IZRAEL, 1001 kilometar za sedam dana

Negde sam pročitala da je čitanje važnije od pisanja. Knjige su glavni graditelji ideja i inspiracija, za mene uvek pre nekog putovanja. Tako sam kroz oči Orhana Pamuka učitavala deo Istanbula, a u Lisabonu sam imala fleševe pozajmljene od Saramaga. Na put u Jerusalim i Izrael, direktno su me „pozvale“ dve knjige.

„Jerusalim biografija“ Sajmona Sibaga Montefjorija, profesora istorije na Kembridžu, potomka porodice koja je učestvovala u izgradnji Jerusalima, čija je glavna teza da je grad Jerusalim tokom čitave svoje istorije bio zapravo axis mundi (osovina sveta), danas istinitija nego ikad. Grad je žarište borbi između tri Avramove religije, centralno mesto jevrejskog, hrišćanskog i muslimanskog fundamentalizma sa svim svojim sektama, tačka sudara civilizacija i tako već najmanje tri hiljade godina. Zvanična izjava predsednika Amerike, Donalda Trampa u decembru, neposredno pre našeg putovanja, da je Jerusalim glavni grad Izraela je samo potvrdio ovu tezu, a nemiri koji su tom prilikom nastali, još jedan su kamen spoticanja, I zamalo da nas odvrati od putovanja. Sva sreća nije.

IMG_20180108_192549.jpg

bty

Druga knjiga je „Sapiens – kratka istorija ljudskog roda“ planetarni bestseler, delo Noa Juval Hararija, profesora istorije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, koja čitaoca poziva da bez obzira na to koja su njegova ubeđenja preispituje osnovne narative našeg sveta, da poveže događaje u prošlosti sa našim današnjim problemima, a pre svega da se NE PLAŠIMO KONTROVERZNIH TEMA. Posebno zanimljiv detalj vezan za ovo putovanje je da se Homo Sapiens razvijao sa svešću o ljudima podeljenim na nas i njih. „Mi“ smo grupa istomišljenika koja se nalazi neposredno oko mene, a „oni“ su svi ostali. Binarni bili, binarni ostali i to u smislu dvostruke realnosti: jedna se odnosi na prirodu, reke, drveće, životinje, a druga na fikciju. Kako je vreme prolazilo, Homo Sapiens je stvarao zamišljeni poredak – religiju, nacije , umetonost, novac, korporacije itd. Sve ovo su proizvodi zamišljanja a ne delo prirode. Ova izmišljena realnost je postajala sve snažnija, i vremenom je opstanak reka, drveća i životinja zavisio od milosti izmišljenih entiteta kao što su Google, novac, država, religija… I mi u Srbiji smo ne samo svedoci, već neumorni proizvođači te „izmišljene realnosti“ koju sve kritikujući je, tako uporno živimo.

IMG_20180108_192600.jpg

bty

Čitajući ove dve knjige, ali mnoge druge, koje bi za jedan putopis bilo preterano nabarajati,sasvim je jasno, Izrael se posetiti mora.

Osim knjiga, postoji još jedna odrednica koja je veoma važna za kontekst posete Izraelu, a naročito Jerusalimu: generacija oko naše je školovana i vaspitavana ne samo u ateističkom duhu, već i potpuno ignorišući postojanje religije. Nama je fokus u učenju istorije bio period 1940-45 i to kroz jedan određen filter koji je bio u službi (partizanskih) vlasti u Jugoslaviji, neke druge stranice otvarali smo na samouk način. Živeli smo u nekom lažnom mehuru od sapunice, verovali da smo bili bezbedni. Događaji u 20. veku vezani za oba svetska rata, za strahovito stradanje Jevreja, ali i onih stradanja u Jugoslaviji početkom 90-tih potvrdili su Frojdovu tvrdnju da je naša kultura i naša civilizacija samo jedan tanak sloj koji svakog trenutka mogu da provale destruktivne snage podzemnog sveta. Država u kojoj sam rođena, ateistička, sekularna, se posle 60 godina raspala na muslimanski, katolički i pravoslavni deo.Sve te države danas u 21. veku postaju veoma I sve više klerikalne, pa pitanje odakle sve to nama nije zakasnelo. Odgovor na neka od ovih pitanja, treba potražiti na prvoj liniji fronta između ateizma i vere,u Jerusalimu.

