HAMBURG, VELIKA SLOBODA

img_20180531_2111361778697077.jpg

Filharmonija na pjeni od Elbe

Putopis je, po definiciji, „književna vrsta u kojoj pisac iznosi svoje utiske o predelima kroz koje putuje. Ovakav tekst nije samo prosto nabrajanje onoga što je putopisac video, već se u njemu ogleda i stav prema životu, osećajni svet, ukus i kultura onoga koji piše. Putopisac istovremeno prikazuje i sebe samog.“
Način na koji putujemo, šta biramo da vidimo i radimo na putu, a posebno prizma kroz koju posmatramo i komentarišemo okruženje jeste, zapravo, intimnija priča nego bilo koja druga. Na ovaj način otkrivamo tačno ono što nam je najvažnije ili ono što nam nedostaje. Poseta drugom najvećem nemačkom gradu jedna je od tih ličnih priča koja se polako i postepeno gradila i rasla kroz mnogo toga pročitanog o pruskom gradu. Neki kosmički raspored je hteo da se baš 7. novembra 2017. ukaže jedinstvena prilika za kupovinu ulaznica u „Elbfilharmoniji“ („Elbphilharmonie“). img_20180601_093152820069079.jpgNije lako nabaviti karte za bilo koji koncert u novootvorenoj filharmoniji, čak ni na crnom tržištu. Možda samo neko ranga Angele Merkel može da nabavi kad god to poželi, a možda čak ni ona. Prodaja karata je, dakle, počela u 14 časova, moje dve su stigle u 14.15, a oko 15 više nije moglo ništa da se kupi preko interneta za ovogodišnji Elbjazz festival prvih dana juna. Planiranje nekog događaja toliko meseci unapred jeste posebna vrsta sreće. Te karte su motivacija poput šargarepe ispred nosa. Nešto kao nagradica da se izdrži.
Tako velika glad za muzičkim događajima u Hamburgu može da čudi samo one koji ovaj grad vezuju za hladna leta, za drugu po veličini luku u Evropi, za gastarbajterisanje i ostala opšta mesta. Malo njih zna da su u Hamburgu rođeni veliki kompozitori Johanes Brams i Feliks Mendelson, da su ovde radili Gustav Maler i Georg Filip Teleman, da je čuveni mjuzikl „Mačke“ („Cats“) imao nemačku premijeru baš ovde. Slavni „Bitlsi“ su upravo na obali Elbe oštrili svoje muzičke mlečne zubiće, ali i odrastali u svakom drugom smislu. Iako na Bitlsplatz-u osim nekoliko modernih skulptura koje predstavljaju članove benda nema ništa drugo, svako ko ima bar malo mašte može na osnovu uvida u okolne klubove vrlo lako da zamisli kako je izgledalo to „alternativno“ obrazovanje mladih „Bitlsa“, koje je ostavilo onoliki trag na kulturu i slobode od 60-ih pa naovamo.

