj nagrada za najbolji hotel na svetu. To što je smešten u gradu koji je kosmopolitska ličnost kao što je Čerčil voleo i nazvao „Pariz Afrike“ jeste odlična startna pozicija za početak puta od nekoliko stotina kilometara, koji vodi u drugu vasionu  u zemlju Berbera, preko Atlasa.

Berberi

Kazbah Teluet (Berber: ⵉⵖⵔⵎ ⵏ ⵜⵍⵡⴰ)

Prvi dan nove 2019. je simbolički zgodan da se probiju neki novi horizonti, i to baš preko Atlasa. Iz „La Mamunije“ se lepo vide njegovi beli vrhovi sa sva tri aktivna skijaška centra, ali ovog puta skijanje nije naš cilj. Krećemo drumom koji su hiljadama godina trasirali karavani, koji su iz paklenih peščanih dina duboke Sahare, daleko ispod Timbuktua, na kamilama prenosili robu; prelaskom preko vrha Kol de Tiška (Col de Tichka) ulazimo u zemlju naroda koji na ovim prostorima živi od davnina. Na Atlasu i oko njega, od Maroka do Tunisa, do Egipta i Mauritanije i Malija, nalazi se  zemlja raznih plemena koja su tek francuski kolonizatori nazvali jednim zajedničkim imenom Berberi. Sebe na svom jeziku nazivaju Amazigh, odnosno Imazighen u množini. Magistrala N-9 je izuzetno dobrog kvaliteta, na njoj se trenutno izvode obimni radovi, ali za bliži doživljaj okruženja ipak skrećemo na put P-1506 koji vodi preko sela Teluet (Telouet), u kojem se nalazi čuveni kazbah Teluet, pa dalje do Unila doline (Ounila) sve do kazbaha Titrit u blizini Ait Ben Hadua (Ait Ben Haddou). Pogled na put P-1506 na Gugl mapi pre skretanja nije obećavao lak put. Izgledalo je kao da se radi o nekom zabačenom, možda čak i neasfaltiranom drumu. Ipak, želja da siđemo sa utabanih staza, izađemo iz hotelskih rezervata i ušuškanih spa centara, koji sada već svi liče jedan na drugi, gura nas sa glavne magistrale na sporedni put. Nismo pogrešili, jer priroda koja sledi zaustavlja dah. Sami smo na putu, drugih automobila skoro da nema. Ne radi ni signal za mobilni telefon koji nam služi kao hotspot. Ređaju se nenastanjeni predeli obronaka visokog Atlasa boje okera, crvene zemlje, žute i sive, kao da je neki geolog ređao slojeve zemlje stvarajući predivan kolorit neobične formacije.

U Teluetu se zaustavljamo da obiđemo seoski kazbah. Zanimljivo je da se nalazi na nadmorskoj visini od 1.800 m, da je u doba svog prosperiteta pripadao porodici El Glaoui i da je bio važna stanica na tom jedinom karavanskom putu do Marakeša. Danas, na samom kraju sela, iza prašnjavog zemljanog puta, propada, jer su zidovi sagrađeni od crvene zemlje, slame i vode veoma krhki i osetljivi.

Hodam kroz davno napuštene kuće, sobe, škole, silose ovog utvrđenja, koje je u 18. veku imalo čak 1.500 stanovnika, i ne mogu da verujem svojim očima da jedno ovakvo mesto nema mase turista, da je ulaz slobodan i da samo nekoliko lokalaca prodaje suvenire pored ostataka bedema.

Mesto je vrlo tiho i usamljeno, napušteno, na kraju sveta, a meni u glavi neprekidno „svira“ pesma „Rockin the Casbach“ od grupe „Kleš“. Nigde realne veze, jer nema čak ni onog poznatog „Shareef (iz refrena, koji ) don’t like it“. Dopada mi se ovakvo komponovanje života: prvi je januar, u krajnje inspirativnom okruženju daleko od industrijskog života, mešam pank i karavane u kazbahu. Dobro je, sve to „puni“ život tačno onako kako treba. Nastavljamo vožnju nizbrdo, u našoj iznajmljenoj „pandi“, po uzanom ali odličnom lokalnom putu. I dalje se ne mimoilazimo sa drugim automobilima, ali to sve kao da samo dodaje svečanost ovom danu i atmosferi.

Dolina i kanjon kroz koji teče reka Unila izgleda kao da je neko zasekao nožem crvene stene i usmerio tu istoimenu reku.