Ideja je najvažnija i uvek na početku, posle je sve ostalo lako. Vrebala se prilika, čekala da se namesti. Ryanair je napravio akciju neverovatno povoljnih avio karata iz Budimpešte za Eilat, i bio sasvim zgodan katapult za akciju.

Kupovina karata mesecima u napred osim finansijske radosti, donosi i višemesečno radovanje i naslađivanje predstojećim putovanjem i ostavlja sasvim dovoljno vremena da se organizuje putovanje u nepoznato. Od rezervacije mesta za parking na broj registarske tablice za manje od 20 evra pa sve do bukiranja rent-a-kara u Eilatu. Apsolutna preporuka svima koji putuju je da sve usluge koje mogu, bukiraju preko interneta. Upadljivo je jeftinije, posebno u jednoj tako ekstremno skupoj državi kao što je Izrael.

Shabatt u Eilatu

Ispraćeni obiljem tradicionalnih poluinformacija iz Srbije vezanim za situaciju večite a posebno aktuelne Trampoidne neposredne ratne opasnosti, uniformi i mučne procedure ulaska u Izrael, ne malo se iznenađujem kada shvatim da je aerodrom Ovda zapravo vojni aerodrom. Ryanair, ekonomije radi, po pravilu koristi „sporedne“ aerodrome, a meni više prija takva „egzotika“ malih aerodroma, od one krađe našeg vremena i dostojanstva na mastodontima kao što je Frankfurt, Pariz ili London. Možda zbog minijaturnog improvizovanog objekta, ali procedura ulaska u Izrael je jednostavna.

IMG_20171230_104837.jpg

bty

Službenik postavi dva, tri trik pitanja, traži informacije o boravku i brzo odštamapa ulaznu vizu na cedulji. Ovo je informacija za srpske ljubitelje drame, jer izraelski pečat se ne udara u naš pasoš! Posle dva koraka već smo u šatlu za Eilat. Ono što znam iz opšte kulture, je da religiozni Jevreji poštuju šabat subotom, dakle da ne rade, ali da je cela država bukvalno u hibernaciji, to zaista nisam mogla da zamislim. Na Šabat čak i hotelski aparati za espreso odmaraju, većina liftova , ne rade agencije za iznajmljivanje automobila. Ovo je dakle, država kreirana oko religije, i u kojoj religija određuje pravila igre. Kada je tako, onda je u gradu koji atmosferom i hotelima podseća na Budvu pre destak godina, jedina aktivnost ona na plaži. Kafić ipak radi, jer Eilat razvija turizam.

IMG_20171230_142957.jpg

bty

Noge u pesku, lice prema Suncu, ali uši najviše uživaju. Neverovatno je sa kolikom lakoćom se u razgovorima „šalta“ sa Hebrejskog na Francuski, pa na Engleski, pa na Ruski, Poljski i samo zamislite neki jezik, tu je. Iako ne volim sve ono što podrazumeva industrijski turizam, miris friteze, obalu silovanu hotelima mastodontima, serijski štancovane poslastičarnice, kafiće i kvazi italijanske restorane, tezge sa kineskim gluparijama, ovde mi sve to nekako ne smeta. Ima taj opušteni šarm koji vlada na Bliskom istoku. Na svakom koraku se prodaje sveže presovani sok od nara, tipičan za Levant, i moj Pavlovljev refleks odmah određuje lokaciju.

Pogledavam prema susednoj Akabi u Jordanu, sa kojom Eilat deli zaliv i prisećam se posete pre desetak godina.

