HAMBURG, VELIKA SLOBODA

img_20180531_2111361778697077.jpg

Filharmonija na pjeni od Elbe

Putopis je, po definiciji, „književna vrsta u kojoj pisac iznosi svoje utiske o predelima kroz koje putuje. Ovakav tekst nije samo prosto nabrajanje onoga što je putopisac video, već se u njemu ogleda i stav prema životu, osećajni svet, ukus i kultura onoga koji piše. Putopisac istovremeno prikazuje i sebe samog.“
Način na koji putujemo, šta biramo da vidimo i radimo na putu, a posebno prizma kroz koju posmatramo i komentarišemo okruženje jeste, zapravo, intimnija priča nego bilo koja druga. Na ovaj način otkrivamo tačno ono što nam je najvažnije ili ono što nam nedostaje. Poseta drugom najvećem nemačkom gradu jedna je od tih ličnih priča koja se polako i postepeno gradila i rasla kroz mnogo toga pročitanog o pruskom gradu. Neki kosmički raspored je hteo da se baš 7. novembra 2017. ukaže jedinstvena prilika za kupovinu ulaznica u „Elbfilharmoniji“ („Elbphilharmonie“). img_20180601_093152820069079.jpgNije lako nabaviti karte za bilo koji koncert u novootvorenoj filharmoniji, čak ni na crnom tržištu. Možda samo neko ranga Angele Merkel može da nabavi kad god to poželi, a možda čak ni ona. Prodaja karata je, dakle, počela u 14 časova, moje dve su stigle u 14.15, a oko 15 više nije moglo ništa da se kupi preko interneta za ovogodišnji Elbjazz festival prvih dana juna. Planiranje nekog događaja toliko meseci unapred jeste posebna vrsta sreće. Te karte su motivacija poput šargarepe ispred nosa. Nešto kao nagradica da se izdrži.
Tako velika glad za muzičkim događajima u Hamburgu može da čudi samo one koji ovaj grad vezuju za hladna leta, za drugu po veličini luku u Evropi, za gastarbajterisanje i ostala opšta mesta. Malo njih zna da su u Hamburgu rođeni veliki kompozitori Johanes Brams i Feliks Mendelson, da su ovde radili Gustav Maler i Georg Filip Teleman, da je čuveni mjuzikl „Mačke“ („Cats“) imao nemačku premijeru baš ovde. Slavni „Bitlsi“ su upravo na obali Elbe oštrili svoje muzičke mlečne zubiće, ali i odrastali u svakom drugom smislu. Iako na Bitlsplatz-u osim nekoliko modernih skulptura koje predstavljaju članove benda nema ništa drugo, svako ko ima bar malo mašte može na osnovu uvida u okolne klubove vrlo lako da zamisli kako je izgledalo to „alternativno“ obrazovanje mladih „Bitlsa“, koje je ostavilo onoliki trag na kulturu i slobode od 60-ih pa naovamo.

img_20180602_1326001173234131.jpg

„Rođen sam u Liverpulu, ali sam odrastao u Hamburgu“

Ovo je rekao Džon Lenon prilikom jednog intervjua, kada je opisivao prve godine „Bitlsa“, koji su se kao mlad i nepoznat bend od 1960. do 1962. uvežbavali i usviravali u klubovima četvrti St. Paulija. img_20180602_133152_1760033972.jpgTaj deo grada, poznat po bordelima i crvenim fenjerima oko Ulice Riperban (Reeperbahn), odavno je čuven po raznolikoj klupskoj sceni, ali i slobodama svake vrste – čak je i naziv jedne od bočnih ulica četvrti više nego adekvatan – Grosse Freiheit, što na našem jeziku, pomalo nezgrapno, znači velika sloboda. img_20180602_1327361299310446.jpgNismo mi navikli na neke velike slobode bilo koje vrste, a upravo je ta sloboda onaj duh iz boce kojeg možemo skoro da „vidimo“ kako se slobodno švrćka ulicama Hamburga. Posebna je to vrsta slobode, i Hamburg je mnogo pomogao „Bitlsima“, isto kao što je pomogao Bramsu, Maleru i Bahu da postanu to što jesu. Posredno, preko njih je pomogao i nama.
Zahvaljujući tom, vrlo eklektičnom, muzičkom nasleđu, ideja za izgradnju avangardne, supermoderne i futurističke zgrade filharmonije u Hamburgu više je nego prirodna i predstavlja empirijski dokaz da se potreba za kvalitetnom muzikom razvija generacijama. Najakustičnija koncertna dvorana na planeti, njena pozicija i arhitektura, nastup CMQ Big benda sa Kube u čast mog omiljenog Benija Morea (Benny More) bili su dovoljni razlozi da se razgali sopstveno srce i pronađe način da se sa krajnjeg juga Evrope, iz stimulativnog Splita, ode na njen krajnji sever kako bi bila ispunjena jedna velika lična želja.
Filharmonija na Elbi (Elbfilharmonie) ili lokalno od milja – ELFI
Kada se prvi put približite zgradi filharmonije i ugledate je onako usred vetra i talasa, okruženu vodom sa svih strana, blistavu i modernu, kao nekom čarolijom spuštenu na krov zdanja starog skladišta izgrađenog od tipičnih crvenkastih cigli, ne možete da ostanete ravnodušni. img_20180531_212857441142767.jpgIdeja da se jedan takav objekat smesti u nekadašnju luku, na sam aktuelni plovni put kojim svaki čas prolaze debelotrbi, okruglasti trgovački prekookeanski brodovi, praćeni sirenama i kreštanjem galebova, sama po sebi je inspiracija. Spiritus movens je bio tadašnji gradonačelnik Hamburga, a čast da ovu fantaziju nacrtaju i primaknu realnosti pripala je švajcarskim arhitektima Hercogu i De Meronu. Filharmonija posle deset godina gradnje, bezbroj skandala i višestrukog probijanja budžeta i rokova danas izgleda kao jedna sajber-galija koja plovi nizvodno niz reku, prema Severnom moru, sa valovitim krovom koji podseća na talase.

Sve skupa kao da prenosi obećanje autora da unutra svako može da pronađe nešto za sebe, od popa, džeza, klasike ili svetske muzike.
Nemački mediji, ali i građani Hamburga, obavezno i sa primetnom gorčinom spominju troškove gradnje, koji su sa predviđenih 200 miliona evra probili neverovatnu cifru od 800 miliona, uz obaveznu savremenu populističku floskulu za svaki javno potrošeni milion – da je to novac poreskih obveznika. Ma jeste! Nije sporno, i to je njihov novac i sasvim je razumljivo, ali važna umetnička dela koja ostaju pokolenjima retko kada nastaju iz racionalnog opravdanja. Setimo se samo koliko su Parižani grmeli protiv Ajfelove kule, ne zbog troškova, već zbog estetskog raskoraka starog i modernog. Danas, više od sto godina kasnije, turisti i dalje opsedaju Pariz i Ajfela, a Hamburgu je filharmonija donela ozbiljan turistički rejting, i to u smislu onog najfinijeg – kulturnog. Ovo su samo dva najpoznatija primera nastala u razmaku od sto i kusur godina, a zajedničko im je da su to javni objekti koji služe svima. Kod nas, mogu samo da maštam o nekom „ludom“ projektu u Novom Sadu. Da, da, u Novom Sadu, a ne u Beogradu. I da, već „vidim“ najmanje dve zanimljive lokacije za objekte kojih ne bi trebalo da se dočepaju masni prsti drugova privatnih investitora, koji svi redom dobacuju najdalje do garaže uz stambenu zgradu. Filharmonija nas podseća da je gradovima, koji postaju sve veći, a život u njima sve zahtevniji, neophodan sadržaj koji ih ne čini samo spavaonicama i trpezarijama. I eto ličnog razloga zbog kojeg putujemo: da naučimo, da upijemo kulturu, način razmišljanja i neke drugačije obrasce. Znali su to i „Bitlsi“ čim su iz siromašnog Liverpula 1960. godine prešli u Hamburg, koji se uprkos ozbiljnom savezničkom bombardovanju u Drugom svetskom ratu regenerisao takvom brzinom da su momci za nedelju dana svirke zarađivali basnoslovnih 100 funti, nezamislivih za ono doba u pobedničkom Ujedinjenom Kraljevstvu.
Koncert koji je mnogo više od toga
Ulazak u zgradu i prilaz velikoj koncertnoj dvorani moguć je samo kroz pokretne stepenice koje vode kroz tunel, koji, naravno, zovu „tube“. U momentu kada se uđe u svetlucavi tunel savršene završne obrade, koji uključuje i ugrađene stakliće, postaje sasvim jasno da je ovaj objekat više nego jedan hibrid hotela, parkinga, stambenih jedinica i dve obične koncertne sale. Pipkala sam zidove koji kao da su izliveni, uživala u količini svetlosti i dizajnu kafića, šankova i svetlim drvenim oblogama. Koncertna sala je u sredini zgrade.

Prva asocijacija na binu za muzičare koja je postavljena centralno vrlo blizu publike jeste da je arhitekta želeo da spoji i približi izvođače i publiku. Tako je i bilo za vreme koncerta i bilo mi je izuzetno drago da tu slušam upravo „živu“ muziku kao što je to kubanska.

CMQ Big bend kao da je svakog slušaoca priključio na životnu infuziju i podigao salu na noge. Sedamnaest članova orkestra iz Kube i Španije, a među njima prvi put i jedan trubač sa naših prostora – Miron Rafajlović iz Sarajeva. Kada je video objave sa koncerta na Instagramu – javio se i time „overio“ korisnost društvenih mreža. Lepi događaji vezuju za sebe nove lepe događaje i zbog toga moramo da ih negujemo.
Sedišta koja smo dobili su bila među najboljima u sali, za koju eksperti tvrde da je u pogledu akustike savršena u svakoj svojoj tački. Ipak, naša su bila idealna, a meni je na raspolaganju bio čitav jedan dvosed. Emocije su bile takve da su suze same klizile niz obraze.
LUKA Hamburg
Poseta Hamburgu nije kompletna ako se ne obiđe i luka. Podaci koji mogu da se čuju za vreme dvosatnog obilaska, ali sa vođenjem samo na nemačkom jeziku, znače više nego dva semestra predavanja Makroekonomije. Sreća je bila na našoj strani, pa je u drugoj najvećoj evropskoj luci na vezu bio najveći trgovački brod na planeti Cosco Leo iz Hongkonga.

Leo prevozi kontejnere, dugačak je 400 metara, širok 59, godina proizvodnje je 2018. Sedam kranova ga potpuno automatski puni i prazni, a brojke izražene u evrima su čudnovate: 60.000 evra je dnevna ležarina u luci, a trošak pretovara jednog od 25.000 kontejnera koliko može da utovari jeste 200 evra. Svaku dalju matematiku izvodite na sopstvenu odgovornost. Brod u momentu pisanja ovog teksta plovi brzinom od 19,3 čvora, a gazi čitavih 14 metara u dubinu i plovi iz Roterdama u Šangaj. Koga zanima ovaj fascinantan primerak tehnologije, može da ga prati na sledećem linku: https://www.marinetraffic.com/en/ais/details/ships/shipid:5428216/mmsi:477157800/imo:9783502/vessel:COSCO_SHIPPING_LEO. Možda i locirate svoju porudžbinu iz Aliekspresa. 😉
Podmornica U-434
Kome ni umetnost ni biznis nisu dovoljni, svoju glad za znanjem može da zadovolji obilaskom ruske špijunske podmornice iz 1974., vezane za dok odmah pored čuvene Riblje pijace u Hamburgu. Apsolutna preporuka za vremeplovski povratak u doba hladnog rata, uvid u rusku tehnologiju i za mene lično ulazak u temu ljudske motivacije. Jer šta je to što je moglo da motiviše grupu od osamdesetak ljudi da postanu članovi posade u onim neljudskim uslovima u podmornici. Ograničena količina vazduha, vode, hrane, spavanje naizmenično u istim krevetima sa torpedom umesto jastuka. I najveći utisak iz podmornice je činjenica da su kompas i žiroskop bili zaključani, iza blindiranih vrata, i da je samo jedna osoba znala tačnu poziciju podmornice, jer je to bila najveća tajna. Neverovatno. O poseti podmornici U-434 mogao bi se napisati još jedan čitav tekst, ali ovo je priča o Hamburgu. Posetite ga. Vredi svaki minut.

 

Sluškinjina priča

KOMANDANTI I SLUŠKINJE

 

TV serija, za koju bih do pre nekoliko godina tvrdila da je fikcija, a danas više nisam tako sigurna

 

Na samom početku svog školovanja, novosadska deca su engleski jezik učila na Radničkom univerzitetu. On je samo imao taj socijalistički naziv, ali je zapravo bio nešto sasvim drugo.

Knjige pod nazivom Look Listen and Learn su se uvozile iz Engleske, DOBIJALI smo ih, i za mene je predstavljalo posebno zadovoljstvo da ih sasvim nove i mirišljave, odmah na početku godine prelistam i preletim sve lekcije. One meni najzanimljivije sam pročitala, odmah tog prvog dana.

 

Nisu to bili nikakvi štreberski motivi, već klasična dečja radoznalost, i danas, iz ove perspektive razumem koliko je izbor tema tih lekcija, bio mnogo više od prostog učenja jezika i suve gramatike. Gutajući lekcije čije teme su bili Bitlsi, prvi koraci Nila Armstronga i Baza Oldrina na Mesecu, o praistorijskim prvim otkrivenim ljudskim crtežima na zidovima Lascaux pećine u Francuskoj i tome slično, nama deci su zapravo vršili dragoceni transfer znanja, percepcije sveta oko nas, kulture i usadili potrebu za njom, i trajno formatirali svest o doživotnom učenju. Odgajana na liberalnim osnovama pod finim britanskim uticajem jezičkog programa, (ako postoji nešto pozitivno u socijalizmu, onda je to svakako prosvetiteljska aktivnost koja je bila u vrhu prioriteta u tom društvenom uređenju), duboko sam verovala da će tehnološki napredak samo doprineti opštem razvoju civilizacije, i naravno međusobnih ljudskih odnosa. Okej, tako naivno verovanje u bolju budućnost i pripada maloj deci. Ipak, ni u snu nisam mogla da zamislim da ćemo 2017 godine umesto ispraćaja odlaska prvih kolonista na Mars, (bespomoćno) posmatrati kako jačaju religiozni ratovi, nacionalizam, a mogu sebi da dozvolim da kažem čak i fašizam. Kako uprkos strahovitom tehnološkom razvoju najraznovrsnijih platformi za medije, dominiraju „fake news“. Kako u XXI v globalno gledamo ISIS, a lokalno tolerišemo Dveri, Obraz i slične, rijalitije i skoro potpuno povlačenje i nestanak domaće pop muzike u korist nekakvih neartikulisanih narodnjaka.

U smislu, svesti i nezadovoljstva zbog opšteg nazadovanja,  odavno me neki TV uradak nije tako pomerio, kao što je to serija Sluškinjina priča, koju možemo da gledamo na HBO paralelno sa ostatkom seta. Serija je ekranizovana adaptacija romana Margaret Atvud, koji je objavljen, što je posebno zanimljivo još 1985, u doba post hipika i doba roka i panka. Slobode su se tada podrazumevale, i očekivalo se da će se samo povećavati, utoliko je čudna bila tema ukidanja osnovnih ljudskih prava  ženama i LGBT populaciji. Priča je postavljena u neposrednu budućnost, u kojoj se desila revolucija, zavladala je diktatura teokratskih fundamentalista, i oni su preuzeli Vladu SAD.  Žene su preko noći dehumanizovane, prisilno pretvorene u konkubine, i to „u sred Amerike“. Sledbenici Jakova, ekstremne religiozne sekte, su ženama oduzeli sva prava da čitaju, pišu, poseduju, a homoseksualizam se kažnjava smrću. Tradicionalna porodica  je jedina forma života, a posedovanje zdrave materice je jedina upotrebna vrednost žene kao ljudskog bića, I sve to u Bostonu u aktuelnom vremenu. Civilizacijska razlika se dodatno u dijalozima pojačava  upotrebom pojmova „Uber“ i „onlajn dejting“, kao kontrasta između sadašnjeg i ranijeg života.

Brutalni su tretmani svakoga ko ne pristaje na novonametnuta pravila: upotreba elektrošokera za disciplinovanje, operativno ukljanjanje klitorisa lezbejki koja je živa samo zato što je  ipak korisna sekti jer je plodna, kopanje očiju, odsecanje prsta svakoj koja je uhvaćena da čita ili piše nešto. Gubi se i lično ime. Glavna junakinja koja se u starom životu zvala Džun, u porodici kojoj je dodeljena da im rodi dete se zove Fredova. Zapravo „Offred“ jer ona pripada komandantu koji se zove Fred. Nosi se uniforma, isključivo crvena haljina, jasna nam je simbolika boje. Poseban deo je pokrivalo za glavu, šešir koji potpuno zakljanja periferni vid a dobim delom i sluh. Ukoliko Sluškinja želi da razgovara sa nekim,mora da se okrene prema objektu.

Sekta je mislila na sve. Autori su prikazali jednu veoma ekstremnu sektu, i mi mislimo ono naše poslovično „ma nema šanse nama to da se desi“. U jednom momentu Fredova kaže rečenicu „promene nastaju tako polako, da ni ne primetiš da su se desile.“ Kao ona priča sa žabom, dok je primetila utom se već i skuvala.

Na prvu loptu, reakcija na glavnu premisu serije  je svakako „ovi su preterali“, nema povratka u srednji vek!  Možda bi mogli na taj način  danas da lamentiramo iz zamišljene situacije u kojoj bi neka žena bila na čelu (naše) države realno, a ne kao fikus, da ne posmatramo kako cela Evropa ponovo postaje konzervativno utvrđenje. Možda bi mogli samo da uživamo u umetničkom delu kao takvom, da poslednjih godina nismo svedoci i žrtve okupacije neobrazovanih likova na ključnim pozicijama odlučivanja, na čijim ramenima vise kupljene diplome… Ne samo kod nas. Gledamo pojavu jednog bahatog Trampa, posmatramo ISIS pod kojim milioni ljudi doživljava neviđene torture, gledamo zabrane abortusa…  Uočimo i neke paralele između našeg i sveta države Gilead kojom upravlja fašistička sekta: red sprovodi privatna plaćena vojska naoružana dugim cevima, a neposlušne odvoze crne limuzine. Ovih dana imamo priliku da vidimo kako privatna vojska odnosi demonstrante. Trgovina ženama i decom postoji i danas, i odvija se ispred našeg nosa. Desničarski sektaški politički pokreti su veoma prisutni i aktivni na našoj sceni i sve glasnije traže da se „vratimo na svoja mesta“. Moralna hipokrizija vođa i komandanata Gileada između javno proklamovanih „tradicionalnih hrišćanskih vrednosti“ i posetama (tajnim) javnim kućama u kojima rade zarobljene žene, je sve samo ne izmišljena. Naše nisu (direktno) zarobljene, ali su nagrađivane veoma zanimljivim pozicijama u državnoj upravi, jer komandanti koriste svoje privilegije. A malo vole i da se pokažu. Mi imamo jednog komandanta koji sve najbolje zna, ume i razume, institucije kao da nam nisu ni potrebne.

„Mi živimo u drugačijem vremenu nego pre godinu dana“ kaže Fredova u jednom momentu. Drugim rečima u našem ubrzanom svetu dok primetimo promene, one su se desile. Skuvali smo se kao ona žaba. Ova serija se našla na mojoj listi omiljenih, jer upozorava koliko ne smemo da se uljuljkamo u nekom kvaziudobnom momentu, i koliko se ništa ne podrazumeva. Naročito danas.

 

 

 

VENECIJA NA ČAŠU

LA BEA VITA

Par piaser pàrlame in venesian (obrati mi se na venecijanskom): „Pričaj mi malo o, la bea vita (lepom životu).“

Bijenale, kanal Grande, vaporeto, belini, čiketi (Cicchetti), Murano i Burano, naočare za sunce, udobne patike, laguna, mermerni Palazzi, maske, kanali, čamci, miris lagune, „fajn dajning“ i Prosecco. „Vidite“ li ove reči? Osećate li ukuse i mirise, vidite li boje? Bude li vam želju? 

Ako postoji momenat u životu u kom se „prejedemo“ društveno nametnutih formi slavljenja, uz partijanje i brdo hrane i pića i preglasnu muziku, onda bismo u nekom sledećem trenutku mogli da poželimo da se na jutro svog rođendana probudimo u – Veneciji. O da, jako! Da li to može da  ne bude otrcano turistički? O da, može!

Ovaj putopisni esej je moj predlog i poklon-ideja za jedan rođendanski venecijanski „quickie“.

Dovoljno je 7–8 sati vožnje autom, rezervacija malog ali besprekornog hotela „Aleksander“ u Mestre, uz obaveznu rezervaciju parkinga i ugodnu neposrednu blizinu tramvajske stanice. Čarolija je udaljena samo tri stanice vožnje. 

Primo

Italijani, eksperti za sve aktivnosti vezane za ugađanje sopstvenom nepcu, za obrok imaju dva jela. Primo ili prvo je najčešće zavodljiv uvod u secondo – drugo, ali sve zajedno se komponuje tako da ostavi ukupan utisak harmonije. Tako je i prvo veče, od dva u Veneciji, posvećeno laganoj šetnji od Piazzale Roma do restorana „Al Timon” http://www.altimon.it/ . Nije slučajan izbor lokacije. Put do njega vodi kroz nekadašnji jevrejski geto grada, koji je u doba renesanse, kada je Šekspir pisao svog „Mletačkog trgovca“, bio najbogatiji grad na svetu. Krvotok trgovine sa Dalekim istokom  pulsirao je baš ovim ulicama i kanalima. 