Vreme ovde kao da ima drugu dimenziju, signal i dalje nemamo, znamo da smo na dobrom pravcu, samo zato što alternativnog puta nema.

Sa pojavom sve više zelenila, znamo da smo blizu smeštaja za ovu noć. Kazbah Titrit u selu Tamdakht. Pojavio se i signal. Vidim da je smešten malo dalje od puta, ali ne razaznajem prilaz. Smejući se shvatamo da je nekoliko stotina metara do našeg kazbaha kroz prašnjavi put od peska koji krivuda između komšijskih štala i njihovih kuća. Brinem, ali samo malo. Odmah iza poslednje okućnice pored reke nam se pokazao dvorac Titrit. Fenomenalno mesto, krajnje neobično i vrlo ugodno, naizgled usred ničega. Ali taj kontrast ugodnosti usred pustinje  jedan je od osnovnih narativa koji prati čitavo putovanje kroz Maroko.

Vrlo srdačni ljudi iskaču odnekud, pomažu oko prtljaga i nude obavezni slatki čaj od sveže mente. Mesto je za apsolutnu preporuku, iako i ovaj kazbah drži i vodi jedan evropski par. Hamam, bazen u sredini, toplo, čisto i vrlo tiho. Jedina, uslovno rečeno, mana jeste večera. Pokušaj high-end kuhinje je nešto što najmanje očekujem na takvom mestu. Mus od avokada je ipak za neka druga mesta, ali izlazak u potragu za večerom  nije dolazio u obzir. Podrazumevao je ponovo sedanje u automobil. Ipak, lokalno marokansko vino je izvadilo stvar i popravilo atmosferu.

Ait Ben Haddou

Ovakva ponuda ipak ne treba da iznenadi nikoga, jer neposredna blizina Ait Ben Hadua dovlači radoznalce u ovaj deo visokog Atlasa. Možda za ovaj igrem (ighrem je reč na berberskom za tvrđavu ili ksar na arapskom) pod zaštitom UNESCO, niko nije čuo, ali sasvim sigurno ga je video mnogo puta u fimovima. Ksar je veličanstven primer očuvane marokanske arhitekture objekata od zemlje, najznačajnija filmska tačka u Maroku i šire. Među ovim zidovima su se snimali filmovi kao što su Sodoma i Gomora, Isus iz Nazareta, Marko Polo, Gladijator, Mumija, Dragulj iz Nila, Čaj u Sahari, I deo čuvene serije Igre prestola.

Magnet ne može biti jači. Tu još uvek živi nekoliko berberskih porodica, slobodan je ulaz, automobil se jednostavno ostavi uz put, bez onih beskonačnih agonija oko potražnje parkinga po evropskim turističkim centrima. A vrednost viđenog nije ništa manja, naprotiv. Uz čaj i berberske kolačiće, pod šatorom nekoliko udruženih lokalnih žena iz sela, pomažemo njihovu zajednicu za osnaživanje ženskog preduzetništva i imamo savršen pogled na reku, dolinu i selo, za prizivanje maštarija na sve te ljude, karavane koji su se ovde odmarali od žežene pustinje i skupljali snagu za naporan uspon na Atlas.

Zanimljivi narod su Berberi. Svi imaju neke tople nasmejane oči, prijateljski nastup i obavezno na početku svake komunikacije sa rukom na srcu izgovaraju rečenicu: „Berber, no Arab“.

Poreklo njihovog jezika se povezuje sa staroegipatskim. Reč Berber je egipatskog porekla i znači „stranac“; verovatno su je stari Grci „pozajmili“ od Egipćana za reč varvar koja, kao što znamo, označava sve koji ne govore helenski jezik. Zanimljivo je to da ponovimo, koliko sve zavisi od našeg stava – da li želimo da vidimo ono što nas spaja ili razdvaja. Berberski jezik, jezik naroda za koji se veruje da je oko 2.000. p. n. e. došao sa obala Nila, u Maroku je počeo da se predaje u školama tek 2011. Kraljevina Maroko je odjednom, posle vekova arabizacije, postala svesna izuzetnog kvaliteta i otpornosti berberske kulture. Tepisi, tkanine, nakit, muzika i arhitektura, postavljeni u krajnje romantičnu prirodnu scenografiju, nude neprocenjivu vrednost. Ovi ljudi su u tom za opstanak čoveka veoma zahtevnom delu sveta sačuvali svoj identitet hiljadama godina.

Međutim, karavansko-nomadski duh ovde kao da je zarazan. Avantura spavanja u kazbahu i nije dovoljno „jaka“ u odnosu na noć u šatoru u Sahari, što je sledeći cilj. Idemo još dalje na jug, po još adrenalina.