IMG_20171230_162217.jpg

dig

Išla bih opet, ali neka ostane želja za drugi put. Dobro je u ovo doba instantnog ispunjavanja želja, kada nešto želimo malo duže.

Mrtvo more

Procedura oko uzimanja automobila se otegla. Naravno, auto nije bio čist, ni čekiran, sasvim u skladu sa običajima geografske širine na kojoj se nalazimo. Kasnije će se ispostaviti da je kompanija Budget vrlo nekorektna, ali ne nerviram se, suv pustinjski vazduh valjda olabavi živce. Vreme dok čekam, koristim da kupim lokalnu sim karticu sa flet rejt internetom, i napravim taj nasušni hot spot. To se naravno nabavlja u nekoj lokalnoj radnjici a ne kod zvanične telekomunikacione kompanije, i košta 100 Šekela. Zahvaljujući munjevitom razvoju tehnologije, satelitska navigacija u automobilima doživljava svoje izumiranje. Google maps poslušno realizujemoje fantazije, i dobija zadatak da nas odvede pravo u istorijsku Masadu. Put kroz pustinju uz Jordansku granicu je spektakl sam po sebi.

Negev pa potom i Judejska pustinja su harizmatične same po sebi ali sa desne strane, već na teritoriji Jordana, prati nas planisnski masiv. To je planina Nebo koja se spominje u Hebrejskoj Bibliji kao mesto na kom je Mojsije prvi put ugledao obećanu zemlju. Dobro iščitana literatura , malo fantazije i dobro oko za detalje pretvaraju i višesatni put kroz pustinju u uzbudljivu inspiraciju.

Iako je 31.decembar koji Jevreji kao hrišćansk praznik, uglavnom ignorišu, iako na sajtu Masade piše da rade do 4, iz neobjašnjivih razloga kapija ove Irodove tvrđave nam je ostala zatvorena. U 14.30 portir je grupi rendom turista nekoliko puta dreknuo „klozd“. Ali možemo peške do gore, kažem. „Kejbl klozd –Masada klozd“ i odsečno i definitvno završio svaku dalju priču. Irodov dvorac, i mesto na kojem je ekstremno religiozna jevrejska zilotska sekta više od tri godine odolevala rimskoj opsadi, ostaće za neki drugi put.

Utešna nagrada je poseta Mrtvom moru, koje se pruža tačno u podnožju, ispod Masade.

Zejtinasta voda mora sadrži 33% soli, najniža je tačkanadmorske visine na planeti, bez tragova vidljivog života, okružena pustinjom, veoma ozbiljnom istorijom i ekstremno eksplozivnom političkom situacijom.

Na plaži jedna opuštena situacija, kupači, čuj mene kupači, to su plutači, jer u Mrtvom moru zbog visoke koncentracije soli ne može da se potone, potpuno opušteni, a da je stanje redovno, podsećaju nas dva američka aviona Fantoma koji veoma nisko nadleću iznad plaže i to iz pravca „Zapadne obale“. Palestinski deo se nalazi na nekih 15 tak km severno, i avioni su redovnom osmatračkom dejstvovanju. Srce malo preskoči, ali (nama) čudna logika ipak prevagne. Treba se setiti kako su, i koliko dugo su Jevreji stvarali svoju državu. Na tom mestu i postoji jedna emotivna istorijska dodirna tačka sa nama. Teodor Hercl je zvanični „duhovni otac Jevrejske države“ autor publikacije „Der Judenstaat“ u kojoj se zalaže za to da Jevreji u rasejanju započnu naseljavanje u Palestinu i time se vrate u svoju istorijsku postojbinu. Teodorov deda po ocu Simon Herzl živeo je u Semlinu, današnjem Zemunu. Smatra se da je deda imao učešće u stvaranju teksta o povratku Jevreja u Svetu zemlju koji je napisao zemunski rabin Alkalaj, a inspiracija za kasnije Teodorovo delo je nesumnjiva. Obojica su posmatrali događaje i bili inspirisani buđenjem i ponovnim stvaranjem Srpske države posle 500 godina ropstva pod Turcima. Ova paralela ne može da se preskoči, i pada mi na pamet baš ispod tih aviona na plaži Mrtvog mora, na minus 430 metara nadmorske visine, i na putu prema Tel Avivu sve uz samu demarkacionu zonu oko palestinske, Zapadne obale.