Začini i egzotična roba su karavanima stizali putem svile do Carigrada, pa brodovima u Veneciju, pa se odatle distribuirali dalje po Evropi. Mešali su se mirisi, ukusi, uticaji, nacije, novac, mnogo novca. Oseća se to nekako i danas, naročito kada se iz ulica preplavljenih turistima šmugne kroz neugledni prolaz u Calle Ghetto Vecchio, prođe pored košer restorana „Gam Gam“ i nestane u uzanom prolazu. Odatle, nadalje je vrlo tiho i mirno. Katkad samo promakne neki slučajni istomišljenik, koji isto tako radije izbegava staze slonova. Četvrt se zove Kanaređio, i hodajući tim ulicama lako mogu da „vidim“ kako je to bilo u doba najveće trgovine sa Istokom, sa svim tim uticajima koji su dolazili sa raznih strana, sa strahovitom podeljenošću između hrišćanskih i jevrejskih stanovnika tog malenog a tako moćnog grada. Možemo samo da nagađamo da li je Šekspir ikada putovao u Italiju ili ne, s obzirom na to da je mnogo njegovih dela bilo smešteno baš tu. Ako nije bio u Veneciji, pitam se odakle mu samo ideja da su njegovi stanovnici, uprkos dubokim podelama, međusobno u trgovini išli dotle da su zalagali sopstveno meso. Hodam kroz scenu iz „Mletačkog trgovca“, a onda, ipak, i kroz „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana, i sve zagledam po krčmama hoću li negde ugledati Kandidovog Kakamba. I naivni, mučeni Kandid je tako tumarao i Venecijom da bi na kraju naučio svoju lekciju  kako mora da neguje sopstveni vrt. Jedino se ne osećam kao Njegoš u Mlecima. On je imao veliki otpor prema mletačkom političkom delovanju i verovao u nadmoć sopstvenog mentaliteta, a taj eho, kroz našu nepokolebljivu veru u teorije zavere, „čujemo“ i dan-danas. 

Imena trgova i ulica se ređaju kao da neko peva njihove nazive – Campo di Gheto Novo, pa Sotoportego de Gheto, sve do Rio della Misericordia gde se nalazi neformalni bacaro (na venecijanskom dijalektu  –bar) „Al Timon“. Ovo znači krma, s druge strane Jadrana zovu ga timun, i  prostire se bar preko dve barke na kanalu vezane za obalu tako da su okrenute jedna drugoj – krmama, na kojima gosti  sede sasvim neformalno. Užitak hodanja kroz rezidencijalni deo Venecije, daleko od hordi turista, koji su se u ovaj čas već vratili na svoje megakruzere na večeru „iz kazana“ ili u svoje ranije uplaćene polupansione, nama ostavlja mogućnost da ostanemo sami na onim mestima gde istorija ljubi kamen i arhitekturu, ali i da bacimo naše sidro u Timon. Tu na scenu stupa omiljena venecijanska gastronomska aktivnost: probaju se Cicchetti, nekim svojim redom. Zalogaji pržene mocarele, kalamari, artičoke, marinirana morska hrana iz lagune, jagnjeći kotleti. Ombra (tura) lokalnog belog vina se podrazumeva. Preko hrane lokalni jezik najbolje ulazi u uši, ali moje eustahije isto tako vole da su okružene raznim jezicima i dijalektima, i ovo neformalno mesto je prepuno ljudi sa svih strana sveta. Nama se za stolom pridružio jedan veoma mlad par iz Ohaja koji je jedva prebacio dvadesetu godinu. Putuju prvi put Evropom i bilo mi je neizmerno zabavno da nas pogledavam kroz njihove oči, sve uz njihovo spontano gurkanje laktom. Sve je baš onako  kako treba da bude u multikulturalnoj Veneciji. 

 „…sve je to s ove glave, sa lude, Santa Maria della Salute!“ 

Kada se spomene putovanje u Veneciju, prva asocijacija je gužva i Trg Svetog Marka, ali i neka veoma neobična, negativna emocija prema njoj, koja je, u ovom našem skučenom kraju sveta, od skoro potpune dominacije (veoma gadnih) političkih tema, nekako skrajnuta. „Bili smo toliko puta, videli smo, zašto bismo išli opet?“ – najčešći je komentar koji čujem kod nas na spomen Venecije. Ova rečenica je tačna mera naše udaljenosti od sveta, ne zato što je čitav grad jedan muzej sam po sebi, nego zato što je Venecija danas jedna od najživljih i najvažnijih kulturnih tačaka na svetu. Možda zbog Bijenala ili zbog 15 trenutnih različitih izložbi, možda zbog toga što osim šetnji kroz prošlost ovaj grad sa svojih 50 palata samo uz kanal Grande, umetničkim kolekcijama i životom koji protiče kroz muziku, pozorište, književnost i slikarstvo oduvek je negovao potrebu i za najmodernijim izrazom u datom momentu. Možda mi lepotu iz naše sive i nevesele perspektive više ni ne primećujemo. 

Venecija i njena glad za kulturom uvek su nam bile blizu, a tako daleko.

Vrelo jutro  tradicionalno najtoplijeg poslednjeg petka u julu  jeste momenat kada se hvata vaporeto koji duž čitavog kanala Grande vozi pravo u Đardini, mesto gde je Bijenale pre 120 godina nastao, a danas je tu jedan deo postavki. Drugi deo je u Arsenalu, ali i na raznim lokacijama u gradu. Sve je to jedan vizuelno ali i osećajno veoma zahtevan doživljaj. 

Vožnja čuvenim „gradskim“ brodićem od Piazzale di Roma do poslednje stanice Giardini–Biennale traje nešto duže od jednog sata. Posmatram tog venecijanskog kapetana kako „šija“ (dalmatinski izraz za kočenje barke) nezgrapni brodić, kako pramcem i bokom tuče talase od bezbroj plovila kroz kanal,   malo-malo pa pristaje na naizmeničnu stranu kanala, i sve mislim kako je poslednji posao koji bih sebi poželela da budem kapetan vaporeta u Veneciji. Neopisiv stres. I, zapravo, nije skupo tih 20 evra za kartu koja važi 24h, za sve brodske linije i tramvaje u okolini, s obzirom na to da brodom može da se vozi satima, do Murana i Burana čak. Sa krme broda, udobno zavaljeni, pred očima se smenjuju prizori koje „poznajemo“, Ponte di Rialto, pa Palazzo Tedeschi u kojoj je Barnaba Fornasetti napravio instalaciju motiva iz njihove arhive pod nazivom „La regola del sogno – the rule of dreams“. Zakon snova. Srećna sam što i sama mogu svaki dan da gledam jedan deo njihovog fantastičnog rada i tako podržavam taj zakon snova.

Pored Duždeve palate svi moraju da prođu. To je bio vekovima centar ogromne moći koji je vešto branio svoje interese i upravljao dobrim delom sveta. Posle nje nam sa desne strane promiče crkva Santa Maria della Salute. Sve „vidim“ Lazu Kostića kako se šeta ispred nje, misli na Lenku i ima nalet inspiracije. Laza je bio jedan od naših ljudi koji su „uhvatili“ taj „Zeitgeist“ vremena, ideje i prostora u Veneciji. Malo njih je to uspelo. 

Vaporeto do zadnje stanice je doživljaj sam po sebi.

May you live in interesting times (da živite u zanimljivim vremenima) jeste moto pod kojim se održava 58. Međunarodna izložba savremene umetnosti, https://www.labiennale.org/en/art/2019 koja je, nazovimo je tako – umetnički pandan Olimpijskim sportskim igrama. Zemlje učesnice svake druge godine šalju one svoje autore koji najbolje reflektuju i komentarišu aktuelne teme – političke, kulturne, tehnološke ili egzistencijalne. Mlečani su se na neki način uvek time i bavili – prelamanjem sadašnjeg momenta kroz umetnost. Tako je Izrael dobio svoj paviljon, godinu dana posle nastanka države, 1949, Egipat 1952, Južna Koreja 1995, a Republika Kosovo 2013. Crna Gora je dobila prostor u Palazzo Malapierro gde je Kazanova svojevremeno dejstvovao sa ženama. Zanimljiva paralela. Island je dobio prostor Scuola Vecchia della Miseracordia, tačno tamo gde je Madona bila „pokupljena“ u spotu „Like a Virgin“. Sami ovi događaji su savršen presek događaja i vremena. Kosovo je, dakle, što god mi rekli ili mislili, priznato jer, između ostalog, stvara i izlaže svoju umetnost. Još samo da to i Srbija „čuje“. Da živimo u interesantnim vremenima znamo i sami, ali pitanje je kako ih čitamo i da li umemo da vodimo konverzaciju sa modernim vremenima. Rekla bih, ipak, ne.

Ako zanemarimo izbor stručnog žirija koji je odlučio da je Litvanija najbolja ove godine i podsetimo sve cepidlake da su izložbe, ipak, tu zbog publike, a ne struke – moji favoriti su Rusija i Venecuela, pa onda Francuska i Kanada. 

Ruski umetnik nas je performansom mehaničkog baleta podsetio na to da smo mi konzumenti plasiranog medijskog i internet sadržaja kao drvene lutke zakačene na osovinu, koje igraju kako muzika svira: u ritmu, na svakih 5 minuta. Otprilike u istom vremenskom intervalu kao što mi proveravamo svoje pametne telefone – na 5 minuta, pa i kraće. Postavljeni smo na nevidljivu osovinu koja nas je trajno vezala za tehnologiju. Samo što nikada to nećemo priznati nikome, a najmanje sebi. 

Venecuela nas kroz svoje tradicionalne maske na koje je stavljen logo Fejsbuka i Holivuda opominje da smo sve svoje iskustvo i tradiciju poklonili društvenim mrežama. Umesto da smo ih iskoristili da usavršimo komunikaciju, samo smo navukli nove maske, provučene kroz korporacijske filtere i zarobljene momente lažne sreće.

Francuska se bavi zagađenim okeanima na jedan tako rafiniran i elegantan način da sam se u tom momentu osećala kao da sam negde u Parizu, a Kanada nas je odvela na Severni pol svojim filmom na jezicima inuktitut i engleskom „One day in the life of Noah Piugattuk“. Film govori o životu starosedelaca Eskima, čiji vekovni ritam razara ovaj suludi moderni preuređeni svet. 

Južna Koreja me je dirnula svojim filmom o nekoj staroj ženi. Bila sam u toj zemlji nekoliko puta i kao da sam tu ženu već srela jednom na Dongdaemun pijaci u Seulu. Kupovala sam neku hranu u 2 ujutru i cela situacija me je podsetila na ta neka davna vremena. O našem paviljonu radije ovog puta ne bih. Neka fotografija sve izgovori sama za sebe, kao i činjenica da umetnik Đorđe Ožbolt, koji nas je predstavljao, decenijama ne živi u Srbiji. 

U ovom mletačkom Đardinu francuske arhitekture, koji im je, inače, napravio Napoleon, mogla bih da provedem nekoliko dana. Da čitam o tome kako je bilo kada su Musolini i Hitler koristili Bijenale za svoje političke govore, da učitavam današnje teme, da se šunjam kroz skandinavski štand koji eksperimentiše sa novim materijalima ili da jednostavno sedim i sabiram utiske u centralnom kafiću ispod ogromnih platana i čempresa, uz nesnosnu sparinu i mirise lagune. Nemoguće je samo se prošetati Bijenalom, to jest može, ali bez udubljivanja. U tom slučaju je bolje i poštenije da se usidri u Harrys baru uz hladan belini. Kome je to dosta, idealno je. A može i da uhvati vaporeto ispred glavnog ulaza i da ode na Murano na ručak. A posle i na Burano i još usput da dobro pogleda prostor lagune u kojoj se jede, voli, trguje, spletkari, pije, lovi riba i gaji mirišljavo povrće na nekom od bezbrojnih ostrva. U svakom slučaju, uživa se na svaki način. 

Murano i Burano

Vožnja vaporetom je i dalje uzbudljiva i zabavna. Na putu od stanice Giardini–Bienale za Murano zgodna  je prilika da se Venecija dobro osmotri s druge strane i , zapravo, stekne šira slika prostora i života u laguni. Na Muranu ignorišem prodavnice stakla, jer se sećam neke ranije posete iz detinjstva kada smo ulazili ljudima u kuće, u male porodične radionice, i kupovali drangulije na licu mesta. Ova industrija neka peca nekog drugog, a ja čuvam moje detinje sećanje i hitam prema nekom od preporučenih restorana. Murano, iako nevelik, ipak ima previše mamaca za turiste, i najtoplije preporučujem da se izbor restorana dobro prethodno isplanira i proveri. To bar danas nije teško. Nešto slično je i sa Buranom, koji je, ipak, udaljen od blještavila Venecije, sačuvao svoj mir i identitet. Kafa i šetnja u uličicama nevelikog šarenog Burana malo više vredi, rekla bih, od ručka na Muranu. Takav neki dan, istraživački, edukativan, šaren, dubok. Što bi deca rekla, „pun kao brod“, toliko da čak ni nesnosna sparina nije poremetila sve te dobre vibracije.

Secondo

Čaša Venecije se ispija do kraja u L’Osteria di Santa Marina http://osteriadisantamarina.com/en/ na istiomenom trgu. Rođendanski „fajn dajning“ kakav i treba da bude. Sve po redu, sa autentičnim vinima i sirovom ribom iz lagune, ali sa prefinjenim i modernim gastronomskim čaranjem. Okruženi nekim finim ljudima sedimo ispod tavanice od nekakvih grubih dasaka, koje kao da je izbacila plima sa koje vise mlečnobeli lusteri od murano stakla. Uz besprekorne bele salvete od platna, odličnu uslugu i nekim prosekom koji razvezuje jezik i aktivira misli. Da sam ja dužd, šef Agostino Dorija bi mi kuvao redovno. Da, večera u Veneciji nije ishrana, nego „event“, i u njemu treba uživati maksimalno. 

Sve je u ovoj jednoj i po čaši Venecije kako treba, godila bi još jedna, pa još jedna, čovek uvek želi još. Ali treba sačivati tu želju za „još“, ne valja se prejesti, nego sačuvati malo te gladi za opet. Jer u Veneciju treba dolaziti redovno, onoliko često koliko se može, na ishranu i punjenje očiju, duše i glave. Možda malo i zbog toga što je to jedino mesto koje smo viđali u filmovima, na kojem mi možemo da budemo sebi glavne zvezde – makar na jedan dan. 

ALGORITAMSKE KAMPANJE


Zašto treba da pogledamo film „Bregzit – negrađanski rat“

Da se najnoviji film koji van Britanije distribuira HBO, „Bregzit – negrađanski rat“ („Brexit: The
Uncivil War“), bavi „dosadnom politikom“ i da kao takav treba da se unapred skine sa liste
filmova za gledanje, uz prevrtanje očima, može misliti i učiniti samo dinosaurus koji više ne
razume svet oko sebe. U ovom veštom miksu igranog i dokumentarnog radi se o zastrašujućem
naličju platformi i aplikacija za komunikaciju koje su za veoma kratko vreme zagospodarile
našim životima. Podaci koje društvene mreže, Google i naši mobilni telefoni nemilice žanju
postali su ne samo najskuplja roba već i najmoćnije oruđe za upravljanje događajima. Algoritmi
nas sada, posle nekoliko godina, tokom kojih smo im svakim klikom na „yes“ dozvolili pristup
našim životima, poznaju bolje od nas samih. Kindle, na primer, nije samo sprava za čitanje
knjiga; ne, to je suviše jeftin biznis. On je i sprava uz pomoć koje kompanija Amazon „čita“ svoje
korisnike. Podaci koje oni prikupljaju su kojom brzinom čitamo neku stranicu, koliko čitamo,
koje teme nas zanimaju, gde smo tačno prestali da čitamo određeni tekst. Sledeće je da će uz
pomoć AI (veštačke inteligencije) prepoznavati i naša lica. U jednom momentu u budućnosti,
Amazon će tačno moći da odredi koji tekst i pisac će biti najčitaniji i time doneti kompaniji
najveći profit. Biće „kako bubanj kaže“, baš kako je davno prorekao „Električni orgazam“.
Digitalna analitika je odavno prevazišla svoju bebeću fazu da nam između tekstova nudi
poslednje što smo tražili na Booking-u ili Aliekspresu. Sve ove prikupljene i obrađene podatke i
algoritme sada kupuju političke organizacije da bi mogle ciljano, lično prilagođeno svakome od
nas, plasirati (dez)informacije koje vode do željenog političkog rezultata. Film „Bregzit“, dve
godine nakon istorijskog referenduma u kojem je Velika Britanija izglasala izlazak iz Evropske
unije, otkriva neke slojeve događaja i upotrebu digitalnih alatki tokom kampanje, koji su ostali
sakriveni široj javnosti. Portret Dominika Kamingsa (Dominic Cummings), koga ubedljivo glumi
najbolji glumac svoje generacije, Benedikt Kamberbač (Benedict Cumberbatch), više je od
običnog lidera kampanje tima za izlazak. Njegova odluka da angažuje malenu kanadsku IT
kompaniju Aggregate IQ da „rudari“ informacije sa društvenih mreža građana Velike Britanije
za potrebe kampanje za izlazak iz Evropske unije jeste revolicionarna na način koji ne menja
samo politički život jednog društva. Dominik Kamings, lice koje je nekako bilo u pozadini čitave
kampanje, prikazan je kao ekscentrični genije, spin doktor koji je jedini precizno razumeo
aktuelni duh vremena: ovo je doba Fejsbuka, krajnje jednostavnih poruka i nataloženih emocija
koje hladni algoritimi treba da izvuku i iskoriste. Osim toga, prepoznaje glas naroda (ne
građana), koji poručuje da politička elita koja je izgubila kontakt sa realnošću treba da ode, i ne
samo to. Dominik tvrdi da su čitav politički dijalog danas pokvarili glupaci koji su se previše

namnožili u sistemu, i jedan od njegovih najjačih motiva za ovu kampanju bio je da resetuje
sistem. Zvuči poznato?
Možete slobodno da se nasmešite i klimnete glavom, ako prepoznajete deo Dominikovih
stavova. Niko vas neće videti iza tastature. Osim ako niste deo „stare garde“ koja voli letke i
„lični kontakt“. Aha, važi.
Ipak, ono što ekscentričnog i samouverenog Dominika izdvaja od tvrdokornih političara u
izumiranju jeste vizija i način rada. Mešavina naučne metode, hladne analitike, nemilosrdne
statistike, ali i plasirane lažne vesti, kao što su 70 miliona Turaka koji će se doseliti u Britaniju u
slučaju da ostanu u EU ili 350 miliona funti nedeljno koje se prebace u kasu EU. Upravo su ove
dezinformacije uspele da probude emocije kod glasača i urade ono što je malo njih, čak i unutar
Dominikovog štaba, verovalo da je moguće.
Na ovom mestu, mnogi domaći gledaoci filma mogu da se upitaju – to su njihove stvari, kakve
veze ima to sa ostatkom sveta, a naročito sa nama?
Ima. To je slika onoga što dolazi. Danas, dok uz kokice, poluotvorenih usta, posmatramo
burlesknu posledicu referenduma iz 2016, mi anglofili, poštovaoci Montija Pajtona, mi
generacija koja je odrasla i još uvek se najbolje oseća uz britanski pop, britansku kulturu, dizajn;
mi koji smo nekako uvek gledali „onamo“ kao u primer civilizovane komunikacije, demokratije,
pragmatizma; mi koji volimo britanski humor, filmove i ove nove TV serije, mi sada posmatramo
kako jedna Velika Britanija ne može da završi ono što je napravila. Multinacionalne kompanije
izmeštaju svoja sedišta u Dablin ili Amsterdam, još 250 je najavilo odlazak sa Ostrva u slučaju
„no deal“. Neko je na Tviteru napisao da je situacija u Velikoj Britaniji posle Bregzita ista kao
kada bi posada Titanika velikom većinom izglasala da santa leda ipak mora da mu se skloni sa
puta. Kakav neshvatljivi haos je prouzrokovala kampanja jednog čoveka koji je kao takmace u
suprotnom taboru imao ljude na čijoj strani je bio zdrav razum i tradicija, ali koji nisu razumeli
moć društvenih mreža i upotrebljivost kompjuterskih „gikova“. Šef komunikacija Dejvida
Kamerona, Kreg Oliver, koji je vodio kampanju tradicionalnim metodama, shvatio je šta se
dešava tek nekoliko dana pre referenduma, kada je bilo suviše kasno. I taj momenat kada se
Kreg Oliver hvata za glavu ujedno je i jedna od najsnažnijih scena u filmu. Fokus grupa za
testiranje kampanje nasela je na gerilsku priču o 70 miliona turskih imigranata i uštedu 350
miliona funti, koje će biti prebačene u fond zdravstvenog osiguranja, uz emocije i suze jedne od
učesnica. Algoritam je pobedio zdravorazumske argumente i nobelovce. Treba naglasiti da je
Džejms Grejam, scenarista ovog pre svega edukativnog filma „Bregzit – negrađanski rat“, za
pisanje koristio realne događaje, koje je ipak dramaturški obradio za potrebe filma.
Zbog svega ovoga je sasvim logično da se, dok grebemo i na i ka margini Evrope i posmatramo
posledice jedne tehnološke algoritamske kampanje, sa strahom upitamo: a šta će tek onda sa

nama biti? Verovatno ništa mnogo drugačije nego prethodnih godina. „Jedno te isto“, što bi
rekao pesnik i filozof Rambo Amadeus. Lažne i emotivne vesti i poluinformacije se već dugo
ovde produkuju, birači ih gutaju decenijama sa tradicionalnih medija. Promeniće se samo
sredstva. Televizuju će da zameni Fejsbuk i možda Tviter, a taman će dotle i da pojeftine
algoritmi Kembridž analitike, pa će moći neko javno preduzeće i da ih plati. Infantilne poruke iz
spektra „biće kako ja hoću ili nikako“ već poznajemo. Pogledajte film i videćete univerzalne
emotivne okidače na koje homo sapijens reaguje, bez obzira na trenutne tehnološke alatke.
Britanija je ionako na svom ostrvu.

MOJ MAROKO

Berberski čaj, berberska vegeta, bivak i afrički Pariz

Odakle si?

– Iz Uarsasata. 

– Aha, pa ti si naša. Berberka. Okej.

Zemljaci i zavičajci, svuda i zauvek.

