HAMBURG, VELIKA SLOBODA

img_20180531_2111361778697077.jpg

Filharmonija na pjeni od Elbe

Putopis je, po definiciji, „književna vrsta u kojoj pisac iznosi svoje utiske o predelima kroz koje putuje. Ovakav tekst nije samo prosto nabrajanje onoga što je putopisac video, već se u njemu ogleda i stav prema životu, osećajni svet, ukus i kultura onoga koji piše. Putopisac istovremeno prikazuje i sebe samog.“
Način na koji putujemo, šta biramo da vidimo i radimo na putu, a posebno prizma kroz koju posmatramo i komentarišemo okruženje jeste, zapravo, intimnija priča nego bilo koja druga. Na ovaj način otkrivamo tačno ono što nam je najvažnije ili ono što nam nedostaje. Poseta drugom najvećem nemačkom gradu jedna je od tih ličnih priča koja se polako i postepeno gradila i rasla kroz mnogo toga pročitanog o pruskom gradu. Neki kosmički raspored je hteo da se baš 7. novembra 2017. ukaže jedinstvena prilika za kupovinu ulaznica u „Elbfilharmoniji“ („Elbphilharmonie“). img_20180601_093152820069079.jpgNije lako nabaviti karte za bilo koji koncert u novootvorenoj filharmoniji, čak ni na crnom tržištu. Možda samo neko ranga Angele Merkel može da nabavi kad god to poželi, a možda čak ni ona. Prodaja karata je, dakle, počela u 14 časova, moje dve su stigle u 14.15, a oko 15 više nije moglo ništa da se kupi preko interneta za ovogodišnji Elbjazz festival prvih dana juna. Planiranje nekog događaja toliko meseci unapred jeste posebna vrsta sreće. Te karte su motivacija poput šargarepe ispred nosa. Nešto kao nagradica da se izdrži.
Tako velika glad za muzičkim događajima u Hamburgu može da čudi samo one koji ovaj grad vezuju za hladna leta, za drugu po veličini luku u Evropi, za gastarbajterisanje i ostala opšta mesta. Malo njih zna da su u Hamburgu rođeni veliki kompozitori Johanes Brams i Feliks Mendelson, da su ovde radili Gustav Maler i Georg Filip Teleman, da je čuveni mjuzikl „Mačke“ („Cats“) imao nemačku premijeru baš ovde. Slavni „Bitlsi“ su upravo na obali Elbe oštrili svoje muzičke mlečne zubiće, ali i odrastali u svakom drugom smislu. Iako na Bitlsplatz-u osim nekoliko modernih skulptura koje predstavljaju članove benda nema ništa drugo, svako ko ima bar malo mašte može na osnovu uvida u okolne klubove vrlo lako da zamisli kako je izgledalo to „alternativno“ obrazovanje mladih „Bitlsa“, koje je ostavilo onoliki trag na kulturu i slobode od 60-ih pa naovamo.

img_20180602_1326001173234131.jpg

„Rođen sam u Liverpulu, ali sam odrastao u Hamburgu“

Ovo je rekao Džon Lenon prilikom jednog intervjua, kada je opisivao prve godine „Bitlsa“, koji su se kao mlad i nepoznat bend od 1960. do 1962. uvežbavali i usviravali u klubovima četvrti St. Paulija. img_20180602_133152_1760033972.jpgTaj deo grada, poznat po bordelima i crvenim fenjerima oko Ulice Riperban (Reeperbahn), odavno je čuven po raznolikoj klupskoj sceni, ali i slobodama svake vrste – čak je i naziv jedne od bočnih ulica četvrti više nego adekvatan – Grosse Freiheit, što na našem jeziku, pomalo nezgrapno, znači velika sloboda. img_20180602_1327361299310446.jpgNismo mi navikli na neke velike slobode bilo koje vrste, a upravo je ta sloboda onaj duh iz boce kojeg možemo skoro da „vidimo“ kako se slobodno švrćka ulicama Hamburga. Posebna je to vrsta slobode, i Hamburg je mnogo pomogao „Bitlsima“, isto kao što je pomogao Bramsu, Maleru i Bahu da postanu to što jesu. Posredno, preko njih je pomogao i nama.
Zahvaljujući tom, vrlo eklektičnom, muzičkom nasleđu, ideja za izgradnju avangardne, supermoderne i futurističke zgrade filharmonije u Hamburgu više je nego prirodna i predstavlja empirijski dokaz da se potreba za kvalitetnom muzikom razvija generacijama. Najakustičnija koncertna dvorana na planeti, njena pozicija i arhitektura, nastup CMQ Big benda sa Kube u čast mog omiljenog Benija Morea (Benny More) bili su dovoljni razlozi da se razgali sopstveno srce i pronađe način da se sa krajnjeg juga Evrope, iz stimulativnog Splita, ode na njen krajnji sever kako bi bila ispunjena jedna velika lična želja.
Filharmonija na Elbi (Elbfilharmonie) ili lokalno od milja – ELFI
Kada se prvi put približite zgradi filharmonije i ugledate je onako usred vetra i talasa, okruženu vodom sa svih strana, blistavu i modernu, kao nekom čarolijom spuštenu na krov zdanja starog skladišta izgrađenog od tipičnih crvenkastih cigli, ne možete da ostanete ravnodušni. img_20180531_212857441142767.jpgIdeja da se jedan takav objekat smesti u nekadašnju luku, na sam aktuelni plovni put kojim svaki čas prolaze debelotrbi, okruglasti trgovački prekookeanski brodovi, praćeni sirenama i kreštanjem galebova, sama po sebi je inspiracija. Spiritus movens je bio tadašnji gradonačelnik Hamburga, a čast da ovu fantaziju nacrtaju i primaknu realnosti pripala je švajcarskim arhitektima Hercogu i De Meronu. Filharmonija posle deset godina gradnje, bezbroj skandala i višestrukog probijanja budžeta i rokova danas izgleda kao jedna sajber-galija koja plovi nizvodno niz reku, prema Severnom moru, sa valovitim krovom koji podseća na talase.

Sve skupa kao da prenosi obećanje autora da unutra svako može da pronađe nešto za sebe, od popa, džeza, klasike ili svetske muzike.
Nemački mediji, ali i građani Hamburga, obavezno i sa primetnom gorčinom spominju troškove gradnje, koji su sa predviđenih 200 miliona evra probili neverovatnu cifru od 800 miliona, uz obaveznu savremenu populističku floskulu za svaki javno potrošeni milion – da je to novac poreskih obveznika. Ma jeste! Nije sporno, i to je njihov novac i sasvim je razumljivo, ali važna umetnička dela koja ostaju pokolenjima retko kada nastaju iz racionalnog opravdanja. Setimo se samo koliko su Parižani grmeli protiv Ajfelove kule, ne zbog troškova, već zbog estetskog raskoraka starog i modernog. Danas, više od sto godina kasnije, turisti i dalje opsedaju Pariz i Ajfela, a Hamburgu je filharmonija donela ozbiljan turistički rejting, i to u smislu onog najfinijeg – kulturnog. Ovo su samo dva najpoznatija primera nastala u razmaku od sto i kusur godina, a zajedničko im je da su to javni objekti koji služe svima. Kod nas, mogu samo da maštam o nekom „ludom“ projektu u Novom Sadu. Da, da, u Novom Sadu, a ne u Beogradu. I da, već „vidim“ najmanje dve zanimljive lokacije za objekte kojih ne bi trebalo da se dočepaju masni prsti drugova privatnih investitora, koji svi redom dobacuju najdalje do garaže uz stambenu zgradu. Filharmonija nas podseća da je gradovima, koji postaju sve veći, a život u njima sve zahtevniji, neophodan sadržaj koji ih ne čini samo spavaonicama i trpezarijama. I eto ličnog razloga zbog kojeg putujemo: da naučimo, da upijemo kulturu, način razmišljanja i neke drugačije obrasce. Znali su to i „Bitlsi“ čim su iz siromašnog Liverpula 1960. godine prešli u Hamburg, koji se uprkos ozbiljnom savezničkom bombardovanju u Drugom svetskom ratu regenerisao takvom brzinom da su momci za nedelju dana svirke zarađivali basnoslovnih 100 funti, nezamislivih za ono doba u pobedničkom Ujedinjenom Kraljevstvu.
Koncert koji je mnogo više od toga
Ulazak u zgradu i prilaz velikoj koncertnoj dvorani moguć je samo kroz pokretne stepenice koje vode kroz tunel, koji, naravno, zovu „tube“. U momentu kada se uđe u svetlucavi tunel savršene završne obrade, koji uključuje i ugrađene stakliće, postaje sasvim jasno da je ovaj objekat više nego jedan hibrid hotela, parkinga, stambenih jedinica i dve obične koncertne sale. Pipkala sam zidove koji kao da su izliveni, uživala u količini svetlosti i dizajnu kafića, šankova i svetlim drvenim oblogama. Koncertna sala je u sredini zgrade.

Prva asocijacija na binu za muzičare koja je postavljena centralno vrlo blizu publike jeste da je arhitekta želeo da spoji i približi izvođače i publiku. Tako je i bilo za vreme koncerta i bilo mi je izuzetno drago da tu slušam upravo „živu“ muziku kao što je to kubanska.

CMQ Big bend kao da je svakog slušaoca priključio na životnu infuziju i podigao salu na noge. Sedamnaest članova orkestra iz Kube i Španije, a među njima prvi put i jedan trubač sa naših prostora – Miron Rafajlović iz Sarajeva. Kada je video objave sa koncerta na Instagramu – javio se i time „overio“ korisnost društvenih mreža. Lepi događaji vezuju za sebe nove lepe događaje i zbog toga moramo da ih negujemo.
Sedišta koja smo dobili su bila među najboljima u sali, za koju eksperti tvrde da je u pogledu akustike savršena u svakoj svojoj tački. Ipak, naša su bila idealna, a meni je na raspolaganju bio čitav jedan dvosed. Emocije su bile takve da su suze same klizile niz obraze.
LUKA Hamburg
Poseta Hamburgu nije kompletna ako se ne obiđe i luka. Podaci koji mogu da se čuju za vreme dvosatnog obilaska, ali sa vođenjem samo na nemačkom jeziku, znače više nego dva semestra predavanja Makroekonomije. Sreća je bila na našoj strani, pa je u drugoj najvećoj evropskoj luci na vezu bio najveći trgovački brod na planeti Cosco Leo iz Hongkonga.

Leo prevozi kontejnere, dugačak je 400 metara, širok 59, godina proizvodnje je 2018. Sedam kranova ga potpuno automatski puni i prazni, a brojke izražene u evrima su čudnovate: 60.000 evra je dnevna ležarina u luci, a trošak pretovara jednog od 25.000 kontejnera koliko može da utovari jeste 200 evra. Svaku dalju matematiku izvodite na sopstvenu odgovornost. Brod u momentu pisanja ovog teksta plovi brzinom od 19,3 čvora, a gazi čitavih 14 metara u dubinu i plovi iz Roterdama u Šangaj. Koga zanima ovaj fascinantan primerak tehnologije, može da ga prati na sledećem linku: https://www.marinetraffic.com/en/ais/details/ships/shipid:5428216/mmsi:477157800/imo:9783502/vessel:COSCO_SHIPPING_LEO. Možda i locirate svoju porudžbinu iz Aliekspresa. 😉
Podmornica U-434
Kome ni umetnost ni biznis nisu dovoljni, svoju glad za znanjem može da zadovolji obilaskom ruske špijunske podmornice iz 1974., vezane za dok odmah pored čuvene Riblje pijace u Hamburgu. Apsolutna preporuka za vremeplovski povratak u doba hladnog rata, uvid u rusku tehnologiju i za mene lično ulazak u temu ljudske motivacije. Jer šta je to što je moglo da motiviše grupu od osamdesetak ljudi da postanu članovi posade u onim neljudskim uslovima u podmornici. Ograničena količina vazduha, vode, hrane, spavanje naizmenično u istim krevetima sa torpedom umesto jastuka. I najveći utisak iz podmornice je činjenica da su kompas i žiroskop bili zaključani, iza blindiranih vrata, i da je samo jedna osoba znala tačnu poziciju podmornice, jer je to bila najveća tajna. Neverovatno. O poseti podmornici U-434 mogao bi se napisati još jedan čitav tekst, ali ovo je priča o Hamburgu. Posetite ga. Vredi svaki minut.

 

Sluškinjina priča

KOMANDANTI I SLUŠKINJE

 

TV serija, za koju bih do pre nekoliko godina tvrdila da je fikcija, a danas više nisam tako sigurna

 

Na samom početku svog školovanja, novosadska deca su engleski jezik učila na Radničkom univerzitetu. On je samo imao taj socijalistički naziv, ali je zapravo bio nešto sasvim drugo.

Knjige pod nazivom Look Listen and Learn su se uvozile iz Engleske, DOBIJALI smo ih, i za mene je predstavljalo posebno zadovoljstvo da ih sasvim nove i mirišljave, odmah na početku godine prelistam i preletim sve lekcije. One meni najzanimljivije sam pročitala, odmah tog prvog dana.

 

Nisu to bili nikakvi štreberski motivi, već klasična dečja radoznalost, i danas, iz ove perspektive razumem koliko je izbor tema tih lekcija, bio mnogo više od prostog učenja jezika i suve gramatike. Gutajući lekcije čije teme su bili Bitlsi, prvi koraci Nila Armstronga i Baza Oldrina na Mesecu, o praistorijskim prvim otkrivenim ljudskim crtežima na zidovima Lascaux pećine u Francuskoj i tome slično, nama deci su zapravo vršili dragoceni transfer znanja, percepcije sveta oko nas, kulture i usadili potrebu za njom, i trajno formatirali svest o doživotnom učenju. Odgajana na liberalnim osnovama pod finim britanskim uticajem jezičkog programa, (ako postoji nešto pozitivno u socijalizmu, onda je to svakako prosvetiteljska aktivnost koja je bila u vrhu prioriteta u tom društvenom uređenju), duboko sam verovala da će tehnološki napredak samo doprineti opštem razvoju civilizacije, i naravno međusobnih ljudskih odnosa. Okej, tako naivno verovanje u bolju budućnost i pripada maloj deci. Ipak, ni u snu nisam mogla da zamislim da ćemo 2017 godine umesto ispraćaja odlaska prvih kolonista na Mars, (bespomoćno) posmatrati kako jačaju religiozni ratovi, nacionalizam, a mogu sebi da dozvolim da kažem čak i fašizam. Kako uprkos strahovitom tehnološkom razvoju najraznovrsnijih platformi za medije, dominiraju „fake news“. Kako u XXI v globalno gledamo ISIS, a lokalno tolerišemo Dveri, Obraz i slične, rijalitije i skoro potpuno povlačenje i nestanak domaće pop muzike u korist nekakvih neartikulisanih narodnjaka.

U smislu, svesti i nezadovoljstva zbog opšteg nazadovanja,  odavno me neki TV uradak nije tako pomerio, kao što je to serija Sluškinjina priča, koju možemo da gledamo na HBO paralelno sa ostatkom seta. Serija je ekranizovana adaptacija romana Margaret Atvud, koji je objavljen, što je posebno zanimljivo još 1985, u doba post hipika i doba roka i panka. Slobode su se tada podrazumevale, i očekivalo se da će se samo povećavati, utoliko je čudna bila tema ukidanja osnovnih ljudskih prava  ženama i LGBT populaciji. Priča je postavljena u neposrednu budućnost, u kojoj se desila revolucija, zavladala je diktatura teokratskih fundamentalista, i oni su preuzeli Vladu SAD.  Žene su preko noći dehumanizovane, prisilno pretvorene u konkubine, i to „u sred Amerike“. Sledbenici Jakova, ekstremne religiozne sekte, su ženama oduzeli sva prava da čitaju, pišu, poseduju, a homoseksualizam se kažnjava smrću. Tradicionalna porodica  je jedina forma života, a posedovanje zdrave materice je jedina upotrebna vrednost žene kao ljudskog bića, I sve to u Bostonu u aktuelnom vremenu. Civilizacijska razlika se dodatno u dijalozima pojačava  upotrebom pojmova „Uber“ i „onlajn dejting“, kao kontrasta između sadašnjeg i ranijeg života.

Brutalni su tretmani svakoga ko ne pristaje na novonametnuta pravila: upotreba elektrošokera za disciplinovanje, operativno ukljanjanje klitorisa lezbejki koja je živa samo zato što je  ipak korisna sekti jer je plodna, kopanje očiju, odsecanje prsta svakoj koja je uhvaćena da čita ili piše nešto. Gubi se i lično ime. Glavna junakinja koja se u starom životu zvala Džun, u porodici kojoj je dodeljena da im rodi dete se zove Fredova. Zapravo „Offred“ jer ona pripada komandantu koji se zove Fred. Nosi se uniforma, isključivo crvena haljina, jasna nam je simbolika boje. Poseban deo je pokrivalo za glavu, šešir koji potpuno zakljanja periferni vid a dobim delom i sluh. Ukoliko Sluškinja želi da razgovara sa nekim,mora da se okrene prema objektu.

Sekta je mislila na sve. Autori su prikazali jednu veoma ekstremnu sektu, i mi mislimo ono naše poslovično „ma nema šanse nama to da se desi“. U jednom momentu Fredova kaže rečenicu „promene nastaju tako polako, da ni ne primetiš da su se desile.“ Kao ona priča sa žabom, dok je primetila utom se već i skuvala.

Na prvu loptu, reakcija na glavnu premisu serije  je svakako „ovi su preterali“, nema povratka u srednji vek!  Možda bi mogli na taj način  danas da lamentiramo iz zamišljene situacije u kojoj bi neka žena bila na čelu (naše) države realno, a ne kao fikus, da ne posmatramo kako cela Evropa ponovo postaje konzervativno utvrđenje. Možda bi mogli samo da uživamo u umetničkom delu kao takvom, da poslednjih godina nismo svedoci i žrtve okupacije neobrazovanih likova na ključnim pozicijama odlučivanja, na čijim ramenima vise kupljene diplome… Ne samo kod nas. Gledamo pojavu jednog bahatog Trampa, posmatramo ISIS pod kojim milioni ljudi doživljava neviđene torture, gledamo zabrane abortusa…  Uočimo i neke paralele između našeg i sveta države Gilead kojom upravlja fašistička sekta: red sprovodi privatna plaćena vojska naoružana dugim cevima, a neposlušne odvoze crne limuzine. Ovih dana imamo priliku da vidimo kako privatna vojska odnosi demonstrante. Trgovina ženama i decom postoji i danas, i odvija se ispred našeg nosa. Desničarski sektaški politički pokreti su veoma prisutni i aktivni na našoj sceni i sve glasnije traže da se „vratimo na svoja mesta“. Moralna hipokrizija vođa i komandanata Gileada između javno proklamovanih „tradicionalnih hrišćanskih vrednosti“ i posetama (tajnim) javnim kućama u kojima rade zarobljene žene, je sve samo ne izmišljena. Naše nisu (direktno) zarobljene, ali su nagrađivane veoma zanimljivim pozicijama u državnoj upravi, jer komandanti koriste svoje privilegije. A malo vole i da se pokažu. Mi imamo jednog komandanta koji sve najbolje zna, ume i razume, institucije kao da nam nisu ni potrebne.

„Mi živimo u drugačijem vremenu nego pre godinu dana“ kaže Fredova u jednom momentu. Drugim rečima u našem ubrzanom svetu dok primetimo promene, one su se desile. Skuvali smo se kao ona žaba. Ova serija se našla na mojoj listi omiljenih, jer upozorava koliko ne smemo da se uljuljkamo u nekom kvaziudobnom momentu, i koliko se ništa ne podrazumeva. Naročito danas.

 

 

 

Od Kapadokije do Kumove slame


Da li je Kapadokija nešto više od vilinskih dimnjaka i balona? Ako mislite da nije, odustanite od daljeg čitanja, ako mislite da jeste, slede redovi koji treba da inspirišu, informišu i razdane.

U svojoj kuhinji, pripremamo najcrnji čaj kupljen na bazaru u nekadašnjoj Cezareji. Sa male brdovite gomile na prostrtom najlonu na kaldrmi. Srknem ga – prejak je. Razblažim ga sa malo vruće vode, baš kako nas je naučio nekadašnji zubar Hasan, Onurov otac, iz sela Urgup. Videvši kako na prazan stomak,pre zore, u želji da se brzo rasanimo pred odlazak na vožnju balonom, pijemo ekstrahovan čaj pravo iz samovara, odmah je vrteći glavom i sa osmehom oduzeo tradicionalnu strukiranu čašu za čaj i prosuo vreo sadržaj na žutu zemlju nedaleko od mesta na kom je dremkao anadolski pas Kangal. Odmah je pripremio novi rekavši: „No good for stomach“, i pokazao kažiprstom na naše stomake. Proces učenja je uvek fascinantan, naročito kada ti se prethodno sakupljeno iskustvo „razdani“ u kuhinji.

Momenat kuvanja čaja je taj u kom shvatamo da naš lični operativni sistem nije samo preprogramiran kontaktima sa drugačijim, već nešto mnogo više. Lako je i lepo skakati sa jednog kontinenta na drugi i prigrliti nepoznato, ali mnogo je jače kada otkrivamo da ona Turska, van zatvorenih ekosistema hotela i rizorta na obali, nije nepoznata, nego da su to sve valeri naše kulture. Kao izlomljeno ogledalo u kom vidimo delove naše; kao frakcija naše ili, zapravo, obrnuto, možda smo i mi frakcija njihove; a najverovatnije su i oni frakcija nečije – persijske, na primer. Prosvetljenje koje pokrene svako seme koje preostane od tek neke fotografije, jednog prejakog crnog čaja, davno pročitane knjige ili scene viđene sa davnog poslovnog putovanja. Kod mene su 4 u 1.


LJUBAV NA PRVI POGLED, PRE 13 GODINA

Kapadokiju sam onako još sirovu dodirnula pre 13 godina, na prezentaciji game terenskih vozila marke „ Jeep“. Tada je internet bio tek na početku, društvenih mreža još nije bilo. Fotografije su se još uvek štampale na papiru. Iskustva smo prenosili ograničenim kanalima štampanog medija. Na točkiću za merenje nivoa egzotike, ovaj region se nalazio na maksimumu, zajedno sa centralnom Afrikom. To što sam novinar u automobilskoj industriji nekim spletom veoma srećnih kosmičkih okolnosti bilo je fantastično sinhronizovano sa mojim ličnim vrednostima, i omogućilo mi je da izvan komercijalnih turističkih puteva otkrijem fantastične predele planete, mnogo pre nego što su isti postali „instagramabilni“.
Te 2007. odmah mi je bilo jasno da se taj suvi vazduh pun kapadokijske magije uvuče i ostane zauvek negde u sinapsama. On je nesumnjivo iz nekog drugog vremena, pošto je to vazduh pun čestica priča iz prošlosti, i uverena sam bila da ću se tamo vratiti po još. Jer, to već znamo, ne putujemo da „vidimo nova mesta“, nego da skupljamo nova saznanja, inspiracije, ideje i emocije, sve to upakujemo i donesemo sa sobom kući. Možda posle postanemo malo bolji.

GDE JE TA KAPADOKIJA?

Kapadokija nije jedno mesto, nego čitav region između milionskog modernog grada Kayseri, Nigde i mesta Nevšehir i Aksaray u centralnoj Anadoliji. Receptore za uživanje i tačke za fantaziju najintenzivnije uključuje mali prostor između triju sela: Urgup, Goreme i Učhisar.

U tom trouglu, 1.100 metara nad morem, gde iz žute zemlje od usitnjene lave i stvrdnutog vulkanskog pepela rastu vilinski dimnjaci, integrišu se priroda i istorija, spaja se rad prirodnih sila i ljudskih ruku. Lov na ovakvu magiju moguć je jedino u ranu zoru, uz malo vrelog vazduha, i to
balonom. Geografski događaji su kreirali forme poetično nazvane vilinski dimnjaci (fairy chimneys), a tokom istorije ljudi su ovaj mekan kamen dubili, oblikovali i pretvarali u svoje domove, crkve ili skloništa.

Da, ljudi su ovde živeli i još žive u pećinama. Krstarenje sokacima okolinom sela Goreme, gde se smenjuju nastanjeni i napušteni vilinski dimnjaci, treba iskoristiti da se zaviri u napuštene uzane i visoke kule, koje izgledaju poput gigantskih „šaum rolni“. Prelazim prstima preko obrađenih površina, koje kao da su uglačane nekim modernim laserskim alatom, i odmahujem glavom sa nevericom. Ovo je kao da nas je neko Hogvorts transom prebacio u zemlju Hobita. Od kamena su izdeljana vrata, stepenice, prozori, police u zidovima. I vrhovi dimnjaka su obrađeni simetričnim nizovima malih otvora za golubove. Njihov izmet je bio dragocen, jer su ga skupljali kao đubrivo za ovu žutu zemlju, koju zalivaju samo retke kiše i zimski sneg. Na ulicama opušteno leškare ogromni anadolijski psi rase Kangal. Svi su žuti kao da su poprimili boju okolne zemlje, ne pomeraju se sa ulaza napuštenih pećina, kao da čekaju davno odseljene ljude.


Ovo je jedna od onih tačaka na planeti u kojoj se, zapravo, vrlo lako putuje kroz vreme: bila je deo Hetitskog carstva, pa persijska satrapija, nalazila se tačno na osvajačkom putu Aleksandra Makedonskog prema Dalekom istoku; bila je jedna od najvećih rimskih provincija, utočište ranih hrišćana; kasnije su je osvojili Seldžuci, na kraju Turci Osmanlije.