TEL AVIV je Los Angeles Bliskog istoka, a najbolje ga opisuju rečenica na engleskom: Jerusalem prays, Tel Aviv plays. I da, na prvi pogled izgleda kao da se u njemu „igra“ 24/7/365

Neboderi koji paraju oblake odmah iza šetališta uz hiperuređenu plažu dugačku otprilike pet kilometara, sve do istorijskog grada Jafa. Na svakom ćošku ugodni restorani i kafići u kojima služe dobru hranu i neprekidnu zabavu. Tel Aviv je The mesto, naročito i tokom zime jer su temperature vrlo ugodnih 20tak stepeni, čak i kada pada kiša. Klima dopridonosi ugodnosti, posebno nama smrznutim Balkancima. To je grad koji živi stalno, ulice su pune studenata, poslovnih ljudi koji su izašli na pauzu za ručak a čini se da najviše ima rekreativaca koji imaju tu privilegiju da tokom cele godine mogu da vežbaju napolju .

Nama je ta duga šetnja uz Mediteran bila stimulativna uvertira za sve dalje istraživačko – gastronomske aktivnosti. Trenutno najfensi mesto za izlazak je Hatahana. Stara železnička stanica je ostala autentična, a „naselili“ su je fensi butici sa predmetima izraelskih dizajnera i veoma maštovitim restoranima. Ono što nikako nismo želeli su kopije aktuelnih modernih lokala po svetu, kopije Beton hale i Petruse imamo kod kuće, želimo nešto drugačije. Imali smo sreće. Restoran čiji su vlasnici očigledno došli iz Južne Amerike ima ono što tražimo. Neformalnu atmosferu, argentinski odličan Asado, salatu na osnovu crnog sočiva i odlično crno vino iz Galileje, razgovorljivog šankera i isto tako razgovorljivog rabina do nas, koji je zapisujući misli iz Tore, ipak ljubazno i predusretljivo odgovarao na moja brojna pitanja. Novogodišnja noć je ne ispunila, već nadmašila očekivanja.

U Tel Avivu u skoro svakoj ulici možete pronaći butike s odećom izraelskih kreatora, a posebnu pažnju privlače brojne radnje u kojima možete pronaći unikatan nakit iz mašte. Još bih bila tamo, zalepljenog nosa za neki od izloga. Pijaca Sarona se izdvaja kao nezaobilazno mesto za popodnevni provod, tamo živi vrhunski suši, a Stari grad Jaffa nudi najlepši pogled na moderne nebodere i najbolju pekaru u gradu – Abouelafia.

Đevrek tek izvađen iz peći na drva je sladak i mekan kao duša, što bi naše babe rekle, i takav je, da ne ostane ništa za posle. Sve se proguta u jednom dahu kao da smo pobegli od gladi, a možda I meću neku drogu, jer sve miriše na „još“.Jafa je jedna od najstarijih luka na planeti, koristi se već više od 8000 godina, za koje postoje materijalni istorijski dokazi, a sasvim izvesno i duže. Istorija je beskrajno zanimljiva, koristili su je i stari Egipćani, i Grci i Rimljani a prvi Krstaši su se tu iskrcali i osvojili je uz, naravno jeziv masakr. Iza lučkog i starog dela nalazi se buvljak, na hebrejskom se kaže Shuk Hapishpishim, u tim uličnim „buticima“ može da se nađe blago neshvatljivih razmera.