Čitavu drugu godinu svog života, i malo više, provela sam u Uarsasatu, u Maroku. Tamo sam prohodala. To se veoma često isticalo u pričama na porodičnim okupljanjima. Roditelji su se tamo odselili sa bebom starom devet meseci, u rano proleće 1968. godine. Otac je radio za njihovu vladu u okviru saradnje sa tadašnjom Jugoslavijom, na jednom projektu za navodnjavanje. On je tamo prvi otputovao kako bi organizovao dom za nas. Važan deo naših priča često je počinjao  rečenicom: „Kada sam ja iz Uarsasata  došao u Marakeš po tebe i mamu na aerodrom…“

To je uvek zvučalo kao nešto najprirodnije na svetu, kao da je to odmah  iza ugla; kao da između ova dva grada ne stoji čitava mitska planina Atlas. Kada pomislimo ili izgovorimo reč atlas, onа izaziva neko strahopoštovanje samа po sebi, verovatno zbog zbira kolektivnog nesvesnog što sadrži: Atlas je bio jedan od Titana koji je držao čitav svet na svojim ramenima; prvi pršljen naše kičme  C-1, koji je zadužen za teret naše glave, zvanično se zove atlas; zbirka svih mapa je atlas. Ozbiljni su napori koje Atlasi podnose. Najviši vrh planinskog masiva preko koga se moja porodica švrćkala jeste Tubkal i visok je 4.167 metara, ali magistrala vodi prastarim karavanskim putem preko vrha Col de Tichka na 2.260 m. Idraren Draren planina je nad planinama, kako je na svom jeziku opisuju njeni najstariji stanovnici Berberi. Ona ne odvaja samo Sredozemlje od Sahare, na njoj ne samo da „visi“ plavo nebo Magreba, ona odvaja čitava dva sveta.

Aroma Maroka kao da se trajno uvukla u sinapse jednog malog deteta, koje je ostalo zauvek gladno, samo čekalo priliku da je se ponovo „najede“ i tačno pedeset godina kasnije, halapljivo je isplaniralo jednu veoma ambicioznu sedmodnevnu kružnu turu.

Krug koji će spojiti Marakeš, Atlas, nomade u pustinji, u dinama Erg Šebi (Erg Chebbi), supsaharske skrivene oaze, sela, napuštene kazbahe. Ksar Ait Ben Hadu (Ait Ben Haddou) se zatvorio na Atlantskom okeanu u Agadiru. U njega je stalo čitavo jedno bogatstvo predela, mirisa i ideja. Zavezao je prošlost i sadašnjost i napunio ga toliko da se ovi redovi sada ispisuju sami od sebe.

Marakeš grad koji vibrira drugačije od drugih

„Mnogo verujem u misli koje nas nastanjuju i u njihov uticaj u trenutku kada preduzimamo neku važnu radnju“, tvrdi poznati marokanski pisac Tahar ben Želun u svom romanu Sveta noć. Kao i uvek, pre putovanja u neku zemlju, volim u nju da zavirim preko njenih pisaca. Zanimljiva  slučajnost (koja to možda i nije) desila se kada je Maroko bio partner na poslednjem Sajmu knjiga u Beogradu. Moje misli upućene Crvenom gradu kao da su bile oduvek tu. Verovatno još od onog momenta kada sam kao beba u majčinim rukama sletela u Marakeš avionom marke „karavela“, koji je sada izložen u njihovom Muzeju avijacije. Samo po sebi se nametnulo da je početak ličnog, marokanskog kruga u Marakešu, boravak u jednom rijadu, a ne u hotelu, jer hoteli su univerzalni, a rijad je samo u Maroku.

Rijad je gradski stambeni objekat tipičan za Maroko. Spoljašnji zidovi su uz samu ivicu placa, bez prozora ili ikakvog otvora prema spoljašnjosti, ali vrt sa obaveznom fontanom je u sredini. On najčešće služi kao trpezarija, kao sklonište od spoljašnjeg sveta i sunca. Svojim stanovnicima obezbeđuje potpunu izolaciju i privatnost; jedina veza sa spoljnim svetom su mala vrata, veoma niska, koja primoravaju goste da uđu pognute glave. Naš je bio jedan sasvim običan i nepretenciozan rijad, ali kako uvek volimo da dodamo malo kontroverze, bio je smešten u staroj jevrejskoj četvrti Mellah unutar Medine. Kao što to obično biva u velikim turističkim centrima, investitori veoma vole da uzmu najslađi deo turističkog kolača, pa je u ovom momentu u Marakešu više od 90% renoviranih rijada u funkciji smeštaja gostiju u vlasništvu stranaca koji su napravili odličnu investiciju i lukrativni biznis. Riad Shaloma je na samom kraju lavirinta od uzanih, slepih ulica u koji dosta dramatično stižemo u deset uveče, uz Gugl navigaciju i instrukcije vlasnika Nadžiba. „Auto možete bezbedno i besplatno da parkirate kod džamije Berima“, objasnio je porukom, poslavši i preciznu lokaciju rijada. „Ulazak u amam nije kao izlazak iz njega“, kaže lokalna poslovica, čije značenje samo naslućujemo prilikom motanja po tom mračnom i čudnom delu Medine.

Boravak u rijadu je za mene lično, sasvim neočekivano, teskoban, ali veoma upečatljiv i poučan. Činjenica da nemam pogled na horizont, sunce, planinu, ulicu, ljude, i da mogu da gledam samo mali komad neba, kao da mi je oduzimala vazduh.

Verovatno je to stvar navike ili neke dublje psihologije, ali tokom boravka u rijadu kao da sam disala smanjenim kapacitetom. Mislila sam na sve te žene iz prošlosti, koje su čitav život provele u nekom rijadu sa ograničenim kretanjem i pogledom, usmerene samo na mali, unutrašnji svet. Različiti smo i to utiče i na arhitekturu. Ovo saznanje ne može da se stekne u nekom hotelu. Važna lekcija.

Poslednji dan stare godine je, dosta prikladno, namenjen za vršljanje Marakešom. Suk začina ima privlačnu silu jakog magneta. Setimo se samo da se taj biber, koji danas slobodno stoji na stolu svake birtije i rasipa se bezobrazno kao pesak, do pre nekoliko  vekova brojao zrno po zrno i po težini bio ravan zlatu. Oštri mirisi karanfilića, kumina, cimetovih šipki, kristala eukaliptusa u pletenim vrećama, pristigli sa one strane Atlasa, bibera, muskata, šafrana i još stotinu čarobnih praškova odmah okreću maštu na karavane, gusare, džakove, kamile, krijumčare i nomade. Pomešani berberski i arapski trgovci u vunenim radnim ili paradnim kaftanima i sa kapicama, svi ubedljivo hvale svoju robu. Vešti su. Neodoljivi su. Kao hipnotisana, zadržavam se kod tezge na kojoj se prodaje pravi Ras el Hanout – marokanska vegeta. Nezaobilazan je u marokanskoj kuhinji, za kuskus, jagnjetinu, piletinu ili povrće.

Dok prodavac melje mešavinu u mašini koja neopisivo tandrče, pokazuje prstom na fotogafiju: „Moj kralj kada je bio u poseti mojoj radnji“, govori sa neskrivenim ponosom i isključuje bučni mlin. Zavidim mu malo na toj patriotskoj emociji, koju ima u toj pijačnoj radnjici od 6 kvadrata. Volela bih da mogu i ja tako nešto da kažem za bilo koga ko je upravljao mojom zemljom, bez obzira na sve specifičnosti i razlike.

Nije tako nešto morao da kaže, više nego jasno je da smo tek pristigli stranci, već nam je nešto prodao. Dugo razgovaram sa njim, pokušavam da probijem trgovačku glazuru. Odlazim tako njušeći moju papirnu štaniclu, sa još od mašine toplim, mirišljavim začinima, i mislim kako smo mi za poslednjih trideset godina krajnje neodgovorno protraćili svaki osećaj ponosa na sopstvenu zemlju i sada putujući svetom, tužno zapažamo ovakve stvari. Važna lekcija, broj 2.

Najbolje možemo da se sakrijemo u istini koja izgleda najmanje istinito

Prastara Medina u Marakešu je zaista ogromna. Iako izgleda kao lavirint, nemoguće je da se bilo ko izgubi u njoj. Uvek se pronađe neki put, a većina njih vodi na trg Džema el Fna, koji je zapravo izvor te posebne vibracije koju Marakeš ima. Trista čuda živi na ovom prostoru. Nekoliko kobri leluja ispred krotitelja zmija na čijem vratu visi još neka od  ovih mučenih životinja, za koje čvrsto verujem da su drogirane da bi bile mirne. Odmah iza je sokolar sa svojim pticama, pa magare koje vuče pretovarena kola. Ovo nikako nije mesto za one koji su osetljivi na patnje životinja. Bučni prodavac svežih mandarina, pa drske devojke koje kanom iscrtavaju cvetne šare na rukama prolaznica. Šta ću, kao hipnotisana stajem u red iza Italijanki, jer obavljam poslednje pripreme za doček Nove godine.

Biram šaru koja „donosi sreću, ljubav i dobar seks“, obećava  trudna ulična umetnica.

Pitam da li magija deluje duže od kane na koži, pitam i koliko to košta, a odgovaraju: „Koliko daš.“ Naravno da je pravo cenkanje sa njima tek posle obavljenog posla. I sada, dok ovo pišem i trudim se da događaje i slike opišem što vernije stvarnosti, neprestano imam neobičan osećaj da pričam nešto što se možda desilo, a možda i nije, neki san, neku bajku. Izgleda da se mi najbolje sakrivamo u istini koja najmanje izgleda istinito.

I evo nas kod lekcije broj 3, u ovoj našoj neobičnoj marokanskoj kolekciji naravoučenija.

Ovaj trg nije običan, miran trg kakve mi u Evropi poznajemo. Džema el Fna vibrira od sadašnjih i zbira svih prethodnih života koji su tu dejstvovali. I mene su roditelji u nekom momentu dok su kupovali namirnice ovde izgubili. Pronašli su me kod „mesara“, koji je svoju „robu“ klao na licu mesta, jednim zamahom sekire preko grla mučene životinje položene na panj. Sve te slike me nisu napuštale čitav dan. Tražila sam tragove davno prošlih događaja, koji su mi pričama utisnuti u svest, i polako shvatam da se između svih tih prodavaca iluzija, mirisa, zvuka bubnja, frule, dželaba i šarenih kaftana, magarećih zaprega osećam savršeno. Psiholog bi na ovom mestu značajno zaklimao glavom. Evo, i ja to upravo činim. Vreme je da se pronađe privremeno skrovište u nekoj od brojnih kafanica, kojih zaista ima za svačiji ukus. Ovaj Pariz Afrike ima ulične zalogajnice, birtije, bašte rijada posute ružinim laticama, sve do modernih kandidata za Mišelinovu zvezdicu ili onih tradicionalnih, sa cenama šoljice kafe od jednog do čak deset evra. Izbor ipak pada na tradicionalno, jer nas vodi želja za lokalnim jagnjećim tažinom (Tagine) sa suvim šljivama, uz jak, veoma sladak čaj od sveže nane.

Pre tridesetak i više godina, Marokanci nisu želeli da žive u Medini, nije bilo fensi, pa su radije birali betonske novogradnje. Sada je Vlada uložila ogroman novac u infrastrukturu, na taj način sačuvala zgrade stare vekovima, i Medina ne samo da opstaje već i živi neki svoj život drugačiji od onog u kosmopolitskim gradovima, kao što su Kazablanka i Tanžer.

Vrt Mažorel i Iv Sen Loran

Jedna od najsjajnijih zvezda Marakeša u okolini Medine jeste vrt Mažorel (Le Jardin de Majorelle). Prateći divan običaj da gosti domaćinima donose cveće, vrlo poznat gost je ovom gradu poklonio čitav vrt. Čuveni francuski modni kreator Iv Sen Loran je kupio ovo „živo“ umetničko delo na preko dva hektara, sa kubističkom vilom psihodeličnoplave boje, kako bi sačuvao životno delo njegovog kreatora Žaka Mažorela, francuskog slikara.

Marakeš je poslednje mesto na svetu u kom očekujemo jedan raskošan, tokom četrdeset godina stvaran vrt sa biljkama sa svih pet kontinenata.

Posle njegove smrti Sen Loran je vrt otkupio, poklonio voljenom Marakešu i otvorio ga za javnost. Njegov pepeo je posle smrti, na sopstveni zahtev, prosut upravo tu.

Privlačna moć ovog mesta, međutim, prevazilazi njegovu priču. Boravak među gusto zasađenim bambusima, kaktusima, gigantskim sukulentima, palmama i sve jednakim kao štancovanim narandžama, slatkim mirisima i šumom vode usred grada, koji vibrira od energije, više je nego inspirativan. Ovaj umetnički dizajniran vrt jeste fantastičan primer istinske ljudske nadgradnje bilo gde, a posebno na jednom ovakvom mestu u Magrebu.

Omiljeni grad Vinstona Čerčila za odmor od ratovanja

Tradicija kreiranja vrtova, koji su pravi kosmos za sebe, ne završava se samo na ovom jednom. Nama se mnogo dopao još jedan u koji je smešteno još jedno snažno gradsko čudo. Hotel „La Mamunija“ (La Mamounia). Ovo mesto je nezaobilazna topografska tačka grada. Ne zbog toga što je Vinston Čerčil uvek odsedao upravo tu, možda više zbog njegovog stava da je „Marakeš najlepše mesto na svetu u kojem može da se provede jedno popodne“.

U januaru 1943, tačno u vreme konferencije u Marakešu, kada su se donosile krucijalne odluke u vezi sa konačnim ishodom Drugog svetskog rata, Čerčil je nagovorio Ruzvelta da baš ovde naprave zajednički kratak „odmor“ od frenetičnog tempa ratovanja.

Ovakav istorijski detalj je mnogo zanimljiviji od činjenice da ovaj hotel ima bezbroj nagrada za najbolji hotel na svetu. To što je smešten u gradu koji je kosmopolitska ličnost kao što je Čerčil voleo i nazvao „Pariz Afrike“ jeste odlična startna pozicija za početak puta od nekoliko stotina kilometara, koji vodi u drugu vasionu  u zemlju Berbera, preko Atlasa.

Berberi

Kazbah Teluet (Berber: ⵉⵖⵔⵎ ⵏ ⵜⵍⵡⴰ)

Prvi dan nove 2019. je simbolički zgodan da se probiju neki novi horizonti, i to baš preko Atlasa. Iz „La Mamunije“ se lepo vide njegovi beli vrhovi sa sva tri aktivna skijaška centra, ali ovog puta skijanje nije naš cilj. Krećemo drumom koji su hiljadama godina trasirali karavani, koji su iz paklenih peščanih dina duboke Sahare, daleko ispod Timbuktua, na kamilama prenosili robu; prelaskom preko vrha Kol de Tiška (Col de Tichka) ulazimo u zemlju naroda koji na ovim prostorima živi od davnina. Na Atlasu i oko njega, od Maroka do Tunisa, do Egipta i Mauritanije i Malija, nalazi se  zemlja raznih plemena koja su tek francuski kolonizatori nazvali jednim zajedničkim imenom Berberi. Sebe na svom jeziku nazivaju Amazigh, odnosno Imazighen u množini. Magistrala N-9 je izuzetno dobrog kvaliteta, na njoj se trenutno izvode obimni radovi, ali za bliži doživljaj okruženja ipak skrećemo na put P-1506 koji vodi preko sela Teluet (Telouet), u kojem se nalazi čuveni kazbah Teluet, pa dalje do Unila doline (Ounila) sve do kazbaha Titrit u blizini Ait Ben Hadua (Ait Ben Haddou). Pogled na put P-1506 na Gugl mapi pre skretanja nije obećavao lak put. Izgledalo je kao da se radi o nekom zabačenom, možda čak i neasfaltiranom drumu. Ipak, želja da siđemo sa utabanih staza, izađemo iz hotelskih rezervata i ušuškanih spa centara, koji sada već svi liče jedan na drugi, gura nas sa glavne magistrale na sporedni put. Nismo pogrešili, jer priroda koja sledi zaustavlja dah. Sami smo na putu, drugih automobila skoro da nema. Ne radi ni signal za mobilni telefon koji nam služi kao hotspot. Ređaju se nenastanjeni predeli obronaka visokog Atlasa boje okera, crvene zemlje, žute i sive, kao da je neki geolog ređao slojeve zemlje stvarajući predivan kolorit neobične formacije.

U Teluetu se zaustavljamo da obiđemo seoski kazbah. Zanimljivo je da se nalazi na nadmorskoj visini od 1.800 m, da je u doba svog prosperiteta pripadao porodici El Glaoui i da je bio važna stanica na tom jedinom karavanskom putu do Marakeša. Danas, na samom kraju sela, iza prašnjavog zemljanog puta, propada, jer su zidovi sagrađeni od crvene zemlje, slame i vode veoma krhki i osetljivi.

Hodam kroz davno napuštene kuće, sobe, škole, silose ovog utvrđenja, koje je u 18. veku imalo čak 1.500 stanovnika, i ne mogu da verujem svojim očima da jedno ovakvo mesto nema mase turista, da je ulaz slobodan i da samo nekoliko lokalaca prodaje suvenire pored ostataka bedema.

Mesto je vrlo tiho i usamljeno, napušteno, na kraju sveta, a meni u glavi neprekidno „svira“ pesma „Rockin the Casbach“ od grupe „Kleš“. Nigde realne veze, jer nema čak ni onog poznatog „Shareef (iz refrena, koji ) don’t like it“. Dopada mi se ovakvo komponovanje života: prvi je januar, u krajnje inspirativnom okruženju daleko od industrijskog života, mešam pank i karavane u kazbahu. Dobro je, sve to „puni“ život tačno onako kako treba. Nastavljamo vožnju nizbrdo, u našoj iznajmljenoj „pandi“, po uzanom ali odličnom lokalnom putu. I dalje se ne mimoilazimo sa drugim automobilima, ali to sve kao da samo dodaje svečanost ovom danu i atmosferi.

Dolina i kanjon kroz koji teče reka Unila izgleda kao da je neko zasekao nožem crvene stene i usmerio tu istoimenu reku.

Vreme ovde kao da ima drugu dimenziju, signal i dalje nemamo, znamo da smo na dobrom pravcu, samo zato što alternativnog puta nema.

Sa pojavom sve više zelenila, znamo da smo blizu smeštaja za ovu noć. Kazbah Titrit u selu Tamdakht. Pojavio se i signal. Vidim da je smešten malo dalje od puta, ali ne razaznajem prilaz. Smejući se shvatamo da je nekoliko stotina metara do našeg kazbaha kroz prašnjavi put od peska koji krivuda između komšijskih štala i njihovih kuća. Brinem, ali samo malo. Odmah iza poslednje okućnice pored reke nam se pokazao dvorac Titrit. Fenomenalno mesto, krajnje neobično i vrlo ugodno, naizgled usred ničega. Ali taj kontrast ugodnosti usred pustinje  jedan je od osnovnih narativa koji prati čitavo putovanje kroz Maroko.

Vrlo srdačni ljudi iskaču odnekud, pomažu oko prtljaga i nude obavezni slatki čaj od sveže mente. Mesto je za apsolutnu preporuku, iako i ovaj kazbah drži i vodi jedan evropski par. Hamam, bazen u sredini, toplo, čisto i vrlo tiho. Jedina, uslovno rečeno, mana jeste večera. Pokušaj high-end kuhinje je nešto što najmanje očekujem na takvom mestu. Mus od avokada je ipak za neka druga mesta, ali izlazak u potragu za večerom  nije dolazio u obzir. Podrazumevao je ponovo sedanje u automobil. Ipak, lokalno marokansko vino je izvadilo stvar i popravilo atmosferu.

Ait Ben Haddou

Ovakva ponuda ipak ne treba da iznenadi nikoga, jer neposredna blizina Ait Ben Hadua dovlači radoznalce u ovaj deo visokog Atlasa. Možda za ovaj igrem (ighrem je reč na berberskom za tvrđavu ili ksar na arapskom) pod zaštitom UNESCO, niko nije čuo, ali sasvim sigurno ga je video mnogo puta u fimovima. Ksar je veličanstven primer očuvane marokanske arhitekture objekata od zemlje, najznačajnija filmska tačka u Maroku i šire. Među ovim zidovima su se snimali filmovi kao što su Sodoma i Gomora, Isus iz Nazareta, Marko Polo, Gladijator, Mumija, Dragulj iz Nila, Čaj u Sahari, I deo čuvene serije Igre prestola.

Magnet ne može biti jači. Tu još uvek živi nekoliko berberskih porodica, slobodan je ulaz, automobil se jednostavno ostavi uz put, bez onih beskonačnih agonija oko potražnje parkinga po evropskim turističkim centrima. A vrednost viđenog nije ništa manja, naprotiv. Uz čaj i berberske kolačiće, pod šatorom nekoliko udruženih lokalnih žena iz sela, pomažemo njihovu zajednicu za osnaživanje ženskog preduzetništva i imamo savršen pogled na reku, dolinu i selo, za prizivanje maštarija na sve te ljude, karavane koji su se ovde odmarali od žežene pustinje i skupljali snagu za naporan uspon na Atlas.

Zanimljivi narod su Berberi. Svi imaju neke tople nasmejane oči, prijateljski nastup i obavezno na početku svake komunikacije sa rukom na srcu izgovaraju rečenicu: „Berber, no Arab“.

Poreklo njihovog jezika se povezuje sa staroegipatskim. Reč Berber je egipatskog porekla i znači „stranac“; verovatno su je stari Grci „pozajmili“ od Egipćana za reč varvar koja, kao što znamo, označava sve koji ne govore helenski jezik. Zanimljivo je to da ponovimo, koliko sve zavisi od našeg stava – da li želimo da vidimo ono što nas spaja ili razdvaja. Berberski jezik, jezik naroda za koji se veruje da je oko 2.000. p. n. e. došao sa obala Nila, u Maroku je počeo da se predaje u školama tek 2011. Kraljevina Maroko je odjednom, posle vekova arabizacije, postala svesna izuzetnog kvaliteta i otpornosti berberske kulture. Tepisi, tkanine, nakit, muzika i arhitektura, postavljeni u krajnje romantičnu prirodnu scenografiju, nude neprocenjivu vrednost. Ovi ljudi su u tom za opstanak čoveka veoma zahtevnom delu sveta sačuvali svoj identitet hiljadama godina.