Svraćamo malo i u moj grad detinjstva, Uarsasat. Danas je on „Holivud Afrike“. U njemu su brojni filmski studiji i ova industrija je važna za čitav region. Dodajemo još jedan kontrast na spisak svih onih od kojih je ova zemlja satkana. Zamišljala sam naš život ovde pre pedeset godina: kupovali su francuska vina, kažu da je bilo jeftinije od pijaće vode, otac je odlazio na Atlas „na teren“ i nije smeo da mene, svoje malo dete, dodirne pre nego što se ceo ne dezinfikuje u hipermanganu. Svi ti fleševi samo sevaju u glavi dok prolazimo gradom koji deluje kao da ima neku samo svoju geometriju. Niski moderni stambeni blokovi svih nijansi lokalne crvene boje i skoro nikog na ulicama. Pitam se gde su svi nestali.

Čaj u Sahari

„Put je cilj“ – slogan je najvećeg bavarskog proizvođača automobila. Jednoglasno je usvojen čak i u ovoj mučenoj „pandi“. Dodaću toj poruci da je stvar u otkrivanju i taloženju iskustava tokom putovanja, pa u to ime puštamo instinkte i stomak da sami odaberu mesto za ručak, umesto slepog praćenja saveta na „TripAdvajzoru“ ili drugim sajtovima. Sva ta izoštrena čula ovde ne greše. Ko se ikada nađe u mestu Tinghir, da svrati u kafanu Chams na šavurmu (opet veza sa našom rečju kavurma) u kefli (kifla) i najbolji espreso u Maroku. Sve to sa salatom za oko 7 evra. Mljackajući taj preukusan a sasvim običan krajputaški ručak, spuštamo se dalje na jugoistok, prema gradiću Risaniju, pa do cilja u selu Merzuga (Merzouga). U to prašnjavo selo, da nema poziciju „kapije“ Sahare, niko ne bi ni privirio, s obzirom na to da se put N-13 završava malo iza njega. Dalje je Alžir, ali kako saznajemo, granični prelazi između ovih dveju zemalja nisu u funkciji.

Idir Taghlaoui je vlasnik Sahara Desert Luxury Camp. On se nalazi duboko u dinama Erg Šebi (Erg Chebbi) i s obzirom na to da naš mali auto ne može tamo, dogovor je da nas sada već po mrklom mraku Idir pokupi na parkingu hotela u selu. Zovem Idira, dogovaramo se i po crnom mraku prelazimo u njegov 4 x 4. Dugo se vozimo po pesku osvetljenom samo farovima u susret prvoj noći i pustinji. Idir je još jedan Berber sa očima koje se smeju i nekako se odmah razumemo, kao da smo stari prijatelji. Smešta nas u poslednji šator malog kampa i požuruje na večeru, koja je upravo servirana u najvećem šatoru koji služi kao trpezarija. Gledam na duple jorgane na krevetu, pod šatora i staze po kampu su zastrte debelim tepisima.

Neopisivo je hladna januarska noć u Sahari. To je neka posebna, suva hladnoća koju nisam nigde osetila

No, da počnemo prvo od goriva za ovu noć, ali i od ukusa preko kojih se vezujemo za određene lokacije. Večera u kampu. Na meniju je bila tradicionalna berberska supa harira, koja se kuva na više načina, pa pileći tažin i na kraju ćuftice na povrću zapečene u tažin posudi. Veoma ukusno, ali večeramo u duksevima i kaputima. I dalje je hladno. Nemci za susednim stolom imaju skijaške kape i rukavice. Italijani za drugim stolom su negde kupili vunene dželabe i obukli ih  preko svega, kao dodatak. Deluje da je njima sasvim ugodno. Evo ga još jedan kontrast – danju je pustinja paklena, a noću nepodnošljivo ledena. Drugačije je kada se to negde pročita kao podatak, a sasvim drugačije kada se to doživi. Kakvo strašno mesto za život ljudi!