Afričke drndavrnde, engleski porcelan, mozaici, mušeme rukom crtane i naravno hipsterski lokali. Ako negde postoji, onda je ovaj deo Jafe, pravi hipsterski raj. Ono što i dalje najviše volim a to je multilingvalno okruženje, ovde cveta. Sasvim je dovoljno da se sedne i uz čašu stvarno dobrog lokalnog belog vina sa nekog od brežuljaka ispod Golanske visoravni, samo upija i osluškuje taj miks raznih jezika, kultura i ta jedna neposredna jednostavnost.

Iako geografski pripada Bliskom istoku, Tel Aviv- Yaffo, kako mu je puno ime, svojim stilom života pokazuje da je puno bliži zapadu, ali ipak sa nekom drugačijom harizmom.

JERUSALIM

Istorija Jerusalima jeste istorija sveta. To je Sveti grad, „centrala“ Avramovih religija, i to sve tri glavne monoteističke čiji je fundamentalizam i u ovo naše moderno doba sasvim neočekivano, sve rasprostranjeniji. Dom je mnogih sekti od kojih svaka veruje da je samo ona u pravu a ovi ostali su obični bedni nevernici, centar je hodočasničkog biznisa hiljadama godina, leglo teorija zavere, grad koji živi i na nebu i na zemlji. Jerusalim postoji geografski, ali još više postoji u svesti milijarde vernika, živih i onih koji su živeli hiljadama godina pre nas sa Torom, Biblijom ili Kuranom kao glavnim izvorom informacija. Najviše je to grad koji natopljen krvlju i kostima svih onih koji su učestvovali u toj neprekidnoj borbi za Jerusalim. Svi ratovi, osvajanja, pokolji, pljačke,uništavanja, razaranja, katastrofe i opsade nisu nigde toliko nataloženi i skoncentrisani kao u Jerusalimu. Ovaj grad je živi dokaz koliko smo zavisni i odani onim Hararijevim „izmišljenim realnostima“, jer u ime vere, Boga, politike, novca se svašta radilo i kao da se sve više i ekstremnije radi , tačno kao onaj Dolap iz pesme Milana Rakića. Sve u krug. Izgleda da je XXI vek samo još jedan broj.

Iako dobro istorijski pripremljena za šetnju kroz vekovne slojeve starog dela Jerusalima, isto tako zanimao me je i život Jerusalimaca danas.

Putnik, jer putnik nikako nije isto što i turista, je onaj koji shvata da samo u inostranstvu čovek nauči da misli u distancama,zna da se katkad događaji poklope i ređaju baš nekim neophodnim redosledom. Upravo tako sam shvatila koincidenciju održavanja izložbe savremenog konceptualnog umetnika poreklom iz Kine u The Israel Museum u Jerusalimu. Ai Wei Wei, disident, kritičar, kreativac, odrastao u radnom logoru uz oca disidenta negde na severu Kine, koristi krajnje neformalna sredstva izražavanja održava izložbu koju već dugo „lovim“ baš u Jerusalimu, jednom od najkontroverznijih i najkonzervativnijih gradova na svetu. Bonus plus, 01. januara izložbu vodi iskusna kustoskinja iz Amerike. Bonus plus plus, tog dana pada biblijska kiša koja mi ovog puta ide na ruku. Poslastica koja se ne propušta, jer blizu Yad Vashem i blizu Herzl Museum nalazi se zbirka u kojoj je skupiljeno najviše artefakata ljudkse istorije, a ne zaboravlja se ni aktuelni trenutak. Ai Wei Wei postoji negde između Mao Cedonga, Karla Marxa ali i Andy Warhola i posebno Marcela Duchampa.