Svi su ostavili svoje tragove, koje malo pažljiviji posmatrač lako može otkrivati, sloj po sloj.


BALONI


Glavni provod u kraju se odvija u ranu zoru, pre izlaska sunca, kada je temperatura vazduha najniža. Stotine balona klizi iznad Doline ljubavi ili Doline ruža, pravo prema selu. Oni koji nisu u korpama ustaju u svitanje, izlaze na balkone da ne propuste spektakl na nebu. Svečanu tišinu seče samo „zvuk“ vatre.


Baloni funkcionišu na principu razlike u temperaturi vazduha u balonu i spoljašnjeg. Zbog toga svaka korpa ima instaliran grejač koji izgleda kao bacač plamena, zagreva unutrašnjost balona, pa taj topli
vazduh podiže letelicu uvis. Mangupi među licenciranim pilotima se spuste do gledalaca na prepunim balkonima sela Goreme ili do vrha jednog od dimnjaka. Mekano svetlo zore, šareni baloni, zlatna boja pejzaža, tišina i atmosfera čine da emocije na licima ljudi gotovo mogu da se izmere.


Baloni i dimnjaci su savršeni da se nahrani prva glad za „Zemljom dobrih konja“, što je zapravo značenje persijske reči Katpatuka od koje je nastao naziv Kapadokija. Ali ako nas je nešto naučila ova pandemija,
to je da malo usporimo tempo. Produžili smo naš trogloditski boravak u pećinama Goreme sa tri na pet noći, vozili se po okolini sve do grada Nigde, ručali u Urgupu, pustili da nas vodi intuicija bez plana.


To nas uvek nauči da je Kapadokija mnogo više od šarenog neba u zoru i vilinskih dimnjaka.

PEKMEZOM MOŽE DA SE PUTUJE KROZ VREME

Postoji taj obavezni deo svakog putovanja, koji se sastoji od spiska znamenitosti koje treba da posetimo, kao i od obaveznog slikanja na mestu „X“ u hotelu „X“, sa čašom „aperola“ u ruci! Može! Lepo je
kloniranje (tuđih) senzacija, ali mnogo je lepše pronalaženje sopstvenih.Sezonski rituali lokalnog stanovništva su neki od tih utisaka, mnogo zanimljiviji od obaveznog programa „sa spiska“.


Kapadokija je hiljadama godina vinogradarski kraj. Još su Hetiti gajili vinovu lozu u plodnoj zemlji vulkanskog porekla. Njima se pripisuje i podela na crno i belo vino. Nakon prodora Seldžuka, a kasnije i
Turaka u Malu Aziju i njihovog naseljavanja u regione bogate vinogradima, polako je zamirala proizvodnja vina. Grožđe su i dalje gajili, ali je Kuran izričito zabranjivao proizvodnju i upotrebu alkohola.
Sok od slatkog grožđa se i dalje rado pio. U Turskoj ga zovu, kako drugačije nego persijski – šira. Da bi ga sačuvali i sprečili njegovo pretvaranje u alkohol, on se bez ikakvih dodataka na ognjištu kuva nekoliko
sati, dok se ne dobije gusta, slatka smesa nalik melasi koju nazivaju – pekmez.


Još jedna od oko osam hiljada turskih reči koje koristimo u našem jeziku, ali za koju otkrivamo da je, zapravo, persijskog porekla – pekmes ili na farsiju begmaz.

Koliko je samo to kretanje kulture i pojmova sa istoka prema zapadu fenomenalno!


Mi na Balkanu, grožđe ipak najviše volimo pretvoreno u rakiju i vino, a pojam pekmez najčešće vezujemo za šljive, gusto ukuvane, uz obilat dodatak šećera. Debelo namazan na parče hleba, deo je nedestilovanih dečjih sećanja svakoga od nas. Ko bi rekao, koliko slojeva uticaja kulture može da se razgrne zajedno sa penom na površini lonca u kom se kuva jedan samo naizgled običan pekmez?!

Originalni pekmez se pravi tako što se prvo izgaca grožđe čizmama (turska reč), skupi se šira, doda se nekoliko šaka posebne zemlje koja sakupi kiselinu, pusti se da se odmori jednu noć. Sutradan se na
tradicionalnom imanju usečenom u klanac, između stena od stvrdnutog pepela lave, skuvalo u mirišljavu lepljivu masu.

Turkiye, žena iz sela Učhisar, moja učiteljica kuvanja pekmeza, mnogo se smejala pitanjima koja sam postavljala na oskudnom turskom: „Ne turkce, ne demek“ (kako se kaže na turskom), uz obavezno pokazivanje prstom. Ipak, ona je uz pomoć neke neobične hemije među nama tačno znala šta tražim i ponudila još jednu dragocenost za moju kolekciju skupljenih delića slomljenog ogledala: kolektivno spremanje jufki (da, i to je turska reč).


Žene sela Učhisar, odakle je i moja Turkiye, periodično se sakupe za ovaj veliki, važan, ali dosadan posao u središtu senovitog dvorišta jedne od njih desetak prijateljica i rođaka.

Dan ranije umese veliku količinu brašna sa vodom, a sutra odvajaju jufke, i hitro i vešto razvlače tanke, pretanke kore, svaka sa svojom drvenom oklagijom i specijalnom šamlicom preko krila. Jedna od njih samo peče. One piju čaj, kafu, druže se i naprave stotine domaćih kora. Naime, u tom kraju sveta, kako mi je objasnio Onur, „moj otac ni jogurt ne jede kupljen u supermarketu zato što majka pravi svoj“. Domaća hrana ima posebnu vrednost. Drugarice moje Turkiye su me primile kao svoju. Uz šalvare, maramu, „čai“ i edukaciju za razvijanje jufke. Jezik nam nije bio prepreka baš ič (turska reč, naravno), glasno i mnogo smo se smejale
mom apsolutnom manjku talenta i jednoj čarapi koja je ostala mokra u onim čizmama za gacanje.

KAYMAKLI


Možda i najveća atrakcija Kapadokije su podzemni gradovi. Ima ih 36, ali su svega 4 otvorena za javnost. Najveći je Derinkuju, ali najatraktivniji je Kaymakli. Izbor je pao na njega jer je on ostao autentičan, bez
naknadno unetih predmeta. Uz malo fantazije i dobrog vodiča, istraživanje mesta u kom lako možemo da zamislimo život ljudi koji su se ovde hiljadama godina sklanjali od dušmana (I ovo je turska reč!). Oni koji imaju klaustrofobiju, astmu, srčane tegobe ili probleme sa plućima, ili živcima bolje ni da ne krenu, jer se pruža do 60 metara pod zemlju.

Glavni ulaz u Kaymakli danas je muzej, ali u vreme kada se aktivno koristio bio je sa unutrašnje strane zatvoren ogromnim okruglim kamenom teškim oko tone. Četiri snažna vojnika su u slučaju opasnosti zatvarala ulaz, koji je bio tako vešto zamaskiran da je bio sasvim nevidljiv. Svaki nivo, takođe, može lako da se zatvori ogromnim kamenom!

U ovom gradu je moglo da živi do 10.000 ljudi, a po nivoima su podeljeni delovi za štale, ostave, trpezarije, učionice i crkve.

U nekim prostorijama su se čak nalazile i prese za grožđe i masline. Ono što je apsolutno zadivljujuće jeste sistem ventilacije. Svaki nivo ima odličan vazduh koji se doprema kroz specijalno proračunate i izvedene izdubljene otvore. Dodirujući glatke dobro obrađene površine,
ostaje nam samo da se pitamo kako su to uradili.

Iako zvanični izvori tvrde da su ove podzemne gradove stvarali rani hrišćani, skrivajući se pod zemljom od surovih Rimljana, po svemu sudeći, oni su zapravo mnogo stariji. Smatra se da su podzemne gradove iskopavali narodi koji su tu živeli pre nove ere, zato što površina zemlje nije bila za život zbog prilično nezgodne klime, jer temperature variraju od +40 do -20 zimi, kao i zbog mnogih osvajačkih poduhvata. Neki od tih naroda su i misteriozni Hetiti. 

„I HLEB ĆETE JESTI I VODU ĆETE PITI”
Hetiti su prvi indoevropski narod na tlu Male Azije. O njima se zna veoma malo, jer se Hetitsko carstvo spominjalo u Starom zavetu i smatralo se da su oni bili minorni i nevažni. Onda je jedno arheološko otkriće u Anadoliji promenilo sve. Pronađena je carska arhiva sa preko 20.000 svitaka, među kojima je, kako se kasnije otkrilo, bio i mirovni sporazum sa Ramzesom. Svet je ipak postojao i pre hrišćana, Grka i Rimljana.

Tokom iskopavanja u Kapadokiji otkriveno je još mnogo različitih zapisa na klinastom pismu, hijeroglifima, koji su bili autohtona pisma. Međutim, nisu odmah dešifrovani. Češki teolog i semitolog Bežik Hrozni se 1915. zainteresovao za hetitske spomenike. Prva pretpostavka je bila da su Hetiti semitskog porekla, jer se u tekstovima susreo sa nekim semitskim rečima koje su preuzete od Semita, što je otežavalo dešifrovanje. Kasnije je shvatio da su Indoevropljani. Tekst uz pomoć koga je 1916. dešifrovao hetitski klinopis glasi : „…i hleb ćete jesti i vodu ćete piti… “. Uz najbolju volju i mnogo mašte, teško se prebacujemo u doba stare ere kada su ovim prostorima žarili i palili narodi koji danas više ne postoje.

Ono što vidimo jesu tragovi hrišćana. U Kapadokiji danas ima oko 3.000 bolje ili lošije sačuvanih pravoslavnih crkava. Podzemni gradovi su i
njima služili kao sklonište, i samo ovde su crkve ukopavali, a ne gradili.

Taj običaj je ostao i kada su dušmani nestali, a krstionica ili kapela dva sprata pod zemljom, zajedno sa sačuvanim freskama, vrlo živopisno dočaravaju atmosferu 5. ili 6. veka naše ere.

Struka misli da je Kaymakli proširen u doba Vizantije tada služio kao skrovište od Arapa. Grad je nastavio da služi kao sklonište za hrišćane i u XIV veku, tokom Tamerlanovih napada na ovaj deo sveta, ali i za vreme otomanske vlasti. Čak je zabeleženo da su i u XX veku kapadokijski Grci koristili prostorije podzemnih gradova, pre nego što su
konačno bili prognani iz moderne republike Turske 1923.

MIMAR SINAN

Uzun Yol je tursko ime mreže najvažnijeg trgovačkog puta antičkih, ali i svih vremena – Puta svile. Drum je vodio od Konstantinopolja, preko Kapadokije, Persije, Indije do Kine. To je bila žila kucavica čitavog ondašnjeg dunjaluka (sveta), koja je vekovima omogućavala ne samo trgovinu nego je bila i jedini način da različite kulture dođu u kontakt.

Seldžuci su bili ti koji su prvi napravili sistem karavan-saraja za
bezbedan odmor kamila i trgovaca. Najveća koncentracija hanova duž Puta svile baš je u ovom kraju.
Agzikarahan je u varoši Avanos, na putu za Kajzeri. Kamile, blago i trgovci su ga odavno napustili, a mi sedeći na zidiću unutrašnje avlije, virtuelnim čekrkom (turska reč) podižemo inspiraciju na novi nivo.
Vekovima zgusnuti događaji karavana, uz gutljaj slanog ajrana, ne mogu da ne utiču na nas.

Uspešno bacaju bljesak sećanja na neke veoma davno pročitane knjige:


– Da li znaš da se Mimar Sinan rodio negde ovde? Čekaj da proverim na netu.
– Ko ti je sada pa taj? Zašto nam je on bitan?
– Čekaj malo, jedan od najvećih graditelja na svetu, ubedljivo najveći arhitekta Osmanskog carstva.

Mimar Sinan je rođen u hrišćanskom selu, u jermenskoj porodici, u okolini Kajzerija. Pokupili su ga janjičari u rodnom selu Agirnas 1511. kada je imao 11 godina, odveli u Jedrene u školu, promenili ime Josif u Sinan. Sličan put je imao i Mehmed-paša Sokolović, rođen kao Bajica Sokolović, u selu Sokolovići blizu varoši Rudo.

Sistemom deviširme su birana najbolja hrišćanska deca. Kod nas je to poznatije kao danak u krvi.

Mimar Sinan je postao genijalni graditelj (Mimar na turskom znači graditelj), a Mehmed-paša Sokolović veliki vezir kod trojice sultana. Vezivalo ih je doživotno prijateljstvo, a zidanjem su pokušali da se oduže svako svom rodnom kraju.

Nama je bitan itekako! Sinan je autor mosta Mehmed-paše Sokolovića preko Drine, kod Višegrada. Njegovu rodnu kuću u selu su renovirali, i nedavno otvorili za javnost. Ne vidim dokle radi, ali do tamo imamo 120 km. Idemo?

„Neki tragovi koje ostavljamo za sobom moraju imati dublji smisao ili ozbiljniju poruku od većine drugih“, kazao je Mimar Sinan prijatelju Sokoloviću, obradovan idejom da projektuje njegov zadužbinski
most preko Drine, džamiju, česmu i karavan-saraj u Beogradu, ali i Bečkereku (danas Zrenjaninu).

„Ovu palanku nazivaju još i Bečkelek. Taj naziv na turskom jeziku znači pet dinja. To je ranije za vrijeme neverničke vladavine bila mala beznačajna palanka, osvojio ju je Mehmed-paša Sokolović Visoki 1551. godine… Svi hanovi, džamije, hamami, medrese, tekije, škole i svi dućani i bazari u čaršiji, ukratko sve građevine u ovoj varoši (šeher) svojina su (vakufa) mudrog Mehmed-paše Sokolovića. Građene su od tvrdog materijala i pokrivene olovom.“ Evlija Čelebija, Putopis.


Sat i po kasnije, odličnim putem ka istoku, spuštamo se uzanim kaldrmisanim sokakom, između polusrušenih bedema, odžaka i taraba u selu Agirnas, i stižemo pred rodnu kuću Mimara Sinana. Ahmed,
upravnik, ne zna ni reč engleskog, ali želja ljudi u Anadoliji da pomognu strancu je velika. Svi bez oklevanja rado koriste Google prevodilac. Uspevam da razumem da je originalni deo iz 16. veka, onaj u
suterenu, a da je sve iznad naknadno sazidano. Sveže je renovirana, ulaz se ne naplaćuje. Tabla sa dugačkim spiskom dela Mimara Sinana zauzima počasno mesto, kao i fotografije najvažnijih objekata.


Među njima je i most preko Drine ili, kako ga je naš prijatelj Evlija Čelebija opisao, „na rijeci Drini se nalazi veliki most na jedanaest okana. Svaki mu je pojedini svod kao zviježđe Kumova slama“.

Svodovi koji izgledaju kao sazvežđe Mlečnog puta – pod istim tim svodovima je Mimar Sinan odrastao. U zemunici, u podrumu (turska reč), slojeve zemlje iznad glave pridržavali su upravo isti svodovi. Kao sin najboljeg kamenoresca u kraju, nije mogao da ne nauči zanat gradnje kamenih lukova.

U toj zasvođenoj pećini u srcu Kapadokije i Anadolije, zapravo, krivimo i prostor i vreme i ratove i religije i geografiju i istoriju i znanje i sudbinu – spajamo ih u jednu galaksiju: Kumovu slamu. Lukovi iz 15. ili 16. veka koji se ponavljaju preko Drine ponovo uče da nam najveća radost putovanja dolazi od onog neočekivanog.


Kapadokija jeste mesto koje najviše privlači „instagramovanje“ vilinskih dimnjaka i balona. Ali najčešće, najbolje priče nisu u šarenom izlogu, nego na policama u mraku; u slučaju Kapadokije, u pećinama pod
zemljom.

Galaksije se pronalaze na mestima na kojima najmanje očekujemo!

ISTROM, BICIKLOM I PRUGOM

ZDRAVLJE I PRIJATELJSTVO, AVANTURA I KULTURA

„Moja nona bi, u vreme između dva svetska rata, sakupila 300 jaja, sela na Parenzanu, odnela ih na pijacu u Trst, prodala, pa tamo kupila sebi cipele“, priča Stelio Gardina detalj iz svog detinjstva, uz čašu malvazije – Prosecco iz svog vinograda. Ovo belo vino dobija mehuriće tako što Stelio (u prevodu Zvezdan) svoju malvaziju puni u noći punog meseca. Samo tako ona dobije mehuriće. Možda je odluka o gradnji pruge Parenzane doneta tokom jedne noći punog meseca, pa je zbog tajanstvenog nebeskog dejstva ostavila tako dubok i trajan trag na severu istarskog poluostrva. 

Zvezdanovo sećanje ne opisuje nam samo detalj iz života jedne porodice, već pažljiv i zainteresovan analitičar može da nasluti nešto mnogo više. Ono je kao nekakav „pasvord“ za ulazak u tajnu gravitacione sile koju je Trst imao.

Decenijama za sve nas, decu, ovaj grad je bio najbliža dodirna tačka sa onim što je po sopstvenom viđenju predstavljalo „civilizaciju“ preko: „leviske“, iste te „cipele iz Trsta“, Lacoste majice; Fred Perry prsluci su isti magnet, davno instaliran u Trstu, koji je privlačio i Zvezdanovu nonu. Trasa jedne pruge je bila „samo“ u njegovoj službi. Možda su te šine kreirane da bi, zapravo, trasirale neku magiju, a možda su i ljudi koji su ih osmislili znali nešto što mi danas tek naslućujemo. Jer misao se uistinu prenosi preko dela.

Uskotračna pruga projektovana po svim propisima austrijske državne železnice sa svoja 123 km postala je krvotok i sam život lokalnog stanovništva čitavog jednog regiona na severu Jadrana. Puštena je u rad davne 1902. godine. Svako mesto ima svoju jedinstvenu istoriju, ekonomiju, a pre svega bihevioralnu psihologiju. Tako i ovo naše današnje okretanje pedala na električnom biciklu po regionu Tršćanskog zaliva, po rahmetli trasi pruge, zapravo je mnogo više od transporta, biciklističke ture ili modernog „road tripa“. Posvećujem ga pre svega jednom misaonom eksperimentu: dela ljudi koji su nešto radili davno pre nas ostavljaju trag na generacije koje dolaze. 

Može li se beskrajno uživati „na moru“ a ne biti deo ljudskog nameštaja na plažama i kafićima? 

Da li je ovaj inspirativan put uz deo severnog Jadrana, dugačak 123 km, dovoljan za jedno pedalanje ne samo kroz prirodu, istoriju i ljudske sudbine, nego i za ozbiljan razgovor sa sobom? Odgovore na ova pitanja tražimo pritiskajući pedale na trasi nekadašnje pruge.

Jutarnji espreso ispijamo u jednom od brojnih kafića na Piazza del Ponte Rosso. Sve sada drže Kinezi – nova vremena. Kineski italijanski espreso je bez veze, ni blizu onoj crnoj vreloj esenciji. S druge strane,  trg  je sada „sređen“ (čitaj: „sterilan“), ni traga od nekadašanje jeftine pijace sa šarenim tezgama robe sumnjivog kvaliteta, na kojoj se trguje, vara, jede, gde sijaju pohlepne oči sa Istoka, na kojoj vri život. Bežimo iz ovog grada, jer miris mora, četinara, sjajna vina, još bolja jela, srednjevekovni gradovi i brdovito zaleđe Istre sami po sebi su dovoljni za običan hedonistički doživljaj. „Teranje“ točka nekadašnjom prugom, koja je bila aktivna svega 33 godine, a onda 84 godine nije bila u funkciji, pa je tačno na stogodišnjicu od otvaranja počela novi život pod sloganom „Put zdravlja i prijateljstva“, sugeriše na ono što nam je u ovom pandemijskom momentu preko potrebno – i prijateljstvo i zdravlje. Prijatno uzbuđenje pred ovakav put je zarazno, jer čarolija pred nama može egzaktno i da se izmeri brojkama. Tačno 123 kilometra bivše železničke pruge, 35 železničkih stanica, 11 kamenih tunela, 16 očuvanih mostova i 6 vijadukta koji kao da su sišli sa ilustracija neke knjige bajki. Solidne kamene građevine su preživele tih osam decenija intermeca od ukidanja pruge, od 1936. do 2002, kada su „vraćene“ u realni svet i pretvorene u jedinstvenu biciklističku i pešačku stazu, sa ciljem da služe svima, kroz tri države. Misao se, ipak, prenosi preko dela. 

Najniža tačka Parenzane je na 2 metra nadmorske visine kod Kopra, a najviša i najlepša na 311 metara iznad mora u mestu Grožnjan. Suštinski, ozbiljan izazov i sigurno pravo mesto za ono u čemu kroz ovaj „Planetarijum“ najviše uživamo – stvarajući savršenu mešavinu avanture i kulture. Zaista, privilegija našeg doba je moći se istovremeno kretati, bez limenog oklopa oko sebe, udisati Mediteran i zaustavljati se po ličnom nahođenju duž te linije koja čitav kraj tako čvrsto povezuje u jednu celinu. Ono što posebno izdvaja putovanje biciklom (sa laganom električnom asistencijom) u odnosu na automobil jeste što svojim prevoznim sredstvom bez ikakvih ograničenja ulazimo u gradove koji su zatvoreni za saobraćaj, kao što je Grožnjan, ili pravo u Sečovske solane, ili kada se bahato parkiramo pored stola kafića u kom pravimo pauzu.

PODVUČENO ŽUTIM

Iako može da se startuje i na drugom kraju Parenzane, od Vižinade u Hrvatskoj, sasvim je logično i                  nimalo slučajno da nas je na put ispratio kineski espreso u nama jugoslovenskim tinejdžerima kultnom mestu – Trstu. Budući da je deo kroz Italiju veoma kratak, nekih 12 kilometara, i kreće se uglavnom javnim, vrlo opterećenim saobraćajnicama, vožnja se svodi uglavnom na evakuaciju prema Sloveniji, prema mestu Škofije, koje je nekada bilo granični prelaz i dodirna tačka Jugoslavije i Italije. To nije bila obična granica, nego mesto istorijski važne Morganove linije, iza koje su 12. juna 1945. saveznici potisnuli tadašnju Jugoslovensku armiju koja je do Trsta stigla pre njih. Danas je od tih dramatičnih događaja ostala samo žuta linija na nekoj kamenoj ogradi, sa prigodnom tablom. Misaoni eksperiment koji je, zapravo, pravi „vođa“ ovog puta, veoma je zadovoljan: evo, na samom početku, tako lepo se slažu slojevi uticaja. „K und K Monarhija“ svoj trag je obeležila perfektno projektovanim stanicama. One koje još postoje su očuvane i svojom arhitekturom svedoče o tipskom projektu, redu, propisima. Između stanica, javljaju se i tragovi Jugoslavije. Pored njih se provlači i Italija, naravno. Raspadom Monarhije 1918. upravljanje železnicom preuzela je Kraljevina Italija. Nekadašnja Parenzana je bila pruga uskog koloseka kojom se voz kretao brzinom  između 25 i 35 kilometara na čas, sa drvenim vagonima i parnom lokomotivom. Prosečno mu je bilo potrebno da spoji Trst i Poreč za 6-7 časova. Danas bolji biciklista u kondiciji može da vozi istom brzinom. Pedala ili parna mašina – brzina je ista, ako se zanemari razlika od sto godina, a isto je i da su i tada postojali glasovi protiv izgradnje pruge kao i danas protiv električnih bicikala. Lokomotiva je bila opasna jer „bljuje vatru“, a električnu pomoć biciklu danas posprdno zovu – „varanje“, dok je čitava istina da je čovekovim mišićima pomoć konja, dizela ili struje neophodna. 

KOPER i PIRAN

Zato iz mesta Škofije, bez mnogo zadržavanja, pritisak na pedalu i put pod točkove nizbrdo prema Koperu, pa dalje ka Izoli, jer do prvog konačišta čeka još dvadesetak kilometara puta, a i sunce se penje prema svojoj najnemilosrdnijoj tački tokom dana. U Koperu (ili Kopru) koji nas u opasnoj podsvesti i dalje vezuje za luku i Cimos, stvari su se tokom poslednjih decenija mnogo promenile. Razvio se u zanimljiv grad u kom se vredi zadržati, možda čak i čitav dan. Ovaj grad je biciklistička Meka sa mnogo staza, i striktno poštovanje trase Parenzane nije neophodno. Svi biciklistički putevi iz Kopra na kraju vode do obale Semedela, gde je takođe bila stanica ove naše pruge, posle koje je put do Izole takav da sećanje na vožnju kroz drvored bora sa leve strane i mora sa desne ima takvu odloženu snagu da nas greje čak i u kratkim, ledenim danima novembra i decembra. Put treba da bude uživanje, a ne cilj. Izola nikada nije bila mesto o kom smo maštali, ali posle nje put postaje zanimljiv. Ukoliko se striktno prati Parenzana, ona se ovde odvaja od mora, seče poluostrvo na čijem vrhu je Piran do kog se vozom nije moglo, a danas su iz njega prognani i automobili. Dilema je velika: obići ga kroz vinograde i maslinjake, ili spustiti se sa Obziđa u grad Piran? Najbolje je i jedno i drugo, ali za to treba odvojiti dva dana. Nigde ne piše da moramo striktno da sledimo prugu, to je ipak tako „trasirano“ samo u našim glavama, a zabavno je i otkrivanje slobode kretanja koju nam bicikl pruža. Čitava stvar sa prugom nije tako ni zamišljena, već da opsluži što više stanovnika u svom radijusu. Najbolje je malo skrenuti od Izole prema Piranu, u njemu prenoćiti, i nikako se ne lišiti užitka obilaska Pirana sa obeju strana. Kao dete protandrkati biciklom preko uzanih kamenih stepenika, pored galerija lokalnih umetnika, pravo do Tartinijevog trga na zasluženi najbolji sladoled u kraju. Magija Pirana nagrađuje one koji pedale zaustave u njemu, bez obzira na malu pređenu kilometražu od Trsta, svega oko 30 kilomatara. U Piranu na spisak naučenih lekcija dodajemo još nešto: nekoliko rezervnih majica, četkica za zube i kreditna kartica su dovoljan prtljag. Uživanje se ne meri ni veličinom kofera – naprotiv. Predmeti nas opterećuju i ne daju nikakvu garanciju za sreću.