Međutim, karavansko-nomadski duh ovde kao da je zarazan. Avantura spavanja u kazbahu i nije dovoljno „jaka“ u odnosu na noć u šatoru u Sahari, što je sledeći cilj. Idemo još dalje na jug, po još adrenalina.

Svraćamo malo i u moj grad detinjstva, Uarsasat. Danas je on „Holivud Afrike“. U njemu su brojni filmski studiji i ova industrija je važna za čitav region. Dodajemo još jedan kontrast na spisak svih onih od kojih je ova zemlja satkana. Zamišljala sam naš život ovde pre pedeset godina: kupovali su francuska vina, kažu da je bilo jeftinije od pijaće vode, otac je odlazio na Atlas „na teren“ i nije smeo da mene, svoje malo dete, dodirne pre nego što se ceo ne dezinfikuje u hipermanganu. Svi ti fleševi samo sevaju u glavi dok prolazimo gradom koji deluje kao da ima neku samo svoju geometriju. Niski moderni stambeni blokovi svih nijansi lokalne crvene boje i skoro nikog na ulicama. Pitam se gde su svi nestali.

Čaj u Sahari

„Put je cilj“ – slogan je najvećeg bavarskog proizvođača automobila. Jednoglasno je usvojen čak i u ovoj mučenoj „pandi“. Dodaću toj poruci da je stvar u otkrivanju i taloženju iskustava tokom putovanja, pa u to ime puštamo instinkte i stomak da sami odaberu mesto za ručak, umesto slepog praćenja saveta na „TripAdvajzoru“ ili drugim sajtovima. Sva ta izoštrena čula ovde ne greše. Ko se ikada nađe u mestu Tinghir, da svrati u kafanu Chams na šavurmu (opet veza sa našom rečju kavurma) u kefli (kifla) i najbolji espreso u Maroku. Sve to sa salatom za oko 7 evra. Mljackajući taj preukusan a sasvim običan krajputaški ručak, spuštamo se dalje na jugoistok, prema gradiću Risaniju, pa do cilja u selu Merzuga (Merzouga). U to prašnjavo selo, da nema poziciju „kapije“ Sahare, niko ne bi ni privirio, s obzirom na to da se put N-13 završava malo iza njega. Dalje je Alžir, ali kako saznajemo, granični prelazi između ovih dveju zemalja nisu u funkciji.

Idir Taghlaoui je vlasnik Sahara Desert Luxury Camp. On se nalazi duboko u dinama Erg Šebi (Erg Chebbi) i s obzirom na to da naš mali auto ne može tamo, dogovor je da nas sada već po mrklom mraku Idir pokupi na parkingu hotela u selu. Zovem Idira, dogovaramo se i po crnom mraku prelazimo u njegov 4 x 4. Dugo se vozimo po pesku osvetljenom samo farovima u susret prvoj noći i pustinji. Idir je još jedan Berber sa očima koje se smeju i nekako se odmah razumemo, kao da smo stari prijatelji. Smešta nas u poslednji šator malog kampa i požuruje na večeru, koja je upravo servirana u najvećem šatoru koji služi kao trpezarija. Gledam na duple jorgane na krevetu, pod šatora i staze po kampu su zastrte debelim tepisima.

Neopisivo je hladna januarska noć u Sahari. To je neka posebna, suva hladnoća koju nisam nigde osetila

No, da počnemo prvo od goriva za ovu noć, ali i od ukusa preko kojih se vezujemo za određene lokacije. Večera u kampu. Na meniju je bila tradicionalna berberska supa harira, koja se kuva na više načina, pa pileći tažin i na kraju ćuftice na povrću zapečene u tažin posudi. Veoma ukusno, ali večeramo u duksevima i kaputima. I dalje je hladno. Nemci za susednim stolom imaju skijaške kape i rukavice. Italijani za drugim stolom su negde kupili vunene dželabe i obukli ih  preko svega, kao dodatak. Deluje da je njima sasvim ugodno. Evo ga još jedan kontrast – danju je pustinja paklena, a noću nepodnošljivo ledena. Drugačije je kada se to negde pročita kao podatak, a sasvim drugačije kada se to doživi. Kakvo strašno mesto za život ljudi!

Zbijamo se svi oko vatre, čekamo „koncert“ lokalnih bubnjara. Oni zagrevaju bubnjeve uz vatru kako bi „prosvirali“, a ja lociram Mlečni put i sazvežđe Veliki medved (Ursa Major), tik preko vrhova peščanih dina, jer je to ono što vidim kroz svoj prozor kod kuće. Na taj način, uvek preko zvezda pošaljem pozdrav i napravim „put“ do svog doma. To je mali lični ritual koji ponavljam gde god da se nađem na planeti. Imam ozbiljan problem sa serijski štancovanim turističkim sadržajem koji se kao kulturni fast food protura turistima. Srećom, petorica bubnjara nas nisu odradila. Njihov ritam pod zvezdama u Erg Šebi dinama, nastalim nanosom vetra, priča o svim nomadima, svim Tuarezima i ostalim plemenima koji su bili dominantan narod u predarapsko vreme, na severu Afrike. Muzika je, svakako, možda najiskreniji kanal komunikacije.

U gostima kod nomadske porodice

Noć je bila hladnija nego što smo pretpostavili. Najteže je bilo skidanje u pidžamu i oblačenje za izlazak pre zore. Tada je najhladnije, ali svitanje u Sahari je poseban spektakl. Kako se čini, našim domaćinima je ova temperatura nešto sasvim normalno, pa smo odlučili da svoju sklonost ka komforu, malo postiđeni, ostavimo po strani. Pozdrav Suncu je vredeo. Zamolila sam Idira da nas odvede u dom jedne nomadske porodice. Malo je vrteo glavom, ali nam je dao svoj auto i poslao bubnjara Muhameda da nas odvede. Svima sam zahvalna, a posebno Ajšinoj porodici što nas je primila u svoj dom. Ne bih umela ponovo da dođem do njega, ali ona nas je dočekala čajem i kolačima, uz osmeh i zagrljaj. Ona je treća po redu supruga u nomadskoj berberskoj porodici koja živi tu u Sahari. Imaju ukupno petnaestoro dece, a ona čeka šesnaesto. Pitam je preko prevodioca gde će se poroditi. „Pa ovde, u bivaku“, kaže. Setila sam se svog cvokotanja prethodne noći ispod dva jorgana i postidela sam se ne malo. Druga supruga je upravo pripremala ručak za ovu brojnu porodicu, nije bila pričljiva, ali nam je pokazala svoju kuhinju. Deca su sva tu, a mali dečak koji je pio svoju hariru iz olupane posude nas je posmatrao, sve puštajući zvuke uživanja u svom doručku. Imala sam još trista pitanja za njih, ali možda je i bolje ovako. Ne moramo da saznamo baš sve. Nešto treba i izmaštati.

Muhamed je tokom dalje vožnje kroz Saharu sa svog telefona puštao svoje omiljene bendove sa berberskom muzikom. Kada već ovako, digitalno, ne mogu da podelim mirise i ukuse, a boje samo delimično, rado delim linkove sa muzikom ovih ljudi napravljenih od peska i vetra, po mom izboru. Snažni su čak i kada ih opet slušamo van autentičnog prostora, u svom domu.

Vožnja po pesku nije mi strana. Naprotiv, prošla sam vrhunsku off-road obuku po Zambiji i Namibiji i JAR, ali je ovo parče marokanske Sahare ipak drugačije, surovije, uprkos jezeru koje nastane samo ako je prethodno bila kišna sezona, pa se tu nasele flamingosi. Muhamed nas je doveo i do njih. Flamingosi. U jezeru. U Sahari. Masni spisak kontrasta se samo goji. Pitam Idira na kom jeziku razgovaraju međusobno. „Pa na berberskom, naravno“, reče uz onaj pitomi osmeh iz očiju. On i njegov tim su zaslužni što smo se osetili vrlo ugodno u njihovoj zemlji, ali nisam mogla da zamislim da ostanem još jednu noć. Samo zbog hladnoće, priznajem.

Noćenje u kampu je tri puta skuplje od konaka u hotelu, ako već moramo o novcu, ali to je samo zato da bih podvukla razliku. U hotelu može uvek da se spava. U šatoru u Sahari, retko.

Isto važi za rijad u Marakešu, kao i za kazbah u selu kod Ait Ben Hadua. Novac uložen u iskustva vredi mnogo više od onog uloženog u još jedan par nekih novih krpica, koje će nas već posle nekoliko dana činiti ravnodušnim. Kontakti sa drugim kulturama, ako smo pozitivni, trajno nas menjaju. Verujem nabolje.

Vreme u Magrebu traje duže

Krenusmo tako prema zapadu, prema Atlantskom okeanu do Agadira. Posle Marakeša, Atlasa, Sahare i supsaharskih predela, poželeli smo morsku atmosferu. Međutim, Maroko je zaista ogromna zemlja. Distance su velike, ali smo primetili nešto neobično: 300 km nije ujedno i tri sata vožnje, što je neko uobičajeno vreme. Ne, mi uvek potrošimo više vremena na neki potpuno neobjašnjiv način. Putevi su odlični, nema nigde gužve, ali vreme nekako iscuri. Nazovimo ovaj fenomen magrepsko vreme. Idir nam je postao pravi jatak. Dao nam je insajderske informacije o dobrim putevima koji su prečice, ali i predloge gde da prenoćimo na našem putu za Agadir. Naučili smo već do sada da ovde vreme merimo komotnije. Nemamo vremena da posetimo gradić Zagoru, koji se često spominjao u porodici iz nekog razloga. Neka nešto ostane za drugi put. Kafana Anti-Atlas nas je zadržala svojim berberskim omletom i nije nam žao.

Preporuka je bila, dakle, kazbah „Rose du sable“. Na francuskom to znači „pustinjska ruža“, što je naziv za malo sukulentno drvo sa habitusom sličnom ruži, a označava i formaciju kristala u obliku cveta ruže. I pogađate, u glavi odmah „puštam“ Stinga i njegovu Desert rose. Ovaj deo sveta jeste velika inspiracija. Naš smeštaj je… najblaže rečeno, neobičan. Ali se to sve nekako uklapa u okruženje i prethodne dane. Kazbah je opasan visokim, debelim zidom od crvene zemlje i unutra se može samo kroz malenu kapiju. Iza je minijaturni dvorac sa četiri kule i bazenčićem u malom vrtu. Čisto je, veoma šarmantno i što je najvažnije, toplo.

Berberski tepisi

Sela na južnim obroncima, svako ponaosob, imaju  svoju specijalnost. U jednom svi gaje kumin, u drugom šafran; ovi su za mandarine, oni za argan. Ali okolina Taznakhta je posebna. Tu je centar tkanja berberskih tepiha. Ovi ćilimi pričaju veliku priču o afričkom nasleđu, o bogatoj i fascinantnoj kulturi kroz naizgled haotične boje, teksture i snažan dizajn. Jasno je da su napravljeni da zaštite od nemilosredne vrućine ili, kao što smo naučili, od nepodnošljive hladnoće. Šare na svakom tepihu su jedna priča, koju nam priča najčešće nepismena tkalja. Oni su tanki i uzani, pre svega zato što ih stvaraju polunomadska plemena koja ih prilagođavaju zahtevima transporta. U selu Ait Daoud živi Fatima i sama ih tka. Uz čaj i kolačiće i obavezni zagrljaj, naučila me je nekoliko  grifova i otkrila šta znače određeni simboli. Ptica je znak koji čuva od nesreće, leči bolesti, a može da donese i sreću. Cvet je znak žene. Plava boja je simbol neba, znak slobode. Pauk je znak za tkanje, kao potpis autora.

Cene na licu mesta su samo jedan mali deo onih koje viđamo po fensi prodavnicama na svetskim bulevarima; sa razlikom što su oni očišćeni do sterilnosti, a iz ovog, Fatiminog, iako novog, ispada pesak i ceo miriše na kumin i još neke mirise samo njoj znanog porekla.

Tepih od Fatime, u zabačenoj ulici sela do kog je samo prašnjavi put, ima posebnu vrednost. Rekla bih, zbog onog zagrljaja i veselog smeha, ali i zato što nas je pustila u svoj dom.

Žene, kako mi se čini, glavni su nosioci bogate berberske kulture. One su je iznele.

I to je Maroko.

Agadir

Grad je razrušen do temelja u katastrofalnom zemljotresu 1960. Danas je jedno moderno turističko mesto, sa nizom hotelčina na plaži, koje su upravo ono što ja izbegavam. Ipak, u „pandi“ je bilo i onih kojima je bilo dosta smucanja po šatorima, kazbasima, ksarovima i rijadima. „Hoću pet zvezdica, spa i obiman doručak.“ Tako je i bilo, pa zato na ovom mestu završavam izveštaj, jer su ovakvi delovi puta svuda isti i krajnje nezanimljivi.

O Agadiru samo ovoliko – boravak na 31° severne geografske širine u januaru  najugodnije je, u klimatskom smislu, što jedan promrzli Evropljanin može da zamisli. Vetar sa Atlantika i 25 °C. Za plažne bube – savršeno!

ZVEZDE BEZ LICA

ANONIMNOST Elene Ferante i Banksija

adult art conceptual dark

Photo by Pixabay on Pexels.com

Volim da budem slavan, to je skoro kao da sam belac“, rekao  je jednom prilikom crni američki glumac i komičar Kris Rok

Njegove reči savršeno opisuju šta znači  „biti slavan“. Koliko je to lepo da se „samo slikaš“ za televiziju i novine, imaš mnogo novca i „nešto malo radiš“. Tako otprilike infantilni deo sveta razume  slavu, ali samo pre pojave interneta. Društvene mreže su slavu dodatno  uprostile. Danas možeš bez problema da budeš slavan i ako „samo igraš igrice“ ili se „samo šminkaš“ i taj svoj uradak postavljaš na Jutjub  ili Instagram. Najlakša i najbrža prečica, još uvek је, ako uđeš u neki rijaliti ili muzički šou. Onda je slava zagarantovana, i to bez obzira na prave kvalitete ili obrazovanje.

Ove pojave, iz paralelne stvarnosti, avansno, kao što to prava elita čini, svojim delovanjem obeshrabruju dva vrlo aktuelna, savremena umetnika. Oni sada već veoma dugo deluju izvanredno sakriveni iza pseudonima, a njihov rad pobuđuje veliku pažnju poštovalaca i medija: Elena Ferante i Banksi.

img_20181024_1937421802217842263007715.jpg

Mnogi čitaoci (a verovatnije čitateljke) u čudu će podići desnu obrvu zbog spajanja jednog politički angažovanog strit-art umetnika, vandala, subverzivnog kritičara svega licemernog u politici i jedne prefinjene italijanske književnice, planetarnog fenomena, Elene Ferante. Na osnovu  njenog bestselera, Napuljskih priča, HBO je snimio seriju, koja startuje u novembru, i to na krajnje nekomercijalnom italijanskom jeziku  https://www.youtube.com/watch?v=PXCKYOlIgTQ

Banksi svoja dela postavlja na zidove, mostove i razne  javne objekte širom sveta. Dobro sakriven iza kapuljače duksa, na svom Instagram nalogu, u kratkom videu https://www.instagram.com/p/BomXijJhArX/?hl=en&taken-by=banksy je pokazao kako je u ram svog dela „Love Is In The Air“ ugradio aparat za rezanje i  pokušao da ga uništi odmah posle nedavne aukcije tokom koje je prodato za preko million funti. Tom prilikom je, iskazujući svoj negativan stav prema komercijalizaciji umetnosti, zapravo stvorio novo delo koje je preimenovao u „Love is in the bin“. Vlasnica koja je izlicitirala sliku, posle prvobitnog šoka, odlučila je da sliku zadrži, shvativši da poseduje istorijski momenat, ne samo u umetnosti već i u istoriji komunikacije uopšte.

Njegov identitet je tajna. Rođen je 1974. u Bristolu. Postoje nagađanja o njegovom pravom identitetu, ali on brižljivo i uspešno sakriva svoj lik, ime i prezime. Dugo se sumnjalo da je on zapravo Robert del Naja, poznat i kao 3D koji je ujedno i osnivač britanskog benda Massive Attack. Ova dva prijatelja su jednoglasno demantovala ovakve pretpostavke.

Svoj pravi identitet iza pseudonima Elena Ferante čuva već oko 25 godina. Sva komunikacija sa njom ide isključivo preko njenog izdavača, čak i ono malo intervjua koje je dala štampanim medijima, ili njena nedeljna kolumna u britanskom „Gardijanu“, koju željno čekamo nedeljom  ujutro. „Ona je najbolji savremeni pisac za koga  niste nikada čuli“, sjajno je opisao „The Economist“. img_20180819_1316046939329876065197315.jpg

Identitet svakog od njih možda i nije jedna ličnost. Možda se iza svakog od ovih pseudonima krije  grupa stvaralaca, a možda su i neko ko je već poznat javnosti.

Mediji i lingvisti se vrlo intenzivno bave poslom otkrivanja Eleninog pravog  identiteta, a zanimljivo je da u tom poslu koriste čak i model za otkrivanje mafije, kao što su to poreske prijave

Zna se da je 1943. godište, da je završila fakultet u Pizi, da ima decu. U jednom od retkih, kao u apoteci destilovanih intervjua,  pokazala je da veoma prati događaje na internetu, tako što je prokomentarisala prošlogodišnji pokret pod imenom #metoo o zlostavljanim ženama u Americi. Ali to je sve što možemo da saznamo o njoj, toliko se čuva banalne komercijalizacije koju slava donosi sa sobom.

Tehnologija  i njen rapidan razvoj, čiji smo ne samo neposredni svedoci, već i kao direktni učesnici teško da možemo da pratimo taj tempo, doneo nam je mnoge neverovatne koristi, ali  i olakšanja u životu. Međutim, cena koju plaćamo, sada se to sasvim jasno vidi, velika je. U stvari, ogromna. Nedavne krađe identiteta kroz upad hakera, najava Fejsbukovih permanentnih kamera u našim kućama, sva elektronska plaćanja, naše IP adrese, sve fotografije i komentari koje postavljamo na internet, a posebno istorija našeg Gugla ostavlja neizbrisiv elektronski trag o čitavom našem životu.

Privatnost kao civilizacijska tekovina više ne postoji. Poklonili smo “sebe”, u razmenu za „besplatne“ šarene perle sa interneta.

U tom smislu je anonimnost koju Ferante i Banksi kao dva najpoznatija predstavnika ovog „pokreta“ tako uspešno čuvaju  zapravo delo u delu. „Jednostavno sam odlučila pre više od 20 godina da se oslobodim straha i potrebe da budem deo tog kruga uspešnih ljudi“, rekla je Ferante u jednom od intervjua vođenom preko imejla. „Zahvaljujući ovoj odluci, osvojila sam sopstveni prostor koji je slobodan, u kom se osećam aktivno i prisutno“. Možda je najzanimljivije to  što  je izbegla ono što je opisala kao „povratan negativan uticaj koji mediji imaju na slavne“.  Mediji menjaju objekte svoje pažnje. Ljudi se pod pažnjom javnosti sve manje ponašaju onako kako žele, a sve više onako kako im to mediji i publika diktiraju.

Umetnost, a posebno savremena umetnost, ima jednu veoma važnu, možda najvažniju ulogu u  društvu, a to je ideja. Banksi i  Elena Ferante, ali  i  sve veći broj umetnika, insistiraju da njihova dela govore za sebe, da poruke stignu do publike bez izmeštanja pažnje na njihov privatan život ili modni stili ili već neku sličnu triviju koja utiče na broj klikova. Oni ne samo  da stvaraju u dubokoj anonimnosti već aktivno čine sve što je u njihovoj moći da izbegnu svako, ali baš svako izlaganje javnosti. Jedno davno iskustvo u Budističkom hramu starom 1.200 godina u Južnoj Koreji  naučilo me je da je prekomerno i  nepotrebno „trošenje“ lika mnogo štetnije nego što je korisno. Kao i  većina turista, krajnje beslovesno sam uslikala zlatnu statuu Bude. Monasi su odjednom skočili, vikali i  izbacili nas iz hrama. img_20181024_1951498547416594073404267.jpgObjašnjenje: svaka fotografija Bude „slabi“ njegovo dejstvo.  Ako malo bolje razmislimo, ovo ima smisla. Posebno u medijski više nego previše prisutnim ličnostima iz sveta politike – brzo potroše svoju auru i  lik i  ubrzo ono što čine ili ne čine više niko ne zarezuje. Verujmo da će poruku ovih „zvezda bez lica“ ispravno razumeti i da će oni biti preteča nove najveće vrednosti kojoj ćemo da težimo: privatnosti, a pre svega otporu tabloidnoj stvarnosti.

 

Revolucija na dva točka i malo elektrike

„Točak je kao i krilo, pre svega simbol premeštanja, oslobađanja uslovljenosti mestom i onog duhovnog stanja koje od njih zavisi.“

Rečnik simbola

Alen Gerbran i Žan Ševalije

Prvih 30 sati na električnom biciklu

Kada provodite vreme na dva točka, a Robert M. Pirsig u svojoj fenomenalnoj knjizi Zen i umetnost održavanja motora misli na motor, način na koji posmatrate okruženje se potpuno razlikuje od drugih. Kada ste u automobilu, uvek ste u nekom oklopu, u udobnim sedištima, pod idealnom temperaturom, okruženi sopstvenom muzikom i udišete brižljivo filtriran vazduh. Ako imate sve moderne elektronske sisteme za bezbednu vožnju, vi ste pasivan posmatrač i sve što promiče pored vas je kao na ekranu najnovije igrice na vašem smartfonu. Na motoru tog ekrana nema. Na motoru ste usred prizora, nešto kao glumac na sceni pozorišta, niste samo gledalac, prisutni ste u eksterijeru, osećate miris šume kroz koju vozite, smrad sa sveže nađubrene njive pored koje prolazite, bubice vas udaraju po delovima lica koji su otkriveni. Zapahne vas loše sagoreli dizel iz nekog FAP-a, godišta vašeg strica. Draži su vam sporedni putevi.