IMG_20180101_141347.jpg

dav

Kustoskinja je veliku grupu od stotinak ljudi provela kroz izložbu takvom veštinom, kao da se ceo Weiwei život i rad hologramski odvijao pred našim očima tu, u muzeju. Milijardu porcelanskih suncokretovih semenki na podu koje simbolično predstavljaju milijardu Kineza na zemlji usmerenih ka jednom gospodaru – Suncu, kako je bio naimak Mao Cedonga. On je mogao da ih zgazi, kad god je to poželeo. Razbijanje Ming vaze stare 2000 godina predstavljeno mozaikom od crno-sivo-belih lego kockica – znači protest protiv pritiska tradicije, ali i još više.

Umetnik je zatražio od fabrike u Danskoj isporuku kockica. Oni su to odbili pod izgovorom da ne žele da se mešaju u kinesku politiku, a zapravo su pripremali otvaranje najvećeg Lego Shopa na svetu u Šangaju. Umetnik je odbijenicu postavio na društvene mreže. U roku od nekoliko dana počele su da stižu tone Lego kockica na njegovu adresu. Kakva komunikacijsko-umetnička poruka! I to se namestilo baš Šekspirovski „Tužno na ovome svetu, jada punom rastajemo se, da evo da u slatkom Jerusalimu sretnemo se vedro“, čak i ako su neki od nas doživeli ne baš tako svetle trenutke 😉

IMG_20180101_144606.jpg

sdr

Ovaj prvi dan 2018 godine ću u svom kalendaru upisati zaista posebnim slovima.

Ni mesec dana nije dovoljno za upoznavanje ovog grada. Ipak koncentrovanih prepešačenih 19 kilometara u društvu divnog mladog čoveka Relje Akrapa, koji već 12 godina ovde živi, koji nam je poklonio ono što nam je danas svima najdragocenije – svoje vreme, svoj ugao gledanja, svoju svakodnevicu.

IMG_20180104_150057.jpg

bdr

Naš vodič je vrlo vešto izabrao trasu koja počinje od Kneseta, kroz četvrt Zichron Yosef ultrareligioznih kurdskih Jevreja, koja izgleda grupisano I ograničeno, baš kao nekakav štetl u Istočnoj Evropi. Male kućice, krov na jednu vodu, tesne ulice, zapuštene bašte i minijaturna Sinagoga. U nju muškarci mogu da uđu isključivo pokrivene glave. Četvrt sa divnim secesijskim zgradama, sa akademijom umetnosti. Jevrejska agencija, jedan od centara moći modernog Izraela, koja određuje i premerava „jevrejstvo“ kandidatima za useljenje. Avenija Kralja Džordža Petog sa „blistavim radnjama i kafeima s visećim lusterima i luksiznim prodavnicama“ podsećala je tada malog a kasnije čuvenog izraelskog pisca Amosa Oza podsećala na glamurozni London koji je video samo u filmovima.

Pijaca – SHUK

Ali Pijaca Mahane Yehuda Market ili Shuk kako ga zapravo zovu, je jedno apsolutno čarobno mesto. Obilje voća, povrća, začina, začinjenih sireva, požudnih ruku što pipaju i pronicljivih očiju što mere ogoljeno crveno meso, koje zakačeno za kost visi u improvizovanim mesarama. Oštri mirisi najčešćeg začina na Levantu – zeleno-zlatnog Zaatara, koji jedna domaćinska porodica na Bliskom istoku troši i do 1 kg nedeljno i crveni Sumac. Prodavac, kod kojeg se naš domaćin godinama snabdeva, bi sasvim opušteno mogao da mi proda i masno ćebe.