Malo skretanje sa puta vredno je sveg uloženog vremena, čak i povratka na trasu stare pruge do Izole. Odatle se svakim metrom penje na veću nadmorsku visinu i sve je dalje od mora. U svega pola sata vožnje, mediteranske mirise zamenjuje svežina pašnjaka i prijatan hladniji vazduh koji se spušta sa okolnih planina. Parenzana je jedan istinski fenomen! Ona svojom putanjom ne povezuje samo mesta, već i nudi neverovatnu smenu klimatskih uslova. Mnogo niža temperatura, osvežavajući povetarac, udobna ali vijugava staza, na ovoj etapi omogućavaju pravi biciklistički turing užitak. Sada je već i mnogo veća frekfencija biciklističkog saobraćaja, sa dosta uzbrdica i isto toliko vrlo brzih nizbrdica. Ovaj deo puta je i fizički najzahtevniji, pa se prvi znaci umora već osećaju, uz utisak da je do Portoroža, naše sledeće destinacije, ipak nešto više vožnje od očekivanog. 

Sa neskrivenim olakšanjem stižemo do ulaska u drugi tunel Parenzane pod imenom Valeta koji za bicikliste predstavlja svojevrsna vrata Portoroža. Nakon njega, opet nas je zapahnuo topao sredozemni vazduh i, naravno, masovni turizam ovog mediteranskog Las Vegasa u svoj svojoj veličini.

ŠAKA SOLI

Sa stanovišta istorijskog značaja Parenzane i svih biciklističkih doživljaja u mirisnoj prirodi, svaki susret sa masovnim turizmom izaziva blagu jezu. Zato, bez mnogo zadržavanja u Portorožu, pritisak na pedalu isteruje nakupljenu prašinu iz točkova, jer nas odmah izvan grada čeka pravo uzbuđenje. Putanja Parenzane se ovde kreće duž reke Dragonja koja je pretvorena u vrlo zanimljivu marinu. Pred nama je mesto Sečovlje, poznato po jednoj od najvećih prirodnih solana u Evropi. Ovo je i jedna od poslednjih solana na Mediteranu koje čuvaju tradiciju dugu sedam vekova u ručnom izdvajanju soli. Solana je deo parka prirode „Sečoveljske soline“. Polja soli su, zapravo, tanak sloj mora između crne podloge od sedimenta koji nanosi reka Dragonja i vrelog sunca koje šalje more u nebo. Radi se ručno, čovek gura drvena kola, koristi drveni alat i specijalne drvene papuče koje obuva kada stupa na Petolu. Ona ne sme da se ošteti zato što je to posebna podloga od mikroorganizama, bakterija, gljivica i minerala, preko koje se ubrzano isparava more. Kada more ode na nebo, na ovoj specifičnoj njivi, za berbu ostane prvo cvet soli, a onda i sama so. U vazduhu na vrelini sunca se oseća specifični miris Petole i sve je onako kao što je to bilo u 14. veku. Mnogo je lepše provesti nekoliko sati u društvu solara Osmana Delića gurajući kola, pipkajući so i hraniti svoju radoznalost, nego u prepunom Portorožu, čak i u situaciji kada nema opasnosti od korone. Možda ovakva koncentracija soli dezinfikuje misli. Solana je vrlo blizu graničnog prelaza Plovanija, ali staza vodi kroz poseban rezervat prirode u kom žive ptice i životinje prilagođene ovako visokom salinitetu. Točkovi sada klize po bezbednoj, sređenoj stazi, utegnutim drvenim mostićima. Nema gužve, ne osećamo vrućinu. Život je lep.

Bezbroj malih pansiona i hotela su se specijalizovali za bicikliste duž Parenzane. Mi biramo mali kameni biciklistički hotel na samoj stazi vrlo originalnog naziva – La Parenzana, nekoliko kilometara pre Buja. Nikako slučajno. Lokalni jataci na vreme šalju dojavu o dobroj kuhinji istoimenog restorana, ali i tom lokalnom vinu koje ume da ukloni tragove umora i obuzda uzbuđenje prepunih očiju.

Između Slovenije i Hrvatske se još uvek kontrolišu pasoši, ali prelazak biciklom preko granice u vreme restrikcija zbog virusa korona posebno je iskustvo. Naročito kada putujemo ovako „light“, skoro bez prtljaga, ali ipak bogatiji za šaku sveže sakupljene soli, bez koje se ipak ne može. Posle granice sledi put i  naglo menjamo brzinu. Parenzana i mi, već umorni, daleko od Trsta, žedni malvazije napuštamo more i krećemo uzbrdo, prema kontinentu. 

Hrvatski deo Parenzane

Polazna tačka današnjeg biciklističkog krstarenja jeste nekada jedan od najvećih tehnoloških centara bivše Jugoslavije, mesto Buje koje je poznato po brendu kalkulatora „Digitron“. Grad koji je potpuno zadremao u novo doba, pozicioniran daleko od masovnih turističkih ruta, dvadesetak kilometara udaljen od morske obale. Prolazak ovakve biciklističke staze kao da nije prihvatio sa posebnom pažnjom iako je ona sada možda njegova i jedina poveznica sa turizmom. Kroz grad vozimo uglavnom udobnom asfaltiranom podlogom, kratak put je izuzetno dobro obeležen. Na rubu grada, sa glavne saobraćajnice, skrećemo u Staničnu ulicu (a kako drugačije?), do dobro očuvane zgrade železničke stanice Parenzana. Iako je nenaseljena i neodržavana, sasvim je jasno da njena kamena građevinska struktura može trajati još vekovima, jer je izgrađena po ondašnjim standardima austrougarske železnice. Ako smemo da zameramo, neverovatno je da ova stanica nije pretvorena u biciklističu takozvanu pit-stop oazu, na primer. 

GROŽNJAN

Svega nekoliko desetina metara dalje, asfaltni put se pretvara u dobro sređen makadamski. Nekada su tu bile šine, ali je Musolini naredio da se demontiraju, utovare u brod i pošalju u Afriku kako bi se pretopile u duge cevi. Brod je negde u Mediteranu potonuo. Parenzana nije bila zamišljena za ratovanje, nego za trgovanje. Ulice Buja zamenjuje priroda i gusta borova šuma koja osim što nudi svežiji ambijent, svojim mirisom eteričnih ulja kao da regeneriše pluća biciklista. Kasno smo krenuli, bliži se podne, vruće je, ali nas prati orkestar zrikavaca, pa se vrućina oseća, ali ne smeta. Krećemo se ujedno i najvećom uzbrdicom na trasi Parenzane, koja je zbog karakteristika železničke pruge skoro neprimetna, i kao da se penje u beskraj. Zapravo, ozbiljan uspon nekadašnje železničke pruge započeo je još u Sečovlju i dug je tridesetak kilometara do železničke stanice u Grožnjanu. Ujedno ovo je i najviša kota čitave pruge, na 311 metara iznad mora. Do zgrade železničke stanice Grožnjana ispada se iz nekoliko vezanih tunela koji su zarasli u lijane. Sve tako žmirkajući, gledamo u izbledelu crvenu boju nekadašnje čekaonice sa jednim stubom, koja izgleda kao da je neko pravio kulise za film. Ona se nalazi u mestu koje se zove Stanice, kao da visi iznad doline, i spletom okolnosti u privatnom je vlasništvu.

Na ovoj tački, sportski nastrojeni vozači mogu da produže trasom dalje. Ali ko je makar jednom gledao prenos Tour de France, zna da se uvek velika pažnja poklanja kulturi mesta kroz koja prolaze vozači. Dakle, svi zainteresovani za kulturu, istoriju ili doživljaj dobre hrane trebalo bi da se nakratko odvoje od putanje nekadašnje železničke pruge i skrenu na put prema gradiću Grožnjan. Iako je do njega moguće stići i automobilom, upoznavanje Grožnjana iz ugla bicikliste ima posebnu draž. Iza mirnih kamenih kuća i ulica ovaj piktoreskni gradić krije izuzetnu istoriju i posvećenost umetnosti. Tokom sezone, ulice  Grožnjana su umetnički prostor pod otvorenim nebom na kojem se smenjuju postavke i koncerti. Za vreme naše posete upoznali smo zaista originalne radove autora Igora Hajdarhodžića. Glumac je postao vajar i bavi se objektima kretanja. Njegovi brodovi su nastali od skupljenog otpada i odbačenih predmeta. U njima su vidljivi mnogi slojevi sećanja na prošla vremena, ali se potencira reciklaža i ekologija u transportu, što je jedan i od lajtmotiva na koji „Planetarijum“ skreće pažnju. Jer naučili smo već, no da ponovimo, misao se prenosi preko dela – ali i kretanjem. 

A u nekada siromašnom istarskom zaleđu, zadržala se i posebna tradicija na prvi pogled skromne hrane. Istarska maneštra i domaća pogača su lepota jednostavnosti, ali i efikasan obrok i nužnost biciklizma koji nudi dovoljno energije, a ne predstavljati opterećenje za nastavak putovanja. Oko, nepce i nos jednoglasno proglašavaju Grožnjan za najlepši od svih slikovitih istarskih gradića na brežuljcima, ali put zove i za svega nekoliko minuta evo nas opet na Parenzani u pravcu Motovuna. Lokomotivi, a danas nama, ova deonica je neobično lagana, jer spuštanju prema gradiću Livade, koji je poznat kao centar sveta tartufa, kao da nema kraja. Svi biciklistički vodiči kažu kako je ovaj deo trase nešto najuzbudljivije i neponovljivo što se može doživeti na dva točka, ne samo na Parenzani već najverovatnije i u ovom delu sveta. Iako termometar na kontrolnoj tabli bicikla pokazuje 36 °C, zanimljivo je koliko subjektivni osećaj, tako se čini, ne podržava egzaktne brojke. Kameni mostovi i tuneli se smenjuju kao po taktu bečkog valcera, a čitav put je u senci krošnji istarskog hrasta i bora, hormon sreće se preliva, pa nije čudno da se takve trice kao što je vrućina ni ne osete. Dobro je da ova platforma još uvek ne ume da prenosi mirise, možda tako sačuva deo magije samo za sebe i one koji su je doživeli. Uz lepotu uvek ide i neko, ali treba reći da je ovo ipak tehnički zahtevna vožnja zbog mešavine utabane zemlje i makadama. Pojačana pažnja uz prosečnu fizičku kondiciju je naš topao savet svima koji nakon „Planetarijuma“ krenu ovom deonicom Parenzane. 

ZAVRŠJE – PIEMONTE

Do Motovuna u kom ćemo završiti nema još mnogo. Do njega se penje kroz bezbroj maslinjaka, pored još jedne fantastično očuvane stanice. Sladak umor se lako utopi u malvaziji, a posle nje istražujemo lekcije naučene na ovom putu.

Na putu prema pomalo već izvikanom Motovunu, negde na polovini rute, nalazi se još jedno zaboravljeno mesto kojem je početkom prošlog veka voz Parenzana bio jedina brza veza sa civilizacijom. To je Završje ili istarski Piemonte. Danas je to grad praznih starih kamenih kuća u kojem živi svega tridesetak stanovnika. Atmosfera mrtve železnice prodrla je kroz kuće, trgove i u sam život ovog mesta. Samo se brižljivo održavana Crkva Sv. Prima i Felicijana izdvaja iz ovog mrtvila. Neverovatno je da na svega tridesetak kilometara od ovog Završja, na plažama na obali zuji život i vri leto. Još jedna čarolija koju nam Parenzana otkriva.

Nebo nad glavom, more okolo, bisage, ruksak, malo vode, pasoš i dva bicikla. Homo sapiens je svoju potrebu za kretanjem dugo zapisivao u svoje gene. Obrnuo je krug – od prostih zaprežnih kola, preko bicikla, parne mašine, dizel motora do mlaznih aviona; toliko je zagadio svoje okruženje da je ponovo stigao do pogona na sopstvene mišiće – do bicikla. Zato je ovih 120 kilometara rastegnutih na tri dana, a idealno bi bilo investirati pet, dragocena nova dimenzija „road tripa“. Do pre nekoliko meseci kada smo za sedam sati leta prelazili okean, ovaj put deluje čudno. Danas kada nam je virus korona podigao nevidljive granice, individualno putovanje na biciklu je sasvim prihvatljivo. Tri dana, milion utisaka i mnogo slojeva kulture. Pre stotinak godina, ljudima koji su tu živeli dolazak železnice značio je napredak. Međutim, danas, samo jedan vek kasnije, posle dva svetska rata, nakon promena carevina, granica, društvenih uređenja, politike i uverenja, rapidnog tehnološkog razvoja, u ovoj drugoj, krajnje čudnoj deceniji XXI veka, sve je drugačije. Dok gume bicikla protestuju po grubom tucaniku, mi učitavamo sve razmere ideje grofa Petera Valdenštajna, koji je 1888. projektovao prugu čijom trasom smo se kretali. Da, misao se prenosi. I postoje i lokomotive i mostovi koji to odlično rade. 

Costa Rica – zemlja u kojoj stanuje sreća

Da smo mogli da stojimo na mestu na kojem je danas savršen palmored Vargas parka u lučkom gradu Limonu, i pogled usmerimo prema nemirnom Karipskom moru – u nedelju, 25. septembra 1502. godine – na horizontu iza malog ostrva Ćiribiri ugledali bismo četiri nikada ranije viđena broda dosta jadnog izgleda.

Čak i nekome ko je potpuni nautički amater, ovo ostrvo izgleda kao odlična i jedina zaštita od vrlo neugodnih talasa za brodove koji stižu sa Atlantskog okeana. Ali kapetan male flote je bio čovek koji je instinkt za navigaciju nosio u svakoj svojoj ćeliji, te je odmah  prepoznao savršeno sklonište. Kristofer Kolumbo, na svom četvrtom i poslednjem putovanju, u društvu svog sina, tražio je mesto gde bi mogao da popravi teško oštećene Capitana, Gallega, Vizcaina i Santiago de Palos.  Sa našeg mesta posmatranja, u tom momentu smo verovatno govorili jezik nekog od klanova Bribri naroda i upravo smo se vraćali iz berbe kakaoa neophodnog za nastupajući noćni ritual kod šamana. Razrogačenim očima bismo pogledali te neobične brodove, i na pamet nam ne bi palo da će njihov dolazak naš život od tog momenta nepovratno promeniti. 

Kapetan Kolumbo je pored obale Centralne Amerike proveo oko četrdeset dana, nikada ne zakoračivši na ovo tlo. Čovek koji je u čitavoj svetskoj istoriji odigrao jednu od najvažnijih uloga predstavlja pobedu hipoteze nad činjenicama. U tom momentu nauka je imala sve neumoljive dokaze da je Zemlja ravna ploča. Međutim, kapetan Kolumbo je imao osećaj da će ploveći na zapad stići do Indije, ali ne i na njen kraj. On nije pao sa ivice Zemlje, čak nije ni shvatio da je otkrio novi kontinent. Imao je jedan mnogo veći problem. Trebalo je nekako španskoj kraljici Izabeli popuniti srednjevekovnu Excell tabelu tako da se ona zazeleni. Valjalo je opravdati investiciju i konačno pronaći to blago i zlato koje bi nju jedino zadovoljilo. Sa ove vremenske distance, nama je lako da pretpostavimo kako je grozničava potreba da opravda svoja putovanja, zapravo, razlog zbog kojeg je obalu nazvao Costa Rica, što u prevodu znači „bogata obala“. Šarmantno urođeničko ime malog ostrva, koje ga je čuvalo od talasa Atlantika, hispanizovao je i preimenovao u Isla Uvita. Posle toga, stigli su conquistadores, doneli religiju, viruse od kojih je stradala većina domorodaca, i više ništa nije bilo isto. Na našem mestu, sa kojeg smo mogli da spazimo četiri broda iz Starog sveta, danas stoji spomenik Kristobalu Kolonu i njegovom sinu, i sigurno je najbolje za simbolično prvo „iskrcavanje“ u Kostariku. Upravo ovde, gonjena tom neutaživom evropskom glađu za zlatom, koja draži maštu i stomake multinacionalnih kompanija i dan-danas, počela je nasilna kolonizacija i promena identiteta, ne samo Centralne Amerike već čitavog američkog kontinenta. Sve kockice iz mozaika predrasuda Evrope od pre pola milenijuma možemo i danas da prepoznamo, ali ne baš precizno složene. Vrela klima, fantastično lepa i bogata priroda, ojađene finansije, nestabilna politička situacija u kojoj vladaju narko-karteli, fensi turistička destinacija i bogat revir za kolekcionare orhideja i leptira. Mesto za poreske emigrante, američke penzionere i kostobolne izbeglice koji beže od reume i zime. Tikosi, kako sebe nazivaju Kostarikanci, osim dva pesnika, nemaju nijednog aktuelnog savremenog pisca. Nekoliko pozorišta i koncertna dvorana. Ima li kulture? Na ovom mestu, momenat je da ostavim jedno priznanje: Kostarika je zemlja u koju sam ponela tipični evropski bagaž, u kojem nije bilo nimalo mesta za očekivanje bilo kakve duhovne inspiracije. Možda zbog unapred pripremljenih informacija ili prihvaćenih predrasuda, a verovatnije zbog mnoštva trauma koje obeležavaju odnos španske Amerike i Španije.  Ali dosta sa podsticajima iz mašte i istorije, krenimo zajedno u obilazak ove neverovatne zemlje!

Lekcija br. 1: historia magistra vitae est; ne kretati na put bez istorije, jer ćemo promašiti suštinu.

SAN JOSE – GLAVNI GRAD 

Većina putnika iz Evrope će najverovatnije iz Pariza sleteti u San Jose, glavni grad Kostarike. Istraživanje nepoznatog grada pred putovanje često ume da dovede u zabludu. Važnije je čije su informacije nego kakve su, ali još važnija su naša lična očekivanja, kulturološke navike i potrebe. Oni koji putuju da bi se slikali sa fensi koktelom u ruci pored bazena na obali mora, u rizortu ili sa namenskim bendom koji tezgari uz švedski sto, najbolje da se ne zadržavaju ni sekund u ovom gradu, već da odmah produže u neki od hotela u zalivu Papagayo na pacifičkoj strani. Naravno, ako to mogu sebi da prište. Oni malobrojniji, koji se (još) uvek nadaju da ih iza sledećeg ćoška možda čeka nešto zanimljivo, na tropsku klimu mogu da se prilagode na više nego ugodnoj nadmorskoj visini od 1.160 m. Odmor od velikog puta, pre otkrivanja veličanstvene prirode, ali  i centar kulturnog i političkog života pruža mogućnost da se pronađe nekakva mala dragocenost za sebe u ovom krajnje neobičnom gradu. U Muzeju pretkolumbijskog zlata, https://museosdelbancocentral.org/en/exhibitions/current-exhibitions/pre-columbian-gold-museum/ tri nivoa ispod trga u  centru grada otkriva se pravo, veliko blago,  ono koje je moglo da zadovolji gramzive prste konkvistadora, ali i jedno mnogo veće. Ogromno duhovno bogatstvo civilizacije koja je tu živela hiljadama godina pre nego što im je nametnuta jedna sasvim druga galaksija stvarnosti. Krokodili i žabe od zlata izrađeni su mnogo pre 1502. godine, fenomenalnog kvaliteta zanatske izrade, sveta zrna kakaoa, sjajan film o geografiji i kulturi sa izjavama pripadnika desetak indijanskih naroda – Chorotegas, Bribri, Borucas, Malekus, Huetares, Cabecares ili Terrabas…  Zatim figure žena Bribri plemena koje nam govore o matrilinearnoj pripadnosti plemenu, i shema religije Bribri plemena ili naroda, koji se još nazivaju „sakriveni ljudi“. Njih ima još samo oko 11.000 na svetu, žive izolovano od ostatka društva u planinama Talamanke na jugoistoku zemlje, uz granicu sa Panamom. Distancirani od okruženja,  usmenim predanjem su sačuvali svoj jezik, običaje i verovanja. Ova izložba je važna za sam početak upoznavanja Kostarike, jer odmah „sa vrata“ otvara novi pogled odakle dolazi, zapravo, ta upadljiva i magična povezanost ljudi i prirode kakvu nigde nismo videli – narativ koji je nekako preživeo 500 godina nasilne hispanizacije. Činjenica da je upravo Centralna banka zadužena za ovakvu izložbu, kao i to da su na najlepšim novčanicama koje postoje upravo životinje, a ne „antičko kamenje“ i brkate istorijske ličnosti, najviše govori o vrednostima ovog društva. Između ljudi, životinja i biljaka postoji neraskidiva veza i to je prvi nivo religije plemena Bribri. Sva živa bića su važna, svi imaju neku svrhu postojanja na Zemlji i imaju pravo da žive. Moratorijum na seču drveća je uveden pre 53 godine i trećina teritorije pod nacionalnim parkovima očigledno ima u svom DNK ovu ideju stariju od 500 godina. Tek danas iz perspektive ugrožene čovekove okoline i zagrevanja planete razumemo zbog čega je ova mala zemlja, baš kako joj ime kaže – jedna „bogata zemlja“. 

Upozorenje da neki delovi grada nisu bezbedni treba ozbiljno shvatiti. Bogatiji stanovnici i stranci žive na okolnim brežuljcima, iza ograđenih četvrti sa bodljikavom žicom, a neretko i sa puštenom strujom. Upadljivo mnogo je policije na ulicama. Šetnja ulicama grada od nešto preko milion stanovnika, koji uprkos  lepim primercima kolonijalne arhitekture i nekoliko imitacija evropskih objekata, ipak, više liči na grad iz nekog trećeg sveta. Nasuprot raširenom stavu, meni lično je bilo sjajno iskustvo. Šarena glavna pijaca, ulični muzičari i ritam života u pešačkoj zoni i u sporednim ulicama, prva kafa i lokalno zanatsko pivo u otvorenom izlogu kafića u pešačkoj zoni, mame oči da primete na licima prolaznika sve te različite mešavine naroda koji su ovuda gazili. Toplota je ono što prvo primeti naša promrzla duša iz gradova severne hemisfere. Toplota klime, ali i ljudi. Bez agresije, sa osmehom, predusretljivi. Počinjemo da njušimo šta je to  PURA VIDA.

Galerija tradicionalnih inidijanskih umetničkih predmeta  u aveniji 7 https://galerianamu.com/  jedna je topla preporuka. Malena galerija sa brižljivim izborom indijanske umetnosti, cene korektne, a vlasnica sa sinom spremna na neobavezujući razgovor. Kasnije, tokom putovanja po čitavoj zemlji, ni na jednom drugom mestu ne postoji takav izbor koji pokriva skoro sva plemena, a važno je spomenuti da veoma vode računa da umetnicima iz plemena nude fer uslove saradnje. Fantastično iskustvo. 

Lekcija br. 2: kultura ovde ima drugačiji put. 

KARIPSKA OBALA KOSTARIKE

Iz modernog centra Kostarike, ove uzane trake zemlje koja spaja Severnu i Južnu Ameriku, a razdvaja Pacifik i Atlantik, drumom se može u dva dosta različita sveta. Auto-putevima čija imena „Interamerikana“ i „Panamerikana“ raspiruju čežnju za daljinama, toliko da se vidim u nekom pikapu kako mesecima jezdimo Amerikama, a vode na severozapadnu obalu, u oblast Guanacaste, koja podseća na Kaliforniju pre 40 godina, na uzlaznoj liniji munjevitog turističkog razvoja. Ona je magnet za klasične turiste željne belih peščanih plaža, koje verovatno postoje da bi služile kao linija razdvajanja toplog azurnog okeana i guste agresivne džungle. A može se i na istočnu, egzotičnu, siromašnu, multikulturalnu, zapostavljenu karipsku obalu. Novi najbolji drug Kolumbo, Muzej zlata, Karibi i instinkt „zovu“ ipak prvo na atlantsku stranu. Iako mapa pokazuje da od San Hosea do Limona ima svega 167 km, Google mapa „kategorično“ tvrdi da je vreme putovanja oko 4 sata. Iskustvo kaže da se Guglu verovati mora, a vožnja do ribarskog sela Puerto Viejo („Stara luka“) potrajala je čitav dan. 