Zbijamo se svi oko vatre, čekamo „koncert“ lokalnih bubnjara. Oni zagrevaju bubnjeve uz vatru kako bi „prosvirali“, a ja lociram Mlečni put i sazvežđe Veliki medved (Ursa Major), tik preko vrhova peščanih dina, jer je to ono što vidim kroz svoj prozor kod kuće. Na taj način, uvek preko zvezda pošaljem pozdrav i napravim „put“ do svog doma. To je mali lični ritual koji ponavljam gde god da se nađem na planeti. Imam ozbiljan problem sa serijski štancovanim turističkim sadržajem koji se kao kulturni fast food protura turistima. Srećom, petorica bubnjara nas nisu odradila. Njihov ritam pod zvezdama u Erg Šebi dinama, nastalim nanosom vetra, priča o svim nomadima, svim Tuarezima i ostalim plemenima koji su bili dominantan narod u predarapsko vreme, na severu Afrike. Muzika je, svakako, možda najiskreniji kanal komunikacije.

U gostima kod nomadske porodice

Noć je bila hladnija nego što smo pretpostavili. Najteže je bilo skidanje u pidžamu i oblačenje za izlazak pre zore. Tada je najhladnije, ali svitanje u Sahari je poseban spektakl. Kako se čini, našim domaćinima je ova temperatura nešto sasvim normalno, pa smo odlučili da svoju sklonost ka komforu, malo postiđeni, ostavimo po strani. Pozdrav Suncu je vredeo. Zamolila sam Idira da nas odvede u dom jedne nomadske porodice. Malo je vrteo glavom, ali nam je dao svoj auto i poslao bubnjara Muhameda da nas odvede. Svima sam zahvalna, a posebno Ajšinoj porodici što nas je primila u svoj dom. Ne bih umela ponovo da dođem do njega, ali ona nas je dočekala čajem i kolačima, uz osmeh i zagrljaj. Ona je treća po redu supruga u nomadskoj berberskoj porodici koja živi tu u Sahari. Imaju ukupno petnaestoro dece, a ona čeka šesnaesto. Pitam je preko prevodioca gde će se poroditi. „Pa ovde, u bivaku“, kaže. Setila sam se svog cvokotanja prethodne noći ispod dva jorgana i postidela sam se ne malo. Druga supruga je upravo pripremala ručak za ovu brojnu porodicu, nije bila pričljiva, ali nam je pokazala svoju kuhinju. Deca su sva tu, a mali dečak koji je pio svoju hariru iz olupane posude nas je posmatrao, sve puštajući zvuke uživanja u svom doručku. Imala sam još trista pitanja za njih, ali možda je i bolje ovako. Ne moramo da saznamo baš sve. Nešto treba i izmaštati.

Muhamed je tokom dalje vožnje kroz Saharu sa svog telefona puštao svoje omiljene bendove sa berberskom muzikom. Kada već ovako, digitalno, ne mogu da podelim mirise i ukuse, a boje samo delimično, rado delim linkove sa muzikom ovih ljudi napravljenih od peska i vetra, po mom izboru. Snažni su čak i kada ih opet slušamo van autentičnog prostora, u svom domu.

Vožnja po pesku nije mi strana. Naprotiv, prošla sam vrhunsku off-road obuku po Zambiji i Namibiji i JAR, ali je ovo parče marokanske Sahare ipak drugačije, surovije, uprkos jezeru koje nastane samo ako je prethodno bila kišna sezona, pa se tu nasele flamingosi. Muhamed nas je doveo i do njih. Flamingosi. U jezeru. U Sahari. Masni spisak kontrasta se samo goji. Pitam Idira na kom jeziku razgovaraju međusobno. „Pa na berberskom, naravno“, reče uz onaj pitomi osmeh iz očiju. On i njegov tim su zaslužni što smo se osetili vrlo ugodno u njihovoj zemlji, ali nisam mogla da zamislim da ostanem još jednu noć. Samo zbog hladnoće, priznajem.

Noćenje u kampu je tri puta skuplje od konaka u hotelu, ako već moramo o novcu, ali to je samo zato da bih podvukla razliku. U hotelu može uvek da se spava. U šatoru u Sahari, retko.

Isto važi za rijad u Marakešu, kao i za kazbah u selu kod Ait Ben Hadua. Novac uložen u iskustva vredi mnogo više od onog uloženog u još jedan par nekih novih krpica, koje će nas već posle nekoliko dana činiti ravnodušnim. Kontakti sa drugim kulturama, ako smo pozitivni, trajno nas menjaju. Verujem nabolje.