Znam to jako dobro, vozim motor. Jedna od takvih vožnji života, za sva čula, bila je ona kojom sam na motoru prešla čitavu Albaniju. Tada sam mislila da nema dalje.

Električni bicikl, poznatiji kao „e-bajk“, jeste bicikl sa integrisanim električnim motorom, koji može da bude korišćen za kretanje ili za dodavanje snage prilikom okretanja pedala.

Vulgarno rečeno – e-bajkom se uzbrdo vozi kao po ravnom

Možemo da ga opišemo i kao tihu verziju nekadašnjeg „bicikla sa pomoćnim motorom“ ili popularnog „Pony express-a“ ili „Solex-a“, ili kao ekološki derivat između bicikla i motora.

To je sredstvo za transport i rekreaciju ujedno.

To je sredstvo za transport i rekreaciju ujedno.

Automobil, kompjuter, otkriće DNK i smartfon jesu tehnologije koje su promenile našu civilizaciju. A električni bicikl, iako se razvija tu pored nas, tiho i skoro neprimetno, sasvim izvesno predstavlja sledeći revolucionarni pronalazak koji će sigurno izmeniti naš gradski transport. Za to EU svojim ograničenjima saobraćaja za putničke automobile po gradovima već priprema teren. Najbolji i najubedljiviji primer za ove procese jeste Amsterdam, u kojem na oko 850.000 stanovnika postoji oko 847.000 bicikala, i to bez onih 12.000 koji se svake godine izvade iz kanala. Pre nego što dežurni kontraši napadnu, evo nekoliko ključnih razloga zbog kojih mislim da električni bicikl donosi revoluciju u kretanju modernog sapijensa.

Pre svega, mi smo postali sedeća civilizacija. Medicina širom planete jednoglasno viče „više se krećite, hodajte, trčite, vozite bicikl“.

Za one koji vole rekreaciju, ali im je teško pedalanje uzbrdo, električni bicikl je rešenje

Za one koji bi da se elegantno odvezu na posao, ali ne žele da se oznoje, električni bicikl je efikasan transport.

Postoje i ljudi koji iz zdravstvenih ili drugih razloga ne mogu da podnesu veće fizičke napore, pa je za njih električna pomoć takoreći savršena. Posebno je važan ekološki aspekt elektrike, naročito za našu zemlju u koju se uvezlo stotine hiljada polovnjaka više nego sumnjive ekološke kategorije. Empirijski potvrđujem ovu tezu iz nedavno stečenog iskustva i pređenih prvih 300 km domaćim biciklom marke “E prime bike”.

Kretanje po gradu električnim biciklom ipak je brže nego automobilom

Matematika biciklističke brzine je jednostavna! Ako se krećem prosečnom brzinom od oko 20 km/h, ona se svodi na isti prosek koji pređem automobilom kada uračunam i dnevno dreždanje u automobilu, u nekom od beskrajnih zastoja. Bonus plus je nula vremena provedenog u potražnji parking-mesta. A super bonus je vožnja kroz mirise procvetalog bagrema, lonicere, pa lipe.

Tačno cvetaju tim redosledom; to se iz pozicije novopečenog „pedal pusher-a“ sada lako nauči. Srećna okolnost je i ta što put do kancelarije od oko 8,5 km vodi evropskom biciklističkom stazom, pored Dunava, kroz park i rezidencijalni deo zvani Ribnjak, pa je uživanje u utiscima neometano borbom za opstanak na našim putevima.

Ono što me je kao novopečenog biciklistu zaista zaprepastilo jeste činjenica da Novi Sad ima tradiciju vožnje bicikala i dosta dobro izgrađenu mrežu staza, osim na Mostu slobode. Onaj ko je potpisao jedan takav objekat, koji čak ima pristupnu stazu sa sremske strane ali NEMA stazu za bicikl, ili je amater ili zlonameran, jer na Mostu slobode vožnja biciklom je zabranjena.

Veza na dva točka između delova grada sa obe strane reke postoji samo preko jednog mosta – Varadinske duge. O biciklističkoj situaciji u Beogradu bolje i da ne govorim.

Veza na dva točka između delova grada sa obe strane reke postoji samo preko jednog mosta – Varadinske duge. O biciklističkoj situaciji u Beogradu bolje i da ne govorim.

Novi Beograd još nekako, ali stari deo grada jednostavno ne prepoznaje mogućnost vožnje bicikla kao opciju. Ima tu posla za sociologe i ostale analitičare zbog čega je samo crna limuzina nešto o čemu se razmišlja

Maks Plank je rekao da „nauka napreduje jednu po jednu sahranu“, što zapravo znači da je potrebna čitava jedna generacija da se ideje koje sada „driftuju“ u glavama progresivnih delova društva ukorene i prihvate kao norma. Tako ćemo se i mi načekati dok se neki budući političar koji sada sedi u klupi srednje škole ili fakulteta „seti“ i u predizbornoj kampanji pokuša da fascinira svoje biračko telo obećanjima da će naše gradove prilagoditi potrebama bezbednije i lakše vožnje biciklima.

Do tada da nabavimo gas-maske!

MERHABA, LALA LAND

Jedan dan u Carigradu

„Vrlo teško bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer ne može cela u njih da stane.“

Ove reči je književnica Margerit Jursenar, prva žena koja je primljena u Francusku akademiju, stavila u usta rimskom caru Hadrijanu, u svom najpoznatijem romanu Hadrijanovi memoari. Margerit je imala relativno malo formalnog obrazovanja, ali njen otac je od ranog detinjstva malu Margerit navikavao na intenzivna putovanja i usadio strast i želju za učenjem istorije na licu mesta. Istraživanja Orijenta i Bliskog istoka predstavljala su deo njenih istraživačkih strasti, a kao što znamo, jedno putovanje vredi kao sto pročitanih knjiga; no bez njihovog sadržaja u glavi, putovanje vredi otprilike nekoliko selfija na „instagramabilnim“ mestima

i onih, danas neverovatnih, 30 kilograma dozvoljenog prtljaga u Turkish Airlines-u. Jer moderna država Turska, kada već subvencioniše svog nacionalnog avio-prevoznika, čini to sa planom. Trgovački duh, odnegovan kroz vekove, poznaje sve rafinirane motivacione trikove prodaje, pa tako i povećanu količinu dozvoljenog prtljaga. Ovo, naravno, nije ciljana akcija namenjena Srbima, ali je baš taman za Srbe.

Skoro dve decenije nisam nikuda išla u organizaciji neke putničke agencije, ne volim taj industrijski turizam. To nije putovanje, to je silikonski umetak. Kako samo ime kaže, „paket aranžman“ koji simulira širenje vidika, a zapravo fragment nečije ideje prilagođen nečijem profitu, namenjen mejnstrim klijentima. Ovog puta sam zbog osećaja kolektiviteta prihvatila da idem preko domaće agencije. Naknadna pamet nije pamet, ali sada sam, baš ponavljački, utvrdila zašto to ne radim. Naravno da se agencija „Kompas“ prilagodila domaćem mejnstrimu i da je fokus ponude takav da je smeštaj maksimalno blizu Kapali čaršije.

To je idealno za one koji se uklapaju u onih 30 kg prtljaga, i to je sve od ponude. Nadajući se da ću saznati nešto više i bolje, odlučila sam se za dodatnu ponudu – lokalni vodič. Bolje da nije. Tako sramno loše vođenje (samo kroz Aja Sofiju i Topkapi) nikada nisam doživela. Loš srpski jezik do nerazumevanja smisla, više nego oskudne informacije, malo se kao izvor informacija navodila turska serija „Sulejman Veličanstveni“, prestala sam da brojim kod sedmog spominjanja. Mi koji seriju nismo gledali verovatno je trebalo da se stidimo u ćošku. Sram ih bilo! Jedina apsolutno svetla tačka ove organizacije bio je mladi lokalni domaćin agencije Almedin Perenda iz Travnika, koji je za dvadesetak minuta pokazao više znanja i pružio više upotrebljivih informacija nego zvanični vodič za ceo dan. Šteta bi bila velika da mi ovo nije već peta ili šesta poseta Stambolu.

Još uvek koristimo mnogo turskih reči

Carigrad, ali i današnji Istanbul, veoma je važan grad za prepoznavanje nekih stereotipa našeg identiteta. Biti u Stambolu a ne poznavati istoriju ovog grada jeste kao da danas putujemo nepoznatom teritorijom bez satelitske navigacije, ali to je ipak samo za one kojima je važno da razumeju neke uzročno-posledične veze.

Ostali idu na „čaršiju aman zaman“, sve u gužvi vičući „ajde“ i „ej, bre“, tamo popiju „kahvu“,

eventualno „raki“, probaju „burek“ napravljen od mekanih „jufki“ uz „jogurt“, bolje „ajran“, „čorbu“ jedu „kašikom“, na „sokaku“ piju sok od sveže ceđenog „nara“, na Misir čaršiji (egipatska pijaca začina) obavezno kupe „alevu papriku“, „badem“ i još neki „bakaluk“ i svrate na „baklavu“. Na taj način se uživa i izbegava „bedak, belaj, bašibozuk , a baška i bajbok ili aps“. Pet stotina godina je vrlo dug period, mnoge pojmove i navike, a time i reči za njih, toliko smo usvojili da više ni ne znamo kako mi svi dosta razumemo i govorimo turski, samo smo te informacije „batalili“. Lingvisti kažu da postoji preko osam hiljada turskih reči u našem jeziku, mada ima i akademskih građana koji sasvim ozbiljno tvrde da su ih Turci zapravo pokupili od Srba. „Jogunast“ način razmišljanja je poznati „kalup“ ili „ćorsokak“ za lokalnu – čitaj „džepnu“ – upotrebu. Ove reči u našem jeziku nisu samo reči, one su mnogo više od toga. One su dokaz koliko su turska kultura i način života postali deo naše kulture.

Pre nego što je Konstantinopolj osvojen 1453. i postao Istanbul, grad je bio centrala Vizantijskog carstva i balkanski narodi su bili njegov deo i pod kompletnim uticajem Istočnog rimskog carstva. Kada je posle sto godina neprekidnih otomanskih pokušaja dvadesetjednogodišnji Mehmed II konačno osvojio grad, koji hiljadama godina ima najvažniju planetarnu geostratešku poziciju, odmah je prestonicu Osmanlija preselio iz Jedrena u Konstantinopolj i na placu tik pored Aja Sofije lično nacrtao osnove svoje rezidencije, koja će se kasnije nazvati Topkapi (od reči „top“ i „kapija“). Slučaj je hteo da je naša mala grupa bila u poseti Aja Sofiji i Topkapiju tačno 6. aprila ove godine, na dan kada je Mehmed II 1453. godine započeo napad i 53-dnevnu opsadu grada, ali i na pravoslavni, dakle vizantijski Veliki petak. Gospođi koja je bila vodič, naravno, nije palo na pamet da uopšte uoči, a ni spomene ovakvu triviju, pošto verovatno nije bila bitna za seriju. Ali biti tačno onog dana 565 godina kasnije, kada je zvanično počeo pad Vizantijskog carstva i dramatična promena vlasti, religije i čitavog sistema, to jest smena hrišćanskog i pravoslavnog sveta i poretka jednim potpuno drugačijim islamskim i osmanlijskim, možda ipak nije sasvim slučajno. Možda je to onaj važan deo stvarnosti koji nam dolazi iz knjiga, ali ne može u njih da stane.

Posmatrali smo Aja Sofiju spolja i iznutra, gledali tu kombinaciju hrišćanskih (restauriranih) ostataka fresaka i islamskih religijskih obeležja, kupolu okruženu naknadno dozidanim minaretima i, zapravo, gledali nataložene slojeve istorije koji su, tako pomešani, direktno uticali na naše živote poslednjih hiljadu godina.

Zamišljala sam kako su se odvijali događaji tog 6. aprila pre skoro šest vekova, kako su se osećali stanovnici Konstantinopolja, sveštenici, radnici vodovoda iz obližnje Bazilike cisterne, zanatlije, trgovci i svi ostali. Da li su znali da je to kraj epohe? Da li su imali poverenje u svoju odbranu i vojsku? Odgovore na ova pitanja možemo samo da naslutimo.

Pre tačno deset godina sam bila poslednji put u Aja Sofiji i tada se ulazilo bez gužve, bez ikakvog zastoja ili bezbednosne kontrole. Danas je sasvim druga priča koja važi za sve svetski važne spomenike kulture, bez obzira na to da li su u Istanbulu, Parizu, Firenci ili Londonu: višesatni redovi za karte (alternativa su turistički vodiči ili kupovina unapred preko interneta), momci sa dugim cevima na ulazima, obavezan prolazak kroz rendgen i neopisiva gužva. Ostaci zidina koje su opasivale trouglasto poluostrvo između Evrope i Azije, na kom se smestio Konstantinopolj, još su tu i kada bi mogli da govore, verovatno bi nešto rekli o „deja vu“ osećaju sličnom kao i pre 565 godina.

Opsada turista sa jedne strane, podmukli terorizam čiji fanatizam bira mesta na kojima se skuplja mnogo ljudi i naoružani specijalci na svakom ćošku sa svojim oklopnim vozilima stvaraju atmosferu ne baš pritajenog opsadnog stanja i podsećaju na sve pokolje, uništavanja i katastrofe koje su se upravo na ovom mestu dešavale hiljadama godina.

Zlatni rog i Bosfor

Prateći narativ koji nam je odabrao datum i istorija, ali malo i obična glad, sa Sultanahmeta put vodi ka Galata mostu u jedan od bezbroj ribljih restorana. Južna strana Zlatnog roga odmah ispred mosta predstavlja mesto gde je u antička vremena bila prva luka grada. Sasvim je logično da je blizu luke i pijaca, mesto gde se odvijala sva trgovina. I danas je tu pristanište, ali za lokalne brodove koji prevoze putnike preko u Kadikoј na azijsku stranu grada, a odmah pored je i pijaca.

U Stambolu na Bosforu, bolan paša leži

Da je ovaj 6. april ipak poseban, dokazuju i događaji koji se ređaju kao da ih neka nevidljiva sila vodi. Živopisan susret sa uličnim sviračima začas nas zaustavlja. Muzika je poznata, naša, teško je odmah ne prepoznati „U Stambolu na Bosforu, bolan paša leži”

Momentalno sam se setila Džonija Štulića i njegove izvedbe ove pesme sa sve (ukradenim) rifom iz Lejle. Džoni, rođen u Skoplju, odrastao u Zagrebu, frontmen kultne „Azre“, važne pojave zlatnih osamdesetih bivše države. Za one koji nisu znali ovaj detalj naše rok istorije evo link na YT https://www.youtube.com/watch?v=LN3j9z3LKRk

Naši novi drugari, stambolski ulični svirači i Džoni, rok i sevdah. Ima li bolje paralele istorije Balkana? Samo jedna pesma bez problema razvije, kao u nekom ubrzanom filmu, sve isprepletene kontraste Balkana i sve probuđene fosile našeg društva. Poneke uši zaglušene zavičajnim frazama uvek traže razlike, a moje uvek i svuda traže tačke spajanja, jer su naštelovane na ideju koju je Predrag Matvejević divno definisao u svojoj dragocenoj knjizi Mediteranski brevijar, da „posebnost, sama po sebi još nije vrednost“. Ovaj zlatni presek svih veza, u Alemdar ulici, vrlo blizu Pašine kapije, jedan je od boljih. I kako uzbuđenja troše „šeker“, a i nije sve u muzici, istoriji, knjigama i metaforama, ima nešto i u kadaifima i baklavama od zelenih pistaća.

Neka od bezbroj poslastičarnica pored Gulhane parka u kom cvetaju lale zadovoljila je našu želju za kafom i šećerom, ali i podsetila da je mesec nisan (april) idealno vreme za posetu Istanbulu. Lale su cvetale i prekrile gotovo čitav grad.

Zanimljivo je da je upravo ovaj cvet bio simbol Otomanskog carstva u doba mira i prosperiteta, u vreme kad je Carstvo bilo na vrhuncu svoje moći i od tada je lala postala tradicionalni simbol Istanbula. Prve lukovice lala su upravo iz Turske u šesnaestom veku stigle u Amsterdam i tamo napravile pravu berzansku groznicu. Mi smo osim lukovica doneli i njihove nazive lala, ali i zumbul.

Bosfor

Veliki petak je imao svoj finiš na Galata mostu uz lokalnu ribu levrek (zanimljivo je da i Albanci koriste istu reč za brancin) iz Karadeniza – Crnog mora, i zaista odlično crno tursko vino iz Ankare, ali najbolji je bio pogled na Bosfor i početak Zlatnog roga, preko na azijsku obalu, desno na evropsku obalu i neopisivu količinu brodova koji plove tom tako malom a tako važnom delu akvatorije.

„More je prastari jezik koji ne umemo odgonetnuti“, kaže Borhes, a ja dodajem da umemo da ga osetimo. Stari mudraci su smatrali da se Mediteran proteže dokle raste maslina, ali da Crno more nekako nije Mediteran. Osmanlije su Crno more smatrali svojim jezerom i Bosfor je bio linija kontrole. Sve to se nekako oseća na tom mostu i uz dobro vino i društvo veče je pokazalo da sreća može da se sakupi na jednom mestu.

Posmatrajući jedan putnički brod, koji se kreće i manevriše na svega nekoliko desetina metara udaljenosti, i stotinak velikih trgovačkih i putničkih odmah iza, razmišljam o podatku da godišnje ovim uskim „bogazom“ prođe oko 56.000 plovila, od kojih 10.000 tankera. Jasno je koliko je Rusiji, Ukrajini, Gruziji, Bugarskoj i Rumuniji važan dobar odnos sa Turskom, a jasno je zbog čega je turski tadašnji premijer Erdogan na početku svoje izborne kampanje, uzgred budi rečeno, baš u Beogradu na jednoj poslovnoj konferenciji 10. oktobra 2011. najavio početak gradnje novog kanala pod imenom „Istanbulski kanal“, kao paralelnog morskog prolaza sa Bosforom. Zvaničan motiv je rasterećenje Bosfora i izmeštanje tankera iz bezbednosnih i ekoloških razloga iz centra grada Istanbula. Kanal je počeo da se gradi, predviđena cena je 10 milijardi dolara, tvrde da je potpuno finansiran iz sopstvenih sredstava, a kritičari pak smatraju da je to nerealno niska cena. Glavnu ulogu u projektu ima turska armija, a 43 kilometra dug kanal će se pružati od Crnog mora preko jezera Kučukčekmeče kroz šumu do Mramornog mora. U okviru ovog „Ludog projekta“, kako ga je sam Erdogan nazivao, jeste i izgradnja trećeg istanbulskog aerodroma, koja se privodi kraju, a oba projekta treba da se kompletiraju do 2023. godine, kada se obeležava 100 godina od osnivanja moderne turske države. Neprovereni izvori tvrde da sav novac od naplate za prolazak brodova kroz Bosfor uzima Velika Britanija, po nekom starom sporazumu iz 1923., i da on ističe isto 2023. godine. Tada, ako kanal bude gotov, obećavaju da će se po Bosforu švrćkati samo ribarski, sportski brodovi i trajekti za prevoz putnika. Dakle, kome je uzbudljivo da pije kafu dok mu pola svetske flote klizi ispred nosa da požuri na Bosfor, ima vremena do 2023.

Nije dovoljno ići jednom u Istanbul

Uz sve primedbe koje sam gore podelila, saznanje dana je, ipak, da neka mesta treba posetiti više puta, i to sa dobrim vremenskim razmakom. Iskustvo koje smo u međuvremenu sakupili nam oštri logiku, a sadašnjost i prošlost poprima drugi izgled. Istanbul je sigurno jedno od tih mesta. Ne samo zbog slavne prošlosti, jer diveći se samo njoj, svodi se sve na istoriju. Istanbul treba posetiti pre svega zbog fantastične energije koju ovaj grad ima, zbog mnogo mladog sveta koji vidimo na ulici, zbog Muzeja moderne umetnosti, jer Turska mnogo ulaže u mlade umetnike; zbog azijske strane grada koja je neočekivano preuzela primat od evropske. Neobično je da je pijaca Kadikoj neuporedivo bolja od ovih za turiste na evropskoj strani. Izbor sveže ribe u ribarnicama i nekoliko stolova za ručak, fenomenalna ulica iza pijace sa minijaturnim pržionicama kafe u kojima se ona i pije prepuna je nekog nasmejanog sveta.

Na azijskoj strani skoro da nismo sreli ženu u feredži, a na evropskoj je to postalo pravilo. Nije bilo toliko uočljivo pre desetak godina. Populizam i klerikalizam je planetarna boljka. Proći će. Uvek prođe.

IZRAEL, 1001 kilometar za sedam dana

Negde sam pročitala da je čitanje važnije od pisanja. Knjige su glavni graditelji ideja i inspiracija, za mene uvek pre nekog putovanja. Tako sam kroz oči Orhana Pamuka učitavala deo Istanbula, a u Lisabonu sam imala fleševe pozajmljene od Saramaga. Na put u Jerusalim i Izrael, direktno su me „pozvale“ dve knjige.

„Jerusalim biografija“ Sajmona Sibaga Montefjorija, profesora istorije na Kembridžu, potomka porodice koja je učestvovala u izgradnji Jerusalima, čija je glavna teza da je grad Jerusalim tokom čitave svoje istorije bio zapravo axis mundi (osovina sveta), danas istinitija nego ikad. Grad je žarište borbi između tri Avramove religije, centralno mesto jevrejskog, hrišćanskog i muslimanskog fundamentalizma sa svim svojim sektama, tačka sudara civilizacija i tako već najmanje tri hiljade godina. Zvanična izjava predsednika Amerike, Donalda Trampa u decembru, neposredno pre našeg putovanja, da je Jerusalim glavni grad Izraela je samo potvrdio ovu tezu, a nemiri koji su tom prilikom nastali, još jedan su kamen spoticanja, I zamalo da nas odvrati od putovanja. Sva sreća nije.