Putevi Kostarike su spori

Ograničenja brzine su najčešće 60 km/h, nigde nije dozvoljena brzina veća od 80, a najčešće je i to previše, s obzirom na veoma opušteno stanje puteva, ali i na to da je čitava dužina puta od San Hosea do Limona sada ogromno gradilište. Kinezi nisu samo naši prijatelji. Vole oni strateški da investiraju širom planete, u Afriku, ali i u Centralnu Ameriku, što su im drugovi Amerikanci ovih dana ozbiljno i zamerili. Putevi su, dakle, sporiiji, lošiji, i sa time treba najozbiljnije računati u ovoj zemlji prilikom kalkulacije vremena za transport. Nema brzinskog švrćkanja, ali imajte na umu i da najam nekog 4 x 4 terenca znatno olakšava kretanje, ne samo na asfaltnim putevima već i na mnogobrojnim zemljanim koji se ravnopravno koriste na neočekivanim mestima – u naseljima, džunglama, na prilazima smeštaju u džungli ili prosto kada odlučite da odete u posetu Bribri šamanu.  

MULTIKULTI, A PRE SVEGA OPUŠTENO

Na karipskoj obali dobar smeštaj može da bude izazov za Evropljane i Amerikance. Kvalitetnog smeštaja je veoma malo i vrlo je skup. Turistički centar Puerto Viejo je središte surfera i ljubitelja zadovoljstava koja pruža okean, a vole ga uglavnom alternativni putnici, koji se brzo i jednostavno transportuju samo sa rancem na leđima. Pravo tipično relaksirano karipsko selo vekovima udaljeno od, na primer, Porto Montenegra. Skromno, reklo bi se. Ipak, ovde za radoznale duhove postoji nešto mnogo zanimljivije i vrednije od novokomponovane arhitekture koja se svim silama trudi da prati poslednju modu. Karipska obala ima boje i pokret. Uzbuđeno oko se ne zamara pri razgledanju – gde god pogledamo čeka nas nova radost. Palme, dobro poznate ali divlje žute banane, zeleni tvrdi plantanos, crvene banane koje se ne jedu, ali su toliko lepe da im je sve oprošteno, žive ograde od lekovitog hibiskusa koji je bliska familija kokainu, krokodilsko drvo, otrovna biljka mortiga za koju dobijamo upozorenje da je nikako ne dotičemo, jer izaziva plikove. Oči učimo da pogled usmeravaju i gore u krošnje starih sorti drveta kakaoa.

Tu su tri primerka ptice tukan, ali iz dve familije. Šareni, jarkih boja, kao da su tek sišli sa Gogenovih slika. Ili je možda obrnuto? Osim što su prelepi, umeju i da pevaju. Estrada postoji i u svetu faune. Za tih trista metara šetnje od puta do plantaže kakaoa vidi se više različitih biljnih i životinjskih vrsta nego za deset godina bilo gde u Evropi. Kostarika zauzima 0,3% površine planete Zemlje, ali ona je dom 5% svih njenih živih bića. Samo treba naučiti veštinu opažanja lenjivca, koji može satima, opušteno, sa izrazitim uživanjem da se češka u krošnji, ili umeti opaziti majušnu ali otrovnu crvenu žabicu. Spisak dragocenosti dana kao da je beskonačan. Svako ko se priprema za put u ove krajeve videće bezbroj fotografija egzotičnih životinja, ali će biti srećan ako nauči da primeti bar neke. Možda i nije loše da ljuti tapir i Konstriktoria Boa nisu odlučili da je vreme da se upoznamo. Možda i jesmo, ali sva naša pažnja je bila usmerena na farmu koja se bavi obnovom starih, indijanskih nehibridnih stabala kakaoa. 

Lekcija br. 3: ponovo naučimo oči da zapažaju prirodu.

FARMA KAKAOA

Pre stotinak godina, stabla kakaovca su bila visoka 10–15 metara. Bila su divlja i prirodna. Gajila su se hiljadama godina po staroj mezoameričkoj tradiciji. Seme kakaoa je bilo vredno – predstavljalo je novac, sredstvo plaćanja. Napitak pravljen od pečenog zrna sa vodom i ljutom papričicom, biberom i začinima bio je daleko od ovog prekomerno zašećerenog, koji nam je industrija nametnula. Bio je hrana za bogove, što je bukvalni prevod latinskog naziva Theobroma (Cacao). Služio se u obredima, davao je energiju, prepun antioksidanata. Dok pišem ovo, osećam snažnu želju da ponovo popijem „shot“ vrele, gorke domaće čokolade. 

Kada je 70-ih godina prošlog veka uzgoj banana upao u mašinu biznisa multinacionalnih kompanija, one su ga uzdigle na nivo neophodan brendovima koje danas poznajemo samo kao Chicita ili Del Monte. Šireći plantaže banana, sadili su posebne hibride i sa njima doneli bolest Moniliu. Ona je desetkovala neotporna domaća stabla kakaoa, slično kao što su evropski virusi i bakterije desetkovali sasvim neotporne Indijance pre 500 godina. Indijanske farme kakaovca se nisu nikada oporavile, zamenili su ih hibridi, a oni su prodali svoju zemlju multinacionalkama, i sada rade kao radnici na nekadašnjoj sopstvenoj zemlji. Ipak, pojedinačne farme pokušavaju da oporave autentičan uzgoj kakaoa i priliku da se poseti jedna farma ne treba propustiti, jer se nekako desilo da su naša saznanja o čokoladi na nivou ljubičaste krave. Mi ne znamo da ova biljka raste isključivo između 20° severne i južne geografske širine, da jedno stablo baci oko 7.000 cvetova, da je pulpa oko semena neobično slatka i ukusna. Jedu je i životinje, ali seme nikako! Ono je otrovno za njih. Od voćke do čokolade dugačak je put, naročito kod malih proizvođača. Zrela voćka se bere, seče mačetom i stavlja u posebne sanduke na fermentaciju! Da, na fermentaciju, koja uz pomoć vočnog šećera i gljivica traje od 4 do 10 dana. Svaki dan se meša.

Zvuči poznato? Da, baš kao i komina za rakiju, sa sve alkoholnim vrenjem. Posle se semenke vade na sušenje, pa se peku, ljušte i na kraju od voćke težine oko 1 kilogram ostaje najviše 50 grama kakaoa.  On se melje i dodaje mu se šećer i arome. Ovaj proces je jedna fascinacija sama po sebi, i iskreno preporučujem svakom da ode na „otvaranje očiju“. Najjednostavniji je kod Amerikanca koji oživljava autentičnu staru proizvodnju http://www.caribeanschocolate.com/.   Izaći će sa oblačićem iznad glave – „ove industrijske šećerne table – nikad više“.

Lekcija br. 4: industrija nas oblikuje prema svom profitu.

Lidia i Lidija

Naše oči umeju i vole da nas varaju. Njima upravlja zbir naših iskustava više nego onaj naučno potvrđen sistem neurona, rožnjača i prelamanje svetla. Proverite još jednom iskustvo Kristofera Kolumba. Hodajući nevelikim i naizgled neuglednim Puerto Viejom, na kraju sela i zemljanog puta ugledaćete restoran. Oči navikle na mediteranska sela nas neće odvesti od njega, ali na ovim geografskim širinama pita se i instinkt. Crvena neonska svetla su zakrivljena tako da ispisuju „Lidia’s place“. Imenjakinja mora biti zanimljiva osoba – instinkt ipak zna. Odrasla je u selu nekoliko  stotina metara dalje. Poreklo vodi sa Jamajke. Redovno ide u Baptističku crkvu, mnogo voli da peva Gospel u crkvenom horu. Pre 24 godine, sama podižući 5 sinova, otvorila je mali „soda“ koji je danas postao popularan restoran sa domaćom karipskom kuhinjom. Ima najbolje preporuke, na ozbiljnim sajtovima.

Lidia, fajterka i najuspešnija preduzednica u Puerto Viejo. Naradila se teško u svom životu i još radi. Svako jutro skuva ogroman lonac pirinča i pasulja, što je osnova ovdašnje ishrane. Na zapadu zemlje se to zove Gallo Pinto, a na karipskoj obali Rice & beans i kuva se u kokosu. Riba je u njenom sosu čiji je recept tajna, a prilog je Yuka, banana, plantanos i još nešto što sam zaboravila kako se zove. „Ja mnogo volim da kuvam za ljude. Najvažnije je da u životu radiš ono što voliš, umesto da ideš okolo i kukaš na okolnosti.“ Nekoliko puta mi je ponovila : „Ime koje nosimo nas dve je blagoslov. Zapamti to!“

Na pitanje da li je srećna, kaže: „Veoma“ i „još želim samo da se opet zaljubim.“

Lekcija br. 5: Sreća je sada i odmah, a ne „jednom, samo da završim…“

Šaman

Kapi bambai na jeziku naroda Bribri znači – „vrela kafa“. Za ručak se kuva krochka – piletina u sosu od biljaka iz džungle. Pored lonca na vatri, na ploči, peku se zrna kakaoa ubrana iza kuće. Tako se dočekuju gosti u kući Luisa, šamana jednog od osam plemena naroda Bribri. On živi na zemlji svojih predaka, u kolibi pokrivenoj palminim lišćem, građenoj po hiljadugodišnjim pravilima. Tačno se zna koja palma se koristi za podnicu, koja za stubove, a koja za krov. Zna se i da samo žene pripremaju kakao. On leči svoj narod, poznaje trave. Zna se da čaj od hibiskusa pomaže ženama, šest godina je učio „znanje“. Dok smo čekali ručak, sa šamanom sam u specijalnoj kolibi za rituale pričala o njihovoj istoriji, o poslu lečenja svog naroda i o religiji. Poslednji deo je zanimljiv. Postoje četiri nivoa sveta: duh je u svemu oko nas – biljkama, životinjama, ljudima… onda su dobri duhovi, pa loši duhovi, pa Bog. S obzirom na to da sam sve prvo proverila u Muzeju zlata u San Hoseu – sve je okej. Dim štipa za oči i trista je stepeni na samoj granici sa Panamom (a možda i preko), šaman strpljivo odgovara na milion pitanja. Pitam ga šta je potrebno za sreću. Izvadi komad svoje čokolade (bez šećera!) i kaže Piri: „Daj ženi kocku čokolade i odmah ćeš imati njen osmeh.“ 

Lekcija broj 6: sreća živi u kocki čokolade.

Gastronomija 

U glavnoj ulici, na nekoliko metara od okeana, nalazi  se Koki Beach bar.                                                                        (https://www.facebook.com/KOKIBEACH/?__tn__=%2Cd%2CP-R&eid=ARA5-ENxg9pOoWOTooFCvlIPOBz933yK6ebNBbsFxbugF9FxrgnIacZO7mNXi_Kl4Da8tC9B__7zR0PV) Potpuno ekološki, skroz otvoren restoran, sa enterijerom od predmeta koje je izbacio okean, ali poslaganih sa toliko stila u neku vrstu umetnosti, uz fenomenalnu, modernizovanu, tradicionalnu, ukusnu i stilizovanu hranu,  kul muziku, na nekoliko koraka od plaže; udoban, ne samo da je jedan od 10 najboljih u Kostariki nego i na ličnoj listi. Ne samo zbog toga što je gospođa mama lenjivica sa bebom odlučila da se sa svog drveta, zbog svoje nedeljne toaletne potrebe, spusti u ovo multinacionalno, elegantno, a veoma opušteno društvo i nauči svoje mladunče da su samo najbolji restorani dovoljno dobri za njih.

Mama lenjivca uči dete na dobre restorane

Zaposleni su se rastrčali, a imali su samo dve molbe za goste: da ih slikaju bez blica i da im se previše ne približavaju kako ne bi uznemirili životinje. Ovde se podrazumeva da delimo isti prostor i da smo pažljivi jedni prema drugima. Sasvim drugačije nego u razdraženoj, sebi okrenutoj Evropi.

Plaže. Namerno na kraju spiska dragocenih otkrića. Razlog ne može biti jasniji – na početku teksta zbog onog priznanja, vezanog za bagaž sa predrasudama koje se tiču nedostatka kulture. Pripremajući se za put, listamo šarene sajtove koji nam sugerišu da Kostarika ima samo plaže, nacionalne parkove i prirodu. Već sada je jasno da ima mnogo više. Čak i život na plažama je drugačiji nego u Starom svetu. Onakve su kakve ih je priroda napravila – nema kafića i nema smeća. Na karipskoj strani za preporuku su: Playa Cocles, Punta Uva i Manzanillo. Postoji taj fini balans između dela gde je gužva, na kojem se šepure surferi, ali i potpuno praznih i mirnih delova u kojima imamo okean samo za sebe.  

Osim toga, plaže i priroda u NP Cajuita jesu poseban doživljaj, važno je sa sobom samo poneti vodu. 

CENTRALNA OBLAST, VULKAN ARENAL I RIO CELESTE

Zabluda je da na ovoj kriški naše planete, između 8° i 12° severno od Ekvatora, zanimljiva je samo obala. Temperatura je tropska tokom cele godine. Toplota je ono što najbolje opisuje Kostariku. Ne samo zbog klime, visoke vlažnosti, dosta je i do samih Tikosa. Za nas koji živimo pod strahovitim svakodnevnim pritiskom autoritarnog samoljublja, vlastoljublja i pohlepe, ovaj mirni narod, koji preuveličavanje nacionalne slavne prošlosti ne vidi kao obavezan deo folklora, deluje kao bensedin. Kostarika je posle šestonedeljnog rata 1948. raspustila svoju vojsku, i evo, već 70 godina funkcioniše kao najstabilnija demokratija Centralne Amerike. Deo budžeta koji proguta armija preusmeren je na škole i zdravstvo. I zaista, u svakom selu na severu, uz granicu sa nemirnom Nikaragvom, na putu prema vulkanima najbolji objekat je škola. Pod omamljujućim dejstvom ugodne klime, iz dana u dan slede nova fantastična „otkrića“, a ona se lako pronalaze i u dubokoj unutrašnjosti. Gotovo 27% zemlje je pod strogom zaštitom u nacionalnim parkovima; skoro polovina je na neki način čuvana priroda, podeljena na dvanaest potpuno različitih mikroklimatskih zona. Jedna od tih zona je centralni plato Arenal koji je obavezna stanica za one koji prvi put dolaze na ovu stranu sveta.

Aktivni vulkan Arenal se vidi sa svakog prozora iz okoline sela La Fortuna. Do njega se stiže ugodnom šetnjom kroz mačetom prosečeni, sparni i raznobojni prašumski šiprag, koji se odjednom pretvori u sekundarnu prašumu. Katkad Arenal dozvoli da mu ljudi ugledaju sam krater, ali je danas bio nešto neraspoložen. Sakrio se iza oblaka, pućkao dim i pomalo krčkao lavu, ali je dozvolio da dođemo do polja stvrdnute lave iz 1992. S obzirom na njegovu aktivnost, rejndžeri će bez oklevanja zatvoriti prilaze u slučaju povećane aktivnosti. Trosatna šetnja od organizovanog parkinga kroz prašumu svakako se isplati. 

Kostarika ima mnogo različitih mikroklimatskih regija, a ova je vrlo specifična. Meša se atlantska i pacifička klima, ima mnogo vode, toplo je, sve je pod zaštitom države. Ništa lepše nego ovde biti deo biljnog i živog sveta.

Mravi iz Nacionalne geografije

Mravi koji nose svoj špajz na leđima ne žive samo u Nacionalnoj geografiji, već stvarno postoje, a od dva mala praseta koja su protrčala pored bili smo brži samo mi. Sigurno imaju ljutu mamu u blizini. Papagaji su bili suviše visoko za fotkanje i savršena zvučna podloga za ovaj fantastični hajking.

Citat na ulazu u park puno govori o vezi Ticosa (tako sebe nazivaju Kostarikanci) i prirode. Mene je zaprepastila informacija da je Kostarika pre 53 godine zabranila seču sveg drveća. Svesno su ubili svoju drvnu industriju kako bi sačuvali svoju prirodu. PRE 53 GODINE!

Azurni Rio Celeste

U kišnoj prašumi, na velikoj nadmorskoj visini, ispod aktivnog vulkana Arenal, vlaga može da se „seče“. Uspon do Rio Celeste je vredan dva sata hoda kroz kišnu prašumu. Plava boja nije posledica neke hemije, nego prelamanja svetlosti vode.

Nezgodan je bliski susret sa Short Nosed Vine zmijom, hoće da se javi posle u snovima.

Obala PACIFIKA – Guanacaste

Kada se u turističkom smislu kaže Kostarika, severozapadna provincija Guanacaste je ono što izaziva „aha“-efekat. Tamo se nalazi sve ono što „vidimo“ kada kažemo Kostarika. Obalni deo nazivaju i zlatnom obalom zbog svojih netaknutih, blistavih, svetski poznatih plaža.  Cilj je Tamarindo, hotel https://www.hotelcapitansuizo.com/. Vožnja automobilom do raja traje dugo. Od San Hosea auto-putem, na svakih nekoliko kilometara naplatna rampa. Zanimljivo je da pumpe za gorivo nisu kao u Evropi, na samom putu, nego u selima posle isključenja. Skretanje sa auto-puta je iskustvo za sebe. Vreo dan, prašnjava raskrsnica, biramo „Chicharonera Capulin“ preko puta marketa u mestu Orotina, samo ona je puna ljudi i ima debelu hladovinu. Služi nas nasmejani camarero. I gosti sa okolnih stolova nam se smeškaju. Naša paranoična evropska duša se sve osvrće i traži kvaku 22. A nje nema, ljudi su topli, opušteni, normalni i to tumačimo kao dobar znak na samom ulazu.

Liči na Kaliforniju pre 40 godina. Obalni deo nazivaju i zlatnom obalom zbog svojih netaknutih, blistavih, svetski poznatih plaža. I da, u takmičenju u plažama, pacifička obala ubedljivo pobeđuje karipsku. Klima je neuporedivo ugodnija. 

SIN AMOR NO HAY SABOR („Ljubav određuje ukus jela“) 

Na stolu svake čestite kuće Tikosa, svake sode, svakog hotela ili uličnog štanda, ne može da ne stoji lonac skuvanog pirinča i pasulja, spreman za pripremu nacionalnog jela zvanog Gallo pinto. Ovo je osnova njihove ishrane, kao hleb kod nas, i jede se uz sva tri obroka – uz ribu, meso ili jaja za doručak. Naziv Gallo pinto doslovce znači „šareni petao“. I zaista, jelo izgledom podseća na perje crno-belih petlova boraca,  a mi možemo samo da zamišljamo kako je tačno nastao taj naziv. Možda još u utrobi onih jezivih brodova koji su u neljudskim uslovima iz Afrike dovozili crne robove sa kojima je ovo jelo stiglo u Centralnu Ameriku. Nama je neobično da se ovo jede uz doručak, naročito ako je začinjeno obožavanim sosom Lizano. Posle nedelju dana mi je izašao na nos. Nakon sedam dana kod kuće poželela sam ga toliko da sam napravila domaću verziju. Ima raznih recepata  za ovo jelo, za Gallo pinto biram ovaj:

Dan ranije skuvati čašu pirinča i pola čaše crnog pasulja (crveni u nikaragvanskoj verziji). Iseckati veću glavicu crnog luka i veću crvenu papriku te dva čena belog luka. Prodinstati na masnoći. Dodati crni pasulj. Dinstati. Dodati pirinač, ukoliko je potrebno malo vode ili masnoće, još kratko prodinstati. Pred kraj ubaciti pola veze sitno seckanog lista korijandera. On da jelu taj specifičan ukus. Dodati obavezno nekoliko kapi omiljenog nacionalnog Lizano sosa. Zamena za njega je Worcester sos, jer je Lizano nastao kao kostarikanski odgovor na njega. Prijatno! 

Chicharones i Salchicha su dva veoma važna gastronomska pojma, krajnje neočekivana ovako blizu Ekvatora, ali zato vrlo lako prevodiva. Čvarci i kobasice. U Kostariki se svinjetina rado jede, a čvarci su omiljeni mezetluk, uz odlično pivo u kafanicama zvanima Sodas. Ono što ova „domaća“ jela čini egzotičnim jeste prilog. Prženi (da, prženi u fritezi ili na ulju!!!) plantanosi prepuni skroba i mrtvih ugljenih hidrata jesu najčešći pratilac ovih kaloričnih jela. Ko bi to rekao, mi imamo neku drugu predstavu, ali plantanos su familija banana i sjajna zamena za krompir. 

Ceviche je lični favorit. Sveža sirova riba, mahi-mahi, yellow fin tuna ili neka bela „skuvana“ u soku od citrusa. Uz neskromnu tvrdnju da ga kada imam pristup baš svežoj i proverenoj morskoj ribi pravim odlično, u vrhunskoj kuhinji restorana hotela „Capitan Suizo“ naučila sam nekoliko odličnih fora. Mali test za čitaoce – ko želi da sazna, može da mi piše bilo gde. Rado ću podeliti.

Lekcija br. 6: ne postoji tako nešto kao prava autentična hrana. Pirinač je u Kostariku došao iz Azije, preko Španije. Ljudi putuju, hrana stvara veze, uticaji se mešaju. 

Lekcija br. 7 – umesto zaključka

Ako u pretraživaču na Instagramu ukucamo #costarica, izbaciće nam oko 12 miliona postova. Sada znamo zbog čega ova zemlja ima magnetsku privlačnu snagu i zašto nam se duša svima rasterećuje čim kročimo u nju. Prvo. Pogrešno pomislimo da to olakšanje dolazi od prirodne lepote koja svakog pridošlicu zamađija posle nekoliko dana, ali posle 1.600 kilometara naslutimo da se ta raskošna priroda nekako preslikala na životni stil čitave nacije. Vrlo brzo razumemo da je prirodoljubivo nasleđe preživelo hispanizaciju i postalo nešto što je fundament ovih ljudi. Tikosi su jedna od najsrećnijih nacija na svetu. Istraživanje Nacionalne geografije https://www.nationalgeographic.com/magazine/2017/11/worlds-happiest-places/ pokazalo je da uz Dansku i Singapur, između dva okeana, ljudi najpotpunije žive svoj svakodnevni život, minimalizuju stres, a povećavaju svoju radost. Jedno od pitanja ispitanicima je bilo da li su se u poslednja 24 časa smejali, smešili ili osetili radost. Jeste li vi? Ako niste, sećate li se kada ste? Lična sreća građana je ono što treba da bude fundament svake države, a ne mrtvi statistički brojevi, kao što su: GDP, broj automobila po stanovniku, potrošnja električne energije ili gigabajta po stanovniku, broj kompjutera ili već neka tabela. Stanovnici Kostarike sigurno nisu konkurentni u nacionalnom bogatstvu, ali njihova privreda i politička situacija su stabilne. Nisu bogati, nemaju ni vojsku, rekao bi neki domaći mudrac. Ali oni su srećni, srećniji od većine nacija na svetu, a uspešno je prenose i na doseljenike. Zadatak države je da kreira sistem za sreću svojih građana. Zato predlažem izmenu preambule Ustava Republike Srbije, i to kao dodatak: „Republika Srbija je dužna da obezbedi sve uslove da njeni građani mogu da traže svoju sreću“. Američka Deklaracija o nezavisnosti ovu odrednicu odavno ima, ali Kostarika to živi. 

„Ti ćeš se tamo vratiti“, reče mi jedna mudra žena po povratku kući. 

Hoću sigurno, sto poslova još imam tamo. 

Napoli, grad vulkanske energije

Vezuv, zaštitnik Napulja


U debeloj senci velike italijanske trojke – Rima, Firence i Venecije, daleko na siromašnom jugu, pored vulkana, drema Napoli. Prestonica zloglasne mafijaške organizacije Kamora, kraljevstvo uličnog smeća, sirov, nezanimljiv, tako ga čitamo nacrtanog na mapi kolektivne svesti. „Zašto bismo išli tamo“ je misaoni plašt ispod koga se, zapravo, kao u nekoj pravoj bajci, skriva neočekivano veliko blago. Ko poseti Napulj može da se prošeta kroz najmanje 27 vekova unazad. Toliko dugo život buja na ovom mestu!

Iz  te višedecenijske dremke, Napulj na reflektore putne scene 21. veka izlazi žmirkajući, još bunovan, kroz nekoliko dela: serija „Gomora“, dokumentarac „Naples 44“ – sa narativom koji čita Benedikt Kamberbač, film „Jedi, moli, voli“. Serijal pokojnog Antonija Burdena je imao sjajnu epizodu snimljenu u tom gastronomski dragocenom delu sveta. Ipak, jedna od najvećih svetskih senzacija savremene italijanske književnosti bila je taj odlučujući bljesak u sinapsama da Napulj otkrijem i u njega se potpuno zaljubim još na neviđeno. Čitajući romane osobe (ili osoba) koja se predstavlja pod pseudonimom Elena Ferante – Napuljsku tetralogiju, pa potom, u skladu sa duhom vremena u kojem živimo, i gledajući prvu sezonu HBO serije „Moja genijalna prijateljica“, napravljenu po istoimenoj prvoj knjizi tetralogije, teško možemo da izbegnemo snažan „poziv“ da lično prođemo tim ulicama, da udahnemo tu atmosferu. Za one koji nisu ni čitali, ni gledali „Napuljske priče“, radnja je smeštena u „rejon“, sirotinjsku četvrt  50-ih grada na obali Tirenskog mora. Prati odnose dveju prijateljica, Lene i Lile, kroz čitav njihov život.