Vreme u Magrebu traje duže

Krenusmo tako prema zapadu, prema Atlantskom okeanu do Agadira. Posle Marakeša, Atlasa, Sahare i supsaharskih predela, poželeli smo morsku atmosferu. Međutim, Maroko je zaista ogromna zemlja. Distance su velike, ali smo primetili nešto neobično: 300 km nije ujedno i tri sata vožnje, što je neko uobičajeno vreme. Ne, mi uvek potrošimo više vremena na neki potpuno neobjašnjiv način. Putevi su odlični, nema nigde gužve, ali vreme nekako iscuri. Nazovimo ovaj fenomen magrepsko vreme. Idir nam je postao pravi jatak. Dao nam je insajderske informacije o dobrim putevima koji su prečice, ali i predloge gde da prenoćimo na našem putu za Agadir. Naučili smo već do sada da ovde vreme merimo komotnije. Nemamo vremena da posetimo gradić Zagoru, koji se često spominjao u porodici iz nekog razloga. Neka nešto ostane za drugi put. Kafana Anti-Atlas nas je zadržala svojim berberskim omletom i nije nam žao.

Preporuka je bila, dakle, kazbah „Rose du sable“. Na francuskom to znači „pustinjska ruža“, što je naziv za malo sukulentno drvo sa habitusom sličnom ruži, a označava i formaciju kristala u obliku cveta ruže. I pogađate, u glavi odmah „puštam“ Stinga i njegovu Desert rose. Ovaj deo sveta jeste velika inspiracija. Naš smeštaj je… najblaže rečeno, neobičan. Ali se to sve nekako uklapa u okruženje i prethodne dane. Kazbah je opasan visokim, debelim zidom od crvene zemlje i unutra se može samo kroz malenu kapiju. Iza je minijaturni dvorac sa četiri kule i bazenčićem u malom vrtu. Čisto je, veoma šarmantno i što je najvažnije, toplo.

Berberski tepisi

Sela na južnim obroncima, svako ponaosob, imaju  svoju specijalnost. U jednom svi gaje kumin, u drugom šafran; ovi su za mandarine, oni za argan. Ali okolina Taznakhta je posebna. Tu je centar tkanja berberskih tepiha. Ovi ćilimi pričaju veliku priču o afričkom nasleđu, o bogatoj i fascinantnoj kulturi kroz naizgled haotične boje, teksture i snažan dizajn. Jasno je da su napravljeni da zaštite od nemilosredne vrućine ili, kao što smo naučili, od nepodnošljive hladnoće. Šare na svakom tepihu su jedna priča, koju nam priča najčešće nepismena tkalja. Oni su tanki i uzani, pre svega zato što ih stvaraju polunomadska plemena koja ih prilagođavaju zahtevima transporta. U selu Ait Daoud živi Fatima i sama ih tka. Uz čaj i kolačiće i obavezni zagrljaj, naučila me je nekoliko  grifova i otkrila šta znače određeni simboli. Ptica je znak koji čuva od nesreće, leči bolesti, a može da donese i sreću. Cvet je znak žene. Plava boja je simbol neba, znak slobode. Pauk je znak za tkanje, kao potpis autora.

Cene na licu mesta su samo jedan mali deo onih koje viđamo po fensi prodavnicama na svetskim bulevarima; sa razlikom što su oni očišćeni do sterilnosti, a iz ovog, Fatiminog, iako novog, ispada pesak i ceo miriše na kumin i još neke mirise samo njoj znanog porekla.

Tepih od Fatime, u zabačenoj ulici sela do kog je samo prašnjavi put, ima posebnu vrednost. Rekla bih, zbog onog zagrljaja i veselog smeha, ali i zato što nas je pustila u svoj dom.

Žene, kako mi se čini, glavni su nosioci bogate berberske kulture. One su je iznele.

I to je Maroko.

Agadir

Grad je razrušen do temelja u katastrofalnom zemljotresu 1960. Danas je jedno moderno turističko mesto, sa nizom hotelčina na plaži, koje su upravo ono što ja izbegavam. Ipak, u „pandi“ je bilo i onih kojima je bilo dosta smucanja po šatorima, kazbasima, ksarovima i rijadima. „Hoću pet zvezdica, spa i obiman doručak.“ Tako je i bilo, pa zato na ovom mestu završavam izveštaj, jer su ovakvi delovi puta svuda isti i krajnje nezanimljivi.

O Agadiru samo ovoliko – boravak na 31° severne geografske širine u januaru  najugodnije je, u klimatskom smislu, što jedan promrzli Evropljanin može da zamisli. Vetar sa Atlantika i 25 °C. Za plažne bube – savršeno!

3 thoughts on “MOJ MAROKO

  1. Pingback: Od Atlanskog okeana do Sahare - Divlji Maroko u slici i reči - Vrele gume

  2. Pingback: Od Atlanskog okeana do Sahare - Vrele gume

Leave a Reply to sanjamatic Cancel reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s