IMG_20180104_165446.jpg

bty

Njega ne zadovoljava da mi se prevodi sa hebrejskog, već na engleskom, čiji je najveći kvalitet želja da proda svoju robu, I svojim sjajnim očima mi objašnjava da je i slavni Entoni Burden kupio njegov lični miks začina za salatu, u kojem ima seckanih badema, timijana, i još ko zna čega sve ne. Naravno da sam sve kupila. Osim njega, tu na pijaci je možda najbolji „street food“ u gradu. Kod braće Levi se mora, jer kod njih se najbolje jede i to Flying Falafel. I naravno da su između tezgi uglavljeni brojni kafići i restorančići u kojima bih još sedela i jela Južno američke košer Empanadas. Ti kafići su mi odmah bili „sumnjivi“ i brzo je stigao odgovor – uveče se pijaca pretvara u cool mesto sa najboljim jazz svirkama i najboljim provodom u gradu. Možda se nekome učini ovo sasvim obično, ali ovakva živost, malo olabavljuje sliku ultra religioznog grada, kao što je Jerusalim. Dok je 72% stanovnika Izraela jevrejske veroispovesti, Sveti grad je 62% jevrejski. A skoro 30 % Jevreja u Jerusalimu se deklarišu kao ultra ortodoksno religiozni. Oni su isključeni iz obaveznog služenja vojske, ne plaćaju porez, provode dane u molitvi, žive u velikim porodicama uglavnom od socijalne pomoći, i prilično su distancirani od sekularnog društva. Ipak, ova manjina je veoma moćna i glasna u Izraelskom društvu, i kroz njihove četvrti na putu prema starom gradu prolazimo trudeći se da što manje skrećemo pažnju na sebe, kako ih ne bi provocirali. Hodajući prema brdu Sion odakle ćemo ući u Stari grad, prolazimo kroz predivnu četvrt oko Montefjorijevog mlina i restaurirane kočije kojom je obilazio Jevreje u 18. veku.

IMG_20180104_115918.jpg

bty

Zaista je neka posebna svetlost koja se preliva iznad čitavog grada. Religiozni bi to sigurno našli, na primer eshatološko, objašnjenje u svetosti tog mesta, ali meni upada u oči da su sve fasade građene istim čuvenim Jerusalimskim kamenom. On se vodi kao beo, ali vremenom dobije neku oker zlatnu patinu. Sasvim sam sigurna da refleksija Sunca od tog kamena proizvodi tu zbilja neobičnu svetlost u čitavom gradu. Koriste ga od davnina, i ima važnu ulogu u simbolici i religiji, ali sada dolazimo do zanimljivog detalja istorije Jerusalima.

Za vreme Britanskog mandata kada je Britanija upravljala Palestinom (1020 – 1948), guverner Stors je uveo obavezujući propis da sve zgrade u gradu moraju da oblože fasadu ovim materijalom. Setila sam se opet Hararija koji je tvrdio da je imperijalizam imao i svetle momente, i u tom momentu stigosmo do hotela King David. Jedno od važnijih mesta modernog Jerusalima. Izgrađen je 1930g kada je u doba džeza gradu nedostajao luksuz velikog grada, koji su amerčke novine opisivali bombastim naslovima kao na primer „ Haremske lepotice voze Fordove kroz Jerusalim“. U prvom hotelu svetske klase je bio smešten Generalštab Britanske uprave, desno krilo je bilo podignuto u vazduh. Tako prepun istorije, jedno je od najpoželjnijh mesta za privremeni boravak u ovom gradu, a na samo nekoliko koraka od starog grada.

Sveti grad

Iako je veoma teško sabiti sve utiske o Svetoj zemilji u nekoliko rečenica, hajde da pokušam. Atmosfera u čitavom Starom gradu je malo napeta, ali svakako vrlo religiozna i sveta, ali i vrlo turistička i kičasta sa sve neizbežnim i nepreglednim prodavnicama suvenira. Ovaj grad, na kraju krajeva hiljadama godina i živi od hodočasničkog biznisa. Podeljen je na jevrejski, jermenski, hrišćanski i muslimanski deo. Dok smo se penjali uz Golgotu „putem patnje“, putem kojim je Hrist nosio svoj krst, na Via Dolorosa nailazili smo na obeležene tačke na kojima se Isus zaustavljao. Neobično je boraviti na mestu na kojem se desilo nešto što je pokrenulo tolike događaje toko 2000 godina. Put patnje se završava u Crkvi Svetog Groba, najvažnijem mestu svih Hrišćana.