Opisi delova grada, omaž jednoj epohi, način života, veš koji se suši na prozorima – vidi se i danas, sirovo siromašno okruženje i društveni kontekst glavne junakinje Elene Greko predstavljaju dovoljan razlog da krajnje inspirisana izvedem teleportovanje u taj kraj. Sve je izuzetno zanimljivo, i istorija grada, i južnjački, mediteranski temperament, i obožavanje tog sosa od slatkog paradajza šljivara iz San Marcana, koji se kuva osam ili deset sati – kako kod čije mame, čak i to insistiranje na razlici između napolitanskog i italijanskog jezika.

Početak oktobra je savršen. Iskusno procenjujemo da je vreme još uvek lepo, a potajno nas greje nada da će, uz malo sreće, more biti još dovoljno toplo za kupanje. 

Na putu literarne inspiracije, ostrvo Iskija (Ischia) je još jedno važno mesto u koje ćemo zabosti našu zastavicu. Osim što su se upravo ovde dogodile neke od Eleninih i Lilinih avantura, Iškia (tako je zovu na napolitanskom jeziku) je na svega sat i po plovidbe trajektom od luke Napulja.

I ta ogromna luka, sama po sebi zanimljiva, milenijumima na istom mestu u samom centru grada, nagledala se isplovljavanja mnogih putnika, turista i avanturista. Odatle su, osiromašeni posle Drugog svetskog rata, Italijani isplovljavali u bolji život, u Ameriku. Tačno tu počinje i najlepša priča Štefana Cvajga Amok rečenicom: „U napuljskoj luci, marta 1912, prilikom istovara jednog velikog prekookeanskog broda, dogodio se nesrećan slučaj…“ Kada bi postojao vremeplov, jedno od dugmića koje bih pritisnula bilo bi sigurno ta luka tih godina.  Iškia, izgovorena tim specifičnim šuškavim akcentom,  još je važnija zato što se preko nje izbegava Kapri. Takva izvikana, našminkana mesta, osim skupih ekskluzivnih hotela, restorana i plaža – ne nude uglavnom više ništa, i to ne može biti lajtmotiv nekog mog putovanja. 

Grad su osnovali stari Grci negde u 7. veku pre n. e., iskrcavši se sa Rodosa i osnovavši svoju koloniju na plodnoj zemlji ispod Vezuva, kojem su dali ime Neapolis. To ime je uprkos uticaju najrazličitijih jezika i dijalekata ostalo nepromenjeno do današnjih dana. Tu se najduže zadržala nekakva mešavina grčke i rimske civilizacije, i to je ono što uvek tražimo na svakom putovanju: dokaze da smo svi sličniji nego što se razlikujemo, da nismo izolovana ostrva, nego se kultura koju pravi homo sapijens, ipak, nadopunjavala i mešala. Napoli sa svojim blagom to očigledno dokazuje. Krenimo da ga otkrivamo ovim redom. 

Prvo stomak, pa sve ostalo

„Gastronomija je najbolja terapija koju svako može sebi da prepiše.“

Marco Pierre White

Ako smo u Italiji, onda prosto mora da se počne od „terapije hranom“. Isti obrazac koji smo primenili malo ranije, u Veneciji https://lidijapiroski.com/2019/09/12/venecija-na-casu/, bez stida i zadrške primenjujemo i nekoliko geografskih i civilizacijskih širina južnije. Naravno da ćemo u gradu koji je mesto rođenja kultnog, širom sveta obožavanog jela zvanog Pizza, osim muzejima i kulturnim sadržajima, najmanje isto toliko vremena posvetiti istraživanju i stvaranju sopstvene liste najbolje pice. Za početak, lestvica se diže visoko, na najbolje mesto. Novinarski mozak, navikao da ukršta informacije različitog porekla, to radi i sa uglednim gastronomskim blogovima, listama i preporukama. U svima njima uvek se pojavljuje ta jedna picerija. Braća Gino i Toto Sorbillo vode tradicionalnu napolitansku piceriju koja postoji od 1935. https://www.sorbillo.it/  Nimalo slučajna okolnost je ta da se nalazi u čuvenoj četvrti Partenope, duši Napulja, na Lungomare, kako se na pevajućem italijanskom poetično kaže obala mora. To je dosta važna lokacija, nama promrzlim srednjoevropskim dušama, željnim morske kombinacije pice, morskog horizonta i energije talasa. Da bi se dobio sto na ovom mestu, može da se čeka i do sat vremena u redu. Sa uverenjem da je to ipak turističko-urbana legenda, upućujemo se tačno tamo.

Na klasičnu domaću foru, bez mnogo probiranja, uspevamo da dobijemo maleni sto u bašti; i dok smo poručili jednu Pizza Calabrese sa nduja di Spillinga, Pomodoro bio i Fiordilatte Fresco Misto Latte di Buffala i Origano di Montangna i salatu Caprese, lokalno belo vino i kraft pivo koje prave u kući, red se otegao nekih stotinak metara. Neshvatljiv fenomen, i to za jednu „običnu“ picu! Pažljivom čitaocu  jelovnika neće promaći kako sa ponosom ističu da kao začin koriste samo planinski origano. Odmah imam fleš situacije na Lošinju, sa one strane Jadrana, i uzbuđenja kada sam sa bicikla, na putu prema Mrtvaški (baš je mrtvo mesto da se stigne tamo), ugledala grm divljeg origana.

Taj ukus zaista nema nikakve veze sa kontinentalnim, fruškogorskim, iako je uredno negovan. Ta aroma brdskog mediteranskog je čarobna i može da zamađija svako jelo. Mocarela iz salate samo ima formu karakteristične bele kugle, ali je zapravo tečna i slatka i penasta iz neke bio-proizvodnje. Nestvaran ukus, za koji ne postoji drugi opis, nego onaj banalni – topi se u ustima. Posle ove mocarele, domaću ćemo jako teško kupiti. U međuvremenu, red ispred se pojačava i pruža prema šetalištu Chiaia i Caracciolo. Sve su to lokacije iz „Napuljskih priča“, pa je atmosfera, barem za nas koji možemo da ga u mašti proživimo – više nego odlična. 

Divlji origano na vrhu Lošinja se ne propušta

Osim ove picerije, koja zaslužuje svaku preporuku, treba navesti još nekoliko najosnovnijih gastronomskih zanimljivosti. Kafa, vino, naravno, sendviči, ulična i morska hrana. Postoji statistika koja tvrdi da na svakih 490 stanovnika u Italiji postoji jedan kafe-bar. U Napulju izgleda i više, kao da su svi ozbiljni zavisnici od kafe. Piju je često, obilno i isključivo slatku. Prilikom naručivanja treba je zatražiti bez šećera, inače se dobije nekakav šerbet. Ukoliko u kafe-baru izgovorite: „C’e un caffe sospesso?“, dobićete jedan espreso, a platiti dva. Ovaj običaj je duboko ukorenjen u napolitanskoj kulturi i označava doniranu kafu nekoj nepoznatoj osobi koja svrati kasnije. Ritual ispijanja kafe je toliko važan u ovom delu sveta da ga savršeno opisuje jedan podnaslov „Svakodnevna mudrost malih gutljaja“ zbirke priča „Caffe Sospeso“ poznatog napolitanskog pisca Luciano de Crescenzo. Oni  rado doniraju kafu, jer veruju da to darodavcu donosi sreću. Neki izvori kažu da je ovaj ritual nastao za vreme ratnih godina prošlog veka i da darodavcu donosi sreću, a istoričari tvrde da je nastao još ranije. U svakom slučaju, kroz metaforu doniranja šoljice kafe „vidimo“ čitav jedan zanimljiv društveni kosmos, nama sasvim nepoznat. 

Jedan od stubova na kojem počiva gastronomija čitave Kampanije jeste, svakako, paradajz San Marzano iz istoimenog sela sa „one“ strane Vezuva. Vulkanski pepeo je taj čarobni plodonosni sastojak zemlje u kojoj raste duguljasti crveni plod kod nas poznatiji pod nazivom šljivar. Svaka porodica i restoran imaju svoj „mamin“ recept, i to tako lepo podseća na našu tradiciju čuvanja porodičnog recepta za ajvar. Sos od ovog paradajza, poznat i kao ragu, jeste osnova za razna jela – pastu, ćuftice od mesa u sosu, picu i slično. Dok se još redovno kuvalo po kućama, dva ili tri puta nedeljno, ovaj osnovni sastojak napolitanske kuhinje satima se polagano kuvao na šporetima i čitava „Bella Napoli“ kao da miriše baš na taj ragu sa origanom – osim kada ne miriše na espreso.

Vino.  Iako su za detaljno proučavanje ove važne hedonističke odrednice potrebni meseci koje nemamo, sužavamo izbor na ono što je ultralokalno i ultrapoznato. Lacrima Christi del Vesuvio je belo vino od loze koja raste isključivo na obroncima Vezuva. Treba ga probati, u njemu će uživati oni koji vole vina sa peska.

Napuljskom gastronomijom bismo mogli da se bavimo na stotine strana i veoma je teško odrediti šta je najbolje, ali još teže je odreći se požude za maštovitom, jeftinom, brzom, preukusnom (dakle, zasnovanom na ugljenim hidratima) hranom koja se prodaje na ulicama: Cuopo – papirni fišek prepun prženih kroketa punjenih mocarelom, ili pohovano povrće, ili pržena sardela čija je pijačna cena 1 evro za kilogram. Tu su i pržene pice pa Zeppulele Pasta Cresciuta komadi testa sa, na primer, cvetom tikvica… posebno mesto zauzima Sfogliatella. Slatko pecivo slično kroasanu, ali zarezano i divno i mirišljavo, pa je savršena pratnja kratkom espresu. Zaista je nemoguće hodati ulicama Napolija i ostati dosledan ukoliko ste na nekom režimu ishrane. Sve kočnice se nekako ispuste u taj masni papir u rukama, ali smo zato srećni i siti.

Štand sa visokim koeficijentom kalorija i sreće u ulici San Biagiio Dei Librai

Za malo zahtevnija nepca, pobednik je restoran „Terra Madre“ na ostrvu Iskija. Školjke brbavice kuvane na način da liči na buzaru, ali u nekoj vrlo kreativnoj verziji njihovog „Chef-a“ Alessandro Nistrija. Samo jedno nije jasno, zašto u ovom momentu pišem, umesto da umačem sveže pripremljen hleb u onu magiju? 

Nadam se da su ispravni razlozi zbog kojih hranu ostavljamo ovde da se dalje „kuva“ bez nas. Valja se odvojiti od stolice i ući u pravi rudnik kulturnog blaga, kojima Napulj obiluje.

Pijaca je pupak sveta

Italijanski reper Jovanoti u svom hitu „L‘ ombelico del mondo“ peva o pupku sveta. Verujem, dozvoliće nam on da sve pijace proglasimo za tu centralnu tačku svakog organizma; u Napoliju je to Porta Nolana. Ovo bučno, šareno  mesto je dobilo naziv po srednjevekovnoj kapiji kroz koju se ulazilo u grad. Trgovci i seljaci  su svoju robu najlakše prodavali odmah pored kapije, a pupak, kao što znamo, ne može da menja mesto. Mercato di Porta Nolana je, zapravo, nekoliko ulica u kojima se bez ikakvog logičnog redosleda samouvereni prodavci voća i povrća smenjuju sa prodavcima cigareta sumnjivog porekla, sa pevajućim prodavcima sveže ribe i plodova mora, sa domaćom mocarelom i burom sa okolnih planina, sa štandom limuna iz Sorenta, sa mirišljavim pekarama i deli kafanicama iz Bangladeša.

Kupila bih tu baš sve, a najviše još žive školjke iz instalacije sa tekućom vodom, koje poznajem pod imenom brbavice, i masne i sveže sardele, koje svojom cenom od 1 evro za kilogram opravdavaju glas koji ih bije. One su bile najvažnija namirnica siromašnih ribara diljem čitavog Mediterana. Prodavci iako govore samo svoj dijalekat rado razgovaraju sa prolaznicima, zapravo – pevaju. Oni dozivaju svoje mušterije, a kao spontani deo pijačnog performansa, rado će vam dopustiti da ih na čas odmenite. Svoje prvo iskustvo prodaje na pijaci stičem upravo u Napoliju. Za ozbiljniji rad nemam kvalifikacije – ne znam da pevam.

Ko prepodne provede na pijaci, može uveče u operu

Čak i ako nekome veče provedeno u operi zvuči sasvim suprotno od pojma dobre zabave, prilika da se odsluša koncert u najstarijoj aktivnoj operskoj kući u Evropi ne propušta se. Od kako je osnovana 1737, samo dva puta je obustavljen rad: prilikom renoviranja od požara i od oštećenja od savezničkog bombardovanja. Nedaleko od Kraljevske palate i Trga Plebiscta, nalazi se  pozorište „San Karlo“ (Teatro San Carlo). Podatak koji nikako ne očekujemo jeste da je ovo opersko pozorište  nastalo 41 godinu pre „Skale“ u Milanu i 55 godina pre „Fenića“ u Veneciji. Srećna okolnost savremenog putovanja jeste mogućnost elektronskog kupovanja ulaznica, pa onaj ko ima iskrene kulturne potrebe može lako i na vreme da ih obezbedi. Koncert mladog pijaniste Lorenca Ponea je privilegija i prilika koja se iskoristi. I on, i njegov klavir, i mi publika kao da smo tih sat i po vremena,  nas 1.300 slušalaca, zajedno lebdeli u vazduhu, naročito kada je, mislim samo meni, svirao Hajdna.

U tom iznimno raskošnom i elegantnom ambijentu, pod svodovima koji kao da „čuvaju delove“ svih glasova i muzike koji su umetnici pod njima ikada izveli, uključujući i Mocarta lično, muzika Šopena, Debisija, Betovena i Hajdna na jugu Italije, u gradu problematične reputacije više je nego logična. Zanimljiv detalj je i taj što je koncert počeo u 18 h. Idealan tajming da se izlazak na koncert završi odlaskom na večeru ili makar na piće u Gambrinus, tačno preko puta Opere. Tako to funkcioniše u paralelnim svetovima u kojima se oaze normalnog života brižljivo čuvaju, tako suprotne od onih koje gledamo u našim medijima ili one koje ćemo videti u samo nekoliko kilometara udaljenim četvrtima. I tu dolazimo do samog srca dolaska u Napulj. 

Rione Luzzatti – rejon Elene Ferante

Pre nego što dežurni kritičari prezrivo frknu kako Napuljske priče nisu vrhunska književnost, da su to romani za plažu, imam potrebu da ih ovde prekinem. Elena Ferante ili ko god da je to jeste najznačajniji savremeni italijanski autor. Tačka. Svetski fenomen. Retko se neko delo, a naročito savremeno,  bavi tako fantastičnim opisima odnosa među ljudima, teškim životom grada, siromašnima, epohom posleratnih 50-ih godina, golim nasiljem, mafijaškim principima, političkim ugnjetavanjem i u takvim uslovima otežanog napretka i međusobnim rivalstvom dveju žena. Ipak, iz takvih uslova nastaju priče, koje u nekim delovima dosta podsećaju na uslove u kojima mi, skoro sedam decenija kasnije, živimo.

 „U čitavom Napulju nije se mogla naći nijedna jedina institucija, koja je, osim pompeznog naziva i velikog broja zaposlenih, zaista funkcionisala kako treba. Nije tu bilo nikakvog reda, samo razuzdana i nezadrživa gomila galamdžija, mangupa i prosjaka po ulicama krcatim prodavcima mešovite robe. Ah, na čitavom svetu nema grada koji diže toliku buku i graju kao Napulj.“

Prepoznajete li paralelu sa našom aktuelnom stvarnošću? Korupcija, neefikasnost, moralna i fizička beda, mizoginija, galamdžije koje pobeđuju mirne i obrazovane ljude?

Ako je  odgovor „da“, onda je jasna potreba da se ode na lice mesta i pogleda u oči taj prostor koji je sve samo nije klasična turistička keš-mašina, i baš zbog toga pripoveda  priču o pravom Napulju, iz kojeg su nastale toliko snažne emocije, ali u kojoj očigledno vekovima nataložena kultura ne može a da ne izbije negde na površinu. Nezadrživo, baš kao lava iz grotla Vezuva, zaštitnika grada. 

Kada na put kreneš sa dobrim namerama, najčešće ti se one lepo „vrate“. Meni su se vratile kroz kontakt sa Sofijom Simor (Sophia Seymour), dopisnicom Guardiana, frilenserkom, zaljubljenicom u Napulj, koja već godinama živi i radi u gradu i istražuje literarni fenomen. Nedavno je napravila i svoju organizaciju http://www.lookingforlila.com/ koja vodi fanove kroz četvrt Rione Luzzatti, u koju je smeštena radnja romana i serije.  U rejon smo ušle otpozadi, iz čuvenog tunela kroz koji su Lena i Lila prvi put pobegle u svet. To je, zapravo, nadvožnjak preko kojeg ide pruga glavne železničke stanice Garibaldi, ali u romanu, kroz dečje oči, autor ga je predstavio kao najstrašnije mesto na svetu, kroz koje svako mora da prođe kako bi došao do one životne tačke u kojoj smo odrasli. Zbijene zgrade u tom naselju iza industrijske zone i iza pruge građene su tridesetih godina prošlog veka, za vreme fašista. Bile su namenjene radničkoj klasi, tada veoma moderne, sa malim balkonom, i bila je to stvar ozbiljnog prestiža dočepati se te adrese i pobeći u novi život i sve novo iz memle starog dela grada. Danas ova četvrt ne izgleda baš toliko strašno, podseća na staru Detelinaru u Novom Sadu. I Lenina i Lilina škola, i biblioteka, i crkva, i trg sa klupicama – sve je tu. Roman je fikcija, a kao da nije. Kao da smo svi, naše mame i bake, u bilo kom delu posleratnog siromaštva Evrope prošli kroz ovaj rejon, sa sve minijaturnom birtijom Marka Greka ispred koje se kao kod nas „ispred radnjice“ stojeći na ulici pije piće. Uglavnom je to belo i crveno lokalno vino na čašu. Marko na napolitanskom, mi na slomljenom italijanskom, a uglavnom na engleskom, pričamo priče i sve se sasvim normalno razumemo. Neponovljiv doživljaj, autentičan.

Bolnica za lutke

Jedno od najneobičnijih i najnežnijih napuljskih blaga jeste gradska Bolnica za lutke. Do nje se stiže šetnjom kroz uzane ulice srca starog dela Napulja, Spaccanapoli. Sasvim sakrivena u jednom od neuglednih pasaža, baš kako i treba kada zamišljamo dramatičnu potragu za pomoći ljubljenoj bolesnoj lutki. Davne 1895. osnovao ju je pozorišni scenograf  Luiđi Grasi (Luigi Grassi) koji je tada radio i za lutkarsko i za klasično pozorište, sasvim slučajno, kao što se to dešava u bajkama. Jedan dan je u njegovu radionicu ušla neka očajna žena, moleći ga da popravi oštećenu lutku njene kćeri. On je velikodušno pristao, lutka je bila kao nova, ceo grad je za vrlo kratko vreme saznao i pričao samo o tom herojskom delu. Grasi je dobio počasnu diplomu medicine iz oblasti igračaka i našao se u posebnom svetu koji pod upravom njegove praunuke Ticijane živi i funkcioniše i dan-danas. Da li je to mesto nostalgičnog povratka u detinjstvo na kome se leči dečja i „lutkina“ tuga ili scena za neki film Kventina Tarantina, može da se ustanovi samo na jedan način – lično. 

SALVE LUVCRUM, najvažnija parola u Pompeji

Dugme na onom našem vremeplovu sa početka ovog teksta sada bismo mogli da podesimo na 22. avgust 79. godine n. e., dva dana pre strašne eksplozije Vezuva. Najbogatiji građani Rima su u svojim luksuznim vilama, u Herkulanumu, Baji i Pompeji. Kraj je leta, „turistička sezona“ je na vrhuncu i sve je puno bezbrižnih gostiju. Ipak, učestali zemljotresi i nestanak vode upozoravaju na ono što će se dogoditi 24. avgusta. Strahovita erupcija lave, za koju je Plinije Mlađi sa svog broda na pučini procenio da je išla i do 30 km uvis. Tragedija je bila strašna, zatrpan je čitav grad od 20.000 stanovnika slojem lave i pepela debelim i preko šesnaest metara. Sve živo i neživo je na taj način bilo zamrznuto i konzervisano tokom narednih 1.700 godina, kada je kralj Karlo Burbonski započeo prva iskopavanja.

Zahvaljujući Vezuvu i njegovoj erupciji, dva milenijuma kasnije možemo da zavirimo u kuće, javne objekte i rekonstruišemo mnoge detalje ondašnjeg života. Pompeja je ogroman grad, 45 iskopanih i dostupnih hektara jedu vreme, čak i onima koji nisu štreberi, koje iskreno to ne zanima. Za ljubitelje brzih i efektnih instagramabilnih fotki poseta arheološkom parku Pompeja je verovatno celodnevna danguba, ali zato onima koji mogu da se udube, da malo uključe maštu, a isključe nervozu zbog zaista nenormalnog broja turista, ovo je uživanje bez premca. Herkulanum je manji, ali su objekti bolje očuvani. Izbor zavisi samo od količine vremena na raspolaganju. Od Pompeje put neminovno vodi u dva pravca. Prvi furtom u Arheološki muzej u Napulju, jer tamo se u idealnim uslovima čuvaju najvrednija umetnička blaga iskopana iz grada. A drugi je na vrh kratera Vezuva. Treba taj još aktivni, najopasniji vulkan u Evropi, pogledati pravo u oko. S obzirom na to da je prilaz Vezuvu jednostavniji iz Pompeje nego iz Napulja, izbor je jasan. 

Sa Vezuvom samo lepo

Ima mnogo razloga da se sa jednim aktivnim vulkanom susretnemo pravo oči u oči i izmerimo njegov karakter tako što ćemo ga pogledati u zenicu njegovog kratera, ali je jedan možda najzanimljiviji. Gran Cono, odnosno veliki krater, trenutno ima aktuelan izgled. Nije uvek bilo tako, svaka nova erupcija ga izmeni. Ko zna šta se sve ispod te mirne površine kuva i skuplja u vrelim dubinama Zemlje. Baš tu ispod tačke na kojoj povremeno imamo kontakt sa paklenom utrobom planete. Iako je Vezuv najviše proučavan i istražen vulkan na svetu, on je obavijen nekom aurom mistike i simbolike. Gledajući sopstvene tako neprikladne bele patike kako se penju garavim kamenjem na 1.277 m nadmorske visine, opseda me taj simbol vatre vulkana koji se odnosi na strast, snagu i akciju. Valja se katkad zagledati duboko u sebe i setiti se da postoji taj vulkan koji  kuva duboko u nama. Putovanja tome služe. Na oltar kratera žrtvujemo sopstveni dah posle kratkog, ali veoma strmog uspona sa javnog parkinga. Nagrada je veličanstven pogled na Napulj i njegov zaliv, ali i na Kampaniju i Lacio.

A ako neko ume, može dobro da se zagleda u taj svoj vulkan. Lakše je virkati u utrobu Vezuva i zamišljati koliko je samo bio strašno ljut te 79. ili 1943. godine nego kontemplirati nad svojim (potisnutim) eksplozijama. Reč krater je grčkog porekla i znači, pre svega, „sud sa dvema drškama u kome su mešali vino sa vodom“, ali svaki oblik izveden iz tog najvažnijeg: „vulkansko grotlo“, „usta staklarske peći“ i „ždrelo“. Vidite da sve može da se poveže sa vinom. 

Ipak, da svet ne počinje od nas i našeg bavljenja realnim i sopstvenim vulkanima podseća nas i dobra muzika direktno vezana za ovo mesto. „Funiculi Funicula“ je napisana i izvedena 1880. na dan otvaranja prve žičare koja je vozila sve isto tako radoznale i željne bliskog kontakta sa jednim tako magnetski privlačnim mestom. Preporučujem je u izvedbi Lučana Pavarotija https://www.youtube.com/watch?v=yTSAZAHiOa8, iz razloga što je možda on od svih drugih izvođača nekako najbliži napolitanskoj energiji i fantastična je muzička pratnja tom prirodnom spektaklu. 

Arheološki muzej u Napulju

Arheološki muzej u Napulju je „must have“ u Napulju, što bi rekli modni zavisnici. Iako njegov naziv asocira na arheološko blago, muzej ima i savremene postavke, ali najvažnije blago otkriveno u Pompeji i Herkulanumu je tu. Kao i San Karlo opera, i ovaj muzej je osnovao Karlo Burbonski, jedan je od najstarijih u Evropi, u istoj zgradi se nalazi od 1777. Sve zajedno svedoči o ozbiljnoj kulturi koja je cvetala u Napulju pre nego što se ujedinio u Italiju. Od tada, kažu stanovnici, kreće njegovo ekonomsko propadanje. 

