Sluškinjina priča

KOMANDANTI I SLUŠKINJE

 

TV serija, za koju bih do pre nekoliko godina tvrdila da je fikcija, a danas više nisam tako sigurna

 

Na samom početku svog školovanja, novosadska deca su engleski jezik učila na Radničkom univerzitetu. On je samo imao taj socijalistički naziv, ali je zapravo bio nešto sasvim drugo.

Knjige pod nazivom Look Listen and Learn su se uvozile iz Engleske, DOBIJALI smo ih, i za mene je predstavljalo posebno zadovoljstvo da ih sasvim nove i mirišljave, odmah na početku godine prelistam i preletim sve lekcije. One meni najzanimljivije sam pročitala, odmah tog prvog dana.

 

Nisu to bili nikakvi štreberski motivi, već klasična dečja radoznalost, i danas, iz ove perspektive razumem koliko je izbor tema tih lekcija, bio mnogo više od prostog učenja jezika i suve gramatike. Gutajući lekcije čije teme su bili Bitlsi, prvi koraci Nila Armstronga i Baza Oldrina na Mesecu, o praistorijskim prvim otkrivenim ljudskim crtežima na zidovima Lascaux pećine u Francuskoj i tome slično, nama deci su zapravo vršili dragoceni transfer znanja, percepcije sveta oko nas, kulture i usadili potrebu za njom, i trajno formatirali svest o doživotnom učenju. Odgajana na liberalnim osnovama pod finim britanskim uticajem jezičkog programa, (ako postoji nešto pozitivno u socijalizmu, onda je to svakako prosvetiteljska aktivnost koja je bila u vrhu prioriteta u tom društvenom uređenju), duboko sam verovala da će tehnološki napredak samo doprineti opštem razvoju civilizacije, i naravno međusobnih ljudskih odnosa. Okej, tako naivno verovanje u bolju budućnost i pripada maloj deci. Ipak, ni u snu nisam mogla da zamislim da ćemo 2017 godine umesto ispraćaja odlaska prvih kolonista na Mars, (bespomoćno) posmatrati kako jačaju religiozni ratovi, nacionalizam, a mogu sebi da dozvolim da kažem čak i fašizam. Kako uprkos strahovitom tehnološkom razvoju najraznovrsnijih platformi za medije, dominiraju „fake news“. Kako u XXI v globalno gledamo ISIS, a lokalno tolerišemo Dveri, Obraz i slične, rijalitije i skoro potpuno povlačenje i nestanak domaće pop muzike u korist nekakvih neartikulisanih narodnjaka.

U smislu, svesti i nezadovoljstva zbog opšteg nazadovanja,  odavno me neki TV uradak nije tako pomerio, kao što je to serija Sluškinjina priča, koju možemo da gledamo na HBO paralelno sa ostatkom seta. Serija je ekranizovana adaptacija romana Margaret Atvud, koji je objavljen, što je posebno zanimljivo još 1985, u doba post hipika i doba roka i panka. Slobode su se tada podrazumevale, i očekivalo se da će se samo povećavati, utoliko je čudna bila tema ukidanja osnovnih ljudskih prava  ženama i LGBT populaciji. Priča je postavljena u neposrednu budućnost, u kojoj se desila revolucija, zavladala je diktatura teokratskih fundamentalista, i oni su preuzeli Vladu SAD.  Žene su preko noći dehumanizovane, prisilno pretvorene u konkubine, i to „u sred Amerike“. Sledbenici Jakova, ekstremne religiozne sekte, su ženama oduzeli sva prava da čitaju, pišu, poseduju, a homoseksualizam se kažnjava smrću. Tradicionalna porodica  je jedina forma života, a posedovanje zdrave materice je jedina upotrebna vrednost žene kao ljudskog bića, I sve to u Bostonu u aktuelnom vremenu. Civilizacijska razlika se dodatno u dijalozima pojačava  upotrebom pojmova „Uber“ i „onlajn dejting“, kao kontrasta između sadašnjeg i ranijeg života.

Brutalni su tretmani svakoga ko ne pristaje na novonametnuta pravila: upotreba elektrošokera za disciplinovanje, operativno ukljanjanje klitorisa lezbejki koja je živa samo zato što je  ipak korisna sekti jer je plodna, kopanje očiju, odsecanje prsta svakoj koja je uhvaćena da čita ili piše nešto. Gubi se i lično ime. Glavna junakinja koja se u starom životu zvala Džun, u porodici kojoj je dodeljena da im rodi dete se zove Fredova. Zapravo „Offred“ jer ona pripada komandantu koji se zove Fred. Nosi se uniforma, isključivo crvena haljina, jasna nam je simbolika boje. Poseban deo je pokrivalo za glavu, šešir koji potpuno zakljanja periferni vid a dobim delom i sluh. Ukoliko Sluškinja želi da razgovara sa nekim,mora da se okrene prema objektu.

Sekta je mislila na sve. Autori su prikazali jednu veoma ekstremnu sektu, i mi mislimo ono naše poslovično „ma nema šanse nama to da se desi“. U jednom momentu Fredova kaže rečenicu „promene nastaju tako polako, da ni ne primetiš da su se desile.“ Kao ona priča sa žabom, dok je primetila utom se već i skuvala.

Na prvu loptu, reakcija na glavnu premisu serije  je svakako „ovi su preterali“, nema povratka u srednji vek!  Možda bi mogli na taj način  danas da lamentiramo iz zamišljene situacije u kojoj bi neka žena bila na čelu (naše) države realno, a ne kao fikus, da ne posmatramo kako cela Evropa ponovo postaje konzervativno utvrđenje. Možda bi mogli samo da uživamo u umetničkom delu kao takvom, da poslednjih godina nismo svedoci i žrtve okupacije neobrazovanih likova na ključnim pozicijama odlučivanja, na čijim ramenima vise kupljene diplome… Ne samo kod nas. Gledamo pojavu jednog bahatog Trampa, posmatramo ISIS pod kojim milioni ljudi doživljava neviđene torture, gledamo zabrane abortusa…  Uočimo i neke paralele između našeg i sveta države Gilead kojom upravlja fašistička sekta: red sprovodi privatna plaćena vojska naoružana dugim cevima, a neposlušne odvoze crne limuzine. Ovih dana imamo priliku da vidimo kako privatna vojska odnosi demonstrante. Trgovina ženama i decom postoji i danas, i odvija se ispred našeg nosa. Desničarski sektaški politički pokreti su veoma prisutni i aktivni na našoj sceni i sve glasnije traže da se „vratimo na svoja mesta“. Moralna hipokrizija vođa i komandanata Gileada između javno proklamovanih „tradicionalnih hrišćanskih vrednosti“ i posetama (tajnim) javnim kućama u kojima rade zarobljene žene, je sve samo ne izmišljena. Naše nisu (direktno) zarobljene, ali su nagrađivane veoma zanimljivim pozicijama u državnoj upravi, jer komandanti koriste svoje privilegije. A malo vole i da se pokažu. Mi imamo jednog komandanta koji sve najbolje zna, ume i razume, institucije kao da nam nisu ni potrebne.

„Mi živimo u drugačijem vremenu nego pre godinu dana“ kaže Fredova u jednom momentu. Drugim rečima u našem ubrzanom svetu dok primetimo promene, one su se desile. Skuvali smo se kao ona žaba. Ova serija se našla na mojoj listi omiljenih, jer upozorava koliko ne smemo da se uljuljkamo u nekom kvaziudobnom momentu, i koliko se ništa ne podrazumeva. Naročito danas.

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s