IMG_20180104_135230.jpg

bty

Činjenica da je ova „centrala“ Hrišćanstva vekovima izdeljena po konfesijama, to jest da šest konfesija „drži“ po „parče“ ove crkve me je ostavila bez teksta. O tome se retko govori. Ona izgleda tačno onako kao i Hrišćani: razjedinjena, atmosfera u njoj je teška, u jednom uglu katolička misa, malu Crkvu Svetog Groba unutar objekta „kontrolišu“ Pravoslavni Grci, tu su i Jermeni, Etiopljani…

Osećaju se svi ti vekovni sukobi i mržnja među svim frakcijama jedne iste religije koji traju vekovima. Sve to na Hristovom grobu od koga vekovima ključeve čuvaju dve Muslimanske porodice koje svakodnevno otključavaju i zaključavaju ovo mesto. Još jedan dobar primer Hararijevog „izmišljenog poretka“.

Religiozni ili ne, ne možete da se oduprete duboko spiritualnoj atmosferi ispred Zapadnog zida ili kako ga nepravilno zovu Zida plača. To mesto je najbliže Svetoj steni, mestu Avramove žrtve, istorijski i hronološki pre nego što je nastala Hrišćanska i Muslimanska vera. Na ovom mestu nalazio se jevrejski Prvi i Drugi hram, koji predstavljaju najvažnije mesto jevrejske vere.

Zapadni zid je ostatak platforme koju je izgradio car Irod na kojoj su se nalazila oba hrama. Kupola na steni ili Zlatna kupola je jedna od najprepoznatljivijih u muslimanskom svetu i među najstarijim postojećim muslimanskim spomenicima. Pre Meke i Medine, Muslimani su se okretali prema Jerusalimu, a Muhamed se po predanju upravo odavde uzneo u nebo. Zapadni zid je najbliža tačka na kojoj Jevreji mogu da priđu Svetoj steni, a na njoj se nalazi muslimanska svetinja.

IMG_20180104_145706.jpg

bty

Moji pratioci na društvenim mrežama, videvši odakle postavljam postove, zasuli su me u inbox sa molbama da napišem neku želju za njih i njihovu porodicu na parčetu hartije, koju urolamo i zadenemo u Zapadni zid. Sa krajnjim iznenađenjem sam čitala te poruke, i mojim najbližim prijateljima sam napisla seriju dobrih želja, sledeći taj običaj. Stojeći na ženskoj strani Zapadnog zida, posmatrajući tu veoma intenzivnu molitvu žena oko mene, ne mogu a da se ne zapitam – „otkud ja ovde?“.

IMG_20180104_145858.jpg

bty

Mitovi su jači nego što to iko može da zamisli, na njima počivaju carstva, države, ekonomija, vojska, politika, umetnost. Poseta Jerusalimu nam otkriva razmere uticaja religije na naš život čak ili uprkos tehnološkom razvoju. Homo Sapiens je otkrio genome, koristi Veštačku Inteligenciju, živi u sajber sferi, autonomnom mobilnošću, solarnom energijom, a zapravo i dalje ne znamo odgovor na najvažnije pitanje: da li smo postali srećniji? Čini mi se da se upravo u ovom gradu nalazi onaj deo priče na koji je Pank još 1977 onako glasno objavio da – „nema budućnosti“ . Zašto? Zato što je Montefjori sažeo ljudsku potrebu za liderom “Kao što je slučaj sa Mojsijem, Davidom ili Isusom, danas ne možemo da razlučimo koliko je njegova ličnost utkana u njegov uspeh, ali kao I njegove prethodnike I njega (Muhameda) je iznedrila potreba vremena u kom je živeo”. Mi sami kreiramo svoje bogove. Uvek.

2 thoughts on “IZRAEL, 1001 kilometar za sedam dana

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s