Mozaici iz Pompeje su lični glavni motiv posete muzeju. Putujući muzičari ili Borba petlova ili Memento mori su samo neki koji pričaju priču o znanju koje je nastalo hiljadama godina pre nas. Naročito se izdvaja mozaik Memento mori, sa lobanjom koja treba da nas podseti da smo svi smrtni i kako jedino što čovek ne može da izbegne jeste smrt. Inače, čovek bi bio bog. Tehnika kojom su stari majstori vladali koristeći „tesserae“ (pločice) fantastična je. Zahvaljujući petnaest metara debelom sloju pepela iz Vezuva koji ih je prekrio, ova dela su čudesno konzervisana i sačuvana od oštećenja tokom više od 1.600 godina, i to u perfektnom stanju. Tako mi na neki preneseni način, zahvaljujući sadržaju utrobe onog kratera u koji smo provirili, sada možemo da virimo i u prošlost: u ljudsku potrebu za pozorištem, za muzikom, zabavom, borbom pa i za erotikom. Posebna kolekcija predmeta vezanih za ovaj deo našeg života čuva se u Segreto Cabineto, u tajnoj sobi. Vekovima smo vaspitavani da je seksualnost stvar sramote, pa je ova eksplicitna kolekcija čuvana iza debelih brava i bila je dostupna malobrojnim očima. Danas je u ovom delu najveća gužva. Toliko o nama danas i društveno nametnutom stidu vezanom za seks. Nije bilo uvek tako, i to je još jedno od onih mesta na kojima sebi dopustimo preispitivanje stavova.

Hodnik sa skulpturama rimskih careva je važno mesto, jer se tu nalazi skulptura omiljenog rimskog imperatora, cara Hadrijana. Selfi sa njim se ne propušta. Ali ni sa jednom od retkih žena koje su imale izvesnu (političku) moć u Rimskom carstvu. Uprkos tome, ubio je sopstveni sin. 

Hedonizam, ime ti je Iškija

Nećemo se lagati. Da nije bilo knjiga Elene Ferante, ne bih nikada otišla na Iškiju, nego na izvikani Kapri! Radije koristimo napolitanski dijalekat – Iškija umesto književnog Iskija.  Sam zvuk te reči opisuje toplu normalnost, koja se  oseti čim se ogroman trajekt iz Napulja provuče kroz  iglene uši prolaza u luku Iškija.

Onaj ko očekuje glamur i prazni fenseraj na ovom ostrvu bolje neka ide drito na Amalfi obalu. No onaj ko ume da čita između a posebno iza redova, na pravom je mestu. Lučka užurbanost je tako draga sa nekoliko taksista u malenom mestu, koje grabi poslednje turiste pre nego što se povuče u zimsku hibernaciju. Hotelski prevoz čekamo u jednoj od lučkih birtijica „Bar dal Calabrese“, osnovanoj davne 1918. Verujem da su od radova na održavanju svega nekoliko puta krečili i doneli novi frižider. Za uživanje i akumulaciju utisaka ispod prirodne hladovine od puzavica savršen je dobar espreso. Još od isplovljavanja iz ogromne napuljske luke prati nas ta prijatna groznica koju najbolje opisuje jedna italijanska reč: partenza. Ona znači „pokret“, „polazak“, ali na tom pevajućem jeziku on za mene lično znači „polazak brodom“, „isplovljavanje“, „uzbuđenje pred otvaranjem novih horizonata“. Znala sam da će nam Iškija pokloniti svoje skriveno blago. Na kraju istraživanja Napulja i okoline stigla je nagradica kroz jedan prostor između zvezda i mora – u hotelu „Regina Isabella“ (https://www.reginaisabella.com/en/?adblast=4820832805&vbadw=4820832805&gclid=CjwKCAiAqqTuBRBAEiwA7B66hZhKwQxk8XnjyTi5ZzvEW2UItJBSp1cBGcZc7iPrqtL5yaPVAIrEFxoCMVQQAvD_BwE )

u seocetu Lako Ameno (Lacco Ameno). Sagradio ga je čuveni italijanski producent i izdavač Angello Rizzolo na jednom od mnogobrojnih ostrvskih termalnih izvora. Vrlo brzo je ovo mesto postalo magnet za kosmоpolite 50-ih godina, kao što su Liz Tejlor, Marija Kalas, Ričard Barton… Ono što je prava retkost XXI veka  jeste hotel koji se nadvio iznad mandrača u kojem ribari još vezuju svoje barke i ujutru u zoru tiho ih odvezuju i veslaju na more da ne probude usnule goste. On nije deo nekog moćnog super-moderno-preskupo-sajberdizajniranog lanca hotela, nego je zadržao autentičnost epohe, kroz originalni nameštaj, ručno slikane podne pločice, lustere od murano stakla, fine slike i tapiserije. Negovan sopstveni stil izvan aktuelnih modnih diktata jeste nešto što se zaista vrlo retko sreće. Ako se tome doda neometan pogled na Vezuv, još toplo more za kupanje početkom oktobra i neki svečani mir koji vlada, uz preukusnu ostrvsku kuhinju, mislim da smo pronašli mesto po meri sopstevnog hedonizma. Još jednom hvala literaturi Eleni Ferante za inspiraciju, ko god to bio.

Banje sa termalnom vodom postoje na više mesta na ostrvu, kao i gradska banja. Sjajne plaže, staze za planinarenje i botanička bašta koju je napravio engleski muzičar Vilijam Volton (William Walton) jesu dokazi koliko je ovaj elegantni mediteranski ćošak privlačan svojom jednostavnošću. 

Zbog čega smo zavoleli Napoli?

Ova vulkanska zemlja rađa pravi život i ima neobičnu iskrenu energiju koju retko gde možemo da pronađemo. Naravno, oni koji umeju da vide neki metar dalje od one instagramabilne čaše Aperola. Jedna od važnih lekcija koju smo ovde naučili jeste ta da Napolitanci svoja lokalna blaga umeju da čuvaju i sačuvaju uprkos promenama i strahotama koje su neminovne. Ako su opera i  muzej osnovani u prvoj polovini 18. veka, oni i danas funkcionišu, i to na istom mestu. Ali to su institucije. Bolnica za lutke je na istom mestu od 19. veka, pa picerije, restorani, murali Dijega Maradone, koji je svoju karijeru završio pre dve decenije, još se održavaju. Nacionalni park Vezuv isto tako vekovima „radi u turizmu“. Mogu samo da zamislim koliko je bilo teško u našem svetu proždrljivog konzumerizma, u kom se sve više baca, opstati u poslu popravke lutaka. Oko žičare koja je vodila na Vezuv bilo je mnogo skandala, nedavno propali britanski turistički gigant je decenijama bio njen vlasnik i dovodio posetioce. Erupcija 1943. je uništila stanicu, ali je kasnije Nacionalni park preuzeo tradiciju na sebe. U svakodnevnoj ishrani najveću vrednost imaju namirnice izrazito lokalnog porekla. Verovatno je baš napuljska kultura ta koja održava duh u kojem lokalci radije kupuju u malim radnjama u komšiluku nego u velikim diskontima. Oni su ti koji vole svoje modne brendove više nego beslovesne svetske lance, kao što su „Zara“, „H&M“ i ostali mastodonti, u kojima su na svim kontinentima u prodavnicama sve iste štancovane uniforme. Taj samozadovoljni individualizam se lako i odmah uoči. Svako ko ima nostalgiju za dvadesetim vekom ume da prepozna karakter i da im malo pozavidi na tome.Kultura, ona životna, tako nataložena vekovima, milenijumima, prosto mora negde da izbije na površinu kao lava iz vulkana i pretvara svaku podlogu u plodnu. Na ovom putovanju se nismo  bavili religioznim objektima. Da je bilo više vremena, došli bismo na red. Prioritet je, ipak, pravi život, a upravo to je razlog zbog kojeg treba posetiti Napoli.

VENECIJA NA ČAŠU

LA BEA VITA

Par piaser pàrlame in venesian (obrati mi se na venecijanskom): „Pričaj mi malo o, la bea vita (lepom životu).“

Bijenale, kanal Grande, vaporeto, belini, čiketi (Cicchetti), Murano i Burano, naočare za sunce, udobne patike, laguna, mermerni Palazzi, maske, kanali, čamci, miris lagune, „fajn dajning“ i Prosecco. „Vidite“ li ove reči? Osećate li ukuse i mirise, vidite li boje? Bude li vam želju? 

Ako postoji momenat u životu u kom se „prejedemo“ društveno nametnutih formi slavljenja, uz partijanje i brdo hrane i pića i preglasnu muziku, onda bismo u nekom sledećem trenutku mogli da poželimo da se na jutro svog rođendana probudimo u – Veneciji. O da, jako! Da li to može da  ne bude otrcano turistički? O da, može!

Ovaj putopisni esej je moj predlog i poklon-ideja za jedan rođendanski venecijanski „quickie“.

Dovoljno je 7–8 sati vožnje autom, rezervacija malog ali besprekornog hotela „Aleksander“ u Mestre, uz obaveznu rezervaciju parkinga i ugodnu neposrednu blizinu tramvajske stanice. Čarolija je udaljena samo tri stanice vožnje. 

Primo

Italijani, eksperti za sve aktivnosti vezane za ugađanje sopstvenom nepcu, za obrok imaju dva jela. Primo ili prvo je najčešće zavodljiv uvod u secondo – drugo, ali sve zajedno se komponuje tako da ostavi ukupan utisak harmonije. Tako je i prvo veče, od dva u Veneciji, posvećeno laganoj šetnji od Piazzale Roma do restorana „Al Timon” http://www.altimon.it/ . Nije slučajan izbor lokacije. Put do njega vodi kroz nekadašnji jevrejski geto grada, koji je u doba renesanse, kada je Šekspir pisao svog „Mletačkog trgovca“, bio najbogatiji grad na svetu. Krvotok trgovine sa Dalekim istokom  pulsirao je baš ovim ulicama i kanalima. 

Začini i egzotična roba su karavanima stizali putem svile do Carigrada, pa brodovima u Veneciju, pa se odatle distribuirali dalje po Evropi. Mešali su se mirisi, ukusi, uticaji, nacije, novac, mnogo novca. Oseća se to nekako i danas, naročito kada se iz ulica preplavljenih turistima šmugne kroz neugledni prolaz u Calle Ghetto Vecchio, prođe pored košer restorana „Gam Gam“ i nestane u uzanom prolazu. Odatle, nadalje je vrlo tiho i mirno. Katkad samo promakne neki slučajni istomišljenik, koji isto tako radije izbegava staze slonova. Četvrt se zove Kanaređio, i hodajući tim ulicama lako mogu da „vidim“ kako je to bilo u doba najveće trgovine sa Istokom, sa svim tim uticajima koji su dolazili sa raznih strana, sa strahovitom podeljenošću između hrišćanskih i jevrejskih stanovnika tog malenog a tako moćnog grada. Možemo samo da nagađamo da li je Šekspir ikada putovao u Italiju ili ne, s obzirom na to da je mnogo njegovih dela bilo smešteno baš tu. Ako nije bio u Veneciji, pitam se odakle mu samo ideja da su njegovi stanovnici, uprkos dubokim podelama, međusobno u trgovini išli dotle da su zalagali sopstveno meso. Hodam kroz scenu iz „Mletačkog trgovca“, a onda, ipak, i kroz „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana, i sve zagledam po krčmama hoću li negde ugledati Kandidovog Kakamba. I naivni, mučeni Kandid je tako tumarao i Venecijom da bi na kraju naučio svoju lekciju  kako mora da neguje sopstveni vrt. Jedino se ne osećam kao Njegoš u Mlecima. On je imao veliki otpor prema mletačkom političkom delovanju i verovao u nadmoć sopstvenog mentaliteta, a taj eho, kroz našu nepokolebljivu veru u teorije zavere, „čujemo“ i dan-danas. 

Imena trgova i ulica se ređaju kao da neko peva njihove nazive – Campo di Gheto Novo, pa Sotoportego de Gheto, sve do Rio della Misericordia gde se nalazi neformalni bacaro (na venecijanskom dijalektu  –bar) „Al Timon“. Ovo znači krma, s druge strane Jadrana zovu ga timun, i  prostire se bar preko dve barke na kanalu vezane za obalu tako da su okrenute jedna drugoj – krmama, na kojima gosti  sede sasvim neformalno. Užitak hodanja kroz rezidencijalni deo Venecije, daleko od hordi turista, koji su se u ovaj čas već vratili na svoje megakruzere na večeru „iz kazana“ ili u svoje ranije uplaćene polupansione, nama ostavlja mogućnost da ostanemo sami na onim mestima gde istorija ljubi kamen i arhitekturu, ali i da bacimo naše sidro u Timon. Tu na scenu stupa omiljena venecijanska gastronomska aktivnost: probaju se Cicchetti, nekim svojim redom. Zalogaji pržene mocarele, kalamari, artičoke, marinirana morska hrana iz lagune, jagnjeći kotleti. Ombra (tura) lokalnog belog vina se podrazumeva. Preko hrane lokalni jezik najbolje ulazi u uši, ali moje eustahije isto tako vole da su okružene raznim jezicima i dijalektima, i ovo neformalno mesto je prepuno ljudi sa svih strana sveta. Nama se za stolom pridružio jedan veoma mlad par iz Ohaja koji je jedva prebacio dvadesetu godinu. Putuju prvi put Evropom i bilo mi je neizmerno zabavno da nas pogledavam kroz njihove oči, sve uz njihovo spontano gurkanje laktom. Sve je baš onako  kako treba da bude u multikulturalnoj Veneciji. 

 „…sve je to s ove glave, sa lude, Santa Maria della Salute!“ 

Kada se spomene putovanje u Veneciju, prva asocijacija je gužva i Trg Svetog Marka, ali i neka veoma neobična, negativna emocija prema njoj, koja je, u ovom našem skučenom kraju sveta, od skoro potpune dominacije (veoma gadnih) političkih tema, nekako skrajnuta. „Bili smo toliko puta, videli smo, zašto bismo išli opet?“ – najčešći je komentar koji čujem kod nas na spomen Venecije. Ova rečenica je tačna mera naše udaljenosti od sveta, ne zato što je čitav grad jedan muzej sam po sebi, nego zato što je Venecija danas jedna od najživljih i najvažnijih kulturnih tačaka na svetu. Možda zbog Bijenala ili zbog 15 trenutnih različitih izložbi, možda zbog toga što osim šetnji kroz prošlost ovaj grad sa svojih 50 palata samo uz kanal Grande, umetničkim kolekcijama i životom koji protiče kroz muziku, pozorište, književnost i slikarstvo oduvek je negovao potrebu i za najmodernijim izrazom u datom momentu. Možda mi lepotu iz naše sive i nevesele perspektive više ni ne primećujemo. 

Venecija i njena glad za kulturom uvek su nam bile blizu, a tako daleko.

Vrelo jutro  tradicionalno najtoplijeg poslednjeg petka u julu  jeste momenat kada se hvata vaporeto koji duž čitavog kanala Grande vozi pravo u Đardini, mesto gde je Bijenale pre 120 godina nastao, a danas je tu jedan deo postavki. Drugi deo je u Arsenalu, ali i na raznim lokacijama u gradu. Sve je to jedan vizuelno ali i osećajno veoma zahtevan doživljaj. 

Vožnja čuvenim „gradskim“ brodićem od Piazzale di Roma do poslednje stanice Giardini–Biennale traje nešto duže od jednog sata. Posmatram tog venecijanskog kapetana kako „šija“ (dalmatinski izraz za kočenje barke) nezgrapni brodić, kako pramcem i bokom tuče talase od bezbroj plovila kroz kanal,   malo-malo pa pristaje na naizmeničnu stranu kanala, i sve mislim kako je poslednji posao koji bih sebi poželela da budem kapetan vaporeta u Veneciji. Neopisiv stres. I, zapravo, nije skupo tih 20 evra za kartu koja važi 24h, za sve brodske linije i tramvaje u okolini, s obzirom na to da brodom može da se vozi satima, do Murana i Burana čak. Sa krme broda, udobno zavaljeni, pred očima se smenjuju prizori koje „poznajemo“, Ponte di Rialto, pa Palazzo Tedeschi u kojoj je Barnaba Fornasetti napravio instalaciju motiva iz njihove arhive pod nazivom „La regola del sogno – the rule of dreams“. Zakon snova. Srećna sam što i sama mogu svaki dan da gledam jedan deo njihovog fantastičnog rada i tako podržavam taj zakon snova.

Pored Duždeve palate svi moraju da prođu. To je bio vekovima centar ogromne moći koji je vešto branio svoje interese i upravljao dobrim delom sveta. Posle nje nam sa desne strane promiče crkva Santa Maria della Salute. Sve „vidim“ Lazu Kostića kako se šeta ispred nje, misli na Lenku i ima nalet inspiracije. Laza je bio jedan od naših ljudi koji su „uhvatili“ taj „Zeitgeist“ vremena, ideje i prostora u Veneciji. Malo njih je to uspelo. 

Vaporeto do zadnje stanice je doživljaj sam po sebi.

May you live in interesting times (da živite u zanimljivim vremenima) jeste moto pod kojim se održava 58. Međunarodna izložba savremene umetnosti, https://www.labiennale.org/en/art/2019 koja je, nazovimo je tako – umetnički pandan Olimpijskim sportskim igrama. Zemlje učesnice svake druge godine šalju one svoje autore koji najbolje reflektuju i komentarišu aktuelne teme – političke, kulturne, tehnološke ili egzistencijalne. Mlečani su se na neki način uvek time i bavili – prelamanjem sadašnjeg momenta kroz umetnost. Tako je Izrael dobio svoj paviljon, godinu dana posle nastanka države, 1949, Egipat 1952, Južna Koreja 1995, a Republika Kosovo 2013. Crna Gora je dobila prostor u Palazzo Malapierro gde je Kazanova svojevremeno dejstvovao sa ženama. Zanimljiva paralela. Island je dobio prostor Scuola Vecchia della Miseracordia, tačno tamo gde je Madona bila „pokupljena“ u spotu „Like a Virgin“. Sami ovi događaji su savršen presek događaja i vremena. Kosovo je, dakle, što god mi rekli ili mislili, priznato jer, između ostalog, stvara i izlaže svoju umetnost. Još samo da to i Srbija „čuje“. Da živimo u interesantnim vremenima znamo i sami, ali pitanje je kako ih čitamo i da li umemo da vodimo konverzaciju sa modernim vremenima. Rekla bih, ipak, ne.

Ako zanemarimo izbor stručnog žirija koji je odlučio da je Litvanija najbolja ove godine i podsetimo sve cepidlake da su izložbe, ipak, tu zbog publike, a ne struke – moji favoriti su Rusija i Venecuela, pa onda Francuska i Kanada. 

Ruski umetnik nas je performansom mehaničkog baleta podsetio na to da smo mi konzumenti plasiranog medijskog i internet sadržaja kao drvene lutke zakačene na osovinu, koje igraju kako muzika svira: u ritmu, na svakih 5 minuta. Otprilike u istom vremenskom intervalu kao što mi proveravamo svoje pametne telefone – na 5 minuta, pa i kraće. Postavljeni smo na nevidljivu osovinu koja nas je trajno vezala za tehnologiju. Samo što nikada to nećemo priznati nikome, a najmanje sebi. 

Venecuela nas kroz svoje tradicionalne maske na koje je stavljen logo Fejsbuka i Holivuda opominje da smo sve svoje iskustvo i tradiciju poklonili društvenim mrežama. Umesto da smo ih iskoristili da usavršimo komunikaciju, samo smo navukli nove maske, provučene kroz korporacijske filtere i zarobljene momente lažne sreće.

Francuska se bavi zagađenim okeanima na jedan tako rafiniran i elegantan način da sam se u tom momentu osećala kao da sam negde u Parizu, a Kanada nas je odvela na Severni pol svojim filmom na jezicima inuktitut i engleskom „One day in the life of Noah Piugattuk“. Film govori o životu starosedelaca Eskima, čiji vekovni ritam razara ovaj suludi moderni preuređeni svet. 

Južna Koreja me je dirnula svojim filmom o nekoj staroj ženi. Bila sam u toj zemlji nekoliko puta i kao da sam tu ženu već srela jednom na Dongdaemun pijaci u Seulu. Kupovala sam neku hranu u 2 ujutru i cela situacija me je podsetila na ta neka davna vremena. O našem paviljonu radije ovog puta ne bih. Neka fotografija sve izgovori sama za sebe, kao i činjenica da umetnik Đorđe Ožbolt, koji nas je predstavljao, decenijama ne živi u Srbiji. 

U ovom mletačkom Đardinu francuske arhitekture, koji im je, inače, napravio Napoleon, mogla bih da provedem nekoliko dana. Da čitam o tome kako je bilo kada su Musolini i Hitler koristili Bijenale za svoje političke govore, da učitavam današnje teme, da se šunjam kroz skandinavski štand koji eksperimentiše sa novim materijalima ili da jednostavno sedim i sabiram utiske u centralnom kafiću ispod ogromnih platana i čempresa, uz nesnosnu sparinu i mirise lagune. Nemoguće je samo se prošetati Bijenalom, to jest može, ali bez udubljivanja. U tom slučaju je bolje i poštenije da se usidri u Harrys baru uz hladan belini. Kome je to dosta, idealno je. A može i da uhvati vaporeto ispred glavnog ulaza i da ode na Murano na ručak. A posle i na Burano i još usput da dobro pogleda prostor lagune u kojoj se jede, voli, trguje, spletkari, pije, lovi riba i gaji mirišljavo povrće na nekom od bezbrojnih ostrva. U svakom slučaju, uživa se na svaki način. 

Murano i Burano

Vožnja vaporetom je i dalje uzbudljiva i zabavna. Na putu od stanice Giardini–Bienale za Murano zgodna  je prilika da se Venecija dobro osmotri s druge strane i , zapravo, stekne šira slika prostora i života u laguni. Na Muranu ignorišem prodavnice stakla, jer se sećam neke ranije posete iz detinjstva kada smo ulazili ljudima u kuće, u male porodične radionice, i kupovali drangulije na licu mesta. Ova industrija neka peca nekog drugog, a ja čuvam moje detinje sećanje i hitam prema nekom od preporučenih restorana. Murano, iako nevelik, ipak ima previše mamaca za turiste, i najtoplije preporučujem da se izbor restorana dobro prethodno isplanira i proveri. To bar danas nije teško. Nešto slično je i sa Buranom, koji je, ipak, udaljen od blještavila Venecije, sačuvao svoj mir i identitet. Kafa i šetnja u uličicama nevelikog šarenog Burana malo više vredi, rekla bih, od ručka na Muranu. Takav neki dan, istraživački, edukativan, šaren, dubok. Što bi deca rekla, „pun kao brod“, toliko da čak ni nesnosna sparina nije poremetila sve te dobre vibracije.

Secondo

Čaša Venecije se ispija do kraja u L’Osteria di Santa Marina http://osteriadisantamarina.com/en/ na istiomenom trgu. Rođendanski „fajn dajning“ kakav i treba da bude. Sve po redu, sa autentičnim vinima i sirovom ribom iz lagune, ali sa prefinjenim i modernim gastronomskim čaranjem. Okruženi nekim finim ljudima sedimo ispod tavanice od nekakvih grubih dasaka, koje kao da je izbacila plima sa koje vise mlečnobeli lusteri od murano stakla. Uz besprekorne bele salvete od platna, odličnu uslugu i nekim prosekom koji razvezuje jezik i aktivira misli. Da sam ja dužd, šef Agostino Dorija bi mi kuvao redovno. Da, večera u Veneciji nije ishrana, nego „event“, i u njemu treba uživati maksimalno. 

Sve je u ovoj jednoj i po čaši Venecije kako treba, godila bi još jedna, pa još jedna, čovek uvek želi još. Ali treba sačivati tu želju za „još“, ne valja se prejesti, nego sačuvati malo te gladi za opet. Jer u Veneciju treba dolaziti redovno, onoliko često koliko se može, na ishranu i punjenje očiju, duše i glave. Možda malo i zbog toga što je to jedino mesto koje smo viđali u filmovima, na kojem mi možemo da budemo sebi glavne zvezde – makar na jedan dan. 