img_20180602_1326001173234131.jpg

„Rođen sam u Liverpulu, ali sam odrastao u Hamburgu“

Ovo je rekao Džon Lenon prilikom jednog intervjua, kada je opisivao prve godine „Bitlsa“, koji su se kao mlad i nepoznat bend od 1960. do 1962. uvežbavali i usviravali u klubovima četvrti St. Paulija. img_20180602_133152_1760033972.jpgTaj deo grada, poznat po bordelima i crvenim fenjerima oko Ulice Riperban (Reeperbahn), odavno je čuven po raznolikoj klupskoj sceni, ali i slobodama svake vrste – čak je i naziv jedne od bočnih ulica četvrti više nego adekvatan – Grosse Freiheit, što na našem jeziku, pomalo nezgrapno, znači velika sloboda. img_20180602_1327361299310446.jpgNismo mi navikli na neke velike slobode bilo koje vrste, a upravo je ta sloboda onaj duh iz boce kojeg možemo skoro da „vidimo“ kako se slobodno švrćka ulicama Hamburga. Posebna je to vrsta slobode, i Hamburg je mnogo pomogao „Bitlsima“, isto kao što je pomogao Bramsu, Maleru i Bahu da postanu to što jesu. Posredno, preko njih je pomogao i nama.
Zahvaljujući tom, vrlo eklektičnom, muzičkom nasleđu, ideja za izgradnju avangardne, supermoderne i futurističke zgrade filharmonije u Hamburgu više je nego prirodna i predstavlja empirijski dokaz da se potreba za kvalitetnom muzikom razvija generacijama. Najakustičnija koncertna dvorana na planeti, njena pozicija i arhitektura, nastup CMQ Big benda sa Kube u čast mog omiljenog Benija Morea (Benny More) bili su dovoljni razlozi da se razgali sopstveno srce i pronađe način da se sa krajnjeg juga Evrope, iz stimulativnog Splita, ode na njen krajnji sever kako bi bila ispunjena jedna velika lična želja.
Filharmonija na Elbi (Elbfilharmonie) ili lokalno od milja – ELFI
Kada se prvi put približite zgradi filharmonije i ugledate je onako usred vetra i talasa, okruženu vodom sa svih strana, blistavu i modernu, kao nekom čarolijom spuštenu na krov zdanja starog skladišta izgrađenog od tipičnih crvenkastih cigli, ne možete da ostanete ravnodušni. img_20180531_212857441142767.jpgIdeja da se jedan takav objekat smesti u nekadašnju luku, na sam aktuelni plovni put kojim svaki čas prolaze debelotrbi, okruglasti trgovački prekookeanski brodovi, praćeni sirenama i kreštanjem galebova, sama po sebi je inspiracija. Spiritus movens je bio tadašnji gradonačelnik Hamburga, a čast da ovu fantaziju nacrtaju i primaknu realnosti pripala je švajcarskim arhitektima Hercogu i De Meronu. Filharmonija posle deset godina gradnje, bezbroj skandala i višestrukog probijanja budžeta i rokova danas izgleda kao jedna sajber-galija koja plovi nizvodno niz reku, prema Severnom moru, sa valovitim krovom koji podseća na talase.

Sve skupa kao da prenosi obećanje autora da unutra svako može da pronađe nešto za sebe, od popa, džeza, klasike ili svetske muzike.
Nemački mediji, ali i građani Hamburga, obavezno i sa primetnom gorčinom spominju troškove gradnje, koji su sa predviđenih 200 miliona evra probili neverovatnu cifru od 800 miliona, uz obaveznu savremenu populističku floskulu za svaki javno potrošeni milion – da je to novac poreskih obveznika. Ma jeste! Nije sporno, i to je njihov novac i sasvim je razumljivo, ali važna umetnička dela koja ostaju pokolenjima retko kada nastaju iz racionalnog opravdanja. Setimo se samo koliko su Parižani grmeli protiv Ajfelove kule, ne zbog troškova, već zbog estetskog raskoraka starog i modernog. Danas, više od sto godina kasnije, turisti i dalje opsedaju Pariz i Ajfela, a Hamburgu je filharmonija donela ozbiljan turistički rejting, i to u smislu onog najfinijeg – kulturnog. Ovo su samo dva najpoznatija primera nastala u razmaku od sto i kusur godina, a zajedničko im je da su to javni objekti koji služe svima. Kod nas, mogu samo da maštam o nekom „ludom“ projektu u Novom Sadu. Da, da, u Novom Sadu, a ne u Beogradu. I da, već „vidim“ najmanje dve zanimljive lokacije za objekte kojih ne bi trebalo da se dočepaju masni prsti drugova privatnih investitora, koji svi redom dobacuju najdalje do garaže uz stambenu zgradu. Filharmonija nas podseća da je gradovima, koji postaju sve veći, a život u njima sve zahtevniji, neophodan sadržaj koji ih ne čini samo spavaonicama i trpezarijama. I eto ličnog razloga zbog kojeg putujemo: da naučimo, da upijemo kulturu, način razmišljanja i neke drugačije obrasce. Znali su to i „Bitlsi“ čim su iz siromašnog Liverpula 1960. godine prešli u Hamburg, koji se uprkos ozbiljnom savezničkom bombardovanju u Drugom svetskom ratu regenerisao takvom brzinom da su momci za nedelju dana svirke zarađivali basnoslovnih 100 funti, nezamislivih za ono doba u pobedničkom Ujedinjenom Kraljevstvu.
Koncert koji je mnogo više od toga
Ulazak u zgradu i prilaz velikoj koncertnoj dvorani moguć je samo kroz pokretne stepenice koje vode kroz tunel, koji, naravno, zovu „tube“. U momentu kada se uđe u svetlucavi tunel savršene završne obrade, koji uključuje i ugrađene stakliće, postaje sasvim jasno da je ovaj objekat više nego jedan hibrid hotela, parkinga, stambenih jedinica i dve obične koncertne sale. Pipkala sam zidove koji kao da su izliveni, uživala u količini svetlosti i dizajnu kafića, šankova i svetlim drvenim oblogama. Koncertna sala je u sredini zgrade.