IMG_20180108_192549.jpg

bty

Druga knjiga je „Sapiens – kratka istorija ljudskog roda“ planetarni bestseler, delo Noa Juval Hararija, profesora istorije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, koja čitaoca poziva da bez obzira na to koja su njegova ubeđenja preispituje osnovne narative našeg sveta, da poveže događaje u prošlosti sa našim današnjim problemima, a pre svega da se NE PLAŠIMO KONTROVERZNIH TEMA. Posebno zanimljiv detalj vezan za ovo putovanje je da se Homo Sapiens razvijao sa svešću o ljudima podeljenim na nas i njih. „Mi“ smo grupa istomišljenika koja se nalazi neposredno oko mene, a „oni“ su svi ostali. Binarni bili, binarni ostali i to u smislu dvostruke realnosti: jedna se odnosi na prirodu, reke, drveće, životinje, a druga na fikciju. Kako je vreme prolazilo, Homo Sapiens je stvarao zamišljeni poredak – religiju, nacije , umetonost, novac, korporacije itd. Sve ovo su proizvodi zamišljanja a ne delo prirode. Ova izmišljena realnost je postajala sve snažnija, i vremenom je opstanak reka, drveća i životinja zavisio od milosti izmišljenih entiteta kao što su Google, novac, država, religija… I mi u Srbiji smo ne samo svedoci, već neumorni proizvođači te „izmišljene realnosti“ koju sve kritikujući je, tako uporno živimo.

IMG_20180108_192600.jpg

bty

Čitajući ove dve knjige, ali mnoge druge, koje bi za jedan putopis bilo preterano nabarajati,sasvim je jasno, Izrael se posetiti mora.

Osim knjiga, postoji još jedna odrednica koja je veoma važna za kontekst posete Izraelu, a naročito Jerusalimu: generacija oko naše je školovana i vaspitavana ne samo u ateističkom duhu, već i potpuno ignorišući postojanje religije. Nama je fokus u učenju istorije bio period 1940-45 i to kroz jedan određen filter koji je bio u službi (partizanskih) vlasti u Jugoslaviji, neke druge stranice otvarali smo na samouk način. Živeli smo u nekom lažnom mehuru od sapunice, verovali da smo bili bezbedni. Događaji u 20. veku vezani za oba svetska rata, za strahovito stradanje Jevreja, ali i onih stradanja u Jugoslaviji početkom 90-tih potvrdili su Frojdovu tvrdnju da je naša kultura i naša civilizacija samo jedan tanak sloj koji svakog trenutka mogu da provale destruktivne snage podzemnog sveta. Država u kojoj sam rođena, ateistička, sekularna, se posle 60 godina raspala na muslimanski, katolički i pravoslavni deo.Sve te države danas u 21. veku postaju veoma I sve više klerikalne, pa pitanje odakle sve to nama nije zakasnelo. Odgovor na neka od ovih pitanja, treba potražiti na prvoj liniji fronta između ateizma i vere,u Jerusalimu.

Ideja je najvažnija i uvek na početku, posle je sve ostalo lako. Vrebala se prilika, čekala da se namesti. Ryanair je napravio akciju neverovatno povoljnih avio karata iz Budimpešte za Eilat, i bio sasvim zgodan katapult za akciju.

Kupovina karata mesecima u napred osim finansijske radosti, donosi i višemesečno radovanje i naslađivanje predstojećim putovanjem i ostavlja sasvim dovoljno vremena da se organizuje putovanje u nepoznato. Od rezervacije mesta za parking na broj registarske tablice za manje od 20 evra pa sve do bukiranja rent-a-kara u Eilatu. Apsolutna preporuka svima koji putuju je da sve usluge koje mogu, bukiraju preko interneta. Upadljivo je jeftinije, posebno u jednoj tako ekstremno skupoj državi kao što je Izrael.

Shabatt u Eilatu

Ispraćeni obiljem tradicionalnih poluinformacija iz Srbije vezanim za situaciju večite a posebno aktuelne Trampoidne neposredne ratne opasnosti, uniformi i mučne procedure ulaska u Izrael, ne malo se iznenađujem kada shvatim da je aerodrom Ovda zapravo vojni aerodrom. Ryanair, ekonomije radi, po pravilu koristi „sporedne“ aerodrome, a meni više prija takva „egzotika“ malih aerodroma, od one krađe našeg vremena i dostojanstva na mastodontima kao što je Frankfurt, Pariz ili London. Možda zbog minijaturnog improvizovanog objekta, ali procedura ulaska u Izrael je jednostavna.

IMG_20171230_104837.jpg

bty

Službenik postavi dva, tri trik pitanja, traži informacije o boravku i brzo odštamapa ulaznu vizu na cedulji. Ovo je informacija za srpske ljubitelje drame, jer izraelski pečat se ne udara u naš pasoš! Posle dva koraka već smo u šatlu za Eilat. Ono što znam iz opšte kulture, je da religiozni Jevreji poštuju šabat subotom, dakle da ne rade, ali da je cela država bukvalno u hibernaciji, to zaista nisam mogla da zamislim. Na Šabat čak i hotelski aparati za espreso odmaraju, većina liftova , ne rade agencije za iznajmljivanje automobila. Ovo je dakle, država kreirana oko religije, i u kojoj religija određuje pravila igre. Kada je tako, onda je u gradu koji atmosferom i hotelima podseća na Budvu pre destak godina, jedina aktivnost ona na plaži. Kafić ipak radi, jer Eilat razvija turizam.

IMG_20171230_142957.jpg

bty

Noge u pesku, lice prema Suncu, ali uši najviše uživaju. Neverovatno je sa kolikom lakoćom se u razgovorima „šalta“ sa Hebrejskog na Francuski, pa na Engleski, pa na Ruski, Poljski i samo zamislite neki jezik, tu je. Iako ne volim sve ono što podrazumeva industrijski turizam, miris friteze, obalu silovanu hotelima mastodontima, serijski štancovane poslastičarnice, kafiće i kvazi italijanske restorane, tezge sa kineskim gluparijama, ovde mi sve to nekako ne smeta. Ima taj opušteni šarm koji vlada na Bliskom istoku. Na svakom koraku se prodaje sveže presovani sok od nara, tipičan za Levant, i moj Pavlovljev refleks odmah određuje lokaciju.

Pogledavam prema susednoj Akabi u Jordanu, sa kojom Eilat deli zaliv i prisećam se posete pre desetak godina.

IMG_20171230_162217.jpg

dig

Išla bih opet, ali neka ostane želja za drugi put. Dobro je u ovo doba instantnog ispunjavanja želja, kada nešto želimo malo duže.

Mrtvo more

Procedura oko uzimanja automobila se otegla. Naravno, auto nije bio čist, ni čekiran, sasvim u skladu sa običajima geografske širine na kojoj se nalazimo. Kasnije će se ispostaviti da je kompanija Budget vrlo nekorektna, ali ne nerviram se, suv pustinjski vazduh valjda olabavi živce. Vreme dok čekam, koristim da kupim lokalnu sim karticu sa flet rejt internetom, i napravim taj nasušni hot spot. To se naravno nabavlja u nekoj lokalnoj radnjici a ne kod zvanične telekomunikacione kompanije, i košta 100 Šekela. Zahvaljujući munjevitom razvoju tehnologije, satelitska navigacija u automobilima doživljava svoje izumiranje. Google maps poslušno realizujemoje fantazije, i dobija zadatak da nas odvede pravo u istorijsku Masadu. Put kroz pustinju uz Jordansku granicu je spektakl sam po sebi.

Negev pa potom i Judejska pustinja su harizmatične same po sebi ali sa desne strane, već na teritoriji Jordana, prati nas planisnski masiv. To je planina Nebo koja se spominje u Hebrejskoj Bibliji kao mesto na kom je Mojsije prvi put ugledao obećanu zemlju. Dobro iščitana literatura , malo fantazije i dobro oko za detalje pretvaraju i višesatni put kroz pustinju u uzbudljivu inspiraciju.

Iako je 31.decembar koji Jevreji kao hrišćansk praznik, uglavnom ignorišu, iako na sajtu Masade piše da rade do 4, iz neobjašnjivih razloga kapija ove Irodove tvrđave nam je ostala zatvorena. U 14.30 portir je grupi rendom turista nekoliko puta dreknuo „klozd“. Ali možemo peške do gore, kažem. „Kejbl klozd –Masada klozd“ i odsečno i definitvno završio svaku dalju priču. Irodov dvorac, i mesto na kojem je ekstremno religiozna jevrejska zilotska sekta više od tri godine odolevala rimskoj opsadi, ostaće za neki drugi put.

Utešna nagrada je poseta Mrtvom moru, koje se pruža tačno u podnožju, ispod Masade.

Zejtinasta voda mora sadrži 33% soli, najniža je tačkanadmorske visine na planeti, bez tragova vidljivog života, okružena pustinjom, veoma ozbiljnom istorijom i ekstremno eksplozivnom političkom situacijom.

Na plaži jedna opuštena situacija, kupači, čuj mene kupači, to su plutači, jer u Mrtvom moru zbog visoke koncentracije soli ne može da se potone, potpuno opušteni, a da je stanje redovno, podsećaju nas dva američka aviona Fantoma koji veoma nisko nadleću iznad plaže i to iz pravca „Zapadne obale“. Palestinski deo se nalazi na nekih 15 tak km severno, i avioni su redovnom osmatračkom dejstvovanju. Srce malo preskoči, ali (nama) čudna logika ipak prevagne. Treba se setiti kako su, i koliko dugo su Jevreji stvarali svoju državu. Na tom mestu i postoji jedna emotivna istorijska dodirna tačka sa nama. Teodor Hercl je zvanični „duhovni otac Jevrejske države“ autor publikacije „Der Judenstaat“ u kojoj se zalaže za to da Jevreji u rasejanju započnu naseljavanje u Palestinu i time se vrate u svoju istorijsku postojbinu. Teodorov deda po ocu Simon Herzl živeo je u Semlinu, današnjem Zemunu. Smatra se da je deda imao učešće u stvaranju teksta o povratku Jevreja u Svetu zemlju koji je napisao zemunski rabin Alkalaj, a inspiracija za kasnije Teodorovo delo je nesumnjiva. Obojica su posmatrali događaje i bili inspirisani buđenjem i ponovnim stvaranjem Srpske države posle 500 godina ropstva pod Turcima. Ova paralela ne može da se preskoči, i pada mi na pamet baš ispod tih aviona na plaži Mrtvog mora, na minus 430 metara nadmorske visine, i na putu prema Tel Avivu sve uz samu demarkacionu zonu oko palestinske, Zapadne obale.

TEL AVIV je Los Angeles Bliskog istoka, a najbolje ga opisuju rečenica na engleskom: Jerusalem prays, Tel Aviv plays. I da, na prvi pogled izgleda kao da se u njemu „igra“ 24/7/365

Neboderi koji paraju oblake odmah iza šetališta uz hiperuređenu plažu dugačku otprilike pet kilometara, sve do istorijskog grada Jafa. Na svakom ćošku ugodni restorani i kafići u kojima služe dobru hranu i neprekidnu zabavu. Tel Aviv je The mesto, naročito i tokom zime jer su temperature vrlo ugodnih 20tak stepeni, čak i kada pada kiša. Klima dopridonosi ugodnosti, posebno nama smrznutim Balkancima. To je grad koji živi stalno, ulice su pune studenata, poslovnih ljudi koji su izašli na pauzu za ručak a čini se da najviše ima rekreativaca koji imaju tu privilegiju da tokom cele godine mogu da vežbaju napolju .

Nama je ta duga šetnja uz Mediteran bila stimulativna uvertira za sve dalje istraživačko – gastronomske aktivnosti. Trenutno najfensi mesto za izlazak je Hatahana. Stara železnička stanica je ostala autentična, a „naselili“ su je fensi butici sa predmetima izraelskih dizajnera i veoma maštovitim restoranima. Ono što nikako nismo želeli su kopije aktuelnih modernih lokala po svetu, kopije Beton hale i Petruse imamo kod kuće, želimo nešto drugačije. Imali smo sreće. Restoran čiji su vlasnici očigledno došli iz Južne Amerike ima ono što tražimo. Neformalnu atmosferu, argentinski odličan Asado, salatu na osnovu crnog sočiva i odlično crno vino iz Galileje, razgovorljivog šankera i isto tako razgovorljivog rabina do nas, koji je zapisujući misli iz Tore, ipak ljubazno i predusretljivo odgovarao na moja brojna pitanja. Novogodišnja noć je ne ispunila, već nadmašila očekivanja.

U Tel Avivu u skoro svakoj ulici možete pronaći butike s odećom izraelskih kreatora, a posebnu pažnju privlače brojne radnje u kojima možete pronaći unikatan nakit iz mašte. Još bih bila tamo, zalepljenog nosa za neki od izloga. Pijaca Sarona se izdvaja kao nezaobilazno mesto za popodnevni provod, tamo živi vrhunski suši, a Stari grad Jaffa nudi najlepši pogled na moderne nebodere i najbolju pekaru u gradu – Abouelafia.

Đevrek tek izvađen iz peći na drva je sladak i mekan kao duša, što bi naše babe rekle, i takav je, da ne ostane ništa za posle. Sve se proguta u jednom dahu kao da smo pobegli od gladi, a možda I meću neku drogu, jer sve miriše na „još“.Jafa je jedna od najstarijih luka na planeti, koristi se već više od 8000 godina, za koje postoje materijalni istorijski dokazi, a sasvim izvesno i duže. Istorija je beskrajno zanimljiva, koristili su je i stari Egipćani, i Grci i Rimljani a prvi Krstaši su se tu iskrcali i osvojili je uz, naravno jeziv masakr. Iza lučkog i starog dela nalazi se buvljak, na hebrejskom se kaže Shuk Hapishpishim, u tim uličnim „buticima“ može da se nađe blago neshvatljivih razmera.

Afričke drndavrnde, engleski porcelan, mozaici, mušeme rukom crtane i naravno hipsterski lokali. Ako negde postoji, onda je ovaj deo Jafe, pravi hipsterski raj. Ono što i dalje najviše volim a to je multilingvalno okruženje, ovde cveta. Sasvim je dovoljno da se sedne i uz čašu stvarno dobrog lokalnog belog vina sa nekog od brežuljaka ispod Golanske visoravni, samo upija i osluškuje taj miks raznih jezika, kultura i ta jedna neposredna jednostavnost.

Iako geografski pripada Bliskom istoku, Tel Aviv- Yaffo, kako mu je puno ime, svojim stilom života pokazuje da je puno bliži zapadu, ali ipak sa nekom drugačijom harizmom.

JERUSALIM

Istorija Jerusalima jeste istorija sveta. To je Sveti grad, „centrala“ Avramovih religija, i to sve tri glavne monoteističke čiji je fundamentalizam i u ovo naše moderno doba sasvim neočekivano, sve rasprostranjeniji. Dom je mnogih sekti od kojih svaka veruje da je samo ona u pravu a ovi ostali su obični bedni nevernici, centar je hodočasničkog biznisa hiljadama godina, leglo teorija zavere, grad koji živi i na nebu i na zemlji. Jerusalim postoji geografski, ali još više postoji u svesti milijarde vernika, živih i onih koji su živeli hiljadama godina pre nas sa Torom, Biblijom ili Kuranom kao glavnim izvorom informacija. Najviše je to grad koji natopljen krvlju i kostima svih onih koji su učestvovali u toj neprekidnoj borbi za Jerusalim. Svi ratovi, osvajanja, pokolji, pljačke,uništavanja, razaranja, katastrofe i opsade nisu nigde toliko nataloženi i skoncentrisani kao u Jerusalimu. Ovaj grad je živi dokaz koliko smo zavisni i odani onim Hararijevim „izmišljenim realnostima“, jer u ime vere, Boga, politike, novca se svašta radilo i kao da se sve više i ekstremnije radi , tačno kao onaj Dolap iz pesme Milana Rakića. Sve u krug. Izgleda da je XXI vek samo još jedan broj.

Iako dobro istorijski pripremljena za šetnju kroz vekovne slojeve starog dela Jerusalima, isto tako zanimao me je i život Jerusalimaca danas.

Putnik, jer putnik nikako nije isto što i turista, je onaj koji shvata da samo u inostranstvu čovek nauči da misli u distancama,zna da se katkad događaji poklope i ređaju baš nekim neophodnim redosledom. Upravo tako sam shvatila koincidenciju održavanja izložbe savremenog konceptualnog umetnika poreklom iz Kine u The Israel Museum u Jerusalimu. Ai Wei Wei, disident, kritičar, kreativac, odrastao u radnom logoru uz oca disidenta negde na severu Kine, koristi krajnje neformalna sredstva izražavanja održava izložbu koju već dugo „lovim“ baš u Jerusalimu, jednom od najkontroverznijih i najkonzervativnijih gradova na svetu. Bonus plus, 01. januara izložbu vodi iskusna kustoskinja iz Amerike. Bonus plus plus, tog dana pada biblijska kiša koja mi ovog puta ide na ruku. Poslastica koja se ne propušta, jer blizu Yad Vashem i blizu Herzl Museum nalazi se zbirka u kojoj je skupiljeno najviše artefakata ljudkse istorije, a ne zaboravlja se ni aktuelni trenutak. Ai Wei Wei postoji negde između Mao Cedonga, Karla Marxa ali i Andy Warhola i posebno Marcela Duchampa.

IMG_20180101_141347.jpg

dav

Kustoskinja je veliku grupu od stotinak ljudi provela kroz izložbu takvom veštinom, kao da se ceo Weiwei život i rad hologramski odvijao pred našim očima tu, u muzeju. Milijardu porcelanskih suncokretovih semenki na podu koje simbolično predstavljaju milijardu Kineza na zemlji usmerenih ka jednom gospodaru – Suncu, kako je bio naimak Mao Cedonga. On je mogao da ih zgazi, kad god je to poželeo. Razbijanje Ming vaze stare 2000 godina predstavljeno mozaikom od crno-sivo-belih lego kockica – znači protest protiv pritiska tradicije, ali i još više.

Umetnik je zatražio od fabrike u Danskoj isporuku kockica. Oni su to odbili pod izgovorom da ne žele da se mešaju u kinesku politiku, a zapravo su pripremali otvaranje najvećeg Lego Shopa na svetu u Šangaju. Umetnik je odbijenicu postavio na društvene mreže. U roku od nekoliko dana počele su da stižu tone Lego kockica na njegovu adresu. Kakva komunikacijsko-umetnička poruka! I to se namestilo baš Šekspirovski „Tužno na ovome svetu, jada punom rastajemo se, da evo da u slatkom Jerusalimu sretnemo se vedro“, čak i ako su neki od nas doživeli ne baš tako svetle trenutke 😉

IMG_20180101_144606.jpg

sdr

Ovaj prvi dan 2018 godine ću u svom kalendaru upisati zaista posebnim slovima.

Ni mesec dana nije dovoljno za upoznavanje ovog grada. Ipak koncentrovanih prepešačenih 19 kilometara u društvu divnog mladog čoveka Relje Akrapa, koji već 12 godina ovde živi, koji nam je poklonio ono što nam je danas svima najdragocenije – svoje vreme, svoj ugao gledanja, svoju svakodnevicu.

IMG_20180104_150057.jpg

bdr

Naš vodič je vrlo vešto izabrao trasu koja počinje od Kneseta, kroz četvrt Zichron Yosef ultrareligioznih kurdskih Jevreja, koja izgleda grupisano I ograničeno, baš kao nekakav štetl u Istočnoj Evropi. Male kućice, krov na jednu vodu, tesne ulice, zapuštene bašte i minijaturna Sinagoga. U nju muškarci mogu da uđu isključivo pokrivene glave. Četvrt sa divnim secesijskim zgradama, sa akademijom umetnosti. Jevrejska agencija, jedan od centara moći modernog Izraela, koja određuje i premerava „jevrejstvo“ kandidatima za useljenje. Avenija Kralja Džordža Petog sa „blistavim radnjama i kafeima s visećim lusterima i luksiznim prodavnicama“ podsećala je tada malog a kasnije čuvenog izraelskog pisca Amosa Oza podsećala na glamurozni London koji je video samo u filmovima.

Pijaca – SHUK

Ali Pijaca Mahane Yehuda Market ili Shuk kako ga zapravo zovu, je jedno apsolutno čarobno mesto. Obilje voća, povrća, začina, začinjenih sireva, požudnih ruku što pipaju i pronicljivih očiju što mere ogoljeno crveno meso, koje zakačeno za kost visi u improvizovanim mesarama. Oštri mirisi najčešćeg začina na Levantu – zeleno-zlatnog Zaatara, koji jedna domaćinska porodica na Bliskom istoku troši i do 1 kg nedeljno i crveni Sumac. Prodavac, kod kojeg se naš domaćin godinama snabdeva, bi sasvim opušteno mogao da mi proda i masno ćebe.

IMG_20180104_165446.jpg

bty

Njega ne zadovoljava da mi se prevodi sa hebrejskog, već na engleskom, čiji je najveći kvalitet želja da proda svoju robu, I svojim sjajnim očima mi objašnjava da je i slavni Entoni Burden kupio njegov lični miks začina za salatu, u kojem ima seckanih badema, timijana, i još ko zna čega sve ne. Naravno da sam sve kupila. Osim njega, tu na pijaci je možda najbolji „street food“ u gradu. Kod braće Levi se mora, jer kod njih se najbolje jede i to Flying Falafel. I naravno da su između tezgi uglavljeni brojni kafići i restorančići u kojima bih još sedela i jela Južno američke košer Empanadas. Ti kafići su mi odmah bili „sumnjivi“ i brzo je stigao odgovor – uveče se pijaca pretvara u cool mesto sa najboljim jazz svirkama i najboljim provodom u gradu. Možda se nekome učini ovo sasvim obično, ali ovakva živost, malo olabavljuje sliku ultra religioznog grada, kao što je Jerusalim. Dok je 72% stanovnika Izraela jevrejske veroispovesti, Sveti grad je 62% jevrejski. A skoro 30 % Jevreja u Jerusalimu se deklarišu kao ultra ortodoksno religiozni. Oni su isključeni iz obaveznog služenja vojske, ne plaćaju porez, provode dane u molitvi, žive u velikim porodicama uglavnom od socijalne pomoći, i prilično su distancirani od sekularnog društva. Ipak, ova manjina je veoma moćna i glasna u Izraelskom društvu, i kroz njihove četvrti na putu prema starom gradu prolazimo trudeći se da što manje skrećemo pažnju na sebe, kako ih ne bi provocirali. Hodajući prema brdu Sion odakle ćemo ući u Stari grad, prolazimo kroz predivnu četvrt oko Montefjorijevog mlina i restaurirane kočije kojom je obilazio Jevreje u 18. veku.