ALGORITAMSKE KAMPANJE


Zašto treba da pogledamo film „Bregzit – negrađanski rat“

Da se najnoviji film koji van Britanije distribuira HBO, „Bregzit – negrađanski rat“ („Brexit: The
Uncivil War“), bavi „dosadnom politikom“ i da kao takav treba da se unapred skine sa liste
filmova za gledanje, uz prevrtanje očima, može misliti i učiniti samo dinosaurus koji više ne
razume svet oko sebe. U ovom veštom miksu igranog i dokumentarnog radi se o zastrašujućem
naličju platformi i aplikacija za komunikaciju koje su za veoma kratko vreme zagospodarile
našim životima. Podaci koje društvene mreže, Google i naši mobilni telefoni nemilice žanju
postali su ne samo najskuplja roba već i najmoćnije oruđe za upravljanje događajima. Algoritmi
nas sada, posle nekoliko godina, tokom kojih smo im svakim klikom na „yes“ dozvolili pristup
našim životima, poznaju bolje od nas samih. Kindle, na primer, nije samo sprava za čitanje
knjiga; ne, to je suviše jeftin biznis. On je i sprava uz pomoć koje kompanija Amazon „čita“ svoje
korisnike. Podaci koje oni prikupljaju su kojom brzinom čitamo neku stranicu, koliko čitamo,
koje teme nas zanimaju, gde smo tačno prestali da čitamo određeni tekst. Sledeće je da će uz
pomoć AI (veštačke inteligencije) prepoznavati i naša lica. U jednom momentu u budućnosti,
Amazon će tačno moći da odredi koji tekst i pisac će biti najčitaniji i time doneti kompaniji
najveći profit. Biće „kako bubanj kaže“, baš kako je davno prorekao „Električni orgazam“.
Digitalna analitika je odavno prevazišla svoju bebeću fazu da nam između tekstova nudi
poslednje što smo tražili na Booking-u ili Aliekspresu. Sve ove prikupljene i obrađene podatke i
algoritme sada kupuju političke organizacije da bi mogle ciljano, lično prilagođeno svakome od
nas, plasirati (dez)informacije koje vode do željenog političkog rezultata. Film „Bregzit“, dve
godine nakon istorijskog referenduma u kojem je Velika Britanija izglasala izlazak iz Evropske
unije, otkriva neke slojeve događaja i upotrebu digitalnih alatki tokom kampanje, koji su ostali
sakriveni široj javnosti. Portret Dominika Kamingsa (Dominic Cummings), koga ubedljivo glumi
najbolji glumac svoje generacije, Benedikt Kamberbač (Benedict Cumberbatch), više je od
običnog lidera kampanje tima za izlazak. Njegova odluka da angažuje malenu kanadsku IT
kompaniju Aggregate IQ da „rudari“ informacije sa društvenih mreža građana Velike Britanije
za potrebe kampanje za izlazak iz Evropske unije jeste revolicionarna na način koji ne menja
samo politički život jednog društva. Dominik Kamings, lice koje je nekako bilo u pozadini čitave
kampanje, prikazan je kao ekscentrični genije, spin doktor koji je jedini precizno razumeo
aktuelni duh vremena: ovo je doba Fejsbuka, krajnje jednostavnih poruka i nataloženih emocija
koje hladni algoritimi treba da izvuku i iskoriste. Osim toga, prepoznaje glas naroda (ne
građana), koji poručuje da politička elita koja je izgubila kontakt sa realnošću treba da ode, i ne
samo to. Dominik tvrdi da su čitav politički dijalog danas pokvarili glupaci koji su se previše

namnožili u sistemu, i jedan od njegovih najjačih motiva za ovu kampanju bio je da resetuje
sistem. Zvuči poznato?
Možete slobodno da se nasmešite i klimnete glavom, ako prepoznajete deo Dominikovih
stavova. Niko vas neće videti iza tastature. Osim ako niste deo „stare garde“ koja voli letke i
„lični kontakt“. Aha, važi.
Ipak, ono što ekscentričnog i samouverenog Dominika izdvaja od tvrdokornih političara u
izumiranju jeste vizija i način rada. Mešavina naučne metode, hladne analitike, nemilosrdne
statistike, ali i plasirane lažne vesti, kao što su 70 miliona Turaka koji će se doseliti u Britaniju u
slučaju da ostanu u EU ili 350 miliona funti nedeljno koje se prebace u kasu EU. Upravo su ove
dezinformacije uspele da probude emocije kod glasača i urade ono što je malo njih, čak i unutar
Dominikovog štaba, verovalo da je moguće.
Na ovom mestu, mnogi domaći gledaoci filma mogu da se upitaju – to su njihove stvari, kakve
veze ima to sa ostatkom sveta, a naročito sa nama?
Ima. To je slika onoga što dolazi. Danas, dok uz kokice, poluotvorenih usta, posmatramo
burlesknu posledicu referenduma iz 2016, mi anglofili, poštovaoci Montija Pajtona, mi
generacija koja je odrasla i još uvek se najbolje oseća uz britanski pop, britansku kulturu, dizajn;
mi koji smo nekako uvek gledali „onamo“ kao u primer civilizovane komunikacije, demokratije,
pragmatizma; mi koji volimo britanski humor, filmove i ove nove TV serije, mi sada posmatramo
kako jedna Velika Britanija ne može da završi ono što je napravila. Multinacionalne kompanije
izmeštaju svoja sedišta u Dablin ili Amsterdam, još 250 je najavilo odlazak sa Ostrva u slučaju
„no deal“. Neko je na Tviteru napisao da je situacija u Velikoj Britaniji posle Bregzita ista kao
kada bi posada Titanika velikom većinom izglasala da santa leda ipak mora da mu se skloni sa
puta. Kakav neshvatljivi haos je prouzrokovala kampanja jednog čoveka koji je kao takmace u
suprotnom taboru imao ljude na čijoj strani je bio zdrav razum i tradicija, ali koji nisu razumeli
moć društvenih mreža i upotrebljivost kompjuterskih „gikova“. Šef komunikacija Dejvida
Kamerona, Kreg Oliver, koji je vodio kampanju tradicionalnim metodama, shvatio je šta se
dešava tek nekoliko dana pre referenduma, kada je bilo suviše kasno. I taj momenat kada se
Kreg Oliver hvata za glavu ujedno je i jedna od najsnažnijih scena u filmu. Fokus grupa za
testiranje kampanje nasela je na gerilsku priču o 70 miliona turskih imigranata i uštedu 350
miliona funti, koje će biti prebačene u fond zdravstvenog osiguranja, uz emocije i suze jedne od
učesnica. Algoritam je pobedio zdravorazumske argumente i nobelovce. Treba naglasiti da je
Džejms Grejam, scenarista ovog pre svega edukativnog filma „Bregzit – negrađanski rat“, za
pisanje koristio realne događaje, koje je ipak dramaturški obradio za potrebe filma.
Zbog svega ovoga je sasvim logično da se, dok grebemo i na i ka margini Evrope i posmatramo
posledice jedne tehnološke algoritamske kampanje, sa strahom upitamo: a šta će tek onda sa

nama biti? Verovatno ništa mnogo drugačije nego prethodnih godina. „Jedno te isto“, što bi
rekao pesnik i filozof Rambo Amadeus. Lažne i emotivne vesti i poluinformacije se već dugo
ovde produkuju, birači ih gutaju decenijama sa tradicionalnih medija. Promeniće se samo
sredstva. Televizuju će da zameni Fejsbuk i možda Tviter, a taman će dotle i da pojeftine
algoritmi Kembridž analitike, pa će moći neko javno preduzeće i da ih plati. Infantilne poruke iz
spektra „biće kako ja hoću ili nikako“ već poznajemo. Pogledajte film i videćete univerzalne
emotivne okidače na koje homo sapijens reaguje, bez obzira na trenutne tehnološke alatke.
Britanija je ionako na svom ostrvu.

MOJ MAROKO

Berberski čaj, berberska vegeta, bivak i afrički Pariz

Odakle si?

– Iz Uarsasata. 

– Aha, pa ti si naša. Berberka. Okej.

Zemljaci i zavičajci, svuda i zauvek.

Čitavu drugu godinu svog života, i malo više, provela sam u Uarsasatu, u Maroku. Tamo sam prohodala. To se veoma često isticalo u pričama na porodičnim okupljanjima. Roditelji su se tamo odselili sa bebom starom devet meseci, u rano proleće 1968. godine. Otac je radio za njihovu vladu u okviru saradnje sa tadašnjom Jugoslavijom, na jednom projektu za navodnjavanje. On je tamo prvi otputovao kako bi organizovao dom za nas. Važan deo naših priča često je počinjao  rečenicom: „Kada sam ja iz Uarsasata  došao u Marakeš po tebe i mamu na aerodrom…“

To je uvek zvučalo kao nešto najprirodnije na svetu, kao da je to odmah  iza ugla; kao da između ova dva grada ne stoji čitava mitska planina Atlas. Kada pomislimo ili izgovorimo reč atlas, onа izaziva neko strahopoštovanje samа po sebi, verovatno zbog zbira kolektivnog nesvesnog što sadrži: Atlas je bio jedan od Titana koji je držao čitav svet na svojim ramenima; prvi pršljen naše kičme  C-1, koji je zadužen za teret naše glave, zvanično se zove atlas; zbirka svih mapa je atlas. Ozbiljni su napori koje Atlasi podnose. Najviši vrh planinskog masiva preko koga se moja porodica švrćkala jeste Tubkal i visok je 4.167 metara, ali magistrala vodi prastarim karavanskim putem preko vrha Col de Tichka na 2.260 m. Idraren Draren planina je nad planinama, kako je na svom jeziku opisuju njeni najstariji stanovnici Berberi. Ona ne odvaja samo Sredozemlje od Sahare, na njoj ne samo da „visi“ plavo nebo Magreba, ona odvaja čitava dva sveta.

Aroma Maroka kao da se trajno uvukla u sinapse jednog malog deteta, koje je ostalo zauvek gladno, samo čekalo priliku da je se ponovo „najede“ i tačno pedeset godina kasnije, halapljivo je isplaniralo jednu veoma ambicioznu sedmodnevnu kružnu turu.

Krug koji će spojiti Marakeš, Atlas, nomade u pustinji, u dinama Erg Šebi (Erg Chebbi), supsaharske skrivene oaze, sela, napuštene kazbahe. Ksar Ait Ben Hadu (Ait Ben Haddou) se zatvorio na Atlantskom okeanu u Agadiru. U njega je stalo čitavo jedno bogatstvo predela, mirisa i ideja. Zavezao je prošlost i sadašnjost i napunio ga toliko da se ovi redovi sada ispisuju sami od sebe.

Marakeš grad koji vibrira drugačije od drugih

„Mnogo verujem u misli koje nas nastanjuju i u njihov uticaj u trenutku kada preduzimamo neku važnu radnju“, tvrdi poznati marokanski pisac Tahar ben Želun u svom romanu Sveta noć. Kao i uvek, pre putovanja u neku zemlju, volim u nju da zavirim preko njenih pisaca. Zanimljiva  slučajnost (koja to možda i nije) desila se kada je Maroko bio partner na poslednjem Sajmu knjiga u Beogradu. Moje misli upućene Crvenom gradu kao da su bile oduvek tu. Verovatno još od onog momenta kada sam kao beba u majčinim rukama sletela u Marakeš avionom marke „karavela“, koji je sada izložen u njihovom Muzeju avijacije. Samo po sebi se nametnulo da je početak ličnog, marokanskog kruga u Marakešu, boravak u jednom rijadu, a ne u hotelu, jer hoteli su univerzalni, a rijad je samo u Maroku.

Rijad je gradski stambeni objekat tipičan za Maroko. Spoljašnji zidovi su uz samu ivicu placa, bez prozora ili ikakvog otvora prema spoljašnjosti, ali vrt sa obaveznom fontanom je u sredini. On najčešće služi kao trpezarija, kao sklonište od spoljašnjeg sveta i sunca. Svojim stanovnicima obezbeđuje potpunu izolaciju i privatnost; jedina veza sa spoljnim svetom su mala vrata, veoma niska, koja primoravaju goste da uđu pognute glave. Naš je bio jedan sasvim običan i nepretenciozan rijad, ali kako uvek volimo da dodamo malo kontroverze, bio je smešten u staroj jevrejskoj četvrti Mellah unutar Medine. Kao što to obično biva u velikim turističkim centrima, investitori veoma vole da uzmu najslađi deo turističkog kolača, pa je u ovom momentu u Marakešu više od 90% renoviranih rijada u funkciji smeštaja gostiju u vlasništvu stranaca koji su napravili odličnu investiciju i lukrativni biznis. Riad Shaloma je na samom kraju lavirinta od uzanih, slepih ulica u koji dosta dramatično stižemo u deset uveče, uz Gugl navigaciju i instrukcije vlasnika Nadžiba. „Auto možete bezbedno i besplatno da parkirate kod džamije Berima“, objasnio je porukom, poslavši i preciznu lokaciju rijada. „Ulazak u amam nije kao izlazak iz njega“, kaže lokalna poslovica, čije značenje samo naslućujemo prilikom motanja po tom mračnom i čudnom delu Medine.

Boravak u rijadu je za mene lično, sasvim neočekivano, teskoban, ali veoma upečatljiv i poučan. Činjenica da nemam pogled na horizont, sunce, planinu, ulicu, ljude, i da mogu da gledam samo mali komad neba, kao da mi je oduzimala vazduh.

Verovatno je to stvar navike ili neke dublje psihologije, ali tokom boravka u rijadu kao da sam disala smanjenim kapacitetom. Mislila sam na sve te žene iz prošlosti, koje su čitav život provele u nekom rijadu sa ograničenim kretanjem i pogledom, usmerene samo na mali, unutrašnji svet. Različiti smo i to utiče i na arhitekturu. Ovo saznanje ne može da se stekne u nekom hotelu. Važna lekcija.

Poslednji dan stare godine je, dosta prikladno, namenjen za vršljanje Marakešom. Suk začina ima privlačnu silu jakog magneta. Setimo se samo da se taj biber, koji danas slobodno stoji na stolu svake birtije i rasipa se bezobrazno kao pesak, do pre nekoliko  vekova brojao zrno po zrno i po težini bio ravan zlatu. Oštri mirisi karanfilića, kumina, cimetovih šipki, kristala eukaliptusa u pletenim vrećama, pristigli sa one strane Atlasa, bibera, muskata, šafrana i još stotinu čarobnih praškova odmah okreću maštu na karavane, gusare, džakove, kamile, krijumčare i nomade. Pomešani berberski i arapski trgovci u vunenim radnim ili paradnim kaftanima i sa kapicama, svi ubedljivo hvale svoju robu. Vešti su. Neodoljivi su. Kao hipnotisana, zadržavam se kod tezge na kojoj se prodaje pravi Ras el Hanout – marokanska vegeta. Nezaobilazan je u marokanskoj kuhinji, za kuskus, jagnjetinu, piletinu ili povrće.

Dok prodavac melje mešavinu u mašini koja neopisivo tandrče, pokazuje prstom na fotogafiju: „Moj kralj kada je bio u poseti mojoj radnji“, govori sa neskrivenim ponosom i isključuje bučni mlin. Zavidim mu malo na toj patriotskoj emociji, koju ima u toj pijačnoj radnjici od 6 kvadrata. Volela bih da mogu i ja tako nešto da kažem za bilo koga ko je upravljao mojom zemljom, bez obzira na sve specifičnosti i razlike.

Nije tako nešto morao da kaže, više nego jasno je da smo tek pristigli stranci, već nam je nešto prodao. Dugo razgovaram sa njim, pokušavam da probijem trgovačku glazuru. Odlazim tako njušeći moju papirnu štaniclu, sa još od mašine toplim, mirišljavim začinima, i mislim kako smo mi za poslednjih trideset godina krajnje neodgovorno protraćili svaki osećaj ponosa na sopstvenu zemlju i sada putujući svetom, tužno zapažamo ovakve stvari. Važna lekcija, broj 2.

Najbolje možemo da se sakrijemo u istini koja izgleda najmanje istinito

Prastara Medina u Marakešu je zaista ogromna. Iako izgleda kao lavirint, nemoguće je da se bilo ko izgubi u njoj. Uvek se pronađe neki put, a većina njih vodi na trg Džema el Fna, koji je zapravo izvor te posebne vibracije koju Marakeš ima. Trista čuda živi na ovom prostoru. Nekoliko kobri leluja ispred krotitelja zmija na čijem vratu visi još neka od  ovih mučenih životinja, za koje čvrsto verujem da su drogirane da bi bile mirne. Odmah iza je sokolar sa svojim pticama, pa magare koje vuče pretovarena kola. Ovo nikako nije mesto za one koji su osetljivi na patnje životinja. Bučni prodavac svežih mandarina, pa drske devojke koje kanom iscrtavaju cvetne šare na rukama prolaznica. Šta ću, kao hipnotisana stajem u red iza Italijanki, jer obavljam poslednje pripreme za doček Nove godine.

Biram šaru koja „donosi sreću, ljubav i dobar seks“, obećava  trudna ulična umetnica.

Pitam da li magija deluje duže od kane na koži, pitam i koliko to košta, a odgovaraju: „Koliko daš.“ Naravno da je pravo cenkanje sa njima tek posle obavljenog posla. I sada, dok ovo pišem i trudim se da događaje i slike opišem što vernije stvarnosti, neprestano imam neobičan osećaj da pričam nešto što se možda desilo, a možda i nije, neki san, neku bajku. Izgleda da se mi najbolje sakrivamo u istini koja najmanje izgleda istinito.

I evo nas kod lekcije broj 3, u ovoj našoj neobičnoj marokanskoj kolekciji naravoučenija.

Ovaj trg nije običan, miran trg kakve mi u Evropi poznajemo. Džema el Fna vibrira od sadašnjih i zbira svih prethodnih života koji su tu dejstvovali. I mene su roditelji u nekom momentu dok su kupovali namirnice ovde izgubili. Pronašli su me kod „mesara“, koji je svoju „robu“ klao na licu mesta, jednim zamahom sekire preko grla mučene životinje položene na panj. Sve te slike me nisu napuštale čitav dan. Tražila sam tragove davno prošlih događaja, koji su mi pričama utisnuti u svest, i polako shvatam da se između svih tih prodavaca iluzija, mirisa, zvuka bubnja, frule, dželaba i šarenih kaftana, magarećih zaprega osećam savršeno. Psiholog bi na ovom mestu značajno zaklimao glavom. Evo, i ja to upravo činim. Vreme je da se pronađe privremeno skrovište u nekoj od brojnih kafanica, kojih zaista ima za svačiji ukus. Ovaj Pariz Afrike ima ulične zalogajnice, birtije, bašte rijada posute ružinim laticama, sve do modernih kandidata za Mišelinovu zvezdicu ili onih tradicionalnih, sa cenama šoljice kafe od jednog do čak deset evra. Izbor ipak pada na tradicionalno, jer nas vodi želja za lokalnim jagnjećim tažinom (Tagine) sa suvim šljivama, uz jak, veoma sladak čaj od sveže nane.

Pre tridesetak i više godina, Marokanci nisu želeli da žive u Medini, nije bilo fensi, pa su radije birali betonske novogradnje. Sada je Vlada uložila ogroman novac u infrastrukturu, na taj način sačuvala zgrade stare vekovima, i Medina ne samo da opstaje već i živi neki svoj život drugačiji od onog u kosmopolitskim gradovima, kao što su Kazablanka i Tanžer.

Vrt Mažorel i Iv Sen Loran

Jedna od najsjajnijih zvezda Marakeša u okolini Medine jeste vrt Mažorel (Le Jardin de Majorelle). Prateći divan običaj da gosti domaćinima donose cveće, vrlo poznat gost je ovom gradu poklonio čitav vrt. Čuveni francuski modni kreator Iv Sen Loran je kupio ovo „živo“ umetničko delo na preko dva hektara, sa kubističkom vilom psihodeličnoplave boje, kako bi sačuvao životno delo njegovog kreatora Žaka Mažorela, francuskog slikara.

Marakeš je poslednje mesto na svetu u kom očekujemo jedan raskošan, tokom četrdeset godina stvaran vrt sa biljkama sa svih pet kontinenata.

Posle njegove smrti Sen Loran je vrt otkupio, poklonio voljenom Marakešu i otvorio ga za javnost. Njegov pepeo je posle smrti, na sopstveni zahtev, prosut upravo tu.

Privlačna moć ovog mesta, međutim, prevazilazi njegovu priču. Boravak među gusto zasađenim bambusima, kaktusima, gigantskim sukulentima, palmama i sve jednakim kao štancovanim narandžama, slatkim mirisima i šumom vode usred grada, koji vibrira od energije, više je nego inspirativan. Ovaj umetnički dizajniran vrt jeste fantastičan primer istinske ljudske nadgradnje bilo gde, a posebno na jednom ovakvom mestu u Magrebu.

Omiljeni grad Vinstona Čerčila za odmor od ratovanja

Tradicija kreiranja vrtova, koji su pravi kosmos za sebe, ne završava se samo na ovom jednom. Nama se mnogo dopao još jedan u koji je smešteno još jedno snažno gradsko čudo. Hotel „La Mamunija“ (La Mamounia). Ovo mesto je nezaobilazna topografska tačka grada. Ne zbog toga što je Vinston Čerčil uvek odsedao upravo tu, možda više zbog njegovog stava da je „Marakeš najlepše mesto na svetu u kojem može da se provede jedno popodne“.

U januaru 1943, tačno u vreme konferencije u Marakešu, kada su se donosile krucijalne odluke u vezi sa konačnim ishodom Drugog svetskog rata, Čerčil je nagovorio Ruzvelta da baš ovde naprave zajednički kratak „odmor“ od frenetičnog tempa ratovanja.

Ovakav istorijski detalj je mnogo zanimljiviji od činjenice da ovaj hotel ima bezbroj nagrada za najbolji hotel na svetu. To što je smešten u gradu koji je kosmopolitska ličnost kao što je Čerčil voleo i nazvao „Pariz Afrike“ jeste odlična startna pozicija za početak puta od nekoliko stotina kilometara, koji vodi u drugu vasionu  u zemlju Berbera, preko Atlasa.

Berberi

Kazbah Teluet (Berber: ⵉⵖⵔⵎ ⵏ ⵜⵍⵡⴰ)

Prvi dan nove 2019. je simbolički zgodan da se probiju neki novi horizonti, i to baš preko Atlasa. Iz „La Mamunije“ se lepo vide njegovi beli vrhovi sa sva tri aktivna skijaška centra, ali ovog puta skijanje nije naš cilj. Krećemo drumom koji su hiljadama godina trasirali karavani, koji su iz paklenih peščanih dina duboke Sahare, daleko ispod Timbuktua, na kamilama prenosili robu; prelaskom preko vrha Kol de Tiška (Col de Tichka) ulazimo u zemlju naroda koji na ovim prostorima živi od davnina. Na Atlasu i oko njega, od Maroka do Tunisa, do Egipta i Mauritanije i Malija, nalazi se  zemlja raznih plemena koja su tek francuski kolonizatori nazvali jednim zajedničkim imenom Berberi. Sebe na svom jeziku nazivaju Amazigh, odnosno Imazighen u množini. Magistrala N-9 je izuzetno dobrog kvaliteta, na njoj se trenutno izvode obimni radovi, ali za bliži doživljaj okruženja ipak skrećemo na put P-1506 koji vodi preko sela Teluet (Telouet), u kojem se nalazi čuveni kazbah Teluet, pa dalje do Unila doline (Ounila) sve do kazbaha Titrit u blizini Ait Ben Hadua (Ait Ben Haddou). Pogled na put P-1506 na Gugl mapi pre skretanja nije obećavao lak put. Izgledalo je kao da se radi o nekom zabačenom, možda čak i neasfaltiranom drumu. Ipak, želja da siđemo sa utabanih staza, izađemo iz hotelskih rezervata i ušuškanih spa centara, koji sada već svi liče jedan na drugi, gura nas sa glavne magistrale na sporedni put. Nismo pogrešili, jer priroda koja sledi zaustavlja dah. Sami smo na putu, drugih automobila skoro da nema. Ne radi ni signal za mobilni telefon koji nam služi kao hotspot. Ređaju se nenastanjeni predeli obronaka visokog Atlasa boje okera, crvene zemlje, žute i sive, kao da je neki geolog ređao slojeve zemlje stvarajući predivan kolorit neobične formacije.

U Teluetu se zaustavljamo da obiđemo seoski kazbah. Zanimljivo je da se nalazi na nadmorskoj visini od 1.800 m, da je u doba svog prosperiteta pripadao porodici El Glaoui i da je bio važna stanica na tom jedinom karavanskom putu do Marakeša. Danas, na samom kraju sela, iza prašnjavog zemljanog puta, propada, jer su zidovi sagrađeni od crvene zemlje, slame i vode veoma krhki i osetljivi.

Hodam kroz davno napuštene kuće, sobe, škole, silose ovog utvrđenja, koje je u 18. veku imalo čak 1.500 stanovnika, i ne mogu da verujem svojim očima da jedno ovakvo mesto nema mase turista, da je ulaz slobodan i da samo nekoliko lokalaca prodaje suvenire pored ostataka bedema.

Mesto je vrlo tiho i usamljeno, napušteno, na kraju sveta, a meni u glavi neprekidno „svira“ pesma „Rockin the Casbach“ od grupe „Kleš“. Nigde realne veze, jer nema čak ni onog poznatog „Shareef (iz refrena, koji ) don’t like it“. Dopada mi se ovakvo komponovanje života: prvi je januar, u krajnje inspirativnom okruženju daleko od industrijskog života, mešam pank i karavane u kazbahu. Dobro je, sve to „puni“ život tačno onako kako treba. Nastavljamo vožnju nizbrdo, u našoj iznajmljenoj „pandi“, po uzanom ali odličnom lokalnom putu. I dalje se ne mimoilazimo sa drugim automobilima, ali to sve kao da samo dodaje svečanost ovom danu i atmosferi.

Dolina i kanjon kroz koji teče reka Unila izgleda kao da je neko zasekao nožem crvene stene i usmerio tu istoimenu reku.

Vreme ovde kao da ima drugu dimenziju, signal i dalje nemamo, znamo da smo na dobrom pravcu, samo zato što alternativnog puta nema.

Sa pojavom sve više zelenila, znamo da smo blizu smeštaja za ovu noć. Kazbah Titrit u selu Tamdakht. Pojavio se i signal. Vidim da je smešten malo dalje od puta, ali ne razaznajem prilaz. Smejući se shvatamo da je nekoliko stotina metara do našeg kazbaha kroz prašnjavi put od peska koji krivuda između komšijskih štala i njihovih kuća. Brinem, ali samo malo. Odmah iza poslednje okućnice pored reke nam se pokazao dvorac Titrit. Fenomenalno mesto, krajnje neobično i vrlo ugodno, naizgled usred ničega. Ali taj kontrast ugodnosti usred pustinje  jedan je od osnovnih narativa koji prati čitavo putovanje kroz Maroko.