Prva asocijacija na binu za muzičare koja je postavljena centralno vrlo blizu publike jeste da je arhitekta želeo da spoji i približi izvođače i publiku. Tako je i bilo za vreme koncerta i bilo mi je izuzetno drago da tu slušam upravo „živu“ muziku kao što je to kubanska.

CMQ Big bend kao da je svakog slušaoca priključio na životnu infuziju i podigao salu na noge. Sedamnaest članova orkestra iz Kube i Španije, a među njima prvi put i jedan trubač sa naših prostora – Miron Rafajlović iz Sarajeva. Kada je video objave sa koncerta na Instagramu – javio se i time „overio“ korisnost društvenih mreža. Lepi događaji vezuju za sebe nove lepe događaje i zbog toga moramo da ih negujemo.
Sedišta koja smo dobili su bila među najboljima u sali, za koju eksperti tvrde da je u pogledu akustike savršena u svakoj svojoj tački. Ipak, naša su bila idealna, a meni je na raspolaganju bio čitav jedan dvosed. Emocije su bile takve da su suze same klizile niz obraze.
LUKA Hamburg
Poseta Hamburgu nije kompletna ako se ne obiđe i luka. Podaci koji mogu da se čuju za vreme dvosatnog obilaska, ali sa vođenjem samo na nemačkom jeziku, znače više nego dva semestra predavanja Makroekonomije. Sreća je bila na našoj strani, pa je u drugoj najvećoj evropskoj luci na vezu bio najveći trgovački brod na planeti Cosco Leo iz Hongkonga.

Leo prevozi kontejnere, dugačak je 400 metara, širok 59, godina proizvodnje je 2018. Sedam kranova ga potpuno automatski puni i prazni, a brojke izražene u evrima su čudnovate: 60.000 evra je dnevna ležarina u luci, a trošak pretovara jednog od 25.000 kontejnera koliko može da utovari jeste 200 evra. Svaku dalju matematiku izvodite na sopstvenu odgovornost. Brod u momentu pisanja ovog teksta plovi brzinom od 19,3 čvora, a gazi čitavih 14 metara u dubinu i plovi iz Roterdama u Šangaj. Koga zanima ovaj fascinantan primerak tehnologije, može da ga prati na sledećem linku: https://www.marinetraffic.com/en/ais/details/ships/shipid:5428216/mmsi:477157800/imo:9783502/vessel:COSCO_SHIPPING_LEO. Možda i locirate svoju porudžbinu iz Aliekspresa. 😉
Podmornica U-434
Kome ni umetnost ni biznis nisu dovoljni, svoju glad za znanjem može da zadovolji obilaskom ruske špijunske podmornice iz 1974., vezane za dok odmah pored čuvene Riblje pijace u Hamburgu. Apsolutna preporuka za vremeplovski povratak u doba hladnog rata, uvid u rusku tehnologiju i za mene lično ulazak u temu ljudske motivacije. Jer šta je to što je moglo da motiviše grupu od osamdesetak ljudi da postanu članovi posade u onim neljudskim uslovima u podmornici. Ograničena količina vazduha, vode, hrane, spavanje naizmenično u istim krevetima sa torpedom umesto jastuka. I najveći utisak iz podmornice je činjenica da su kompas i žiroskop bili zaključani, iza blindiranih vrata, i da je samo jedna osoba znala tačnu poziciju podmornice, jer je to bila najveća tajna. Neverovatno. O poseti podmornici U-434 mogao bi se napisati još jedan čitav tekst, ali ovo je priča o Hamburgu. Posetite ga. Vredi svaki minut.

 

One thought on “HAMBURG, VELIKA SLOBODA

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s