IMG_20180104_115918.jpg

bty

Zaista je neka posebna svetlost koja se preliva iznad čitavog grada. Religiozni bi to sigurno našli, na primer eshatološko, objašnjenje u svetosti tog mesta, ali meni upada u oči da su sve fasade građene istim čuvenim Jerusalimskim kamenom. On se vodi kao beo, ali vremenom dobije neku oker zlatnu patinu. Sasvim sam sigurna da refleksija Sunca od tog kamena proizvodi tu zbilja neobičnu svetlost u čitavom gradu. Koriste ga od davnina, i ima važnu ulogu u simbolici i religiji, ali sada dolazimo do zanimljivog detalja istorije Jerusalima.

Za vreme Britanskog mandata kada je Britanija upravljala Palestinom (1020 – 1948), guverner Stors je uveo obavezujući propis da sve zgrade u gradu moraju da oblože fasadu ovim materijalom. Setila sam se opet Hararija koji je tvrdio da je imperijalizam imao i svetle momente, i u tom momentu stigosmo do hotela King David. Jedno od važnijih mesta modernog Jerusalima. Izgrađen je 1930g kada je u doba džeza gradu nedostajao luksuz velikog grada, koji su amerčke novine opisivali bombastim naslovima kao na primer „ Haremske lepotice voze Fordove kroz Jerusalim“. U prvom hotelu svetske klase je bio smešten Generalštab Britanske uprave, desno krilo je bilo podignuto u vazduh. Tako prepun istorije, jedno je od najpoželjnijh mesta za privremeni boravak u ovom gradu, a na samo nekoliko koraka od starog grada.

Sveti grad

Iako je veoma teško sabiti sve utiske o Svetoj zemilji u nekoliko rečenica, hajde da pokušam. Atmosfera u čitavom Starom gradu je malo napeta, ali svakako vrlo religiozna i sveta, ali i vrlo turistička i kičasta sa sve neizbežnim i nepreglednim prodavnicama suvenira. Ovaj grad, na kraju krajeva hiljadama godina i živi od hodočasničkog biznisa. Podeljen je na jevrejski, jermenski, hrišćanski i muslimanski deo. Dok smo se penjali uz Golgotu „putem patnje“, putem kojim je Hrist nosio svoj krst, na Via Dolorosa nailazili smo na obeležene tačke na kojima se Isus zaustavljao. Neobično je boraviti na mestu na kojem se desilo nešto što je pokrenulo tolike događaje toko 2000 godina. Put patnje se završava u Crkvi Svetog Groba, najvažnijem mestu svih Hrišćana.

IMG_20180104_135230.jpg

bty

Činjenica da je ova „centrala“ Hrišćanstva vekovima izdeljena po konfesijama, to jest da šest konfesija „drži“ po „parče“ ove crkve me je ostavila bez teksta. O tome se retko govori. Ona izgleda tačno onako kao i Hrišćani: razjedinjena, atmosfera u njoj je teška, u jednom uglu katolička misa, malu Crkvu Svetog Groba unutar objekta „kontrolišu“ Pravoslavni Grci, tu su i Jermeni, Etiopljani…

Osećaju se svi ti vekovni sukobi i mržnja među svim frakcijama jedne iste religije koji traju vekovima. Sve to na Hristovom grobu od koga vekovima ključeve čuvaju dve Muslimanske porodice koje svakodnevno otključavaju i zaključavaju ovo mesto. Još jedan dobar primer Hararijevog „izmišljenog poretka“.

Religiozni ili ne, ne možete da se oduprete duboko spiritualnoj atmosferi ispred Zapadnog zida ili kako ga nepravilno zovu Zida plača. To mesto je najbliže Svetoj steni, mestu Avramove žrtve, istorijski i hronološki pre nego što je nastala Hrišćanska i Muslimanska vera. Na ovom mestu nalazio se jevrejski Prvi i Drugi hram, koji predstavljaju najvažnije mesto jevrejske vere.

Zapadni zid je ostatak platforme koju je izgradio car Irod na kojoj su se nalazila oba hrama. Kupola na steni ili Zlatna kupola je jedna od najprepoznatljivijih u muslimanskom svetu i među najstarijim postojećim muslimanskim spomenicima. Pre Meke i Medine, Muslimani su se okretali prema Jerusalimu, a Muhamed se po predanju upravo odavde uzneo u nebo. Zapadni zid je najbliža tačka na kojoj Jevreji mogu da priđu Svetoj steni, a na njoj se nalazi muslimanska svetinja.

IMG_20180104_145706.jpg

bty

Moji pratioci na društvenim mrežama, videvši odakle postavljam postove, zasuli su me u inbox sa molbama da napišem neku želju za njih i njihovu porodicu na parčetu hartije, koju urolamo i zadenemo u Zapadni zid. Sa krajnjim iznenađenjem sam čitala te poruke, i mojim najbližim prijateljima sam napisla seriju dobrih želja, sledeći taj običaj. Stojeći na ženskoj strani Zapadnog zida, posmatrajući tu veoma intenzivnu molitvu žena oko mene, ne mogu a da se ne zapitam – „otkud ja ovde?“.

IMG_20180104_145858.jpg

bty

Mitovi su jači nego što to iko može da zamisli, na njima počivaju carstva, države, ekonomija, vojska, politika, umetnost. Poseta Jerusalimu nam otkriva razmere uticaja religije na naš život čak ili uprkos tehnološkom razvoju. Homo Sapiens je otkrio genome, koristi Veštačku Inteligenciju, živi u sajber sferi, autonomnom mobilnošću, solarnom energijom, a zapravo i dalje ne znamo odgovor na najvažnije pitanje: da li smo postali srećniji? Čini mi se da se upravo u ovom gradu nalazi onaj deo priče na koji je Pank još 1977 onako glasno objavio da – „nema budućnosti“ . Zašto? Zato što je Montefjori sažeo ljudsku potrebu za liderom “Kao što je slučaj sa Mojsijem, Davidom ili Isusom, danas ne možemo da razlučimo koliko je njegova ličnost utkana u njegov uspeh, ali kao I njegove prethodnike I njega (Muhameda) je iznedrila potreba vremena u kom je živeo”. Mi sami kreiramo svoje bogove. Uvek.

Balkanski vilajet iz perspektive dva točka

Svako putovanje je pre svega odnos sa samim sobom. A ovaj put, motorom preko Albanije, prosto traži malo dodatnog istraživanja o sopstvenim motivima. Jedan od njih je svakako i u više nego prikladnom sloganu BMW-a čiji motocikl vozim, “Putovanje je cilj”. Da, putovanje je samo po sebi cilj, ukoliko otvara oči, jer vršljajući po geografiji, kulturi i izajedničkoj istoriji, shvatamo koliko su predrasude štetočinske, i koliko ljude koji su tako blizu, a tako daleko zapravo unazađuju.

02.jpg.981592daed59a744475b6837a951ca01.

*između Ulcinja i Skadra

Motor je, obzirom da je vozač na njemu nezaštićen metalnim oklopom, ovog puta snažna metafora slobode. A ona je upravo ono što sami sebi na ovim prostorima vrlo uspešno oduzimamo. Vozeći se tako ogoljeni, svi doživljaji, mirisi i zvuci tokom puta se doživljavaju mnogo intenzivnije nego ispod filtera za vazduh, klime i na velusrskim sedištima nekog automobila.
Zašto baš u Albaniju?

Albanci, su narod koji na Balkanskom poluostrvu vekovima živi pored Srpskog naroda, dakle delimo zajedničku istoriju i geografiju, a o njima, našim najbližim susedima i njihovoj zemlji tako malo znamo. Albanci predstavljaju decenijama pažljivo negovanu nepoznanicu za nas, a gde je neznanje tu je plodno tlo za predrasude i strah.

Sasvim sigurno, najlakše je otići u najbližu Ili najpoznatiju turističku agenciju, uplatiti aranžman, i od novih saznanja baviti se poređenjem hotelske hrane tamo ili restorana ovde, i nevaspitanim zemljacima koji nam samo služe tome da nas uvere da smo ipak nešto “bolje” od njih. Nešto otprilike kao razlog zbog kojeg se gleda Farma. Da, putovati kao paket, kao deo turističke industrije je sasvim sigurno najlakši način da se putuje, a da se zapravo ništa ne uradi da se pomere sopstvene granice izvan udobnosti famoznog “švedskog stola”. Putovanje u Albaniju, zahteva ozbiljniju pripremu koja itekako prevazilazi odlazak u turističku agenciju, čak i od višednevnog bavljenja Booking-om, ili Trip adviserom, za one malo naprednije. Pre svega zahteva obračunava je sa sopstvenim granicama, a to je najteže.
Kroz istraživanje koje obavljam prva informacija je, da su albanci jedini narod na Balkanu koji ima pripadnike sve tri velike religije. Veoma zanimljivo, jer upadljivo iskače iz omiljenog lokalnog klišea jedan narod – jedna religija.
Otvaraju se mnoga pitanja. Kako smo od partnera u davnoj prošlosti, uprkos nedavnoj teškoj istoriji postali neprijatelji? Da li na Balkanu možemo da diskutujemo o ovome a da ne mešamo dnevnu politiku? Zašto malo o njima znamo? Kako je zapravo, izgledalo povlačenje srpske vojske pre tačno sto godina, i da li su mitovi još uvek jači od realnosti?

Ima još toga što može da se nauči pre putovanja, i što mora da se uzme u obzir. Albanci su od kraja drugog svetskog rata pa do smrti Envera Hodže bili potpuno izolovani od spoljašnjeg sveta, sa ove distance, takva diktatorska tumačenja komunizma su potpuno neverovatna, ali ona su itekako ostavila neizbrisive tragove na svoje građane i to svakako treba uzeti u obzir.
Svici na Durmitoru
Ipak, da počnemo putovanje Balkanskim vilajetom od početka. Putujemo kamperom i motociklom. Kamper je baza, studio i mali deo svoje kuće. Motor je druga dimenzija. Preskočiću deo o srpskim putevima, jer za ovih tridesetak godina uzalud čekam normalne puteve. Ibarska magistrala sa rupama, a naročito deo od Prijepolja do Jabuke sa potpuno zarđalim odbojinicima i saobraćajnim znacima je naša bruka i sramota, i jasna slika dubine naše kolektivne depresije i siromaštva.

Prelazak preko Đurđevića Tare menja sve. Durmitor, sa kojim se nismo videli čitavih deset godina, nas pozdravlja spektakularno: poslao je roj svitaca koji su nas okružili svojim svetlećim telima, i tako bljeskajući poželeli dobrodošlicu. Ni jedna fotografija ove čarolije nije uspela, kao da su Durmitor i Tara odlučili da ovaj momenat sačuvaju samo za naše oči. Osećanje je neponovljivo isto kao i specifičan miris Durmitora, od mešavine timijana sa livada i oštrog planinskog vazduha sa velike nadmorske visine.

03.jpg.c905e547b1b0babb696ac84f6a7abffc.

*Durmitor nas je dočekao sunčan

I tu, prelaskom krševite Crne gore sa krajnje tačke severozapada, preko Šavnika, Podgorice, Bara i Ulcinja na jugoistočnu Adu Bojanu zapravo počinje putovanje kroz naš zajednički balkanski vilajet u Albaniju.

Prva deonica od Ulcinja do Skadra preko obronaka planine Rumija i lokalna sela je kao da su ga pravili za moju vožnju motorom. Neopisivo uživanje po relativno dobrom krivudavom putu, pojačano prijatnim uzbuđenjem zbog puta u novo i nepoznato. Vrlo brzo se stiže na crnogorsko albansku granicu, i tamo je prvi šok: policajci traže da se slikamo. Nije baš svakodnevno da se žene tuda švrćkaju na motoru. Dobar znak, dobra atmosfera i veselo ulazimo u Albaniju prema Skadru. Tvrđava Rozafa kako Albanci nazivaju Skadar na Bojani, je prvi važan cilj na ovom putu.
Skadar na Bojani

Zidanje Skadra na Bojani je možda najvažniji deo naše narodne književnosti. Alegorija uziđivanja mlade Gojkovice u zidine, je sigurno najtragičnija, a činjenica da i danas koristimo metaforu Skadar, za građevinu koja se dugo gradi i ne završava, dodatni je dokaz koliko je ovaj mit dubok. Ovo je mesto novog učitavanja davno pročitane lektire, ali ovog puta uz distancu od tinejdžerskih dana, koja se sasvim drugačije meri iskustvom zrelih godina, uz vizuelizaciju, i divnu priču i dodatne informacije Pavla Jakoja Brajovića, predsednika udruženja Srba i Crnogoraca, rođenog Skadranina.
Gradnja Skadra na Bojani je započeta još u 4 veku pre nove ere. Smenjivale su se vojne i političke uprave, a kako Pavle zanimljivo pripoveda, sve ih redom i “vidim”. Od antičkih grka, preko Ilira, Rimljana sve do plaćenih mletačkih vojskovođa koje su nekom istorijskom momentu Srbi ili Crnogorci platili da ih obučavaju modernim vojnim veštinama. Dakle, prvo naravoučenije: ljudi su ovde vekovima sarađivali jedni sa drugima. Posetili smo i mesto na kojem je živa uzidana mlada Gojkovica, kao žrtva okrutne vile koja je tražila ljudski život u zamenu za manjak znanja iz građevinske nauke.

05.jpg.ab89a51e7ed755a3095ccf815377a083.

*Skadar je dobro sakriven

10.thumb.jpg.b603f9c7680974781c7aa5032bf

*Skadar na Bojani
Na tvrđavi, u zgradi u kojoj je bio Generalštab svake vojske koja je tu komandovala, popili smo odličnu kafu i rakiju (samo za one koji ne voze) i naučili kako da se obraćamo nepoznatim ljudima ovde. Ako kažeš “rođo” ili “kume” dobićeš i osmeh, obavezno će ti ponuditi svoju “šljivovicu”, koja je zapravo lozovača. Teško prolazi odbijanje ponuđene rakije u Albaniji. Čitam im na licima, smatraju to vrlo neljubaznim gestom, i tu sam na ozbiljnim mukama da objasnim, da bez obzira na saobraćajne propise, ne mogu da vozim dva točka uz alkohol. Nikako!
Tirana je naša sledeća destinacija. Direktno sa ovog mitološki važnog Mrnjavčevićevog utvrđenja vozimo u glavni grad. Poseta Skadru je proširila naše vidike po raznim osovinama, kako istorijskim a još više kulturološkim jer smo odškrinuli vrata kroz debeli zid predrasuda. Neodoljivo me sve podseća na ledeni zid iz serije Igre prestola koji čuva John Snow, a iza kojeg žive divljani.
Pre spuštanja na albansku obalu Jadrana valja preći put dugačak oko 100 kilometara i opterećen iznad svakog očekivanja. Vozi se umereno a ograničenja od 30/50/80 km su vrlo česta. To je ujedno prvi pravi susret sa drumovima Albanije, jer je ona deonica do Skadra bila suviše kratka. I pre puta, stigla su nam upozorenja da je pridržavanje saobraćajnih propisa obavezno jer svi upućuju da prema strancima nema popusta. Ceo put do Tirane ne mogu da se opustim na motoru. Obilaze me na punoj liniji, vozi se kontra stranom, a najveći šok izazivaju deca i mladi koji prema meni voze bicikl desnom stranom kolovoza. Svaki put se presečem. Dakle držim četvoro očiju otvoreno, dvoje za napred i dvoje u retrovizoru. Ovde tokom vožnje nema mesta za misli o proteklim događajima, koje su tako uobičajne tokom vožnje motorom. O Skadru ću, kao Skarlet, naknadno misliti sutra. Naš cilj je auto kamp Tirana koji se bar po internetu nalazi u blizini Tirane u netaknutoj prirodi. Baš tako, skoro netaknutoj posebno po makadamskom putu u završnih dva kilometra. Kamper još kako tako, ali maksi skuter BMW C650 Sport je bio na pravom ispitu i to ne samo on već i sva nephodna veština za upravljačem.
BMW Skuter je plementa mašina koja voli obrtaje i asfalt. Makadam mu ič ne godi.

Dirljiv susret
Ulazak u kamp je začinjen dirljivim susretom, koji je odmah razvejao sve sumnje oko toga da li smo mi normalni, i kuda smo krenuli. Kamp je vrlo uredan, sa fantastičnim pogledom na jezero i planine, WI fi radi savršeno, i to bez famoznog pasvorda, a ljudski faktor je njegov najbolji deo. Vlasnica Rita nas je uputila na najbolji lokaciju, uz izvinjenje da još nemaju trgovinu sa namirnicama. “Ako ste gladni, pridružite se mojoj porodici na večeri” kaže. Našli smo kompromis u direktnoj isporuci ovčijih ćufti, pasulja iz njene bašte sa teletinom, proje i povrća koje sama gaji. Svaka poklonjena hrana koju neko sam odgaji uvek za mene ima tu neku dodatnu, vrednost veću od kupovne. Novac je naravno odbila!

07.jpg.a66b64b7760453e2a5f16fa8df2275f2.

*auto kamp u Skadru

Rakija connecting people (jeste izlizano, ali je baš tako)
Uveče je Baškim, Ritin suprug prišao sa flašom rakije. Na odličnom francuskom nas je ponudio svojom “šljivovicom” koja je zapravo loza, ali je izgleda šljivovica univerzalna reč za srpsku rakiju. I ranije u Skadru smo bili nuđeni rakijom. Prepoznajem u tom običaju, zajedničku kulturnu matricu. Bez obzira na nacionalnu pripadnost i na političke granice koje su se vekovima neprekidno menjale, običaj je toliko dubok, i toliko tipičan da postaje jasno da je Balkan jedna celina, jer svuda od Hrvatske preko Bosne, Crne gore, Srbije naravno, gosti se nude rakijom, i to najbolje svojom. Kako smo samo svi tipični i predvidivi.
Tirana
Baškim nas ujutru držeći svoju ćerku za ruku pozdravlja i izdaje uputstva za odlazak u Tiranu. Brine. Kaže da se u Tirani praktikuje “animal driving” stil, da obavezno parkiramo motor u hotel sa kamerom, i daje još korisnih saveta gde da ručamo, i da ne propustimo Bunker art, pravoslavnu crkvu i džamiju.

Ništa od svega. Kasnili smo na sastanak koji se odužio, pa smo nabasali na fensi restoran u Tirani, Il Gusto, koji sam najmanje želela da idem. Prenapucan je, kao da smo bilo gde u Evropi, u trenutno najpopularnijem restoranu prestonice. Kelneri govore odličan engelski, efikasni su, a mi se odlučujemo za tradicionalna jela Qofte Korce i Tave Kosi, ili u prevodu ćufte sa povrćem i jagnjetina zapečena sa jogurtom i malo pirinča. Apsolutno savršeno, ali i još jedan kulinarski dokaz da je ceo naš region baš dugo živeo pod turskim uticajem.

13.jpg.3055a5e5d44095cd2e3f32b4a9a4bfa5.

*ručak u Tiranu

Tirana, njen centar je na mene ostavio sasvim lep utisak, ako se izuzmu saobraćajni običaji. Ima bezbroj lepih kafića raznih stilova i provinijencija, mnogo mladih na ulicama i mnogo zelenila. Čudnovato je kako su duboke naše predrasude, i vozeći se nazad, razmišljam da li je usvajanje gotovih modela naša odlika, i koliko nekritički prihvatamo servirano, bez ikakvog preispitivanja, ne samo u oblasti politike, već u u kulturi, umetnosti, i svakodnevnom životu. Takvi donosimo pogrešne odluke, koje posle tumačimo svetskim zaverama protiv nas, mučenika.

14.jpg.6dbdd3c60a4d9cee091794fbc5b06166.

*kamp Tirana

Odmah iz Tirane, avantura i dijalog sa sobom se nastavlja. Ide se preko Drača uz Jadransku obalu do Kavaje.
Drugi svet počinje već 50 kilometara od Tirane
Kao i svaki velegrad, tako i Tirana pruža mogućnosti ali i hektičnim ritmom zamara. Što bi rekli, dođoh, videh i pobegoh natrag u prirodu. Prema očekivanju “povlačenje” iz glavnog grada Albanije nije nimalo jednostavan zadatak. Dala baba dinar da uđe u kolo a deset da izađe. BMW skuter jezdi bulevarima Tirane kao po svojoj kući, ali sa velikim nedostatkom. Navigacija je ono za šta bih dala mnogo, umesto nje, koristim instinkte, i neki unutrašnji žiroskop. Kako bilo, nakon dobrih 45 minuta izlazimo ka autoputu, smer zapad, grad Dures ili kod nas poznatiji kao Drač, a zapravo oni koji su ga osnovali dali su mu latinsko ime Durrachium.