Vrlo srdačni ljudi iskaču odnekud, pomažu oko prtljaga i nude obavezni slatki čaj od sveže mente. Mesto je za apsolutnu preporuku, iako i ovaj kazbah drži i vodi jedan evropski par. Hamam, bazen u sredini, toplo, čisto i vrlo tiho. Jedina, uslovno rečeno, mana jeste večera. Pokušaj high-end kuhinje je nešto što najmanje očekujem na takvom mestu. Mus od avokada je ipak za neka druga mesta, ali izlazak u potragu za večerom  nije dolazio u obzir. Podrazumevao je ponovo sedanje u automobil. Ipak, lokalno marokansko vino je izvadilo stvar i popravilo atmosferu.

Ait Ben Haddou

Ovakva ponuda ipak ne treba da iznenadi nikoga, jer neposredna blizina Ait Ben Hadua dovlači radoznalce u ovaj deo visokog Atlasa. Možda za ovaj igrem (ighrem je reč na berberskom za tvrđavu ili ksar na arapskom) pod zaštitom UNESCO, niko nije čuo, ali sasvim sigurno ga je video mnogo puta u fimovima. Ksar je veličanstven primer očuvane marokanske arhitekture objekata od zemlje, najznačajnija filmska tačka u Maroku i šire. Među ovim zidovima su se snimali filmovi kao što su Sodoma i Gomora, Isus iz Nazareta, Marko Polo, Gladijator, Mumija, Dragulj iz Nila, Čaj u Sahari, I deo čuvene serije Igre prestola.

Magnet ne može biti jači. Tu još uvek živi nekoliko berberskih porodica, slobodan je ulaz, automobil se jednostavno ostavi uz put, bez onih beskonačnih agonija oko potražnje parkinga po evropskim turističkim centrima. A vrednost viđenog nije ništa manja, naprotiv. Uz čaj i berberske kolačiće, pod šatorom nekoliko udruženih lokalnih žena iz sela, pomažemo njihovu zajednicu za osnaživanje ženskog preduzetništva i imamo savršen pogled na reku, dolinu i selo, za prizivanje maštarija na sve te ljude, karavane koji su se ovde odmarali od žežene pustinje i skupljali snagu za naporan uspon na Atlas.

Zanimljivi narod su Berberi. Svi imaju neke tople nasmejane oči, prijateljski nastup i obavezno na početku svake komunikacije sa rukom na srcu izgovaraju rečenicu: „Berber, no Arab“.

Poreklo njihovog jezika se povezuje sa staroegipatskim. Reč Berber je egipatskog porekla i znači „stranac“; verovatno su je stari Grci „pozajmili“ od Egipćana za reč varvar koja, kao što znamo, označava sve koji ne govore helenski jezik. Zanimljivo je to da ponovimo, koliko sve zavisi od našeg stava – da li želimo da vidimo ono što nas spaja ili razdvaja. Berberski jezik, jezik naroda za koji se veruje da je oko 2.000. p. n. e. došao sa obala Nila, u Maroku je počeo da se predaje u školama tek 2011. Kraljevina Maroko je odjednom, posle vekova arabizacije, postala svesna izuzetnog kvaliteta i otpornosti berberske kulture. Tepisi, tkanine, nakit, muzika i arhitektura, postavljeni u krajnje romantičnu prirodnu scenografiju, nude neprocenjivu vrednost. Ovi ljudi su u tom za opstanak čoveka veoma zahtevnom delu sveta sačuvali svoj identitet hiljadama godina.

Međutim, karavansko-nomadski duh ovde kao da je zarazan. Avantura spavanja u kazbahu i nije dovoljno „jaka“ u odnosu na noć u šatoru u Sahari, što je sledeći cilj. Idemo još dalje na jug, po još adrenalina.

Svraćamo malo i u moj grad detinjstva, Uarsasat. Danas je on „Holivud Afrike“. U njemu su brojni filmski studiji i ova industrija je važna za čitav region. Dodajemo još jedan kontrast na spisak svih onih od kojih je ova zemlja satkana. Zamišljala sam naš život ovde pre pedeset godina: kupovali su francuska vina, kažu da je bilo jeftinije od pijaće vode, otac je odlazio na Atlas „na teren“ i nije smeo da mene, svoje malo dete, dodirne pre nego što se ceo ne dezinfikuje u hipermanganu. Svi ti fleševi samo sevaju u glavi dok prolazimo gradom koji deluje kao da ima neku samo svoju geometriju. Niski moderni stambeni blokovi svih nijansi lokalne crvene boje i skoro nikog na ulicama. Pitam se gde su svi nestali.

Čaj u Sahari

„Put je cilj“ – slogan je najvećeg bavarskog proizvođača automobila. Jednoglasno je usvojen čak i u ovoj mučenoj „pandi“. Dodaću toj poruci da je stvar u otkrivanju i taloženju iskustava tokom putovanja, pa u to ime puštamo instinkte i stomak da sami odaberu mesto za ručak, umesto slepog praćenja saveta na „TripAdvajzoru“ ili drugim sajtovima. Sva ta izoštrena čula ovde ne greše. Ko se ikada nađe u mestu Tinghir, da svrati u kafanu Chams na šavurmu (opet veza sa našom rečju kavurma) u kefli (kifla) i najbolji espreso u Maroku. Sve to sa salatom za oko 7 evra. Mljackajući taj preukusan a sasvim običan krajputaški ručak, spuštamo se dalje na jugoistok, prema gradiću Risaniju, pa do cilja u selu Merzuga (Merzouga). U to prašnjavo selo, da nema poziciju „kapije“ Sahare, niko ne bi ni privirio, s obzirom na to da se put N-13 završava malo iza njega. Dalje je Alžir, ali kako saznajemo, granični prelazi između ovih dveju zemalja nisu u funkciji.

Idir Taghlaoui je vlasnik Sahara Desert Luxury Camp. On se nalazi duboko u dinama Erg Šebi (Erg Chebbi) i s obzirom na to da naš mali auto ne može tamo, dogovor je da nas sada već po mrklom mraku Idir pokupi na parkingu hotela u selu. Zovem Idira, dogovaramo se i po crnom mraku prelazimo u njegov 4 x 4. Dugo se vozimo po pesku osvetljenom samo farovima u susret prvoj noći i pustinji. Idir je još jedan Berber sa očima koje se smeju i nekako se odmah razumemo, kao da smo stari prijatelji. Smešta nas u poslednji šator malog kampa i požuruje na večeru, koja je upravo servirana u najvećem šatoru koji služi kao trpezarija. Gledam na duple jorgane na krevetu, pod šatora i staze po kampu su zastrte debelim tepisima.

Neopisivo je hladna januarska noć u Sahari. To je neka posebna, suva hladnoća koju nisam nigde osetila

No, da počnemo prvo od goriva za ovu noć, ali i od ukusa preko kojih se vezujemo za određene lokacije. Večera u kampu. Na meniju je bila tradicionalna berberska supa harira, koja se kuva na više načina, pa pileći tažin i na kraju ćuftice na povrću zapečene u tažin posudi. Veoma ukusno, ali večeramo u duksevima i kaputima. I dalje je hladno. Nemci za susednim stolom imaju skijaške kape i rukavice. Italijani za drugim stolom su negde kupili vunene dželabe i obukli ih  preko svega, kao dodatak. Deluje da je njima sasvim ugodno. Evo ga još jedan kontrast – danju je pustinja paklena, a noću nepodnošljivo ledena. Drugačije je kada se to negde pročita kao podatak, a sasvim drugačije kada se to doživi. Kakvo strašno mesto za život ljudi!

Zbijamo se svi oko vatre, čekamo „koncert“ lokalnih bubnjara. Oni zagrevaju bubnjeve uz vatru kako bi „prosvirali“, a ja lociram Mlečni put i sazvežđe Veliki medved (Ursa Major), tik preko vrhova peščanih dina, jer je to ono što vidim kroz svoj prozor kod kuće. Na taj način, uvek preko zvezda pošaljem pozdrav i napravim „put“ do svog doma. To je mali lični ritual koji ponavljam gde god da se nađem na planeti. Imam ozbiljan problem sa serijski štancovanim turističkim sadržajem koji se kao kulturni fast food protura turistima. Srećom, petorica bubnjara nas nisu odradila. Njihov ritam pod zvezdama u Erg Šebi dinama, nastalim nanosom vetra, priča o svim nomadima, svim Tuarezima i ostalim plemenima koji su bili dominantan narod u predarapsko vreme, na severu Afrike. Muzika je, svakako, možda najiskreniji kanal komunikacije.

U gostima kod nomadske porodice

Noć je bila hladnija nego što smo pretpostavili. Najteže je bilo skidanje u pidžamu i oblačenje za izlazak pre zore. Tada je najhladnije, ali svitanje u Sahari je poseban spektakl. Kako se čini, našim domaćinima je ova temperatura nešto sasvim normalno, pa smo odlučili da svoju sklonost ka komforu, malo postiđeni, ostavimo po strani. Pozdrav Suncu je vredeo. Zamolila sam Idira da nas odvede u dom jedne nomadske porodice. Malo je vrteo glavom, ali nam je dao svoj auto i poslao bubnjara Muhameda da nas odvede. Svima sam zahvalna, a posebno Ajšinoj porodici što nas je primila u svoj dom. Ne bih umela ponovo da dođem do njega, ali ona nas je dočekala čajem i kolačima, uz osmeh i zagrljaj. Ona je treća po redu supruga u nomadskoj berberskoj porodici koja živi tu u Sahari. Imaju ukupno petnaestoro dece, a ona čeka šesnaesto. Pitam je preko prevodioca gde će se poroditi. „Pa ovde, u bivaku“, kaže. Setila sam se svog cvokotanja prethodne noći ispod dva jorgana i postidela sam se ne malo. Druga supruga je upravo pripremala ručak za ovu brojnu porodicu, nije bila pričljiva, ali nam je pokazala svoju kuhinju. Deca su sva tu, a mali dečak koji je pio svoju hariru iz olupane posude nas je posmatrao, sve puštajući zvuke uživanja u svom doručku. Imala sam još trista pitanja za njih, ali možda je i bolje ovako. Ne moramo da saznamo baš sve. Nešto treba i izmaštati.

Muhamed je tokom dalje vožnje kroz Saharu sa svog telefona puštao svoje omiljene bendove sa berberskom muzikom. Kada već ovako, digitalno, ne mogu da podelim mirise i ukuse, a boje samo delimično, rado delim linkove sa muzikom ovih ljudi napravljenih od peska i vetra, po mom izboru. Snažni su čak i kada ih opet slušamo van autentičnog prostora, u svom domu.

Vožnja po pesku nije mi strana. Naprotiv, prošla sam vrhunsku off-road obuku po Zambiji i Namibiji i JAR, ali je ovo parče marokanske Sahare ipak drugačije, surovije, uprkos jezeru koje nastane samo ako je prethodno bila kišna sezona, pa se tu nasele flamingosi. Muhamed nas je doveo i do njih. Flamingosi. U jezeru. U Sahari. Masni spisak kontrasta se samo goji. Pitam Idira na kom jeziku razgovaraju međusobno. „Pa na berberskom, naravno“, reče uz onaj pitomi osmeh iz očiju. On i njegov tim su zaslužni što smo se osetili vrlo ugodno u njihovoj zemlji, ali nisam mogla da zamislim da ostanem još jednu noć. Samo zbog hladnoće, priznajem.

Noćenje u kampu je tri puta skuplje od konaka u hotelu, ako već moramo o novcu, ali to je samo zato da bih podvukla razliku. U hotelu može uvek da se spava. U šatoru u Sahari, retko.

Isto važi za rijad u Marakešu, kao i za kazbah u selu kod Ait Ben Hadua. Novac uložen u iskustva vredi mnogo više od onog uloženog u još jedan par nekih novih krpica, koje će nas već posle nekoliko dana činiti ravnodušnim. Kontakti sa drugim kulturama, ako smo pozitivni, trajno nas menjaju. Verujem nabolje.

Vreme u Magrebu traje duže

Krenusmo tako prema zapadu, prema Atlantskom okeanu do Agadira. Posle Marakeša, Atlasa, Sahare i supsaharskih predela, poželeli smo morsku atmosferu. Međutim, Maroko je zaista ogromna zemlja. Distance su velike, ali smo primetili nešto neobično: 300 km nije ujedno i tri sata vožnje, što je neko uobičajeno vreme. Ne, mi uvek potrošimo više vremena na neki potpuno neobjašnjiv način. Putevi su odlični, nema nigde gužve, ali vreme nekako iscuri. Nazovimo ovaj fenomen magrepsko vreme. Idir nam je postao pravi jatak. Dao nam je insajderske informacije o dobrim putevima koji su prečice, ali i predloge gde da prenoćimo na našem putu za Agadir. Naučili smo već do sada da ovde vreme merimo komotnije. Nemamo vremena da posetimo gradić Zagoru, koji se često spominjao u porodici iz nekog razloga. Neka nešto ostane za drugi put. Kafana Anti-Atlas nas je zadržala svojim berberskim omletom i nije nam žao.

Preporuka je bila, dakle, kazbah „Rose du sable“. Na francuskom to znači „pustinjska ruža“, što je naziv za malo sukulentno drvo sa habitusom sličnom ruži, a označava i formaciju kristala u obliku cveta ruže. I pogađate, u glavi odmah „puštam“ Stinga i njegovu Desert rose. Ovaj deo sveta jeste velika inspiracija. Naš smeštaj je… najblaže rečeno, neobičan. Ali se to sve nekako uklapa u okruženje i prethodne dane. Kazbah je opasan visokim, debelim zidom od crvene zemlje i unutra se može samo kroz malenu kapiju. Iza je minijaturni dvorac sa četiri kule i bazenčićem u malom vrtu. Čisto je, veoma šarmantno i što je najvažnije, toplo.

Berberski tepisi

Sela na južnim obroncima, svako ponaosob, imaju  svoju specijalnost. U jednom svi gaje kumin, u drugom šafran; ovi su za mandarine, oni za argan. Ali okolina Taznakhta je posebna. Tu je centar tkanja berberskih tepiha. Ovi ćilimi pričaju veliku priču o afričkom nasleđu, o bogatoj i fascinantnoj kulturi kroz naizgled haotične boje, teksture i snažan dizajn. Jasno je da su napravljeni da zaštite od nemilosredne vrućine ili, kao što smo naučili, od nepodnošljive hladnoće. Šare na svakom tepihu su jedna priča, koju nam priča najčešće nepismena tkalja. Oni su tanki i uzani, pre svega zato što ih stvaraju polunomadska plemena koja ih prilagođavaju zahtevima transporta. U selu Ait Daoud živi Fatima i sama ih tka. Uz čaj i kolačiće i obavezni zagrljaj, naučila me je nekoliko  grifova i otkrila šta znače određeni simboli. Ptica je znak koji čuva od nesreće, leči bolesti, a može da donese i sreću. Cvet je znak žene. Plava boja je simbol neba, znak slobode. Pauk je znak za tkanje, kao potpis autora.

Cene na licu mesta su samo jedan mali deo onih koje viđamo po fensi prodavnicama na svetskim bulevarima; sa razlikom što su oni očišćeni do sterilnosti, a iz ovog, Fatiminog, iako novog, ispada pesak i ceo miriše na kumin i još neke mirise samo njoj znanog porekla.

Tepih od Fatime, u zabačenoj ulici sela do kog je samo prašnjavi put, ima posebnu vrednost. Rekla bih, zbog onog zagrljaja i veselog smeha, ali i zato što nas je pustila u svoj dom.

Žene, kako mi se čini, glavni su nosioci bogate berberske kulture. One su je iznele.

I to je Maroko.

Agadir

Grad je razrušen do temelja u katastrofalnom zemljotresu 1960. Danas je jedno moderno turističko mesto, sa nizom hotelčina na plaži, koje su upravo ono što ja izbegavam. Ipak, u „pandi“ je bilo i onih kojima je bilo dosta smucanja po šatorima, kazbasima, ksarovima i rijadima. „Hoću pet zvezdica, spa i obiman doručak.“ Tako je i bilo, pa zato na ovom mestu završavam izveštaj, jer su ovakvi delovi puta svuda isti i krajnje nezanimljivi.

O Agadiru samo ovoliko – boravak na 31° severne geografske širine u januaru  najugodnije je, u klimatskom smislu, što jedan promrzli Evropljanin može da zamisli. Vetar sa Atlantika i 25 °C. Za plažne bube – savršeno!

ZVEZDE BEZ LICA

ANONIMNOST Elene Ferante i Banksija

adult art conceptual dark

Photo by Pixabay on Pexels.com

Volim da budem slavan, to je skoro kao da sam belac“, rekao  je jednom prilikom crni američki glumac i komičar Kris Rok

Njegove reči savršeno opisuju šta znači  „biti slavan“. Koliko je to lepo da se „samo slikaš“ za televiziju i novine, imaš mnogo novca i „nešto malo radiš“. Tako otprilike infantilni deo sveta razume  slavu, ali samo pre pojave interneta. Društvene mreže su slavu dodatno  uprostile. Danas možeš bez problema da budeš slavan i ako „samo igraš igrice“ ili se „samo šminkaš“ i taj svoj uradak postavljaš na Jutjub  ili Instagram. Najlakša i najbrža prečica, još uvek је, ako uđeš u neki rijaliti ili muzički šou. Onda je slava zagarantovana, i to bez obzira na prave kvalitete ili obrazovanje.

Ove pojave, iz paralelne stvarnosti, avansno, kao što to prava elita čini, svojim delovanjem obeshrabruju dva vrlo aktuelna, savremena umetnika. Oni sada već veoma dugo deluju izvanredno sakriveni iza pseudonima, a njihov rad pobuđuje veliku pažnju poštovalaca i medija: Elena Ferante i Banksi.

img_20181024_1937421802217842263007715.jpg

Mnogi čitaoci (a verovatnije čitateljke) u čudu će podići desnu obrvu zbog spajanja jednog politički angažovanog strit-art umetnika, vandala, subverzivnog kritičara svega licemernog u politici i jedne prefinjene italijanske književnice, planetarnog fenomena, Elene Ferante. Na osnovu  njenog bestselera, Napuljskih priča, HBO je snimio seriju, koja startuje u novembru, i to na krajnje nekomercijalnom italijanskom jeziku  https://www.youtube.com/watch?v=PXCKYOlIgTQ

Banksi svoja dela postavlja na zidove, mostove i razne  javne objekte širom sveta. Dobro sakriven iza kapuljače duksa, na svom Instagram nalogu, u kratkom videu https://www.instagram.com/p/BomXijJhArX/?hl=en&taken-by=banksy je pokazao kako je u ram svog dela „Love Is In The Air“ ugradio aparat za rezanje i  pokušao da ga uništi odmah posle nedavne aukcije tokom koje je prodato za preko million funti. Tom prilikom je, iskazujući svoj negativan stav prema komercijalizaciji umetnosti, zapravo stvorio novo delo koje je preimenovao u „Love is in the bin“. Vlasnica koja je izlicitirala sliku, posle prvobitnog šoka, odlučila je da sliku zadrži, shvativši da poseduje istorijski momenat, ne samo u umetnosti već i u istoriji komunikacije uopšte.

Njegov identitet je tajna. Rođen je 1974. u Bristolu. Postoje nagađanja o njegovom pravom identitetu, ali on brižljivo i uspešno sakriva svoj lik, ime i prezime. Dugo se sumnjalo da je on zapravo Robert del Naja, poznat i kao 3D koji je ujedno i osnivač britanskog benda Massive Attack. Ova dva prijatelja su jednoglasno demantovala ovakve pretpostavke.

Svoj pravi identitet iza pseudonima Elena Ferante čuva već oko 25 godina. Sva komunikacija sa njom ide isključivo preko njenog izdavača, čak i ono malo intervjua koje je dala štampanim medijima, ili njena nedeljna kolumna u britanskom „Gardijanu“, koju željno čekamo nedeljom  ujutro. „Ona je najbolji savremeni pisac za koga  niste nikada čuli“, sjajno je opisao „The Economist“. img_20180819_1316046939329876065197315.jpg

Identitet svakog od njih možda i nije jedna ličnost. Možda se iza svakog od ovih pseudonima krije  grupa stvaralaca, a možda su i neko ko je već poznat javnosti.

Mediji i lingvisti se vrlo intenzivno bave poslom otkrivanja Eleninog pravog  identiteta, a zanimljivo je da u tom poslu koriste čak i model za otkrivanje mafije, kao što su to poreske prijave

Zna se da je 1943. godište, da je završila fakultet u Pizi, da ima decu. U jednom od retkih, kao u apoteci destilovanih intervjua,  pokazala je da veoma prati događaje na internetu, tako što je prokomentarisala prošlogodišnji pokret pod imenom #metoo o zlostavljanim ženama u Americi. Ali to je sve što možemo da saznamo o njoj, toliko se čuva banalne komercijalizacije koju slava donosi sa sobom.

Tehnologija  i njen rapidan razvoj, čiji smo ne samo neposredni svedoci, već i kao direktni učesnici teško da možemo da pratimo taj tempo, doneo nam je mnoge neverovatne koristi, ali  i olakšanja u životu. Međutim, cena koju plaćamo, sada se to sasvim jasno vidi, velika je. U stvari, ogromna. Nedavne krađe identiteta kroz upad hakera, najava Fejsbukovih permanentnih kamera u našim kućama, sva elektronska plaćanja, naše IP adrese, sve fotografije i komentari koje postavljamo na internet, a posebno istorija našeg Gugla ostavlja neizbrisiv elektronski trag o čitavom našem životu.

Privatnost kao civilizacijska tekovina više ne postoji. Poklonili smo “sebe”, u razmenu za „besplatne“ šarene perle sa interneta.

U tom smislu je anonimnost koju Ferante i Banksi kao dva najpoznatija predstavnika ovog „pokreta“ tako uspešno čuvaju  zapravo delo u delu. „Jednostavno sam odlučila pre više od 20 godina da se oslobodim straha i potrebe da budem deo tog kruga uspešnih ljudi“, rekla je Ferante u jednom od intervjua vođenom preko imejla. „Zahvaljujući ovoj odluci, osvojila sam sopstveni prostor koji je slobodan, u kom se osećam aktivno i prisutno“. Možda je najzanimljivije to  što  je izbegla ono što je opisala kao „povratan negativan uticaj koji mediji imaju na slavne“.  Mediji menjaju objekte svoje pažnje. Ljudi se pod pažnjom javnosti sve manje ponašaju onako kako žele, a sve više onako kako im to mediji i publika diktiraju.

Umetnost, a posebno savremena umetnost, ima jednu veoma važnu, možda najvažniju ulogu u  društvu, a to je ideja. Banksi i  Elena Ferante, ali  i  sve veći broj umetnika, insistiraju da njihova dela govore za sebe, da poruke stignu do publike bez izmeštanja pažnje na njihov privatan život ili modni stili ili već neku sličnu triviju koja utiče na broj klikova. Oni ne samo  da stvaraju u dubokoj anonimnosti već aktivno čine sve što je u njihovoj moći da izbegnu svako, ali baš svako izlaganje javnosti. Jedno davno iskustvo u Budističkom hramu starom 1.200 godina u Južnoj Koreji  naučilo me je da je prekomerno i  nepotrebno „trošenje“ lika mnogo štetnije nego što je korisno. Kao i  većina turista, krajnje beslovesno sam uslikala zlatnu statuu Bude. Monasi su odjednom skočili, vikali i  izbacili nas iz hrama. img_20181024_1951498547416594073404267.jpgObjašnjenje: svaka fotografija Bude „slabi“ njegovo dejstvo.  Ako malo bolje razmislimo, ovo ima smisla. Posebno u medijski više nego previše prisutnim ličnostima iz sveta politike – brzo potroše svoju auru i  lik i  ubrzo ono što čine ili ne čine više niko ne zarezuje. Verujmo da će poruku ovih „zvezda bez lica“ ispravno razumeti i da će oni biti preteča nove najveće vrednosti kojoj ćemo da težimo: privatnosti, a pre svega otporu tabloidnoj stvarnosti.

 

Revolucija na dva točka i malo elektrike

„Točak je kao i krilo, pre svega simbol premeštanja, oslobađanja uslovljenosti mestom i onog duhovnog stanja koje od njih zavisi.“

Rečnik simbola

Alen Gerbran i Žan Ševalije

Prvih 30 sati na električnom biciklu

Kada provodite vreme na dva točka, a Robert M. Pirsig u svojoj fenomenalnoj knjizi Zen i umetnost održavanja motora misli na motor, način na koji posmatrate okruženje se potpuno razlikuje od drugih. Kada ste u automobilu, uvek ste u nekom oklopu, u udobnim sedištima, pod idealnom temperaturom, okruženi sopstvenom muzikom i udišete brižljivo filtriran vazduh. Ako imate sve moderne elektronske sisteme za bezbednu vožnju, vi ste pasivan posmatrač i sve što promiče pored vas je kao na ekranu najnovije igrice na vašem smartfonu. Na motoru tog ekrana nema. Na motoru ste usred prizora, nešto kao glumac na sceni pozorišta, niste samo gledalac, prisutni ste u eksterijeru, osećate miris šume kroz koju vozite, smrad sa sveže nađubrene njive pored koje prolazite, bubice vas udaraju po delovima lica koji su otkriveni. Zapahne vas loše sagoreli dizel iz nekog FAP-a, godišta vašeg strica. Draži su vam sporedni putevi.