15.thumb.jpg.36ea879addf50f08de5e0fbc80a

*vožnja kroz Tiranu
Napadi sa svih strana
Prvo iskustvo vožnje motocikla po albanskom autoputu sa dve trake je više od iskustva. Sasvim je jasno da su dva točka ovde ugrožena vrsta. Vozi se brzo, a zaustavlja se ko gde stigne i gde poželi. Sasvim je uobičajeno da se autobus zaustavi u desnoj traci autoputa kako bi preuzeo putnike, a za time slede kočenja, prestrojavanja i opšta pometnja.
Biciklisti i motociklisti koji se kreću u suprotnom smeru su sasvim uobičajena pojava. Kako mi je se poverio jedan austrijski kamperista, Albanija je super ali noću nema vožnje. Previše je opasno. Podržavam potpuno taj stav i savetujem onima koji budu ovde dolazili da se drže ovog uputstva.
Via Egnatia, prvi Balkanski autoput
Drač, lučki grad tipično mediteranskog karaktera dohvatio nakon gotovo jednog časa vožnje. Ovo je region bogatog istorijskog nasleđa, pa se između ostalog Drač može pohvaliti da iz njega kreće prvi balkanski auto put koji su izgradili Rimljani. Nama je poznat po nazivu šoping ulice u Soluni, Via Egnacia. Makedonski Prokonzul Gnaeus Egnatius, svestan važnosti modernih saobraćajnica,za upravljanje državom, u 2 veku pne, dao nalog da se izgradi ovaj put. Trasa je bila dugačka oko 1.120 km (746 rimskih milja), i kao i većina rimskih puteva bila je široka 6 metara. Trasa puta je veoma zanimljiva: Drač, pa antički grad Apolonia, teška deonica duž reke Škumbin preko grada Elbasana, pa na Ohrid, Bitolu, Edesu u današnjoj Grčkoj, Solun, da bi se završio u Konstantinopolju. Koristio ga je Julije Cezar, Apostol Pavle, razne vojske, pa kasnije i vizantinci, Krstaški ratnici su ovuda prolazili krećući se prema Maloj Aziji, i na kraju Osmanlije. Vozim skuter posle Durrachiuma prema kampu Pa Emer istom trasom, ali modernijim putem,posle svih njih i podsećam sebe da svet ne počinje od nas.
Kamping „Pa emer“
„Pa Emer“ u prevodu znači bukvalno „bez imena“ i jeste klasičan kamp na obali mora, ali odmah uočavam da je ujedno i prava botanička bašta. Obilje rastinja i biljaka, pa čak i onih sasvim neočekivanih kombinacija kao što je to platan pored bora (Pinus Alepensis) predstavljaju idealno okruženje za odmor.
Ono po čemu je takođe poznat ovaj kamp je svakako i veštačko ostrvo i mala marina izgrađeni za potrebe korisnika kampa. Retko se pruža prilika da za sebe imamo svoje ostrvo i ovakav zemaljski raj na raspolaganju. Sve je to plod ideja i ruku vlasnika kampa Leonardo Peposhi i njegovog oca Eleza. Kontakt sa njima, se uspostavlja, a kako drugačije, nego preko ponuđene domaće rakije, posle večere u njihovom restoranu. Dopalo mi se što se kuvaju samo dva jela, i to je to. Biraj. Jedno je uvek nešto, tradicionalno albansko, a drugo je sveža riba koju tog jutra lokalni ribari imaju na raspolaganju.

16.jpg.274057a9e3a9c233845d870a8dc42a41.

*auto kamp Pa Emer

17.jpg.50bfc5241afad50749bdeda79b194847.

*auto kam Pe Emer

Kuvamo, družimo se, jedemo zajedno. Od glavne kuvarice Dile koja je majka kampa „krademo“ razne originalne recepte kao što je ovaj za lokalno jelo koje zovu „Imamballajdi“. A sastojci sve poznati, čak se i slično izgovaraju: patlidžan, paradajz, peršun, beli luk i paprika. S tim što je povrće ukusnije. Valjda zbog geografske širine, i obilja sunca.
Sve vreme, koliko smo proveli kod ovih divnih ljudi, pokušavamo da Elezu, profesoru albanskog jezika u penziji odgovorimo na pitanje koje nam nekoliko puta postavlja na nekakvom arhaičnom srpskom, “Zašto Srbi ne dolaze ovamo. Moji gosti su sa svih strana sveta, osim iz Srbije. VI ste posle nekog bicikliste iz Beograda, pre tri godine, drugi iz Srbije? Šta je razlog što ne dolazite?“ Teško je to objasniti! Takvi smo! Kvrgavi i puni predrasuda.

18.jpg.535fba6ee9696c6677770668d34954c0.

*Leonardo i Elez Popeshi, tvroci auto kampa
Pravoslavni predeo Albanije od nacionalnoj parka „Llogara“ do Jonskog mora „zove“ na vožnju
Dan odmora koji smo sebi priuštili u kampu odnosno botaničkoj naši „Pa emer“, valjalo je nadoknaditi ranim jutarnjim startom. Pravac jug! Pre toga se neuspešno ubeđujemo sa profesorom Elezom da platimo kamp. Kaže na lošem našem jeziku, „Prvi Srbi u mom kampu ne plaćaju već zaslužuju čast da im zahvalim“. Učinilo se da je oko spremilo i suzu.
Prvi balkanski autoput
U „Pa emer“ se vraćamo sigurno. Sada balkanska turneja mora dalje. Prva planirana destinacija mesto Apolonia u blizini grada Fier. Pedeset kilometara udobne i pomalo dosadne vožnje do sada najboljim autoputem kojim smo se kretali u Albaniji. Baš kako i zaslužuje ovaj predeo, jer Apolonia nije poznata samo po veoma dobro očuvanoj rimskoj naseobini, već i po nečemu što je deo moderne istorije. Upravo kroz Apoloniju prolazi predmet našeg interesovanja, prvi balkanski „autoput“ „Via Egnacija“. Beše da su još tada shvatili značaj modernih saobraćajnica za razvoj carstva. Na ovo bi svi koji se kreću od Novog Sada do Rume preko Fruške Gore imali što šta reći.

19.jpg.3f93c73b5d3b6fe99aa29f34be20d5b3.

*modernih puteva je sve više u Albaniji

Kako bilo, ti Rimljani su baš umeli dobro da se smeste. Uzvišenje iznad plodne ravnice koja se završava u moru. Nije ni čudo da je ovde i sam Cezar dolazio da se odmara. Prilazak arheološkom parku Apolonia je tipičan. Nije obeležen putokazima, udaljen je od krada Fier 7-8 km i prolazi se kroz selo Pojan. Veoma loš put, kokoške i selo me dovode u sumnju da nisam na dobeom putu, i osećam kako me leđa peku od namrštenog pogleda Miodraga koji vozi kamper iza mene. Ipak, ulazak u Apoloniu je direktan transfer u antičku grčku. Ovo blago je dvadesetih godina prošlog veka, otkrio francuski arheolog Leon Rey. Sedim na kamenim ostacima gradske većnice, i prolazim ulicom u kojima su bili „boutiques“, gledam u biblioteku i pozorište. Okolo su sve neka stogodišnja stabla masline, zrikavci baš galame, i daljini se vidi more, i čekam još samo da se prošeta neko u togi. U ovom čarobnom mestu, skoro da i nema turista, osim još jednog francuskog para na motoru i nekih svetloputih skandinavaca. Kakva turistička extra vergine situacija. Raj i obavezna destinacija za one koji se nađu u blizini. Vredi svaki sekund.

Inače, obližnji grad Fier za koji nas 99% nikad čulo nije, spada u red najmodernijih gradova Albanije. Nove, prelepe zgrade dominiraju do te mere da mu pandan u Srbiji nije moguće naći. Ovde urbanisti znaju šta rade. Toliko o onim trošnim i depresivnim razglednicama Albanije kojima smo kljukani.

20.thumb.jpg.99d5760dd29947a786c04a6c1b5

*grad Fier

23.thumb.jpg.e1ae9b1d2da2c563fdbb358538f

*Apolonia

24.jpg.d7beb92f3b9e2f5fb793912686a94de9.

*Apolonia
Jonsko more
Od Fiera, tačnije Apolonije, krećemo dalje, put Jonskog mora koje se na ovom mestu sukobljava sa Jadranskim. Na putu još jedan maleni događaj koji upisujem u onaj deo priče o predrasudama. Vožnja motorom samo izgleda šareno, veselo i bezbrižno, ali traži ozbiljnu koncentraciju, od koje pada šećer brzinom obrnuto proporcionalnom našoj vožnji. Naročito na putevima Albanije. Stajem na pumpu, ulazim u prodavnicu, tražim čokoladu. Dečak pokazuje da nema. Tražim sladoled, nema ni toga. Okej, nema veze, sedam na motor, kamper je tu. Ali, dečak trči zamnom, vadi kesu sa svojim ručkom, i poklanja mi dve svoje nektarine. Toliko ostajem bez teksta, da je dobro što mi uopšte pada na pamet da se slikamo, i tako zabeležimo ovu dirljivu scenu.

47.thumb.jpg.12bffe42cdb58b67952a0817e8d

*nektarine umesto čokolade
Udobno stižemo u predgrađe grada Valone. Moderna i bogatija verzija Budve. Ovde pare prosto šuškaju na svakom koraku. Novi široki bulevari, stotine modernih zgrada i hotela. Sve plastika i sintetika i letovalište po ukusu recimo prosečnog ruskog turiste. Boja mora postaje modra, plaže smenjuju jedna drugu, a mi odlučujemo da ovaj primer industrijskog turizma samo prođemo i produžimo prema nečemu što su nam u Tirani preporučili. Planinski prevoj Llogara, koji „razdavaja“ Jadransko i Jonsko more.
Moto tura iz snova
Napuštanjem Valone prolazimo kroz nekoliko turističkih naselja tipa Makarska rivijera. Sporo a opasno, jer ljudi sa plaža bauljaju putevima, kao i bilo gde na sličnim destinacijama, u kasnim popodnevnim satima. Sličnu situaciju smo prošli i u Sutomoru u Crnoj Gori. Vozi se jedva 30 kmh.
Međutim nagradica sledi. Ono što će se pamtiti ceo život je baš OVA vožnja našim BMW-om C650 Sport. Put odličnog kvaliteta se udaljava od mora, počinju četinarske šume a ispred je moćan planinski masiv Llogara.
Put vijugajući neprimetno zamiče u brda, nadmorska visina raste a morskih 33ºC zamenjuju planinski mirisi i ugodnih 25 stepeni. Put je i dalje dobar i širok za uslove ovakvih gudura. Motoraška duša je već puna, ne sluteći šta je očekuje. Planinski prevoj na 1.050 metara iznad mora i pogled puca do Krfa. Ispred je neverovatno moćna priroda i spust na „nulu“. U svega 13 kilometara smanjuje se nadmorska visina ali i menja klima. Šumske mirise zamenjuje miris lavande, makije i ruzmarina.

Ljudi, osedlajte te vaše moćne motore kojima se švrćkate od kafića do kafića po Dorćolu i zaputite se ka Karaburni, kako se zove poluostrvo od kojeg počinje ovaj motociklistički raj. Ali ipak malo bolje od nas planirajte rutu. Ako ste kamperi i motoraši, spuštanje na nulu nije kraj avanture. Bonus sledi na putu prema gradu Himara gde smo planirali noćiti. Potpuno iznenađujuće, opet planina i mala repriza opisanog. Nevolja je što se spustio mrak, teren nepoznat, put uzak, pa je i vožnja prerasla u oprezno „spasavanje“. Grabimo mesto u prvom najbližem kampu.
Pravoslavna zemlja i ljudi
Kamp „Moscato“ u predgrađu grada Himara, skroman ali čist. Direktor kampa, Vasil, albanski Grk oduševljen. Na sav glas viče oca i majku „evo ih Srbi“, trči prema nama sa pivom, „da se okrepite, put nije lak. Ova naša pravoslavna zemlja od Llogara je divna i opasna, ali je raj za motocikliste. Stariji vozači se žale da im je naporno“. Baš tako, manastiri i crkve gotovo na svakih nekoliko kilometara, imena sela su takođe veoma zanimljiva: Livadhi, Himara (od himera), Dhermi, Nivice (da Njivice), Shen Vasil (Sveti Vasilije)… Sveta planina je ovo pa nas je tako i častila. Hvala joj!

22.jpg.08dbcff2d6599a615a861e0354008479.

*pravoslavnih znamenitosti na sve strane

Inače, okruženje kampa je poput onoga u Kumboru, prašina i pretrpana plaža ne „zovu“ na duži boravak.
Idemo dalje, kažu ispred nas je prava rivijera koja se završava kod Butrinta. Cilj nam je grad Sarande, prestonica turizma Albanije ali i predgrađe Butrint jedan od najočuvanijih istorijskih spomenika u Mediteranu.
More, planine, more
Vožnja motocikla na ovim putevima je i dalje zanimljiva, dinamična i udobna. Smenjuju se more, planinski masivi, mala sela. Asfalt vrlo dobar, put širok. Šta više poželeti? Vožnja kampera je zato prilično naporna, jer one motociklističke radosti za volanom nema. Forsiranje brda i “šaltanje” prilično zamara. Ipak, vredi, jer ne doživljava se svako dan ovakva egzotika.
Što južnije to turističkije
Prilaz gradu Sarande je dobar nov i dobro označen. Ko želi u grad može desno, ko želi na jug prema plažama u regionu mesta Ksamil može levo novom modernom saobraćajnicom. Sarand je reč koja znači četrdeset i odnosi se na četrdeset stradalih svetih mučenika iz Sebaste, koji su sahranjeni na brdu iznad grada. Etimologija reči, i put od Llogare je još jedan primer i slika mešavine stalnih mediteranskih protivrečnosti: sever i jug, Rimljani i Varvari, Istočno i zapadno carstvo, Evropa i Azija, hrišćanstvo i islam, katoličanstvo i pravoslavlje, osvajači i mirotvorci, nauka i umetnost . Uvek mi i neki oni.
A u Sarandi je saobraćajni haos. Prebrzi turistički razvoj koji se oslonio na uske ulice traže vozačku snalažljivost, drskost ali poseduju mediteranski šmek. Naravno, probijanje sa kamperom kroz ovu gungulu ne preporučujemo ukoliko cilj nije trajekt luka iz koje vode linije za Krf, Bari…

Sarande kao i grad Valona miriše na novac. Novi hoteli dominiraju uz kombinaciju starog jezgra grada, po položaju i ritmu života podseća na Opatiju.
Sarandino
A ni u Sarande se bez naših ne može. Još u Tirani smo saznali da su dve beogradske dame, ovde otvorile prestižan restoran Sarandino u kojem se okuplja krem grada. I gle čuda, put nas baš tamo odveo. Nešto su nam poznate! Ove dve “preduzetnice” nije potrebno posebno predstavljati, glumica Zlata Numanagić i njena prijateljica, profesorka filozofije Olivera Borisavljević. Žene su se ovde uklopile i potvrdile sve ono što smo do sada i mi videli. Albanija je zemlja predusretljivih ljudi koji im na svakom koraku pomažu. Ima u Albancima nekog optimizma koji nama iz depresivne Srbije ovde itekako prija, naš je zajednički zaključak. Tandem je zasukao rukave i putnike namernike dobro nahranio. Dagnje na buzaru dominiraju uz bruskete i kombinaciju albansko-srpskih namaza. Njihova energija, nepristajanje na nametnute šablone i na „dupljarski“ život jednosmernog gutanja serviranih informacija, su svakako jedan od mojih najjačih utisaka ovog putovanja. Njih dve su retke pojave u našem svetu, i verujem, nisu nam se slučajno ukrstili putevi baš u Sarandi. Trebalo je da saberemo i uvećamo zajednička paralelna iskustva stečena na istom prostoru.

29.jpg.90b687205b32788ebedf388a9fc3800e.

*restoran Sarandino u gradu Sarande, sa vlasnicama restorana Zlatom Numanagić i Oliverom Borisavljević

33.jpg.1edff3fdfce5319b1cdba1ad9018873b.

*Sarandino

30.jpg.2f5da43bcd390c041f9f7e36239a92ba.

*plaža Ksamil
Butrint
Uprkos prijatnom druženju dalje se mora što pre jer kamperom zakrčismo pola ulice a i istorijski grad Butrint preti da zatvori svoje kapije. Do njega se može putem ali i skelom, pa je sasvim logično da ćemo odabrati ovaj drugi, živopisniji.

A u Butrintu se ima šta videti, on je mikrokosmos mediteranske istorije. Bio je naseljen još u preistorijsko doba, čak 50.000 godina pne, pa sve do devetnaestog veka. Kako na sajtu UNESCO piše „Butrint je izbegao agresivni razvoj koji je redukovao vrednost većine dragocenih istorijskih mesta u Mediteranu“. Utoliko je njegova vrednost veća. Ali ne samo istorijski, već i činjenica da se ovakvo jedno mesto, savršeno uklopilo u prirodu i okolni pejzaž, čini kompletnim mestom koje svako ko je iole svestan da vreme ne počinje od njega, jednostavno mora da obiđe. Posle toga, ako već nije ranije shvatio, mu sve naše budalaste lokalne komšijske svađe izgledaju krajnje besmisleno. Dakle, gradili su ga Grci, osvojili Rimljani, dogradili Mleci i zamalo uništili Turci. Očuvanost zdanja je neverovatna i toplo ga preporučujemo.

37.jpg.b1c33e42be58c888a3fce14211014a3d.

*Butrint, najjužnija tačka Albanije

49.thumb.jpg.e0afe0ee0b83804670a0f4d1221

*najbolje očuvani rimski mozaici nalaze se u Butrintu

52.jpg.3e27ef5921559751adaa8055d2a49d91.

*Butrint
Kafa na Krfu
Dvadesetak minuta vožnje našim balkanskim drumskim ratnikom iz baze u Ksamilu, koji uzgred budi rečeno, vodi atinjanka Eleni, još jedna žena preduzetnica na jugu Albanije, evo nas u luci Sarande. Namerili smo se na obližnji Krf radi kafe i girosa. Naravno i pre svega da proverimo ovu brodsku konekciju uživo, jer na sajtu stoji red vožnje iz 2014. Kasnimo, trajekt kreće, mi bez karte. I gle čuda, agent pomorske firme zaustavlja isplovljavanje. Čekaju nas da se odlučimo i kaže “hej Srbi, ako se vraćate danas nazad, brod će vas sačekati”. Provlači nas po hitnom postupku kroz vrlo ažurirne i ljubazne carinike i policajce i bukvalno ubacuje u brod i nas i “Riđana” .
Krf
Svega 80 minuta plovidbe do Krfa, po ceni od 50 evra (dve osobe & bike). A tamo prava “Brother” atmosfera. Za razliku od tolerantnih i brzih Albanaca, Grčka policija i carina je nas i naš skuter doživela kao da smo deo narko klana ili teroristi. Čitavih sat vremena su većali oko BMW papira, ovlašćenja i tražili šta to ima u skuteru kada se dolazi ovom brodskom linijom. Taman dovoljno maltretiranja da presedne i kafa i put iako im je svaka druga “We are brothers”.
A Krf kao Krf, dobro nam poznat i skuplji nego ikada. Malo pivo i ceđena narandža 7,5 evra. Skroman giros ručak sa salatom 20 evra. Ista usluga u Sarandinu košta 3, odnosno 9 evra.

Zaključak se lako nameće, evro u Albaniji vredi duplo. Zato savetujemo, ako idete put Krfa, put kroz Albaniju nije ništa duži od onoga kroz Makedoniju i Grčku. Probajte, uživanje zagarantovano.
Inače “brothers” sa Krfa nas nakon prilično neprijatne i burne situacije nevoljno pustio na trajekt u povratku jer “niste došli pola sata pre isplovljavanja”. Tek toliko o braći.

35.jpg.fff730ee48b277c71ea349bc862733cc.

* silazak po povratku sa Krfa
Djirokaster
Svi ovi lepi događaji i prizori su se smenjivali velikom brzinom, i taman sam pomislila da nema više, i da je vreme da ovako lepe utiske treba sačuvati, tako što će se prekinuti kada je najlepše, dogodio se Djirokaster, ili Djirokastra. Nikada ne znam kog je roda neka imenica, kao što ne mogu da „uhvatim“ da li je Saranda ili Sarande, ali na kraju krajeva, tešim se, to je samo za „gramar nazis“.

43.thumb.jpg.3fa2049fc5c91c0f6a7b305ba17

*Đirokaster

44.thumb.jpg.f463a263a80ef3f956380af86e6

*Đirokaster
Sa krajnje južne tačke Albanije, krećemo nazad. Skuter je podignut na prikolicu, čvrsto vezan. Miodrag opsesivno proverava gurtne i vez i u svrhu bezbednog vezivanja koristi sva svoja ranija nautička iskustva. Motor stoji na prikolici, čvršće i bezbednije nego u izložbenom salonu. Veoma je prašnjav, ali tu prašinu nosi sa nekim ponosom. Nije mala stvar prašina sakupljena na preko 1200 km crnogorskih, pa albanskih puteva, i zato je vreme da se bajk dostojanstveno vrati kući, da ga ne lomimo „onim“ manje zanimljivim drumovima.

34.jpg.4c3e3b16684f819e2eadadc933936654.

*Ksamil, motor spreman za povratak kući

25.jpg.ca99896739288936eea1cc7835f8dde3.

*polazak

Plan da iz Saranda krenemo rano, naravno propada, jer je uvek još sto onih „samo još da..“. Da se još pojede burek od luka uz mlečni napitak Dhalle, po preoruci Olivere, samoproglašene ekspertkinje za burek, pa da se kupi lokalno maslinovo ulje.. i pre podne proleti. Krenuli smo tek oko 13h u pravcu Djiroksatre, Fiera, Elbasana, pa na Ohrid. Velika i ozbiljna tura, posebno kamperom. Uz put ćemo stati da vidimo Djirokaster. Posle Butrinta, na manje od 100 km još jedno mesto označeno kao svetska baština. Grad na obroncima planine Gjere je terasasto smešten, i predstavlja redak primer očuvane otomanske arhitekture. Kamene, veoma strme ulice, i arhitektura pozivaju na lutanje gradom uprkos velikoj vrućini. Ovaj grad je mesto rođenja Envera Hodže ali i nama malo poznatog pisca Ismaila Kadera, višestrukog kandidata za Nobela. Poseta sveže obnovljenoj, i veoma moderno restauriranoj Kaderovoj rodnoj kući, jeveoma zanimljiva, ukoliko uspe da se pronađe. Ovo je mesto u kojem živi značajna grčka manjina, i veoma mi je žao što smo ga posetili samo ovako na putu kući. Jer, tu može bez problema da se provede nekoliko dana, vršljajući po restoranima, radnjama, tvrđavi.
Vraćamo se sigurno
I tako, malo po malo, krivina za krivinom, kilometar po kilometar, stigosmo do Ohridskog jerzera. Zbogom moja Albanijo! Vidimo se uskoro! Jer priznajem, retko gde još postoji takav divan odnos prirode, ljudi, istorije, zanimljivih i komercijalno neraubovanih destinacija.